ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
 
Битка са гордошћу
 
Па како се, дакле, борити с надменошћу, презрењем ближњих и уздизањем себе изнад других? Шта треба супротставити томе?
Свети оци називају врлину, супротстављену надмености – љубав. Највећа међу страстима бори се са највећом врлином.
Како стећи љубав према ближњему?
Као што се каже, лако је волети читав људски род али нимало није једноставно волети конкретну личност са свим њеним недостацима и слабостима. Љубав је највећа врлина. Када су питали Господа, која је заповест највећа у Закону7. – Он је одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 36-39).
Љубав је велико осећање, које нас зближава са Богом, јер Бог је љубав (1. Јн. 4,8). У љубави је срећа јединствена; она је у стању да нам помогне да превазиђемо све потешкоће и да победимо гордост и егоизам. Али не разумеју сви правилно шта је љубав. Љубављу често погрешно сматрају она пријатна осећања, која ми имамо када се према нама добро односе. Међутим, то није љубав. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? Лако је пријатно волети човека када је он поред нас и када нас обасипа радошћу. И ако нам којим случајем разговор са ближњим не одговара, ми истог тренутка мењамо свој однос према њему, често у дијаметрално супротан. “Од љубави до мржње је један корак”. Али то значи да смо ми заправо волели погрешном љубављу, тј. да је наша љубав према блгокњем била из користи. Допадала нам се она пријатност коју је емитовало општење с њим, а када је то нестало, нестала је и љубав. Испоставља се да смо ми волели човека као ствар која нам је потребна; чак не ни као ствар, јер се о омиленој ствари ипак бринемо, већ као намирницу – укусну храну коју смо појели и заборавили њен укус. На пример, брижливо полирамо каросерију омиленог аута, редовно је контролишемо итд. То јест, чак и на ствар, ако је волимо, усмеравамо своју бригу и пажњу. Тако, дакле, истинска љубав не тражи већ даје. У томе и јесте права радост љубави. Радост од добијања нечег је радост материјалне природе, из користи, а од давања некоме – истинска и вечна.
Љубав – то је служење. Сам је Господ наш Исус Христос, кад је опрао ноге апостолима на Тајној Вечери, рекао: Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините (Јн. 13, 14-15). И Христос нас воли не због овог или оног, већ једноставно зато што смо ми Његова деца. Иако смо грешни, непослушни и духовно болесни, али управо болесно и слабашно дете родители воле више.
Осећање лубави не може постојати без наших напора. Њега морамо неговати у свом срцу, подгрејавајући га дан за даном. Љубав је свесна одлука: “Ја желим да волим”. После чега ћемо учинити све да се то осећање не би угасило. У противном, наше осећање биће кратког века. Зависиће од безброј случајних појединости: емоција, нашег расположења, животних околности, понашања ближњега и ел. У супротном случају, немогуће је испунити Христове речи. Јер је нама оставлено у аманет да волимо све луде, а не само ближње: родителе, супружнике и децу. Лзубав се чува свакодневним трудом, али је награда за тај труд велика, јер ништа на земли не може бити веће од тог осећања. У почетку морамо себе буквално присилавати на лубав. На пример, ако си стигао купи уморан – не очекуј да ће те дочекати пријатност, него се сам потруди – опери, на пример, суђе. Преплавило те је, рецимо, лоше расположение – натерај себе, осмехни се, удели неки комплимент, не искаљуј бес на друге. Ако те је увредио неки човек, и ако њега сматраш кривцем а себе жртвом – натерај се, покажи љубав и први крени да се помириш. И гордост ће бити побеђена. Међутим, овде је врло важно да се не погордиш својим “смирењем”. И тако дан за даном васпитавајући себе, човек ће једном доћи до тога да не може да живи друкчије; осећаће унутрашњу потребу да даје своју љубав и да је дели са неким.
Веома битан моменат у љубави је способност сагледавања вредности сваког човека, јер у сваком постоји нешто добро. Једноставно треба изменити свој однос према ближњему који је често обично предубеђење. Једино ако будемо неговали у свом срцу љубав према ближњем, мењајући однос према њему и учећи да сагледавамо његове добре стране, корак по корак ћемо побеђивати у себи гордост и високо мишљење о себи. љубав побеђује гордост, јер гордост и јесте недостатак љубави према Богу и људима.
Како научити да волимо Бога? Заволевши Његову творевину – човека. Човек је икона Божија и немогуће је волети Праслику, а без љубави и поштовања се односити према икони – Божијем изображењу. Не пише нам узалуд апостолЈован Богослов: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види како може љубити Бога, којега није видио ? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1.Јн4, 20-21).