NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sud i osuda
 
Sveti Kasijan Rimljanin kaže da je gordost, iako stoji na poslednjem mestu na spisku osam strasti, „s obzirom na poreklo i vreme prva“. To je najsvirepija i najneukrotivija zver“.
Zbog čega? Krenimo redom.
Gordost u nizu strasti stoji posle sujete, što znači da proizilazi iz tog poroka i vodi od njega poreklo. „Kao što sevanje predskazuje udar groma, tako sujeta najavljuje pojavljivanje gordosti“[1] – dodaje Nil Sinajski. Traženje prolazne, sujetne slave, pohvale i previsoko mišljenje o sebi, rađaju preterano uzdizanje nadludima. „Ja sam iznad njih, dostojniji sam – a oni su ispod mene“. To i jeste gordost. Sa sličnim osećanjem je povezano i osuđivanje. Razume se, ako sam ja iznad svih, onda to znači da sam i pravedniki, tj. da su svi ostali grešniJI od mene. Previsoko mišljenje o sebi ne dozvoljava da obъektivno sudimo o sebi, ali zato nam potpomaže da budemo sudije drugima.
Gordost koja počinje sa sujetom može dostići adske dubine, jer ona i jeste greh samog satane. Nijedna od strasti ne može dosegnuti do tih granica do kojih može gordost, i u tome i jeste njena glavna opasnost. Ali, vratimo se osuđivanju. Osuđivati znači suditi, tj. predupređivati sud Božiji odnosno uzurpirati Njegova prava (u tome je takođe strašna gordost!), jer samo Gospod koji zna čovekovu prošlost, sadašnjost i budućnost, može da sudi o njemu. Prepodobii Jovan Savaitski priča sledeće: „Jednom me je posetio inok iz susednog manastira i ja sam ga pitao kako je bratija. Odgovorio mi je: „Dobro, vašim molitvama“. Potom sam ga upitao za jednog monaha, kojeg baš i nije pratio dobar glas, i gost mi reče: „Oče, on se nimalo nije promenio!“ Čuvši to, ja povikah: „Loše!“ I samo što sam to izustio, ugledah Isusa Hrista, raspetog između dvojice razbojnika. I umalo se nisam zaletio na poklonjenje Spasitelju, kad se On odjednom obrati Anđelima koji bejahu tu i reče im: „Izbacite ga napolje, to je antihrist, jer je osudio brata svojega pre Mog Suda“. I kada su me, po rečima Gospodnjim, izbacili, na vratima ostade moja mantija, a ja se zatim prenuh. „Teško meni – rekoh ja tad bratu iz susednog manastira – proklet mi je današnji dan!“ – „Zbogčega?“ – upita ga ovaj. Tada mu ja ispričahviđenje i shvatih da mantija koja mi ostade na onim vratima, označava da sam ja lišen pokrova i pomoći Božije. I od tog trenutka ja sam sedam godina lutao po pustinjama, ni hleba ne uzimajući, ni skrovišta ne tražeći, ni sljudima ne opšteći – sve doknisam video Gospoda svojega, da mi vraća mantiju“ – pripoveda Prolog.[2]
Eto koliko je strašno izricati sud o čoveku. Blagodat je podvižnika napustila samo zato što je rekao za bratovljevo ponašanje: „Loše!“. Koliko samo putautoku dana mi rečju i mišlju dajemo svoju okrutnu ocenu bližnjemu! Svaki put zaboravlajući Hristove reči: Ne sudite da vam se ne sudi (Mt. 7,1). Pri tom u dubini duše o sebi, naravno, mislimo: „Pa ja tako nešto ne bih nikad mogao da uradim!“. I često nam Gospod to šale, radi našeg smirenja i ispravlanja, tj. da bi posramio našu gordost i želju za osuđivanjem drugih.
Živela u Jerusalimu neka celomudrena podvižnica, koja je šest godina provela u keliji podvizavajući se. Nosila je odeću od kostreti i odrekla se od svih zemaljskih zadovoljstava. Međutim, zli duh sujete i gordosti probudi u njoj želu da osuđuje druge lude. Napusti je blagodat Božija zbog preterane gordosti i pade u blud. To se dogodilo zbog toga što se ona nije podvizavala iz ljubavi prema Bogu, već da drugi vide, radi sujetne slave. Kada pak bi potpuno opijena demonom gordosti, napusti je i sveti Anđeo, stražar celomudrija.
Često nam Gospod dopusti da upadnemo baš u one grehove, zbog kojih osuđujemo bližnje.
Naše ocene bližnjeg su uglavnom nepotpune i subjektivne, i mi ne samo da ne možemo zaviriti u njegovu dušu nego ponekad uopšte ništa i ne znamo o njemu. Hristos nije osuđivao otvorene grešnike, ni bludnice, ni preljubnike, jer je znao da zemni put tih ludi još uvek nije završen i da oni mogu krenuti putem ispravlanja i vrline. Samo osuda nakon smrti podvlači konačnu crtu na sve ono što je čovek uradio u životu. Mi vidimo kako čovek greši, ali ne znamo kako se on kaje.
Jednom sam bio pozvan da odslužim opelo na groblju Žena koja me je pozvala zamolila me je da joj usput osveštam i auto. Osveštavanju je prisustvovao i jedan moj prijatelj. Kad je ona otišla u svom već osveštanom stranom i besnom automobilu on je izbacio frazu: „Da, uopšte se ne vidi da se nešto mnogo napreže, zarađujući za ovakvo auto“. Tad sam mu ja ispričao da ta žena nosi veliku muku – nedavno su joj ubili sina, pa me je zamolila da odslužim opelo na njegovom grobu. Po spoljašnjoj sreći ne smemo prosuđivati o ljudskom životu.
 


 
NAPOMENA:

  1. Dobrotolюbie. M., 1895. T. 2. S. 267.
  2. Gurьev V., prot. Prolog v poučeniяh. M., 1912. S. 637.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *