NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » PRAVOSLAVNA TEOLOGIJA U 21. VEKU

PRAVOSLAVNA TEOLOGIJA U 21. VEKU

EPISKOP ISTOČNOAMERIČKI
+ MITROFAN

PRAVOSLAVNA TEOLOGIJA U 21. VEKU
 
1. Odnos Pravoslavne teologije prema božanskoj istini kao tajni
 
Božanskoj istini pravoslavna teologija mora da pristupi kao otkrivenoj tajni. A tu istinu drži Pravoslavlje, koje je po rečima jednog pravoslavnog ruskog teologa, „najčistiji oblik Hrišćanstva“. I zaista, ne može se dobiti pravi i istiniti odgovor u pogledu Boga, Gospoda Isusa Hrista, NJegovog iskupiteljskog dela i Crkve NJegove, van Pravoslavlja. Od ove aksiome treba da pođemo, ako želimo da očuvamo istinsko Pravoslavlje.
Centar naše vere jeste Isus Hristos, koji je po rečima Svetog Apostola Pavla „isti i juče i danas i u vijekove“, (Jevr. 13, 8). I tome liku pravoslavna teologija uvek je pristupala kao tajni (Kol. 4, 3; up. Ef. 3, 3-4). A taj nepromenjeni lik Pravoslavlje je primilo od Svetih Apostola i njihovih naslednika Svetih Otaca, kroz propovedanje Svetog Jevanđelja rečju i delom. Zato su se Sveti Apostoli toliko trudili da očuvaju i nama predaju taj pravi ili iskonski lik Hristov (Gal. 1, 8-9). A šta je i drugo Sveto Jevanđelje negoli tajna Hristova obučena u reči koja se nalazi i čuva u NJegovoj Crkvi? (Ef. 3, 32; up. 3, 10-11; 4, 18-19; Kol. 1, 24-26). Prema toj tajni Hrista Boga i Crkve, Sveti Oci su se uvek odnosili sa strahopoštovanjem. Jer Hristova vera jeste mistična, tajinska vera.
No iz toga ne smemo da zaključimo da je Hristos, Crkva, ili pak Pravoslavlje u celini, nešto što je samo u sebe zatvoreno, kao mnogobožačke misterije. Mi smemo da razmišljamo, sozercavamo ili rasuđujemo o toj tajni. Kako se to čini, uzori su nam Sveti Oci. Jer kako reče jedan savremeni pravoslavni teolog: „Tajna podrazumeva beskonačno bogatstvo značenja koje se nikada ne može svesti na jednostrano objašnjenje“. Pravoslavna misao produbila je i produbljuje ovu tajnu. To nam ukazuje da se ona kreće ka nepreglednom okeanu tajni (Kol. 2, 2). I po rečima pravoslavnog rumunskog teologa oca Dimitrija Staniloja, „formula kojom se bogočovečanska stvarnost iskazuje jeste vrata kroz koja se svetlost neiskazane beskrajne tajne može opaziti ili naslutiti.“
Zašto Pravoslavlje beži od okvirivanja Božije tajne u pojmove? Bojeći se skolastike. NJene krute i sažete formule ili definicije o Bogu, ne daju nikakav progres bogoslovskoj misli. To je po rečima Vladike Nikolaja, „pisanje vatrenim slovima po dimu.“
Iako je zapadna teologija našega doba uveliko napustila racionalne skolastičke ideje, jer tako diktira sadašnja intelektualna revolucija, ipak ona traži da Božije tajne objasni novim racionalnim pojmovima. Koji su to? To su pojmovi bazirani na naučnim dostignućima savremene nauke. Jeste da nauka može da baci nove svetlosti u bogopoznanju, ali nikada ne može da iscrpi ili objasni svu dubinu tajne, bilo Boga ili čoveka kao ličnosti. Jer te se tajne mogu potpuno poznati samo kroz Boga Duha Svetoga: „A nama Bog otkri Duhom svojim…“ (I Kor. 2, 10-11). Tim svojim shvatanjem da se sasvim može dokučiti božanska realnost i njen spasonosni odnos prema čoveku pomoću razuma, zapadna teološka misao dolazi u opasnost da današnja objašnjenja sutra zameni drugim objašnjenjima. U tome naročito prednjači protestanska teologija.
S druge pak strane, pravoslavna teologija, ostajući pri tradicionalnom tumačenju, bacajući novu svetlost na večne istine, ide korak dalje u svom percepiranju, već mnogo ranije formulisane od Svetioh Otaca i Vaseljenskih Sabora. I za nas pravoslavne ma koje novo razmišljanje ili ideja, ne znači da mi iscrpljujemo božansku istinu, nego naprotiv da ona i dalje ostaje neizreciva i bogata u svojim sadržajima. Možemo reći da svaka od njih imaje svoje logoi, po rečima Svetog Maksima Ispovednika.
Veoma se često čuje od zapadnih protestantskih teologa da je pravoslavna teologija stereotipna i kruta, odnosno zatvorena u sebe kao u neku neprobojnu ljušturu. Da to nije tako dokaz su nam mnoga bogoslovska razmišljanja Svetih Otaca drugoga milenijuma koji su doprineli novom pojimanju božanskih istina (na primer Sv. Grigorije Palama, Sveti Simeon Novi Bogoslov). Njihovim stopama sleduju bogoslovi dvadesetog veka (o. Justin Popović, o.Georgije Florovski, o. Dimitrije Staniloje itd.) I svi su svesni da pojedini koncepti o ličnosti, sjedinjenju božanskog i čovečanskog u jednoj ipostasi, o ovaploćenju Boga Logosa i NJegovog žrtvoprinošenja „radi nas ljudi i radi našega spasenja“, zatim čovekovog oboženja, otkrivaju nam nove ideje, izvore, perspektive, u poznanju večne božanske tajne. A tom napredovanju u bogopoznanju nema kraja. Jer pred nama stoji večni cilj: „Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5, 48). Uzrastanje pak u bogopoznanju ne može se zamisliti bez duhovnosti.
Rekosmo da se ova tajna saznaje samo u Crkvi i kroz Crkvu (Ef. 3, 10). Zbog toga je po rečima oca Georgija Florovskog, „Crkva zaista apostolska, ali je i otačka“. Jer niko ne može reći da ostaje veran Apostolima, a da ne zna kako su to Oci činili. Oni su „Oci“ stoga što je Crkva priznala njihovo bogoslovlje kao pravi stav, kad su u pitanju istine vere.
Drugi pak pravoslavni bogoslov našega vremena, o. Jovan Majendorf, postavlja pitanje: U kom slislu je Crkva „otačka“, pa odgovara: „S jedne strane, ona se predala istini koju su Oci sačuvali u njihovoj borbi, i nema načina na koji bi ta istina mogla biti poznata i shvaćena a da se ne uđe u „um“ Otaca, postajući njihovi savremenici po duhu… Naša današnja teologija (a mi možemo reći i za teologiju 21. veka) mora ostati konsistentna sa njihovom pozicijom: svi pravoslavni teolozi moraju postati „Jelini“. „Međutim, to ne znači da pravoslavni teolozi treba da ponavljaju njihove formule, odluke ili mišljenja. Nego to znači da se ostane u pravom sadržaju Svetoga Predanja, a to nije ponavljanje“. A mi možemo dodati da je to živa tradicija Crkve ili prenošenje s kolena na koleno tajne Hristove i Duha Svetoga.
Prava vera jeste božansko Otkrivenje objavljeno čoveku. I zaista Bog je otkrio potpunu istinu o Sebi i spasenju sveta, ne običnom čoveku nego svetima. A to su bili Hristovi učenici (Ef. 3, 5), koji su nam predali „neiskazane reči „(2 Kor. 12, 4; 1 Kor. 15, 3), ali ipak u ljudskom obliku. Zato, ista je stvar kad kažemo „pravoslavna vera“ ili „Pravoslavna Tradicija“, odnosno Pedesetnica. Radi toga „Pedesetnica je najviša tačka Otkrivenja“, ali i našega života u Hristu.
 
2. Odnos pravoslavne teologije prema drugim hrišćanskim konfesijama
 
U prethodnom odeljku govorili smo o Pravoslavlju kao najčistijem obliku hrišćanstva. Tu nameru da sačuva pravu doktrinu vidimo i u rimokatolicizmu, koji sebe smatra „jedinom Hristovom Crkvom“, jer nosi atribut „katoličnosti ili univerzalnosti“. To se poistovećuje ne samo sa učenjem, nego i sa samim Hrišćanstvom, naročito za vreme oficijaliziranja doktrine „urbi et orbi “ ex cathedra. Nalazeći se pred izazovima savremenih problema, rimakatolička crkva je bila prinuđenada izda svoj aggiornamento, ili aktualizovanje Hristove nauke u naše vreme. To je stvorilo unutrašnje pometnje koje su se pojavile na površini, mada su sekundarnog karaktera, kao što su: mešoviti brakovi, celibat itd. Ali ne treba izostaviti one najvažnije kao što su: nepogrešivost pape, sabornost, vrednovanje pomesnih Crkava, pitanje rukopolaganja žena u sveštenike itd. Dovoljno je da navedemo reči kardinala Svenensa: „Crkva će trebati da obnovi svoj životni stil da bi što bolje prenela reči života koje su joj poverene“.
Prema tim, dakle savremenim pitanjima ona nije mogla da ostane imuna. Pokrenuta su i starija. A jedno od njih jeste pitanje papskog primata i papske nepogrešivosti, o kome su raspravljali čuveni teolozi kao što su: Hans Kung, (sa svojim delom, O nepogrešivosti pape, Šilebek, – Holandski katihizis), Hans Urs fon Baltazar, Karl Raner i dr. Preko 100 rimokatoličkih teologa uputilo je peticiju papi tražeći da se slobodno izražavaju po pitanjima vere, a da ih ne kontroliše pontifikalna cenzura. Svesni su rimokatolički bogoslovi da bi reformom učenja o papi došli do novih problema, kao što o tome piše Arhiepiskop Džon Kvin u svome delu: „Reforma papstva: Skupi poziv hrišćanskom jedinstvu“ (The Reform of the Papacy: The Costly Call to Christian Unity, objavljeno 1999).
Kad se počne sa inovacijama, doterivanjima (retuširanjima), ispravkama, formulacijama, što se tiče dela Gospoda našeg Isusa Hrista, treba se očekivati da tim putem prilagođavanja krenu i drugi. To su pokušaji katihetskog prilagođavanja doktrine za odrasle ili siromašne (Katihizis za odrasle – Holandija, Katihizis za siromašne – Italija), zatim „biološkog“ istraživanja nekih dogmi. To su samo posledice ranijih „dogmi“ rimokatolika.
Ta se težnja za inovacijama još više primećuje u protestantizmu, koji pokušava da valorizuje na drugim planovima „jedinku“ i „pojedinca“. Inače, kako reče jedan pravoslavni rumunski bogoslov, protestantizam je u suštini doktrina ujednačavanja prideva „solus, sola, solum“. Prema drugim hrišćanskim konfesijama, protestantizam se individualizira kao jedina hrišćanska konfesija njegovog sola fide, sola scriptura, sola gratia i solum tempus apostolicum).
U aktualnoj fazi mnogostrukog konfesionaliziranja Hrišćanstva (danas na svetu ima nebrojeno mnoštvo protestantskih sekti, i svakoga dana se uvećavaju), ne može se govoriti o doktrinarnom jedinstvu sa Spasiteljevim učenjem. I kad se upotrebljava rodovski termin „Hrišćanstvo“, ima se u vidu broj pripadnika toj veri, ali ni u kom slučaju doktrinarni identitet združenih crkava. Takvo stanje i konfuzija treba da se eliminišu iz doktrinarnog rečnika.
Pravoslavna teologija ne može prihvatiti negativni aspekt aktualizovanja Hristovog učenja, to jest da se promeni osnov (fond) njegov, da bi ga savremeni čovek bolje shvatio, kao što to propagiraju protestantski teolozi liberalne škole: Rudolf Bultman, zatim neobultmanovci: H. Koncelman, G. Ebeling, E. Graser, E. Kaseman, G. Klajn, E. Fuhs, P. Filhauer, Oskar Kulman. Oni vele da se antički mentalitet sveštenih pisaca treba zameniti savremenim mentalitetom. Odgovarajući na ovaj izazov, pravoslavna teologija postavlja pitanje: Šta je večno u Jevanđelju, a šta nije? Šta je nama neophodno za spasenje a šta nije? Da li mi olako možemo menjati Sveto Jevanđelje? Da li su Sveti spisi bogomotkrivene istine ili su puki istorijski spisi, kao i druga dela antičke literature?
Na kraju dodajmo i ovo: Učenje Gospoda Isusa Hrista bilo je aktualno kako u NJegovo vreme (Jn. 6, 60-69), tako i u vreme prvih hrišćana (I Kor. 3, 1-3; Jevr. 5, 12-14), Svetih Otaca i učitelja Crkve. Ono ne pripada nekoj antičkoj, srednjovekovnoj i savremenoj epohi. Kako ćemo primeniti dogmate Crkve u našem ličnom životu, to zavisi od nas i blagodati Božije (1 Kor. 15, 10; 2 Kor. 12, 9). A da se to može ostvariti primer nam je Sveti Apostol Pavle koji veli: „Ugledajte se na mene kao i ja na Hrista“ (1 Kor. 11, 1; 4, 16; 2 Sol, 1, 6), kao i mnogi svetitelji sve do naših dana.
 
3. Odnos pravoslavne teologije prema ekumenizmu
Oduvek se Crkva moli za „jedinstvo svih“ hrišćana (Jn. 14, 21). No kad je u pitanju jedinstvo u Hristu, ono se različito posmatra sa pravoslavnog, rimokatoličkog ili protestantskog gledišta. Mi ne negiramo da hrišćani mogu konstruktivno sarađivati na praktičnom polju u rešavanju velikih problema od sveopšteg čovečanskog značaja. Ali ta praktična strana ne znači da se zanemaruje dogmatska razlika. Ne možemo sarađivati tamo gde se zapostavljaju ili omalovažavaju božanske istine. Oni koji misle da su doktrinarne inovacije, ili pogrešna ubačena tumačenja u nauku Gospoda našeg Isusa Hrista, sporedna ili adiaforska pitanja, preko kojih se lako može preći, nisu na putu pravoslavne teologije. Naprotiv, oni je povređuju u njenoj srži, što nikome ne donose korist.
Zato je pravoslavna teologija protiv stvaranje „nadkonfesionalne hrišćanske“, ili „ekumenske teologije“. U suštini ona je veštačka ili hibridna. Pravoslavni teolog ne sme da stane na stranu doktrinarnog kompromisa. Jer on mora da ostane veran drevnom učenju Pravoslavne Crkve.
U tom smislu pravoslavni bogoslov o. Petar Rezuš veli: „Ekumenizam ne znači prelaziti preko doktrinarnih razlika, njihovog eliminisanja ili umanjivanja, jer načelno, životni zakon Hrišćanstva jeste čuvanje njegovog jedinstva i doktrinarne celine. Ako su ove doktrinarne stvarnosti beznačajne ili sporedne nekim hrišćanskim teolozima i crkvama, tako stvari ne stoje sa Pravoslavnom Crkvom. Ona postavlja temelj pravom ekumenizmu na doktrini Gospoda našeg Isusa Hrista, koja treba da bude ista i za ekumenizam, kakva je bila kada ju je Spasitelj propovedao. Premise dijaloga među hrišćanskim crkvama uvek će biti doktrinarne premise… Te doktrinarne premise predpostavljaju bratske razgovore, na ravnoj nozi, bez arbitrarnih apriornih nametanja svojih stavova.“
Pravoslavna teologija treba da bude veoma obazriva prema „novoj ekumenskoj terminologije“. Između ostalog, na ekumenističkom planu predlaže se, ne samo „ekumenska Biblija“, „ekumenski rečnik“ , nego što je teže, „otvorenu hrišćansku Dogmatiku“. Kao što se smesta primećuje, nova kreacija ide linijom „otvorenog otkrivenja“. Jer pojedine hrišćanske crkve drže da se božansko Otkrivenje nije zaključilo Gospodom našim Isusom Hristom, nego je ostalo „otvoreno“ za nova delimična otkrivenja. U pravoslavnoj teologiji ne smemo nadodavati „nove“ otkrivene istine. Postoje samo one koje je Gospod Hristos otkrio Apostolima a ovi nama predali. Pravoslavno poimanje ekumenizma veoma jasno definiše o. Georgije Florovski rekavši: „Kao sveštenik Pravoslavne Crkve, verujem da je Crkva u kojoj sam kršten i vaspitan, prava Crkva, to jest istinita Crkva i jedina Crkva. To verujem iz mnogih razloga: po ličnom ubeđenju i po unutrašnjem svedočanstvu Duha (Svetoga) koji diše u tajnama Crkve, i po svemu onome što ja mogu naučiti iz Pisma i od saborne tradicije Crkve. Prinuđen sam, dakle, da smatram druge crkve kao nepotpune, i u mnogim slučajevima mogu da dosta tačno identifikujem mnoge manjkavosti. Stoga za mene, hrišćansko jedinstvo jeste prosto sveopšte obraćanje Pravoslavlju. Ja nemam konfesionalne lojalnosti; moja lojalnost pripada isključivo Jedinoj Svetoj (Una Sancta)“.
 
4. Smernice Pravoslavnoj teologiji 21-og veka
Sam pojam „Pravoslavlje“, pravoslavni, sastavljen je iz dve reči: „ortho“ i „doxa“, što bukvalno znači pravo proslavljanje ili pravo učenje, odnosno pravo verovanje. Ovi, dakle, pojmovi sugerišu nam da prava vera vodi do pravog proslavljanja Trojičnog Boga. Jer ako je vera o Bogu pogrešna, onda je i proslavljanje pogrešno. A cilj prave vere jeste da čoveka duhovno pomogne i uzdigne. Naša vera potvrđuje se svetim životom u Crkvi. Ona je više praksa negoli teorija.
Pravoslavna teologija uvek mora da ima pred sobom ove tri suštinske komponente: Crkvu, Pravoslavlje i Svetu Evharistiju, kako to još u drevna vremena reče Sveti Irinej Lionski. I one su toliko suštinski povezane da kad bismo pokušali da neku odvojimo, srušili bismo apostolsko predanje. To je „nepromenjivi kanon“ istine spasenje, ili živeća celosna ikonomija Hristova u sferama Crkve, po rečima Mitropolita nafpaktoskog Jeroteja.
Zašto to kažemo? Zato da bismo u našim dijalozima sa drugim hrišćanskim konfesijama naglasili važnost svih suštinskih komponenata pravoslavnog poimanja novozavetne istine. To je sledovanje Svetim Ocima, kako veli Sveti Grigorije Palama: „Ovo je, dakle, istinska pobožnost: ne sumnjati u bogonosne Oce, jer je teologija svetih „definicija i pečat prave pobožnosti“. Zato savremeni pravoslavni bogoslovi uvek treba da usaglaglašavjaju svoju teologiju sa „teologijom svetih bogonosnih i bogonadahnutih Otaca Crkve“. Njima treba verovati jer su oni živeli istinom Jevanđelja. A zna se ko je ta istina, put i život (Jn. 14, 6). Pravoslavnoj teologiji stran je duh inovacija koji se osobito primećuje u „Crkvama Duha ili slobode“
Kad raspravlja o pojedinim doktrinarnim ili dogmatskim problemima, pravoslavna teologija mora imati u vidu celokupnu doktrinu Pravoslavlja. Jer svaka nejasnoća, konfuzija, dvosmislenost ili praznina, povlače za sobom lančanu doktrinarnu reakciju na sva druga teološka pitanja. Koordinati pravoslavne teologije jasno su određeni. Pravoslavlje se nije udaljilo od njih i ostalo je verno Svetome Duhu, koji je Duh Istine (Jn. 14, 17). Dogmatske istine jesu istine vere. Doktrina Hrišćanstva treba da bude jedna, jer je i Jevanđelje Gospoda našeg Isusa Hrista jedno. Istina koju je On objavio jeste jedna i jedinstvena.
Cilj Hristove Crkve jeste da pomogne i isceli čoveka i uznese ga do oboženja. U tome se vidi jasna razlika između Pravoslavne Crkve i „Crkava“. Jer ona tačno određuje šta je bolesno a šta zdravo, dajući svakome odgovarajući lek. Mi na tu medicinu treba da ukažemo pripadnicima drugih hrišćanskim konfesija. Zaista, ako ispitamo sve dogmatske razlike koje postoje između Pravoslavlja i drugih „Crkava“, videćemo da se one, po rečima jednog savremenog grčkog teologa, svode na pitanje bolesti (duhovne) i kako se ista leči.
S druge strane, pojava nove terminologije u zapadnoj teologiji, čak i kod rimokatolika u Americi, kao: U ime Tvorca, Iskupitelja i Osvetitelja (umesto: Oca i Sina i Svetoga Duha), potpuno je neprihvativa za pravoslavnu teologiju. Isto to možemo reći i o pokretu za rukopoloženje žena. Ili pokret među nekim rimokatolicima da se Djeva Marija proglasi za Sa-Iskupitelja sveta, pored Isusa Hrista.
Nazivi i svakojake vrste telogije što kruže u hrišćanskom svetu, kao što su: „teologija oslobođenja“, „teologija demitologizacije“,“ekumenska teologija“, „radikalna teologija“ ili „teologija smrti Boga“ – Bog je mrtav- The Death of God, Der Gott ist Tot, La mort de Dieu – itd., nisu prihvatljivi s pravoslavne tačke gledišta.
Budući da je ovo epoha velikih naučnih dostignuća, postavlja se pitanje: Kako se teološka pravoslavna misao treba da odnosi prema njima? Stojimo na stanovništu da je samo ono naučno dostignće pozitivno koje doprinosi napretku ljudskoga duha, to jest koje produbljuje u čoveku njegovo lično duhovno iskustvo, suštinski vezano za najviše duhovne vrednosti (Gal. 2, 20). Taj ličnosni odnos između najvišeg Duha i našega duha ne sme se svesti na nivo fizičke ili hemijske prirode. To je direktni odnos Boga i čoveka gde se ne narušava sloboda, bitna osnova za ostvarenje istoga.
Živimo u veoma teškim vremenima i svetu koji je antihrišćanski, a pogotovo antipravoslavno raspoložen. Ovo je doba kad se teži stvaranju jedne svetske religije u čije će glavne komponente ući ponešto od svih velikih svetskih religija. Pravoslavna teologija ne sme da ćuti. Isto se to odnosi i na savremene etičke probleme. NJena se reč mora čuti. Kako će ih rešiti, primer su Sveti Oci. Jer oni nisu apstrakovali vreme i probleme u kojima su živeli, nego su ih bogomudro rešavali. A verujemo da ne bi apstrakovali ni naše vreme da u njemu žive. Tako i mi ne treba da apstrakujemo naše vreme, 21. vek.
 
S blagoslovom ep. Mitrofana; uzeto sa predavanja na Bogoslovskom fakultetu SPC, septembra 2000. g.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *