NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » PRAVOSLAVNA ŽENA U SAVREMENOM SVETU

PRAVOSLAVNA ŽENA U SAVREMENOM SVETU

 
>
 
OSOBENOSTI I NAKLONOSTI ŽENSKOG KARAKTERA
 
Svako biće stvoreno je saglasno sa svojom ulogom, zato se uloga svakog bića ispoljava u njegovim naklonostima, projavljuje se u njegovim stremljenjima. Kuda ženu vuku njene naklonosti?
Nemoguće je ne primetiti u ženi posebnu crtu, prevučenu rukom Tvorca preko njenih sposobnosti. Oduzeti ženi njenu ženstvenost – znači uništiti u njoj ženu.
Da li su sposobnosti žene jednake sposobnostima muškarca? One nisu ni jednake ni nejednake; njihov karakter je drugačiji, premudro prilagođen drugom cilju.
Za ispunjavanje obaveza koje ima muškarac, žena ne poseduje njegove sposobnosti: posao muškarca nije delokrug njenih sposobnosti. (Ovde imamo u vidu opšte pravilo, a ne izuzetke.) Što se tiče delokruga poslova, određenog granicama porodičnog života, delokruga koji je po prostoru tesan, ali opširan po svom uticaju, ovde su sposobnosti žene veće od sposobnosti muškarca, tačnije ona poseduje takve sposobnosti koje on nema. Ovo je široko polje, na kome ona može da pokaže svu snagu svoje duše, ne poražavajući bleštanjem, nego pleneći svojim nežnim karakterom, ženstvenošću. Ovde će se potpuno ispoljiti i praktičan pogled na stvari, i veština da se pronikne u srce, putevima koji su za muškarca nedostupni, i pažnja, koliko stroga toliko i neprimetna, i stalna dostupnost na svaki poziv, i neprekidno osluškivanje svih, i oprez, čak i u ispunjavanju sitnica, i spretnost u ručnim radovima, i sklonost da saučestvuje u svačijoj nesreći, i mnogi drugi kvaliteti, toliko svojstveni ženskoj prirodi.
Pogledajmo na osećanja unutar same žene. Zar osećanja kao što su stid i skromnost, koju žena nikada ne prestaje da ceni, nisu dokaz ispisan na stranicama njenog srca i nesvesno ispoljen u izrazu njenog lica, da se potpuno zadovoljstvo njenih stremljenja i njena čast, – nalaze u skromnom i zavisnom položaju? Postoje u životu i takvi slučajevi kada skromnost i zavisnost žele da se ispolje, a da ih priroda suprotstavlja jedno drugome i tera na međusobnu borbu, i u isto vreme ne dozvoljava da jedno drugog pobede. Ima li žene koja bar jednom u životu nije, podstaknuta osećajem zavisnosti, osetila potrebu da nađe oslonac u muškarcu i da u mužu pronađe sebi sklonište? Isto tako ima li žene koja podstaknuta skromnošću nije u dubini svoga srca čuvala ovu tajnu, očekujući da će doći da je prose, makar trebalo čekati na ovo do smrti. Plamen unutrašnje borbe je možda i proždire, ali ona je spremna da pre izgori u njemu, nego da mu dozvoli da se pojavi i postane vidljiv. Ovaj nepromenljivi poredak supružništva, koji daje pravo muškarcu da bude prosac, nije uglađeni civilizacijski manir, već je to zakon svih vremena, uključujući i varvarska vremena divljih naroda.
Priroda je na taj način saglasna sa otkrovenjem koje se odnosi na položaj žene, i sa njenim prizvanjem, a prirodno ženino prizvanje je ljubav. Prema tome može se reći da je u Svetom Pismu pre svega utvrđeno ono, što je napisano u srcu žene. Istina ni ženi nije stran egoizam, koji caruje nad celim čovečanstvom, ali ako zanemarimo sve grehovne izrasline i pogledamo ženu onakvu, kakva je izašla iz ruku Tvorca, videćemo da je ljubav – osnova i suština njenog bića.
Kada je reč o ljubavi, nije tako važan njen stepen koliko karakter ljubavi. Ljubav je temelj postojanja žene. Ali kakva ljubav? Postoje dve vrste ljubavi: jedna nalazi sreću u samom osećanju koje je donosi i u žrtvama koje joj se prinose; druga nalazi svoje blaženstvo u osećanjima koja su njome nadahnuta, i u žrtvama koje ona prinosi. Ova dva vida ljubavi nisu odvojena jedno od drugog i ona su oba poznata ženi, ali u njoj preovladava ljubav druge vrste. Kada je drugi vole ona je srećna, mada je u tom slučaju ta sreća promenljiva. Ali voleti i žrtvovati se u ime ljubavi, potreba je njene duše, zakon je njenog postojanja, zakon na koji je niko i nikada ne prisiljava. Svi narodi svih vremena živeli su u skladu s ovim. Koje osećanje je postalo primer čiste, žive i duboke ljubavi kod svih naroda i na svim jezicima? To je ljubav žene, ljubav majke, koja posle svih nedaća, celodnevnog rada, probdevene noći, smatra da je dovoljno nagrađena samo jednim osmehom i umiljavanjem deteta. Materinsku ljubav su proslavili pesnici i moralisti, ali sve ove pohvale staju u jednu: i sama očinska ljubav ustupa joj prvenstvo. I ne samo to, i Sam Bog izabrao je materinsku ljubav među svim ljudskim naklonostima za izražavanje Svoje ljubavi.
Ako je srce žene takvo, kako da joj se ne prizna da je njeno prizvanje ljubav? Ljubav ne samo da pruža ženi samopožrtvovanje, ona joj daje i hrabrost. Ovde se ne radi o aktivnoj hrabrosti, ovde muškarac prevazilazi, i mora da prevazilazi ženu, i ona mu ovu prednost bez straha ustupa. Ali ona ima mnogo više one hrabrosti koja je češće potrebna u svakodnevnoj nenametljivoj, delatnosti. Muškarac će pre prekinuti s nečim, što će žena bolje podneti; muškarac je preduzimljiviji, žena trpeljivija; muškarac je smeliji, žena je čvršća. Niste sigurni? Pogledajte na ženu u vreme najgore bolesti, koja je zadesi, i koja preti i samom ljudskom životu; uporedite nju sa muškarcem u vreme njegove usamljenosti, bolesti, siromaštva, udovstva, nesreće… Prednost u trpljenju ostaje na strani žene. U slučaju javnog mučenja, muškarac će podržati svoju čast, ali ako dođe do stradanja koja su skrivena od ljudskih pogleda, budite sigurni da će se žena pokazati izdržljivijom.
Zato je Gospod i ustrojio tako život da na ženski udeo uopšte, otpada više sitnih neprijatnosti, nego na muškarca, i istovremeno manje zadovoljstava, ako ne računamo u zadovoljstva, zadovoljstvo da se čini dobro. Ovo zadovoljstvo žena poseduje čak i u vreme stradanja, i samim stradanjem se vezuje za onoga za koga strada.
Na ovaj način, sama priroda je učinila ženu sposobnom da ispuni onu ulogu, koja joj je namenjena Rečiju Božijom. Ali ovo ne znači, da bi ona u svom stvarnom prirodnom stanju bila sposobna da ispuni svoju ulogu. Zbog jedne od takvih protivrečnosti, koje je porodio greh, remeteći ali ne rušeći delo stvaranja, i žena postaje sposobna, a u isto vreme i nesposobna za svoju ulogu. Sposobna jer poseduje izvesna duševna stremljenja koja je vuku pravo ka glavnom zadatku u životu; a nesposobna zato što kod nje postoje svojstva koja su prepreka za taj isti zadatak. U tom istom srcu u koje je rukom Tvorca postavljeno seme života saobrazno ulozi žene, vrag je posejao drugo semenje, koje guši ili čini neplodotvornim ono prvo. Da bi postavio što više prepreka ulozi žene, uspeo je da nametne lažni pravac i onim sredstvima koja su joj od Boga bila data za ispunjenje svoga prizvanja.
Pod njegovim tajnim i strašnim uticajem sve je dobilo drugačijim izgled: aktivnost se pretvorila u nemir, brižljivost je prešla u praznu radoznalost, oštrina uma u lukavost, pronicljivost u drskost, brzina pogleda na stvari u vetropirstvo, nežnost u koketeriju, ukus u izbirljivost, bogatstvo utisaka u ćudljivost, sposobnost da se proniče u srce prešla je u sklonost ka intrigama, moć da se utiče prerasla je u despotizam, nežnost prirode u razdražljivost, potreba da se bude korisnom u želju za dopadanjem. I dva glavna stremljenja koja smo pomenuli, skromnost i ljubav dobili su drugačiji pravac. Preobražaj duševnih sklonosti, postavili su ženu u takav položaj, da je ona pri ograničenom delokrugu zanimanja koja su data kao ženin deo, počela da obraća pažnju samo na spoljašnju, manje važnu stranu stvari, postala je jednostrana u svojim nazorima. I pošto njena pažnja, usmerena samo na uzani krug nije nikada zapala u poteškoće, pojavila se kod nje samouverenost. I ona više ne sumnja u svoje znanje, ni u svoju snagu, ne trpi protivrečje, ne želi čak ni da ih razume, i bez obazrivosti prema samoj sebi, prelazi na put gordosti. I šta biva dalje? Zbog svoje potrebe da voli i da se žrtvuje, a pri lažnom usmerenju svojih naklonosti, žena počinje da galami o samoj sebi do samozaborava, postaje ljubomorna i zavidljiva. I tako jedna od najbogatijih riznica zemaljskih, žensko srce, prestaje da bude Božija riznica, i postaje riznica neprijatelja roda ljudskoga.
Ovo nije klevetanje žene, kao što nije ni laskanje, ono što je ranije rečeno.[1] Sveto Pismo potvrđuje naše reči. Opisujući sve ženske vrline, ono u oštrim crtama pokazuje i sve njene poroke i zablude. Za apostola Pavla brbljive žene koje se bespotrebno skitaju po tuđim domovima predstavljaju izvor sablazni (1.Tim. 5,13; 2. Tim. 3, 6-7). U knjizi Priče, koja se završava opisom vrlinske žene, Solomon u gorko-satiričnom tonu opisuje ne samo palu ženu, čija ubistvena dela još niko nije opisao s takvim svetim užasom, već i svaku ženu koja je izneverila Bogom joj danu ulogu. Njegova moćna reč pogađa i bezumnu ženu koja sopstvenim rukama podriva dom svoj, i ženu svadljivu, s kojom je gore živeti nego u zemlji pustoj ili na krovu ( Priče 21,19, 25,24), i ženu sramotnu koja je kao trulež u kostima muža svog (Priče 12,4), i ženu razvratnu s kojom je brak neizdrživ i predstavlja jednu od pojava zbog koje se zemlja trese (Priče 30, 20-21), i ženu lepoticu ali bez razuma, koja je kao zlatna brnjica u gubici svinje (Priče 11,22), i svadljivu ženu, koja je kanljanje u kući kada je kišni dan (Priče 27,15). I na kraju ostarevši i prebirajući jednu po jednu uspomenu, iz celog svog života, Solomon postaje svestan da je uzalud tražio sebi ženu po srcu ( Knjiga Propovednika 7,28). Zato je potrebno da se ovakvo srce, srce žene – vrelo, ali ujedno i strasno, nežno i ljubomorno, osećajno i razdražljivo, hrabro i slabo, dobro i zlo, ispravi, da bi životni tok, koji se iz njega izliva, zauzeo pravac koji mu pripada.
A ko može da ispravi, da prevaspita žensko srce? Od koga očekivati takvu blagodat, ako ne od Sina Božijeg, koji je preko Svojih bogonadahnutih služitelja ukazao ženi na njenu ulogu, i osim toga, pokazao joj je u Svom životu najsavršeniji obrazac života, u Svom krstu otkrio joj je put za dostizanje ovog obrasca? Istina, život Spasitelja, kao raskrivanje svih vrlina, predstavlja najviši obrazac života i za muškarce i za žene. Kao što je istina da je Isus Hristos, raspeti Isus, Čiji je život savršeni primer svih vrlina, jedinstvena žrtva koja čisti od greha i jedinstveni izvor te ljubavi koja u svojim raznovrsnim vidovima oslobađa od greha i muža i ženu. Ali ako je moguće da Isus Hristos u jednom delu ljudskog roda sretne više saosećanja nego u drugom, onda više saosećanja On sreće od strane žena. U biti, zar Gospod Isus, Čija je priroda – ljubav, Gospod koji je celog Sebe predao na žrtvu, pojavivši se na zemlji, da bi svima dokazao plodove najviše ljubavi sjedinjene s najdubljim smirenjem, zar nije bio uvek blizak srcu žene, čiji je udeo – smirenje, i čije je prizvanje – ljubav?! Vera Hristova, toliko bliska prirodi ljudske duše, još je srodnija duši žene, toliko srodna da žena može da bude istinski žena samo pod uslovom prihvatanja Jevanđelja. I prema tome, žena može potpuno da ispuni svoju ulogu samo tada, kada stoji uz smirenoga i preobilno ispunjenog ljubavlju Spasitelja. Ovde je njeno prevaspitanje, ovde je njeno spasenje, ovde je njena veličina![2]
 


 
NAPOMENE:

  1. Setimo se ovde dela svetitelja Ignjatija (Brjančaninova). Svetitelj Ignjatije nikada nije poricao i ponižavao ženski pol. On je smatrao da je Bog uzvisio ženu ljudskom čašću i obrazom Božijim, jednako kao i muškarca, i da je ona isto tako iskupljena neprocenjivom Krvlju Hrista Spasitelja, i zajedno sa muškarcem predstavlja jednu novu obnovljenu tvar u Hristu (Gal. 3,28). Isto tako svetitelj Ignjatije, kao istančani poznavalac pale psihologije ljudske prirode, piše da se žena najčešće rukovodi osećanjima pale prirode, a ne duhovnim razumom: „U ženi preovladava krv, u njoj sa posebnom snagom i prefinjenošću deluju sve duševne strasti, pre svega taština, sladostrašće i lukavstvo. Poslednja sakriva dve prve…“
  2. Evo šta o ovome piše o. Aleksandar Jelčaninov: „O ženi je rečeno: slabiji sasud – infimor vasa. Ova slabost sastoji se uglavnom u tome što je žena pod vlašću prirodnih stihija koje su u njoj i van nje. Pod uticajem ovoga slabi samokontrola, neodgovornost, ostrašćenost, slepilo u rasuđivanju. Skoro da nijedna žena nije oslobođena od ovoga, ona je uvek rob svojih strasti, svojih antipatija, svoga „xoćy“. Samo u hrišćanstvu žena postaje ravna muškarcu, potčinjava višim principima svoj temperament, zadobija blagorazumnost, trpljenje, sposobnost da rasuđuje, mudrost. Samo tada je moguće njeno druženje s mužem“.
    Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Petrović Dijana

    Tesko je biti supruga i majka danas u svetu licemerja i perfidnosti. Kako se boriti za brak kada niko u to u više ne veruje? Sve je obmana

  2. Tako divno napisano i tako poučno!
    Dijana, za početak verujte vi!
    A sve je moguće onom koji veruje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *