NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Glava II
POKAJANJE – OSNOVA DUHOVNOG ŽIVOTA
 
Čovek je biće koje se na sve privikava. Privikava se tako i na sopstvene grehe i strasti. Premda oseća njihovu nenormalnost i nelagodnost svog položaja, ipak nema odlučnosti i volje da započne borbu s njima. Često se dešava da supružnici, koji su se nekad silno voleli, zapadnu u višegodišnju apatiju i mučenje, i oni se toliko priviknu na tu situaciju da, iako žude za ljubavlju i normalnim međuljudskim odnosima, ne uspevaju ni prstom da mrdnu kako bi je promenili. Gresi su uzrok naših duhovnih, a katkad i fizičkih bolesti. Čak to shvataju i ljudi koji su potpuno necrkveni. Gnev, uninije, stomakougađanje, pijanstvo i druge strasti ne muče samo hrišćane. Gresi su ti koji nam u ovozemaljskom životu, a tim pre u večnosti, kvare sreću. Kako može da bude srećan onaj čovek nad kojim gospodare gordost, sujeta, gnev ili blud?
Kako započeti borbu sa strastima? Sveti Teofan Zatvornik piše da u početku treba doslovno mrzeti greh s kojim se borimo, i „odelivši se od uznemirujuće strasti i spoznavši u njoj svog neprijatelja, započnite borbu sa njom, uzimajući oružje čas jedno čas drugo, sve dok ona ne pobegne ili se ne sakrije od vas“.[1]
Nakon što smo se čvrsto odlučili da stupimo u borbu sa grehom, neophodno je da se pokajemo, jer jedino u Tajni ispovesti dobijamo razrešenje od greha.
Zadržimo se na toj temi podrobnije.
Pokajanje je bez sumnje osnova duhovnog života. O tome nam svedoči Jevanđelje. Preteča i Krstitelj Gospodnji Jovan započeo je svoju propoved rečima: pokajte se jer se približilo Carstvo Nebesko (Mt. 3,2). Baš sa istim tim pozivom izlazi na zajedničko služenje i Gospod naš Isus Hristos (up: Mt. 4, 17). Bez pokajanja nema približavanja Bogu i pobeđivanja svojih grehovnih sklonosti. Gospod nam je dao veliki dar – dar ispovesti, zahvaljujući kojoj se mi oslobađamo naših grehova, jer je sveštenik obdaren od Boga vlašću „da vezuje i razrešava“ grehe čovečije.
Često se može čuti sledeća tvrdnja: „Vama, verujućim, sve je lako: sagrešio sam – potom se pokajao, i Gospod će sve da oprosti“. U Pafnutijevo-Borovskom manastiru je u sovjetsko vreme bio muzej. Nakon obilaska manastira i muzeja vodič je posetiocima pustio sa CD-plejera pesmu „Živelo je dvanaest razbojnika“ u izvođenju Šaljapina. Fjodor Ivanovič je svojim neponovljivim basom izveo: „Napustio je Kudejar drugove svoje, napustio razbojničke napade, i u manastir je otišao, da Bogu i ljudima služi“. Nakon što su je odslušali, vodič je rekao otprilike sledeće: „Pa, evo čemu uči Crkva: greši, kradi, pljačkaj, svejedno se posle možeš pokajati“. Eto takvo je neočekivano tumačenje poznate pesme. Je li li to zaista tako?
I stvarno, ima ljudi koji doživljavaju Tajnu ispovesti upravo tako: kao nekakvu duhovnu praonicu. Možemo da se valjamo po zemli i blatu bez straha: gle, posle će svakako sve oprati u duši. „Blato nije isto što i salo obrišeš i skine se“. Mislim da takva ispovest nije na korist. Čovek će joj pristupati ne na spasenje, već na sud i na osudu. I formalno „ispoveđeni“ razrešenje grehova od Boga neće dobiti. Nije sve tako jednostavno. Greh i strast nanose duši veliku štetu, pa čak i onaj koji se pokajao snosi posledice svoga greha. Kao kod bolesnika koji je preležao boginje – ostaju ožiljci. Nedovoljno je samo ispovedati greh; treba uložiti napore da se pobedi sklonost ka grehu u svojoj duši. Kada lekar uklanja kancerozni tumor, propisuje hemoterapiju kako bi pobedio bolest i sprečio recidiv. Naravno, nije jednostavno odmah napustiti strast. Međutim, pokajnik ne sme da bude licemeran: pokajaću se i opet ću nastaviti da grešim. Čovek je dužan da uloži sve svoje napore kako bi krenuo putem ispravke, i da se više ne vraća grehu moleći Boga za pomoć u borbi sa strastima: „Pomozi mi Gospode jer sam nemoćan“. Hrišćanin je pozvan da sažiže mostove koji ga vraćaju starom, grehovnom životu. Pokajanje se na grčkom kaže – „metanoia“ tj. u prevodu „promena“.
Zbog čega se mi kajemo ako Gospod ionako zna sve naše grehe? Da, zna ih, ali čeka od nas pokajanje i njihovo priznavanje. Navešću primer. Dete se bez pitanja zavuklo u ormar i pojelo sve bombone. Otac odlično zna ko je to učinio, ali čeka da sin sam priđe i zatraži oproštaj. I, naravno, u tom trenutku se on nada sinovljevom obećanju da će se potruditi da više nikad tako ne postupi.
Ispovest, naravno, mora biti individualna, a ne zajednička. Imam na umu praksu, po kojoj sveštenik čita spisak mogućih grehova, a zatim jednostavno stavlja epitrahilj na glavu onoga koji se ispoveda. Slava Bogu, ostalo je veoma malo hramova u kojima se obavlja takva „ispovest“. Zajednička ispovest je bila gotovo opšta pojava u sovjetsko vreme, kada su malobrojni aktivni hramovi nedeljnim i prazničnim danima, a naročito u vreme postova, bili prepuni vernika. Sve njih ispovediti, bilo je prosto nemoguće. Održavanje ispovesti posle večernje službe, takođe se gotovo nigde nije odobravalo. Jedan stari sveštenik, koji je prisluživao u našem hramu više od pedeset godina, ispričao mi je da su oci u Velikom postu morali da prolaze redove pokajnika, ne bi li uspeli samo da svakom ponaosob stave epitrahilj na glavu. Naravno, takva „ispovest“ je nenormalna pojava, koja ne donosi korist i očišćenje duše.
Sama reč „ispovest“ znači da je hrišćanin došao da ispriča (=povedatь), ispovedi i sam kaže svoje grehe. Sveštenik u molitvi pred ispovest čita: „Ti sam kao Blag i nezlopamtljiv Gospod blagoizvoli da ove sluge Tvoje rečju razrešiš“. Sam čovek se posredstvom reči razrešava od svojih greha i dobija od Boga oproštaj. Naravno, ponekad nas je sramota, tj. nije nam baš lako da otkrivamo svoje duševne rane, ali se upravo na taj način izbavljamo od grehovnih navika, pobeđujući stid i čupajući ih kao korov iz svoje duše. Bez ispovesti i očišćenja od grehova i strasti nemoguće je boriti se s njima. Najpre ih treba uvideti, iščupati, a zatim učiniti sve da ne bi opet izrasle u našoj duši.
Neuviđanje svojih grehova je prvi simptom duhovne bolesti. Zbog čega su podvižnici svoje grehe videli kao pesak morski? Svetitelji su se približavali istočniku svetlosti – Bogu i počinjali da primećuju takva tajna mesta svoje duše, koje mi jednostavno ne primećujemo. Oni su posmatrali svoju dušu u njenom istinskom stanu. Opšte je poznat primer: recimo, soba je prljava i u neredu, ali pošto je sad noć, sve je sakriveno polumrakom. Međutim, zaiskrio je evo i prvi sunčev zrak na prozoru i osvetlio deo sobe. Počinjemo da primećujemo nered. Što dalje – sve više, i kada sunce osvetli čitavu sobu, prljavština i razbacane stvari su vidljive na sve strane. Što smo bliži Bogu, gresi su vidljiviji.
Kada je kod prepodobnog oca Doroteja došao jedan ugledni građanin gradića Gaze, on ga je upitao: „Poštovani gospodine, reci mi, za koga ti smatraš sebe u svom gradu?“ On reče: „Smatram sebe za velikog i prvog“. Tada ga prepodobii opet upita: „Ako bi otišao u Kesariju, za koga bi tamo sebe smatrao?“ taj čovek odgovori: „Za poslednjeg među tamošnjim velmožama“. – „Ako bi se pak uputio u Antiohiju za koga bi sebe tamo smatrao? „Tamo bih – reče on – smatrao sebe za običnog čoveka iz naroda“. „Ako bi otišao u Carigrad i približio se caru, smatrao bi sebe…?“ I on odgovori: „Doslovno ubogim“. Tada mu otac Dorotej reče: „Eto tako i svetitelji, što se više približavaju Bogu, pre uviđaju svoju grešnost“.[2]
Ispovest nije izveštaj o duhovnom životu (o tome šta je u njemu dobro, a šta ne valja) ili beseda sa sveštenikom. To je razotkrivanje sebe, bez ikakvog samoopravdavanja i samosažaljevanja. Jedino ćemo tako moći da dobijemo zadovoljenje i olakšanje i da odemo od nalonja lako, kao na krilima. Gospod ionako zna sve okolnosti koje su nas navele na greh. Nedopustivo je imenovati ljude koji su nas podstakli na greh. Oni će sami za sebe da odgovaraju, a mi treba da odgovaramo samo za sebe. Nije važno da li su muž, brat ili tast drugovali našem padu mi treba da shvatimo u čemu je zapravo naša krivica. Sveti pravedni Jovan Kronštatski govori: ko se ovde navikao na kajanje i na prekor zbog svog života, tome će biti lako da daje odgovor i na Strašnom Sudu Božijem. Sveti oci ispovest nazivaju drugim krštenjem, krštenjem u suzama. Kao i prilikom prvog krštenja, drugim dobijamo dar oproštenja grehova, koji treba da cenimo. Ispovest ne treba odlagati za kasnije. Treba je upražnjavati što češće i podrobnije. Ne znamo koliko nam je Gospod dao vremena da se pokajemo. Svaku ispovest treba doživljavati kao da je poslednja, jer niko ne zna ni dana ni časa kada će nas Gospod prizvati k Sebi.
Ne treba se sramiti ispovedanja grehova, već se treba sramiti činjenja greha. Mnogi misle da će ih sveštenik, pogotovu ako se i lično poznaju osuditi, pa samim tim žele da se na ispovesti pokažu boljim nego što jesu. Ja vas uveravam da sveštenika, koji manje-više redovno ispoveda, apsolutno ničim ne možete zapanjiti, i teško da ćete mu vi reći nešto novo i neobično. Velika uteha za sveštenika je kad vidi pred sobom iskrenog pokajnika, makar on bio i najveći grešnik. To znači da on ne stoji uzalud kod nalonja.
Pokajniku se kroz ispovest daje ne samo oproštaj grehova, već i blagodat i pomoć Božija za borbu sa gresima. Stoga ispravljanje našeg života počinje od ispovesti. Evo šta je ispričao Solovecki starac Naum: „Jednom su doveli kod mene ženu, koja je htela da porazgovara sa mnom. Moj razgovor s njom je bio kratak, međutim, mene je spopala strasna pomisao koja mi nije davala mira ni danju ni noću, i pritom me nije mučila dan ili dva, već čitava tri meseca. Šta sve nisam radio! Nisu pomagala ni kupanja u snegu. Jednom sam nakon večernjeg pravila izašao ispred plota u nameri da odležim u snegu. Na moju nesreću, za mnom su zaključali kapiju. Šta sad da radim? Potrčao sam oko plota ka drugoj, odnosno trećoj manastirskoj kapiji – i one su bile zaključane. Otrčao sam u prostoriju za obradu kože, ali tamo niko nije živeo. Pošto sam bio samo u podrizniku, hladnoća me je do kosti prožimala. Nisam mogao iščekati jutro i jedva sam se živ dogegao do kelije. Međutim, strast nije jenjavala. Kada je počeo Filipov post[3] otišao sam kod duhovnika, kroz suze mu ispovedno svoj jad i dobio epitimiju. Tek sam tada, Božijom blagodaću, postigao željeni duševni mir“.
Ispovest treba da bude česta i, po mogućnosti, kod istog sveštenika. Danas, u vreme sveopšteg neposlušanja, nažalost, retko koji pravoslavac ima duhovnika. Ukoliko hrišćanin zaista želi da vodi duhovni rat sa strastima, mora se poveriti duhovniku a on će na osnovu toga spoznati stanje njegove duše i moći da ga usmerava na putu spasenja. Kada se čovek ispoveda kod istog sveštenika, on teži da se popravi makar zbog osećaja stida pred duhovnikom. Retka ispovest (nekoliko puta u godini) često dovodi do okorelosti srca. Savest se već lako miri sa tzv. sitnim, svakidašnjim gresima: „Pa šta ima tu posebno? Kao da je sve normalno. Ne ubijam, ne kradem, nisam preljubnik“. Česta ispovest primorava dušu da se brine, tj. budi je iz dremeža. Sa gresima se ne treba miriti i saživljavati. Čim počneš da se boriš sa prvom grehovnom navikom, osetiš kako se lakše diše i duhovno i fizički.
Dešava se da ljudi koji se retko ili formalno ispovedaju, ponekad sasvim prestanu da primećuju svoje grehe. Svakom svešteniku je to dobro poznato. Čovek dođe na ispovest i kaže: „Ja nisam grešan“ ili: „Mnogo sam grešan“ (što je zapravo isto).
Sve se to dešava, naravno, iz duhovne lenjosti i odsustva želje za ikakvim radom nad svojom dušom. S tim u vezi valja spomenuti jednu priču. Došla neka starija žena da se ispovedi kod provincijskog sveštenika i kaže ona njemu: „Čitav život sam čestito živela, nikog nisam uvredila, tako da nemam greha“. Iako se ispovednik na sve načine trudi da je navede na pokajanje, postavljajući joj različita pitanja, starica je nepokolebljiva: „uopšte nisam grešna i to je sve“. Tad je već namrgođeni sveštenik upita: “ A gde si ti majčice radila?“ Ona odgovori: „U kolhozu, mili“. „I znači, nikad ništa tuđe iz kolhoza nisi uzela?“ – „Naravno da nisam, a nije se ni imalo šta uzeti; niti su nam davali namirnice niti novac, jedino su nam radne dane pisali“. Ne uzdrža se ispovednik: „Ne izmišljaj, majčice, i ja sam radio u kolhozu!“ Neka mi ne zamere seoski trudbenici, među njima sigurno ima kristalno čestitih ljudi. Jednostavno, ovaj slučaj pokazuje kako ponekad ružno izgleda onaj čovek koji je došao na ispovest, a ne vidi svoje grehe.
Da rezimiramo.
Dakle, pre stupanja na put borbe sa strastima najpre treba imati čvrstu rešenost, mrzeti strast iz dna duše i naoružati se protiv nje. Na drugom mestu treba da se pokajemo za grehe, pribegavajući Tajni ispovesti, ali ne samo ispovedanjem greha, već i odlučnošću za borbu protiv njega. I nakon ispovesti, ne osvrćući se za sobom, treba da spalimo sve mostove koji nas vezuju za prethodni grešni život i da idemo napred, pobeđujući strasti.
Kada je Julije Cezar putovao iz Galije kroz La-Manš, iskrcao se na teritoriji današnje Engleske. Popeo se sa svojom vojskom na stenu i izdao im naređenje da pogledaju dole. Vojnici su dole ugledali brodove u plamenu Bilo je uništeno poslednje što ih je vezivalo za Zemlju Preostalo im je samo jedno: da idu dalje i da pobeđuju. Onaj koji je stupio na put borbe protiv strasti ne može se osvrtati nazad. I treći uslov, pomoću kojeg se održava pobeda nad strastima, jeste spoznaja svoje nemoći. Strasti se ne mogu pobedita samo sopstvenim pregnućima, tj. bez Božije pomoći. To onda neće biti borba protiv strasti niti očišćenje od njih, već zamenjivanje jedne strasti drugom. Uzgred budi rečeno, metodom zamenjivanja se koriste neki nesavesni psihoterapeuti. Na primer, čoveku se nudi pobeđivanje tuge i depresije – samoljubljem i sujetom. Daju se specijalne vežbe, kako da zavodimo sebe i započnemo život na sopstveno zadovoljstvo. U tom slučaju, demon se može trenutno udaljiti od čoveka i pretvarati da je pobeđen, međutim, nakon toga će krenuti u napad sa novom, desetostrukom snagom.
Ako se pak borimo sa strastima bez smirenja, možemo upasti u gordost – najlošiju od svih strasti. Na njoj se temelji takva jedna pojava kao što je prelest. Jednom se svetom Antoniju Velikom zemlja učinila kao da je zamršena u mreži, i on uzviknu: „Ko može da se izbavi iz ovih mreža?“ Kao odgovor dobi: „Smirenje!“
Nasuprot poznatom izrazu „slično se sličnim leči“, strasti se leče suprotnim, tj. usađivanjem suprotne vrline u duši. O tome piše sveti Ignjatije (Brjančaninov). Svakoj od osam strasti on suprotstavlja hrišćansku vrlinu. Na primer, stomakougađanje se pobeđuje uzdržavanjem, gnev – krotošću, sujeta – smirenjem. Podrobnije ćemo o tome govoriti u narednim glavama.
 


 
NAPOMENA:

  1. Svetitelj Teofan Zatvornik. Sozercanie i razmыšlenie. M., 1998. S. 135.
  2. Ava Dorotej. Poučeniя, poslaniя, voprosы, otvetы. M., 1991. S. 48- 49.
  3. Rusi Božićni post zovu još i Filipov, jer počinje prvog dana nakon praznika sv. apostola Filipa. (Prim.prev.)
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *