ПРАВОСЛАВНИ ПАСТИР НА ПОЧЕТКУ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА

У манастиру Светог Саве код Канбере, 23. и 24. децембра је одржан састанак свих свештеника и монаха из обе епархије у Аустралији. Под председништвом епископа Никанора у току семинара свештенство је разматрало актуелне проблеме, као и планове за будућност.
Предавање на тему: “Православни пастир на почетку трећег миленијума” одржао је свештеник Србољуб Милетић, старешина храма Св. Стефана из Сиднеја.
 

Јереј Србољуб Милетић

ПРАВОСЛАВНИ ПАСТИР
НА ПОЧЕТКУ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА

 

УВОД:
ЈЕВАНЂЕЉЕ, ЦРКВА, МИР И ТОЛЕРАНЦИЈА
Постоји велики број одлика по којима се данашње друштво разликује од пређашњих. Предложио бих да размотримо бар две карактеристике које се данас котирају високо на листи цивилизације и модерног друштва, а то су: мир и толеранција.
Ови појмови и карактеристике нису нове – ново је само њихово данашње тумачење, захваљујући коме, политичари у име ових вредности шаљу војску и бомбардере на стране земље, прихватају и чак подржавају оно што се до јуче сматрало неприхватљивим (као на пр. јавно убризгавање дрога), а учитељи васпитавају нашу децу да са хомосексуалцима нема ништа погрешно – они су само изабрали “другачији начин живота”.
Тумачење ових појмова задире не само у приватни живот нас и наше породице, него и у саме основе наше Вере, јер према разумевању Хришћанства, свет од тога управо данас масовно гине: једни од бомби, други од неморала и болести – попут сиде…
У сваком времену, па и у нашем, данашњем, Хришћанин, а нарочито пастир, има дужност да стражи и пази да најпре он сам не буде уловљен у опаке мреже духовних вукова, а потом и да спасава и извлачи из тих мрежа оне који желе да истином буду ослобођени. Ми не смемо заборавити да смо дужни да трагамо за изгубљеним овцама, али смо још више од тога дужни, да се у том трагању и сами не изгубимо и залутамо. У том случају нећемо бити од користи ни себи, ни другима.
Требало би одмах да напоменем и подвучем: моје излагање никако није критика или осуда било кога, већ само преиспитивање савести и изношење чињеница. Јер, у данашње време, залуталих оваца на жалост има на све стране и њих уопште није тешко наћи у трњу и у блату савременог света. Али, наше стадо није бесловесно, већ словесно, и овце имају од Бога дану слободну вољу по којој многе уопште не желе да се врате Христовом стаду.
Има и таквих оваца које, уплашене опасностима непријатељски расположеног света, замишљају већ да су постале вукови. А, задатак пастира је одговоран и тежак, пошто он мора да поштује слободну вољу оних који не желе да иду за њим и за Христом. Стога, он не би смео да и сам напусти добру пашу и верне и питоме овце, па да се настани заједно са залуталим овцама под изговором да их тако спасава. Јер, на жалост, увек је било и таквих назови – пастира, којима много више одговара друштво залуталих, него питомих оваца. Изговарајући се да их тако спасавају они се по понашању уопште не разликују од њих.
Али, пре него што се упустимо у процену искушења које пред нас ставља савремени свет, погледајмо за тренутак у каквој се ситуацији налазимо. Прота Матеја Матејић, у свом излагању под насловом “Наше разнообразије, илити, ко је надлежан?”, написао је : “Ми живимо у земљама где смо само незнатна мањина, окружена “иноверним морем”.” Стога овде, у шаренилу света који трчи за “хлебом и играма”, т.ј. за зарадом и забавом, није ни мало лако одржати чистоту, лепоту и светост Православља. Међутим, треба одмах нагласити да тешкоће углавном нису објективне већ субјективне. У неку руку, оне су “дело руку наших”, јер нико нас не тера да имитирамо ни протестанте ни католике. Ми сами то често чинимо, изговарајући се “високо моралним разлозима”, као на пример: “Тако ћемо бити ближи, разумљивији и прихватљивији народу”, то чинимо “само да би некога спасили”, и т.д. Због тога је још доста давно, један руски Архијереј подсмешљиво окарактерисао Српску православну цркву као “више српска, него Црква”, а прота Радован Миљковић му је одговорио чланком “И српска и ЦРКВА”. (О томе ће бити речи касније.)
Шта је одувек био православни принцип у разматрању савремених светских изазова и недоумица? Можемо слободно рећи да би га сви свети оци овако поставили:
ТРЕБА РАЗЛИКОВАТИ ПОЛИТИЧКЕ ПАРОЛЕ ОД ЈЕВАНЂЕЉА, ДИПЛОМАТИЈУ ОД ЦРКВЕ И ЕКОНОМИЈУ ОД СПАСЕЊА.
ТРЕБА УВЕК, И У СВАКОЈ ПРИЛИЦИ, РАЗЛИКОВАТИ ХРИШЋАНСТВО ОД ОВОГА СВЕТА.

ХРИШЋАНСТВО ЈЕ ИЗНАД СВЕТА
Када се светски политичари залажу за мир, они то чине противу рата, крвопролића, убиства, пљачки и отимања која се чине ради земљаске користи и власти, а када Хришћанин говори о миру, он мисли на духовни или душевни мир, који једино долази од Бога – тек ако су наше срце и савест чисти. Хришћанин је по своме позиву далеко испред светског мира, јер ако човек прихвати макар и само помисао на убиство, превару, отимање, он је већ изгубио свој душевни мир.
Хришћанима је заповеђено да љубављу побеђују своје противнике. Али, када политичар говори о “толеранцији” он и не мисли на своје противнике, већ првенствено на своје следбенике и поданике. Он им уствари поручује: “Немојте се свађати око ствари које мени и мојој странци нису важне; јер, за нас није битно којим се именом зовете, какву ношњу носите, који језик говорите или коме богу се молите – уколико сте добри поданици и поштујете закон који је наша влада изгласала”! Другим речима, он себе и своју политику ставља изнад сваке, па и наше, хришћанске религије.
На супрот томе, када Хришћанин својом слободном вољом макар само и пожели освету или насиље, он је већ прекршио Христов Закон. Шта више, уколико гаји нетрпељивост према људима човек није чак ни достојан да се назове Хришћанин, јер се цело Хришћанство управо и своди на наш однос према Богу и према ближњима. “Ми се преко брата или спасавамо или гинемо”! – говорили су Оци. Јер, и Христос каже: “Онај ко каже да воли Бога, а брата свога мрзи – лаже”!
Због тога, када политичар позива на мир и толеранцију, он тиме објављује да ће штитити и заступати своје следбенике који прихватају његову политику мира и толеранције, и да ће такве награђивати положајима и истицати их за пример. А, када Хришћанин позива на мир и толеранцију, он пре свега мисли на нешто што је изнад тога: љубав према ближњем, која је много већа од земаљског мира јер даје радост која се може назвати – блаженством.
Уопште узевши, светска култура је на много нижем нивоу од Хришћанства. Зато, бити Хришћанин значи пре свега имати храбрости да се живи другачијим животом, не само без већине, него и на супрот њој. А бити пастир и духовни вођа у хришћанству значи непрестано бити изложен стихијама и одолевати налетима светских ветрова и токова; стајати на врху брда као храст који је непрестано изложен времену, али који помоћу Божијом одолева и служи људима као путоказ и као знак за оријентацију.

ЦРКВА НИЈЕ ДЕМОКРАТИЈА
Неки су демократију назвали “диктатура већине”, јер се она у суштини своди на идеју да се у хармоничном друштву појединци морају повиновати вољи већине. Демократија природно произилази из Хуманизма, у коме је човек једино и највише мерило свега. Самим тиме и воља већине људи је највиши закон. У демократији нема неких других, прецизно одређених, вредности изнад ових, јер демократија је замишљена као “слободно тржиште идеја”, где свако може, према својим могућностима, да пропагира своје идеје. Оне идеје које буду прихваћене од већине, сматраће се за општеобавезне.
На супрот томе, Црква није никакво “слободно тржиште” било чега. Она је, пре свега, духовно поље на коме је изложена Божанска Истина, коју Господ пружа људима да би се ослободили греха. А, слобода од греха је услов за задобијање вечног живота, који се назива спасењем. Спасењем, наравно од греха и коначно, смрти.
По својој сврси и циљу демократија је политички покрет за овај променљиви и пролазни живот у земаљском царству. На супрот томе, Црква постоји не ради политичког циља, него ради вечног живота у Царству Божијем. У демократији одлучује већина ради власти, а у Цркви Истина ради части.
Природно је да појам демократије данас нарочито рекламирају они, којима су средства пропагирања својих идеја најприступачнија. У таквој “демократији” они се налазе на “свом терену”, на коме их други не могу лако надмашити, и стога су пуни самопоуздања.
Дешава се понекад да Епископи и свештеници попусте пред “вољом народа”, ради мира у Епархији или парохији. Није ретко у нашој средини да неко и у Цркви започне просто “политичку” акцију за своје циљеве, и успе тако да убеди више људи да “апелују” на Црквене власти. Ако оне због тога попусте пред таквим “апелима”, онда саме отварају пут за демократију у Цркви; и ако данас попусте у малом, “неважном” примеру, сутра ће сигурно морати у већем имного важнијем.
Цркву је основао сам Христос, Син Божији, као друштво оних који се спасавају, оних који су жељни “слободе славе деце Божије”. Стога се чланови Цркве не могу руководити земљаском, него небеском већином. Хришћанима не може да буде првенствени задатак успостављање некаквог хармоничног друштва и мира овде на земљи, јер им је врло високи циљ већ постављен од самог Господа: “Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески!” Ово Господ није наредио само монасима или свештенству, него свима без разлике. Зато и верни имају право и дужност да се старају за изграђивање себе и своје Цркве (парохије и Епархије) и за одбрану Истине у њој.
Као сарадници Божији, без обзира на чин, ми смо сви одговорни, не за некакве “обичаје”, него за Свето Православље, за чистоту наше Цркве и вере апостолске. Јер сав Црквени поредак, цели организам и све ћелије служе једном истом циљу: уласку у Царство Божије, још овде на земљи, а тиме и у вечности, где пре или касније, свако од нас, хтео или не хтео одлази, у вечну смрт или у вечни живот, у радост Господа свога.

ШТА ЈЕ КОМПРОМИС?
Проналажење излаза из разних сукоба или неслагања за политичаре углавном представља постизање неког компромиса. У латинском цомпромиссум – (са-обећање) то је обећање да ће свака страна жртвовати нешто што сматра вредним супротној страни, како би дошло до погодбе. Стога се сваки компромис мора састојати из две супротности: користи и штете. Код трговине материјалним стварима и физичким вредностима и само у тим и таквим оквирима, компромис представља веома важно средство постизања споразума.
Међутим, када се у формули једног компромиса помешају материјалне и духовне компоненте, ствар постаје много компликованија, јер, у принципу, духовне вредности се не могу мерити материјалним мерилима. Комбинације у компромисима могу бити многобројне, али нас, као Хришћане, највише интересује компромис између духовних вредности, као и између духовних и материјалних питања. У смислу духовних и материјалних вредности, компромис се може састојати из две компоненте:

  1. жртвовање материјалних ради духовних добара, или
  2. жртвовање духовних ради материјалних вредности.

Многи ће бити изненађени да је одговор на ово питање у Православљу веома јасан и прецизан, у тој мери да ће некима звучати опет “ускогрудо” или “застерело”:

  1. Жртвовање материјалних ради духовних вредности се у нашој Цркви не сматра “компромисом”, него – врлином. Постоји безброј примера из Хришћанске историје: Мојсије је оставио двор фараонов и све почасти, ради духовних вредности којима је водио свој народ; апостоли су оставили све што су имали и пошли су за Христом; небројена војска Хришћанских мученика, од првих, па до данашњих векова, је жртвовала све своје имање, положај, богатство и славу, па и свој физички живот, ради Царства Небеског; милиони монаха су напуштали градове и села одричући се потпуно свега материјалног, ради духовних користи и живота вечног, и тако даље…
  2. Жртвовање духовних ради материјалних вредности се сматра за грех и одступање од Бога. Сам Христос каже: “Каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човјек за своју душу?” (Мт. 16, 26.) “Ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворноме и грјешном, и син ће се човјечији постидети њега кад дође у слави оца својега с анђелима светима”! (Мк. 8, 38.)

Значи, жртвовати материјалне вредности ради духовних – то је врлина. Жртвовати духовне вредности ради материјалних, то је – грех. Јер, шта је по Јеванђељу највредније? Чистота срца и чистота Вере. А, може ли се Хришћанска вера и људско срце очистити компромисом? Не! Они се њиме прљају!

ПРИХВАТАЊЕ КОМПРОМИСА У ЦРКВИ
Понекад, под утицајем светских токова или модерних “дипломатских” притисака на Црквену јерархију, дође до неког “компромиса” у Цркви, нарочито ако се ради о две, на изглед духовне вредности, т.ј. ако је реч о “вишим интересима и циљевима” или можда евентуалном “спасењу душа”. То се обично правда тиме да у Цркви, с једне стране постоји оно “Божанско”, које је непроменљиво, и с друге стране “човечанско” наслеђе, пракса и обичаји, који се могу “кориговати” и мењати према условима и времену у којем живимо.
Други пак, иду још даље, сматрајући да у одређеним приликама можемо, попут светских дипломата “трговати” разним “људским” или “човечанским” установама или уређењима, т.ј. свим и свачим, осим са истинама наше вере. Нарочито ако се ради о “спасењу” кажу они, можемо, и требали би мењати Уставе, обичаје и законе, ради неког “вишег добра” и ради “спасења душа”, или чак – да би били у “кораку са временом”.
Али, Црква Христова се не може сводити само и искључиво на догматику, јер се она не састоји једино из некаквих формула или “истина наше Вере”. Ми знамо да је цела Црква – Божанска невеста, без мане и недостатка. Како онда објаснити њено рашчлањивање по тренутној потреби, на некакве “две половине”: Божанску и човечанску? Такве процене стварају много више проблема него што их решавају, Тешко је освртати се на сличне примере у историји и доказивати “шта би било кад би било…” Али, једно је сигурно: “спасење душа” се никада није “куповало” политичким или “дипломатским” уступцима, компромисима и потезима.
Осим тога, у Цркви не постоји некаква “елита” за коју не би важила правила која су иначе обавезна за све Хришћане. Оно што није дозвољено Хришћанину, још више није дозвољено свештенику, епископу, па ни патријарху ни Сабору, и обратно: оно што се очекује од “обичног” верника, очекује се много више од Црквених вођа.
Многи ће олако потегнути питање “спасења” или “вишег добра и користи” на овај или онај начин: “У колико служи спасењу, може се дозволити то и то…” Али, ми немамо право да трошимо наслеђе које нисмо стекли. Јер, ако је по Богу: Црква је Божија, Христова, а не наша. Ако је по човеку: свети Оци су установили овај поредак у Цркви – а не ми. И сад, ако га ми распродамо “ради спасења” или ради “вишег добра”, шта ће остати будућим генерацијама? Чиме ће се оне спасавати и стицати та “виша добра”?
Али, овде треба нагласити да је Господ милостив, уколико нисмо злонамерни. Јер и у причи о “Блудном сину” који је потрошио очево имање, када је дошао себи и покајао се, Отац га је ипак примио. Нека Господ прими и нас, за наше, ако и мало покајање.

ОДГОВОРНИ ЗА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Не би смели да се у пракси понашамо као да смо већи национал-патриоте него Хришћани, као да смо позвани да будемо народни посланици, а не свештеници; као да треба да нас воде некакве дипломате, а не духовници – епископи… Не бисмо смели да се изговарамо тиме: да је “Црква народна”, да ћемо “одговарати за људске душе”, да “не смемо да саблазнимо никога”, и т.д. Ако само мало дубље размислимо о овим разлозима видећемо да су они лукаво злоупотребљени.
Да! Тачно је: “одговараћемо за људске душе”, али не подједнако за све које смо икада срели у животу, већ управо за оне које су нам поверене или које су нам се повериле. Одговараћемо најпре што ми сами нисмо били бољи, што нисмо пружали бољи пример и имали више љубави за ближње; али, била би крајња гордост да сами себе прогласимо за најодговорније личности за цео свет, за све наше сународнике и све са којима икада дођемо у додир.
Неко може да помисли на светоотачку изреку: “сви смо одговорни за све”! То је тачно! Али, питање гласи: У којој мери? Морамо бити свесни да свакодневно живимо у свету који се противи Јеванђељу, кроз телевизију, новине, политику, школу… А, Господ не би био праведан када би нас лично прогласио одговорним за сваки проблем и свако противљење наших ближњих истини, правди, Цркви, Предању и т.д. Није замисливо да одговарамо за туђу слободу избора, т.ј. оне који неће, већ првенствено за оне који хоће Цркву, спасење и Јеванђеље.
Према томе, не треба потпуно помешати нашу одговорност за нас саме (и нашу способност љубави према ближњем, зашта смо одговорни), са туђом слободом избора да прихвате или да се противе Христу и Цркви. Ми смо углавном одговорни за свој избор, а не за туђи.
Одговараћемо за оне који су добровољно прихватили Христа, Цркву и свештенство као духовне вође, а не могу да замислим да ћемо одговарати за оне који лукаво покушавају да манипулишу Црквом, који нас гоне или покушавају да нас искористе за своје циљеве. Сам Господ је рекао да можемо одговарати само за оно што нам је дано, а не и за оно што нам није дано. Сматрати да смо могли сваки проблем да решимо или пак, да смо сваког човека могли да придобијемо, била би крајња гордост.

И СЛОБОДА И ОДГОВОРНОСТ ИМАЈУ ГРАНИЦЕ
Сматрам да увек морамо да поштујемо границе: како туђе слободе, тако и своје одговорности. Прва граница је туђа лична слобода коју нити смемо нити можемо да кршимо. Јер, Господ је људима дао слободу да прихвате или одбаце спасење, Цркву, Јеванђеље. Уколико одређени људи не желе добровољно да ступе на пут спасења, не можемо их силом или некаквом “дипломатијом” приморати. Ако то и успемо – осветиће нам се, јер ће се такви, кад – тад, опет незадовољни, окренути противу нас и биће штета већа од користи.
Друга граница су наше моћи: не можемо тврдити да смо одговорни за све на свету и за цео свет, јер се та одговорност пре свега односи на нашу љубав према ближњем, а не на Цркву као Божанску установу “која нема мане или боре или тако што”. Нећемо ли управо радити противу те љубави ако браћи, која раде противу интереса Цркве, не саопштавамо истину – ради њиховог добра, ако не чувамо чистоту Православља и Предања које није наше, већ смо га и сами, неукаљаног примили од отаца? Хоћемо ли сада то Предање и ту Цркву каљати и крњити ради неког брата који ради противу ње – не би ли га можда, евентуално спасили? Мислим да – не само да га нећемо спасити – већ ћемо га гурнути и даље у пропаст, јер смо управо ми дужни да га, уколико је могуће, спречимо у покушају кварења Цркве и светоотачког поретка; колико ради Цркве, толико и ради – њега самог.
У сваком случају, треба увек имати на уму да нити је наша одговорност безгранична, нити је туђа слобода неограничена. И за једно и за друго постоје Божански и људски закони којима смо подложни и које смо дужни да поштујемо за добро Цркве и својих ближњих.

“НАРОДНА ЦРКВА ”
Било је времена када је Црква имала већи или мањи утицај на читав народ, на државу, обичаје, јавност. Међутим, свештенство и Епископи по своме позиву и призиву дужни су да воде – не некакав “народ”, или масу, него Цркву, т.ј. Божији народ, а не просто – “народ”. Јер, постоји “народ Божији” који је у ствари Црква Христова, и постоји просто “народ” који је световни скуп припадника истог племена или пак разних племена на заједничкој територији… Да би избегли замке и лукаве сплетке нечастивога, треба увек да правимо разлику између Цркве и данашњег, врло секуларизованог света и народа.
Једно је пастирска брига или мисионарски рад међу таквима које би желели да придобијемо за Истину, а сасвим друго – њихово “аутоматско” укључивање или убрајање у стадо Христово”, у Цркву, па чак и радо примање у црквене одборе, као што је то несмотрено и преамбициозно рађено у дијаспори, у нашим епархијама и парохијама по западним, тзв. “слободним” и “демократским” земљама.
Знамо да се од духовног пастира тражи више љубави и бриге за ближње него од “обичног” Хришћанина. Поједини пастири су, по својој љубави према ближњима и према своме народу, склони да олако све називају “Божији народ”, јер њихова љубав према ближњима им просто не дозвољава да искључе никога. Добро је да пастир има љубави за све своје ближње и да их сматра “Божијим”. Њих треба волети и привлачити Цркви и Христу, али их, још “неоцрковљене”, не би требало уздизати на положаје у парохијама и уопште у Црквеним телима, давати им права да одлучују о смеру у коме иде Црква или парохија. Ако то чинимо, онда опет збацујемо са себе одговорност вођења верних и предајемо себе и поверено нам стадо неукима, невичнима, неискуснима и неспремнима. Они би свакако одлучили најбоље што знају, али то сигурно не би било најбоље за Цркву или за душе верних. Увек се треба сећати да је одговорност пропорционална дару и положају у Цркви, и да се она никада не може делити на “равне делове”.
Неки имају обичај да кажу да је “народ градио цркве” и да је све то “народно”. Али, данас у народу има много више оних који се директно, свесно или несвесно, противе Христовом Путу; који по својој слободној вољи уопште не желе да их води некакво свештенство или Црква, оних који чак нису ни крштени или пак припадају другим верама и неверама, странпутицама и заблудама, политичким или ко зна каквим партијама и сектама. Замишљати да Црква и свештенство могу да представљају и да воде и такве; да би и њих, макар, и противу њихове воље, требали некуда и некако да доведемо, било би не само нереално и већ и неправедно, јер ни Господ на силу не тера у рај. Према томе, Црква у суштини није “народна”, него је Црква Божија и Црква верних; а свештенство није “народни” вођа, него духовни пастир и вођа верних, Хришћана, побожних људи – вођа пута који уводи у вечни живот. Ни сам Христос није био ни “дипломата” ни народни вођа, иако је то могао боље од свих нас. Према томе, што год Христос није, не могу бити ни Његови следбеници, без опасности да се тиме не удаљују од Христа.
Треба додати и то, да у извесном смислу, Црква ипак може да буде “народна”, али не било којег или било каквог народа, светине или масе, већ само верног јој народа. Црква такође јесте “народна” у смислу да се свима, чак и невернима, пружа и нуди њено богатство благодати, али им се наравно, не може давати да управљају Њоме и диктирају “правац” којим ће она ићи. Ако то радимо онда не вршимо своју дужност него перемо руке као Пилат који није учинио оно што је требао, и што му је било јасно, већ је из политичких разлога, и због “притиска јавности” препустио народу да одлучи! Усудио бих се да кажем такође, да сваки пут када ми данас “препуштамо народу” да “демократски” донесе одлуке које су штетне за Цркву, или када под “притиском јавности” ми сами доносимо такве одлуке, ми у ствари, као и Пилат, поново перемо руке и распињемо Господа.

О “НАРОДНОМ СВЕШТЕНИКУ”
Кажу да свештеници треба да “служе народу”. Тачно је да смо сви ми пре свега слуге Божије, па тек, као Божије слуге дужни смо да служимо један другоме. Уколико нисмо слуге Бога највишега, онда ни наше служење један другом нема смисла нити везе са Богом и спасењем. Свештеник је првенствено дужан да води бригу о верном народу, или вернима, за које је одговоран. Стога, свештеници јесу слуге, али – само слугу Божијих, т.ј. Хришћана, верних. Никако слуге – слугу овога света.
Ако на прво место у једном тренутку ставимо “народ”, као уопштени, световни скуп, ми чинимо пропуст који ће нам се једноставно “осветити”. Не говорим о томе да не треба водити бриго о народу, него о томе да та брига код пастира не сме никада да буде на првом месту, а нарочито не у организовању парохијског живота, јер ће на тај начин Парохија узети “световни курс” а не Црквени, постаће сличнија неком клубу или организацији него Цркви. Уосталом, ко је нас поставио одговорнима за читав народ?
Данас, велики број чланова наших парохија на прво место ставља обичаје а не Веру. Код многих се схватање Цркве и Православља, на жалост, своди на неку врсту “фолклора” и обичаја. Из тог разлога, на жалост, поједнини парохијани и од свештеника очекују да се поистовећује са светским токовима и модерним начином живота. Поједини пастири су у искушењу да то прихвате, како би били “приступачнији народу” или “да би преживели”. У додиру са својим парохијанима често пута свештеници су просто “приморани” да много више времена потроше у разговорима о политици, аутомобилима, становима, спорту и разним светским пословима – о свему за шта нису надлежни, уместо о духовним стварима, за које једино јесу надлежни. Ако и покушају да започну неку духовну тему, врло брзо се открива непријатан и “непремостив” јаз између духовног, хришћанског виђења света и његових свакодневних парохијана који често не само да нису заинтересовани, већ су и одбојни према сувише “црквеним” темама: “Знате оче, ја не идем сваке недеље у цркву! Нисам ја од оних “црквењака”, али, ја волим своју Цркву и поштујем своју Веру; само, не знам ти ја баш све те наше обичаје”! – слуша свештеник сувише често од својих парохијана.
Деси се такође, да и сам свештеник приликом славског обреда, или венчања, па чак и за Божић или Ђурђевдан, непажњом говори о “нашим лепим обичајима” а не о Светим Тајнама и животу у Цркви. На овакву, све учесталију појаву у Цркви готово нико не указује, а многи је и сами прихватају како не би “заостали” за временом.
Ради оправдања, неки цитирају Апостола Павла који каже: “Свима сам био све, само да кога придобијем за Јеванђеље”. Једно је извесно: апостол сигурно није мислио на банкете и пријеме, на састанке са бизнисменима, министрима и дипломатијом, на шармирање или причање вицева потенцијалним Христовим следбеницима, на испијање здравица по клубовима и кафанама или на одласке на голф и коњске трке.
Апостол Павле се састајао са гувернерима, министрима, судијама и државним представницима – али само тада, када је пред њих био доведен у оковима и у ланцима. Тада је и одржао своју чувену беседу пред царем Агрипом која се завршава: “Молио бих Бога да би не само ти, него и сви који ме данас слушају били такви као ја што сам, осим ових окова!” (Дјел. 26,29.) Он дакле, није желео да постане сличан цару и његовим великодостојницима, већ је својим судијама отворено, иако ухапшен, рекао да жели да се они угледају на њега. То је циљ и прави разлог који никада не треба крити: залуталим овцама можемо једино поручити да бисмо желели да и они буду у Христовој Цркви као и ми. Ако то нисмо у стању, онда уопште немамо шта да тражимо у њиховом друштву.
Колико је мени познато, у Православној Цркви не постоје преседани када је “дозвољено” оно што је иначе забрањено. Врлине су увек и у свакој прилици врлине, а греси су увек греси, без обзира ко, када и ради којег циља их чинио. Према томе, оно за шта би богослов био избачен из богословије, или пак верник одлучен од Причешћа, не сме да буде прихватљиво или што је још горе “врлина”, “сналажљивост” или “способност” за свештеника.
Грешке и греси се стално дешавају, јер “нема човека који би живео а да не сагреши”. Црква је и основана управо због наших грехова. Али, потребно је разликовати грешку и грех од читавих токова којима се крећемо. никаква корист није ако се бринемо о гресима, а следимо светске токове. Свештеник треба да сузбија грешке и грехове, али много више од тога, он треба да се противи неправославним токовима и секуларистичким тенденцијама које постају устаљена пракса у нашим парохијама и Црквеним општинама. Који пастир није у стању да направи ову разлику, него се “бори противу греха” а узима активног учешћа у посветовњачивању Цркве – нека је њему и нама Бог на помоћи! Таквима је Христос рекао: “Вођи слијепи који оцјеђујете комарца а камилу прождирете“!
Да би избегао овакве замке нечастивога, свештеник у свом приступу парохијанима, и свима уопште, треба увек да “ставља” Христа испред себе, а не његов шарм или дипломатију, који никога неће задржати у Цркви. Нечије способности могу да привуку људе, (политичари, глумци и певачи се обилато њима користе) али је једини Христос тај, који их може примити и задржати у Цркви. Сам Господ нас на то опомиње: “Сетите се речи коју вам казах: није слуга већи од господара свога. Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мог, јер не знају онога који ме посла.” (Мт. 15, 20 – 21.)
Свештеник није само вођа једне људске заједнице или друштва, његова дужност је да руководи људе у њиховом интимном прихватању и разумевању истине. Јер, ми нисмо позвани да везујемо људе за себе него за Христа и Цркву. Истовремено и средство и циљ пастирског рада није ништа друго него једино и само Христос. У супротном, ми попут некаквих занатлија претварамо Цркву у “сервис за задовољавање духовних потреба”. Још би само требало да усвојимо и крилатицу “муштерија је увек у праву”, па од светости Цркве и нашега спасења у њој, неће остати ништа.
Зато је свештеник само и једино слуга Божији и предрадник на своме спасењу и спасењу своје браће. У овоме је једнакост између црквене јерархије и верних, између мушкараца и жена у Православној цркви: не треба никада заборавити да је звање слуге Божијег, како за свештенство тако и за верне – највише звање у овом и у оном свету; и – ако нам оно није довољно, ни једно друго нас неће задовољити.

СУПРОТСТАВЉАЊЕ ОВОГА СВЕТА ХРИСТУ
Још је пророк Михеј јадиковао: “Тешко мени!… Неста побожнога са земље и нема правога међу људима, сви вребају крв и сваки лови брата свога мрежом… Не верујте пријатељу, не ослањајте се на вођу… јер син грди оца, кћи устаје на матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човеку домаћи његови!” (Мих. 7, 1-6.)
Не само данас, већ од изгнања из раја, свет се одувек противио вољи Божијој “Ја нисам од света” – каже Христос (Мт. 17,14) …ја вас изабрах од света (Мт. 16,19.). Бити веран Богу, одувек је значило бити у раскораку и сукобу са светом. Тако и данас, иако Хришћане више не бацају лавовима, свет није ништа бољи ни толерантнији према Хришћанству. Шта више, како време буде пролазило, непријатељство између “синова светлости” и “синова таме” ће се увећавати јер отац побуне, ђаво, још увек “као лав риче у пустињи, тражећи кога да прождере”, и знајући да му више не преостаје много времена он постаје све љући и лукавији.
Стога, су и данашњи непријатељи Цркве суптилнији и перфиднији од пређашњих. Они више не захтевају ни од кога да се јавно одрекне Христа. Уместо тога, они на супрот хришћанским вредностима истичу световне вредности којима привлаче следбенике и покушавају да збуне противнике. Хришћанима постављају питања из домена модерног света, попут оних: “Шта Црква ради за очување животне средине? Зашто Црква не помаже хуманитарне акције? Зашто се Хришћанство довољно не бори за “друштвену правду”, и т.д. Следствено томе, да би ишли у корак са временом чак и поједини Хришћани, нарочито у западним земљама – као и у нашој средини, уместо Царства божијег и правде његове, истичу као вредности: демократију, слободу, лични (материјални) просперитет, богатство, срећу, понос, хуманизам, личну слободу избора, и т.д.
Пок. о. Александар Шмеман, (у књизи “Church World Mission” N.Y. 1979. 9) каже да “свет, у коме Православна црква данас мора живети на Истоку као и на Западу, није њен свет; није чак ни “неутралан”, већ је свет који покушава, свесно или несвесно, да је сведе на вредности схватања живота и погледе који су битно различити, у колико не и сасвим супротни њеној визији и доживљавању Бога, човека и живота”!
Од непријатеља духовности често се може чути како су религије “нетолерантне”, како гаје фундаментализам, “верску нетрпељивост”, и т.д. Хришћани су углавном неприпремљени за овакву врсту критике из простог разлога што се Хришћанство не бави њима, него истиче више вредности од ових: уместо толеранције – стрпљење и смирење пред Богом; уместо националног поноса – опште покајање и повратак нације Богу и својим светим оцима; уместо уопштеног хуманизма – љубав према конкретном човеку, своме ближњем, комшији; уместо вредности некакве “цивилизације” – хришћанске врлине које уводе у рај; уместо “грађанског друштва” и дневне политике – свете тајне и кроз њих предукус царства Божијег, још овде, на земљи; уместо дипломатије и политичког лобија – пост и молитву; уместо уздања у кнезове (председнике, министре и политичаре земаљске) – наду у Бога, његову правду и коначни суд Божији…
Упркос томе, сведоци смо данас да и многи хришћани, свесно или несвесно, у већој или мањој мери прихватају световне вредности и постављају их понекада изнад хришћанских, духовних циљева. Међу нашим парохијанима и члановима Црквених општина има много таквих који више цене и поштују демократију него Свето предање, који се много више интересују за игранке и забаве у црквеној сали него за богослужења и молитве у храму, а чланови наших црквених “управних одбора” троше много више времена организујући печење, музику и пиће него што се брину за пост и молитву.
У капитализму, као и у комунизму, јавност нити је наклоњена нити пријемчива за православне погледе. Кроз филмове, телевизију, литературу, штампу, на различите начине просечном човеку ђаво просто покушава да уреже у психу да је Црква некакво мрачно и застарело место, пуно неких нејасних карактера, са одавно прецветалим, усахлим и увенулим симболима из неких других, прошлих времена. И једни и други, комунисти и материјалисти, хтели би да сместе Цркву у музеј. Питање је само у какав? На Западу: лепши, скупљи, богатији, који прави “гала” изложбе за своје експонате; а на Истоку: у неки мрачни подрум заборављеног провинцијског музеја који је одавно затворио врата својим посетиоцима.

” ГОСПОД ЋЕ ТО РЕШИТИ!”
Не бисмо смели да им у том покушају, тоталне маргинализације Цркве, идемо на руку ништа не предузимајући. Не вреди се изговарати да није наша кривица што ситуација није боља, и да смо те проблеме само “наследили” од својих претходника. Не вреди јадиковати што “нисмо имали прилике”, када знамо да се и прилике такође стварају нашим трудом и залагањем. Не вреди утишавати савест речима: “урадили смо све што смо могли”, кад добро знамо да смо могли и много више, и то без много труда и напора, али само уз мало више одлучности.
Познато је да свако ко хоће да успе мора да се труди око свог посла, јер сваки успех зависи углавном од уложеног труда, и “Бог прегаоцу даје макове”! Тако и у Цркви: није довољно само одржавати постојеће стање и “задовољавати верске потребе”. У колико не градимо и не улажемо у будућност, онда смо као онај слуга који је закопао господарево сребро не направивши никакав профит са њим.
Данас, свесни мноштва тешкоћа и непријатељског става света према истинитој и здравој науци, многи Хришћани, па чак и поједини пастири, сумњају у успех труда на општем послу у Цркви. Један од изговора за запостављање своје дужности и одговорности јесте: “препустимо ствари времену”, или – “оставимо да то Господ реши”. Али, “времена су зла” и још гора су на путу. Ако проблем препустимо времену, ми га у ствари препуштамо пропадању и забораву, јер од свега је најлакше ништа не учинити и чекати да се нешто реши “само од себе”. На тај начин, чини нам се да смо готово “непогрешиви”, јер, како год да “испадне” – увек можемо рећи: “Воља Божија”!
Али није Божија воља да тако лако и бесправно скидамо одговорност са себе. Јер, није грешка само када нешто радимо погрешно, него и када не радимо ништа онда када треба да нешто урадимо. Ако смо се примили да будемо вође пута који уводи у живот, онда смо и дужни дословно да водимо, непрестано да опомињемо и позивамо; а никада пасивно да посматрамо и препуштамо ствари “времену”. Господ нас није створио без воље и савести јер Он жели да и ми учествујемо у свом, па и туђем спасењу. Он дозвољава искушења, тешкоће и препреке, као што и наставник у школи даје задатке својим ученицима, или као што тренери вежбају спортисте. Он то не чини да би ми само посматрали како ће Господ решавати ствари, него да бисмо и сами активно учествовали у задатку. Св. Григорије Богослов је рекао: “Чак и ћутећи (онда када би требали да говоримо) ми можемо да издамо истину”!

ПОПУШТАЊЕ РАДИ МИРА -НА РАЧУН ЦРКВЕНОГ ПОРЕТКА
Уместо да, као и у прошлости, сами устају противу Цркве, њени непријатељи данас, између осталог користе јавност као средство дипломатског и политичког притиска. и у такву “јавност”, врло често се укључе и неки хришћани којима је овај свет ближи од духовног живота.
У нашој средини није мало оних који желе демократију и у Цркви. Они обично сматарју да ће им са већином бити лакше да постигну своје циљеве, и такви врло често злоупотребљавају свој положај у Црквеним општинама или Епархији и не обраћају се својим претпостављенима него парохијанима, – “јавности”, апелујући на што шири круг људи. Такви су спремни на манипулисање анкетама, потписима и мишљењем некакве већине, које се супротставља свему што им је на путу, па и Црквеној јерархији. Отуда толика преосетљивост на интриге, нарочито овде, у дијаспори, где, у колико 100 људи каже да је нешто било у реду, а само један каже да није – сви ће се забринути због оног једног, а занемариће осталих 99 који су задовољни.
У политици, притисак јавног мнења је ефикасно средство у постизању одређених циљева, јер пристојним људима је најгоре када их оцрне. Нормалном човеку је увек стало до добрих односа са својим ближњима, макар и на његовуу штету, док је бескрупулознима стало једино до моћи и утицаја. Ако тога немају – није им стало ни до неке славе и имена.
Али, Хришћани, нарочито духовни пастири и Црквене вође, не би требали да се боје јавности и да се пред њом понашају као политичари. Знамо да је светска јавност од самог почетка подвргавала Хришћане оптужбама, подсмеху, порузи, интригама, гоњењу па чак и смрти. Стога, не би требали да се заваравамо да ћемо “умилостивити” бескрупулозне ако им будемо приносили жртве. Такви људи обично само површно подржавају Цркву и свештенство, али су веома критични према сваком поједином свештенику и Епископу. Питајте их како се зове добар свештеник или Епископ, и неће знати да вам кажу ни једно једино име.
Као појединци, дужни смо да праштамо “седам пута по седамдесет”, да будемо благи, попустљиви и помирљиви, јер нам је заповеђено да “љубимо ближњег свога као самог себе”. Можемо, и потребно је ради те љубави, да жртвујемо своје време, новац, лични углед, своју слободу – све, ради љубави према ближњем. Дужни смо да учинимо све што до нас лично стоји да дође до мира, јер нам је заповеђено: “Колико до вас стоји, имајте мир са сваким”! – то је Христова заповест сваком појединцу.
Ради тога, понеки су спремни и у Цркви да попуштају “ради мира”. Али, пре него што пожуримо да ову заповест пренесемо и на Цркву и њен поредак, чији смо ми чувари, размислимо најпре коме се Христос обраћа и о каквом миру он говори? Мир који нуде политичари и мир који долази од Бога су две различите ствари. Мир у световној организацији није исто што и мир у Цркви. Јер, Христос каже: “Мир вам остављам, свој мир дајем вам: мир који свет не може дати, нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“! (Јн. 14, 27.) “Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати невољу; али будите храбри, ја сам победио свет. (Јн. 16, 33.)
Не смемо никада заборавити да је једино Христов мир прави мир. Ако у нама нема Божијег мира, ни један други мир нам неће донети користи. Јер и за мир, нарочито душевни и Божији мир, потребно је – борити се. Зато и сам Христос каже: “Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине; и непријатељи човјеку постаће домаћи његови.” “Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан!” (Мт. 10, 34 – 38.)
Дакле, дужни смо да волимо Христа више него свет, више него своју породицу и свој народ. И сам пастир, не може волети залутале овце више него Христа. Јер, ако у нама нема Христове љубави, онда нам ни једна друга љубав није на корист. Због тога, ако затреба, мора да смо спремни да жртвујемо и живот свој за Цркву јер је и Сам Христос то учинио.
Дужни смо дакле, да праштамо и попуштамо на наш лични рачун; али, на рачун Цркве, њене дисциплине и поретка, имамо ли право попуштати? Није ли свако попуштање – не на наш лични, већ на “Црквени рачун”, у ствари још једно поткопавање и рушење поретка који смо наследили? Јер, у суштини, ни по Божанском ни по човечанском праву ми нисмо власници Цркве, него њени чувари.
Ради свега тога, сматрам да није добро ни корисно када се постепено све више попушта са званичних места, под изговором: “ради мира”, “ради спасења”, “ради јединства” и т.д. јер данас, у овом лукавом времену, има таквих који то обилато користе у свесним или несвесним покушајима поткопавања и рушења Цркве Христове.
Ми не смемо саблазнити никога, јер смо дужни да будемо “со земљи” и “светлост свету”. Одговорни смо ако то нисмо били у оној мери у којој смо могли, а у односу на оно што нам је Господ дао. Међутим, неће ли управо, со обљутавити и неће ли се та светлост помрачити ако будемо званично, на уштрб Цркве, попуштали онима који ту Цркву не прихватају, а ради циљева који у ствари руше и поткопавају Цркву, Хришћанство и његове вредности?
Јереј Србољуб Милетић
Старешина цркве Св. Стефана,
Рути Хил.
 

 

   

One Comment

  1. Велики хвала проти Србољубу! Да немам некаквих проблема и трзавица, недоумица, никада, можда, не бих налетео на овај текст. О проти Србољубу сам , одавно већ, слушао дивне речи и о њему су стизале све саме похвале! Али, овај текст, толико говори о мени, о мојиј парохији, о такође, мом виђењу проблема цркве у дијаспори, да ја немам нити шта да додам а још мање да одузмем! Велико хвала драгом проти, јер потписујаем овај текст 100% а врло често сам препуштао неке одлуке народу, или прао руке као Пилат, не баш али негде близу тога. Али, свакако, навукао гнев народа тј оних који спроводе своју политику и желе власт и позицију у цркви, зарад ића и пића, а не ради поста и молитве и спасења! Овај текст је велики лагослов од Бога за сваког свештеника и својеврстан практикум и водич, за сваког свештеника али посебно свештеника у дијаспори!
    свештеник Саша Ђурђевић, Норт Порт, Флорида.