ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 
>
 
ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ
 
Зауставимо сада нашу пажњу на положај жене за који је она створена, и у коме према томе лакше може да испуни своју улогу. Бог је рекао: није добро човеку да буде сам, начинићу му помоћника према њему. Ако у садашње време Сам Бог непосредно не приводи жену к мужу, он преко Својих служитеља изриче речи благослова, дајући њиховој вези тајанствени карактер, као пример савеза Христа са Црквом. Овим освештањем њихове узајамне обавезе постају свештене обавезе, тако да ако их прекрши једно лице, ово не даје право и другом да их крши. Зато без обзира да ли муж извршава своје обавезе или не, жена мора да их испуњава, памтећи да рачун неће испостављати мужу, већ Господу. Па у чему се састоје њене обавезе?
Положај жене је положај бића које воли и које је предано. Такав положај одредио је сам Бог (Еф. 5, 22-24, 33; 1. Петр. 3, 16). Ако је такав положај жене дат Божанственим законом, онда је њена срећа могућа смо при испуњавању овога закона. Кршење поретка који је Бог установио не може проћи не кажњено. Зато средиште свих жениних стремљења постаје муж. Своје име она је заменила његовим и заједно с овим његову славу признала за своју. Али истовремено ово коришћење славом другога не ослобађа је од обавеза. Она сама треба да служи као слава, као венац своме мужу (Приче 12,4).
Својом разборитошћу, својом нежношћу, бригом за домаћинство, старањем о деци она треба да од свога дома начини светилиште реда, мира, среће, где би муж после својих активности ван куће могао да нађе за себе спокој и разоноду, и толико добра да му ни на памет не би падало да на другом месту тражи одмор од напора, и обнављање снага заморене душе, где би налазио добар савет, који би био уз њега и у друштвеном животу, и неприметно доводио у меру његове страсти и занимања, усмеравао га према свему што је добро и свето. Осим тога, служећи привременој срећи мужа, жена мора да послужи и његовом вечном спасењу, у том случају она ће бити истински његова помоћница.
“Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?”… (1. Кор. 7,16).
А како она може да испуни ову своју улогу? Њен положај у овом случају помаже јој, и она ћутећи може да произведе спасоносну промену, коју не би могла да постигне никаквим уразумљивањем. Претпоставимо да се њен муж колеба између вере и неверја и да расејано гледа на дело свога спасења, под утицајем друштвеног живота којим је заузет, и да се излаже саблазнима и сумњама, и ево види поред себе човека који живи по вери; он познаје тог човека, сигуран је у његова осећања и несвесно, неприметно за себе, почиње да прати пример побожности, који је пред његовим очима. Жена слави – она врши спасење свога мужа. Она не проповеда о Спаситељу, она га оваплоћује у свом животу. Она не учи свога мужа Јеванђеоским истинама, али својим делима, својим речима, начином целог свог живота уграђује у њега ове истине. Не објашњавајући истину, она мужа тера да је осети. Овакву женину делатност нисмо ми измислили. Апостол Петар јасно је прописује и ставља је у тесну везу са зависношћу жене од мужа: Жене будите покорне својим мужевима. А због чега? Да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање са страхом. (1.Петр.3,1-2). Ту је заправо величина жене иако је потчињеност та која је видљива! Требало би да муж буде крајње заслепљен и суров да се не заинтересује призором живе и истинске побожности, која се пројављује у животу његове жене, и чији су плодови пријатни, толико да он несвесно себи поставља питање ко више добија – он у садашњем животу, или она за будући, вечни живот? Колико је тек блаженство за жену када она у срцу мужа прочита речи Божије: није добро човеку да буде сам! И колико је тешко за њу, ако је само у стању да прочита у срцу мужа друге речи: добро је да човек буде сам!
У опису женских врлина, који је написао Соломон, изложено је укратко све, што је речено, и што уопште може бити речено о томе. Ако општи тон и неке посебне црте у овом опису изгледају несагласни с представом о хришћанској жени, која се налази у Јеванђељу, не заборављајте, да он припада Старом Завету, где очигледно служи као предворје у духовност. Ево тог описа: “Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер. Ослања се на њу срце мужа њезина, и добитка неће недостајати. Чини му добро, а не зло, свега вијека својега… Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. Не боји се снијега за своју чељад, јер сва чељад њезина има по двоје хаљине. Покриваче сама себи гради. Одијело јој је крепост и љепота, и осмијева се на вријеме које иде. Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је; Многе су жене биле врсне, али ти их надвисујеш све. Љупкост је пријеварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода руку њезинијех, и нека је хвале на вратима дјела њезина.” (Приче 31, 10-31). А ето уместо ове жене, пуне љубави, смирења и побожности, стоји друга жена – без жеље да буде од користи мужу, која уместо да буде слава мужа у брачној вези, само тражи средства како да себе прослави и да чак затамни мужа; жена – без љубави, која у руке најамника даје главни интерес свог сопственог дома и саму бригу о деци, која мужу свом даје повод да тражи забаву ван куће, која му с горчином противречи, с заједљивошћу открива његове грешке, умишљене као и стварне; раздражљива и непријатна у кући, мила, предусретљива и чим се нађе за прагом дома свог; жена – без побожности која је спремна да каже о свом мужу, као Каин о Авељу: “Зар сам ја чувар његов”, која се његовим поверењем користи само да би га удаљила од Господа, слично Јорамовој супрузи, чији је погибељни утицај Свети Дух изразио речима: “И хођаше путем царева Израиљевијех, као што чињаше дом Аковов, јер се ожени кћерију Акововом” (2. Пар. 21,6). Може ли таква жена стати високо уз све своје блиставе вредности? Не, она је само у стању да натера свога мужа да тајно оплакује онај дан када је био толико заслепљен да проси њену руку.

2 Comments

  1. Tako divno napisano i tako poučno!
    Dijana, za početak verujte vi!
    A sve je moguće onom koji veruje.

  2. Petrović Dijana

    Tesko je biti supruga i majka danas u svetu licemerja i perfidnosti. Kako se boriti za brak kada niko u to u više ne veruje? Sve je obmana