NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Prikrivena i otvorena sujeta
 
Sujeta može biti kako strast i smisao života, tako i obična sitnica svakodnevice. Međutim, to ne znači da ona ne predstavlja opasnost; jer, kao što se moćno drvo rađa iz majušnog semena, tako i od „plavog potočića“ počinje velika reka.
Često se na ispovesti susrećem sa sledećom scenom. Dolazi čovek, koji je čitavog svog života išao u crkvu, i započinje nešto nalik ispovesti: „Da, ja sam, naravno, grešan (kao i svi mi) u tome, tome i tome. Ukratko, delom i pomišlju. Međutim, sve je to iz čiste slučaйnosti i nesporazuma, a u suštini sam primeran hrišćanin – idem u crkvu, čitam Jevanđelje i činim dobra dela“. Pri tom je takvim ljudi, svakako, dobro poznato Jevanđelje po Luki koje se čita u Nedelju o mitaru i fariseju, pre Velikog posta. Farisej o sebi kaže: „Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nspravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem (Lk. 18, 11-12). „Pa kako da čovek ne zgreši – zet opet došao pijan, nije izbacio đubre…i naravno da smo se posvađali. Znajući koliko sam fina, kao da to nisam bila ja, ali eto on me je razgnevio“. Takva ispovest, razumljivo, nikakvu korist ne može doneti. A zašto? Jer je izgrađena na sujeti. Čovek čak i kod nalonja strahuje da se pred sveštenikom ne pokaže lošijim nego što jeu stvarnosti“. To jest, ja se kajem, ali nisam tako loš. Ne daj Bože da sveštenik pomisli da sam ja neki veliki grešnik“. Međutim, pred Bogom se mi ne možemo pokazati čistijim nego što jesmo. Čak je i mladom svešteniku sve jasno: čovek se nalazi u zatočeništvu sitne sujete i strahuj e da ne izgubi svoje ime (ili kako je danas moderno reći – imidž) blagočestivog hrišćanina i revnosnog parohijanina. Ne daj Bože da kaže nešto suvišno, nešto što može baciti senku na njega i izmeniti mišljenje o njemu.
I sveti Ignjatije (Brjančaninov) kaže da je jedna od manifestacija sujete – „sramota ispovedanja svojih grehova i njihovo skrivanje od ludi i od duhovnika. To je prepredenost, tj. samoopravdavanje“.[1]
Zbog čega su sveti oci i podvižnici, koji su reklo bi se, pobedili sve strasti, videli svoje grehe kao pesak morski? Upravo zato što su pobedili sujetu i stekli smirenje. Oni nisu osećali potrebu da u svojim očima i očima drugih izgledaju manje grešni nego što jesu Približavajući se Bogu, oni su smatrali sebe ništavnim pri veličini Tvorca. Sećate se kao je otac Dorotej pitao jednog od uglednih građana gradića Gaze, za koga bi sebe smatrao kada bi se primakao imperatoru Vizantijskog carstva. I ovaj ]e odgovorio: „Smatrao bih sebe doslovno ubogim“. Što je čovek bliži Bogu, objektivnije ocenjuje sebe.
Od prikrivene i tajne, prelazimo na otvorenu sujetu. Sujeta je jaki stimulans, koji ljudima pomaže da postignu velike uspehe. Pogledajmo tzv. zvezde, tj. poznate ljude čije je zanimanje vezano s umetnošću, šou-biznisom ili sportom. Oni gotovo uvek služe idolu sujete, žrtvujući na oltar tog božanstva najbolje godine života, zdravlje, porodičnu sreću i materinstvo. Sve ono što čoveku obično predstavlja ogromnu važnost, u ovom slučaju se prinosi na žrtvu sujeti, i to samo radi jednog – da se još malo nauživa na vrhuncu slave, tj. da se ugreje na njenim zracima. Kada su pitali poznatog operskog pevača, koji se nedavno razveo od žene, šta je za njega važnije – porodica ili karijera, tj. uspeh – on je odlučno rekao, da je zbog napredovanja u svojoj profesiji na žrtvu prineo čak i porodipu. Pevanje i muzika su mu važniji u životu. Ispravno je govorio prepodobii Amvrosije Optinski: „Onde gde je glasić, tamo je i demončić“. Demončić gordosti.
Aprofesionalni sport? Dajemo detinjstvo, mladost, zdravlje i čitavo slobodno vreme zarad toga da bi okačili na grudi pozlaćeni ili posrebreni metalni krug. Pri tom se ulažu neljudski napori i organizam prekomerno radi. Dešavalo mi se da razgovaram sa profesionalnim sportistima i govorili su mi da je svaka noć za njih svojevrsno mučenje, jer čitavo telo, sve stare povrede i prelomi počinju da bole. Postoji čak i šala na njihov račun: „Ako sportistu od ranog jutra ništa ne zaboli – znači da je već umro“. A da ne pričamo koliko je tek intriga, zavisti i zlodela unutar šou-biznisa, sporta i politike!
Ako je čovek već ukorenjen u strasti sujete, on ne može da živi bez slave i život gubi svaki smisao. Starije zvezde koriste svaki skandal, čak ih i sami režiraju i prave, samo da bi se još par godina zadržali na vrhuncu zvezdanog Olimpa. Iako su već sve nagrade, zvanja, povlastice i bogatstva – što je bilo moguće dobiti – dobili. Ali, sujeta je sama po sebi droga i njihov život bez nje bio bi nemoguć. Sujeta ide rame uz rame sa zavišću. Sujetan čovek ne trpi konkurenciju i rivalitet. On je uvek prvi i jedini. I ako ga neko u nečem prestiže, njega počinje razjedati nepodnošljiva zavist.
Sa sujetnim i samoljubivim čovekom, koji je sklon hvalisanju, veoma je teško opštiti. Jer reč opštenje označava da mi sa sagovornikom imamo nešto opšte (zajedničko), a sujetnog čoveka interesuje samo sopstvena persona. Njegov ego i samoljublje prevazilaze sve ostalo. Zamenice „ja“ i „meni“ zauzimaju u njegovom govoru prvo mesto. U najboljem slučaju sve to izaziva osmehe okoline, a u najgorem – nervozu, zavist i otuđenje. Ili obratno, ako je čovek skroman i ako se prema sebi ironično odnosi – uvek je prijatan sagovornik, ima mnogo prijatelja i s njim je uživanje razgovarati. U razgovoru on više sluša nego što govori, izbegava mnogoglagoljivost i ne istine svoje „ja“. Sujetan čovek, tj. onaj koji je zaražen „zvezdanom“ bolešću, rizikuje čak da ostane i sam, jer voli samo sebe i svoju sujetu.
Sujeta ne mora da ima samo grube , očigledne crte, već može da se preruši i u odežde smirenosti, čak eto i monaške. Paradoksalno zvuči, ali sujetan čovek može čak i da se podvizava, a da se gordi svojim „smirenjem“. Takvog će jadnog monaha, koji se hrani sujetom – neprijateljem roda čovečijega, Gospod sigurno smiriti. U Carigradu su živela dva brata. Bili su veoma pobožni i mnogo su postili. Jedan od njih je otišao u manastir, gde je primio monaški postrig. Tog brata poseti brat koji je ostao u svetu. Vide on da inok dobija hranu u vreme ručka i, sablaznivši se, reče mu: „Brate, dok si bio u svetu nisi uzimao hranu do zalaska sunca!“ Monah mu odgovori: „To je tačno! Ali sam se u svetu hranio kroz uši. Prazne ljudske reči i pohvale obilato su me hranile i olakšavale težinu podvižništva“.
Kada mi započinjemo neko bogougodno delo, treba da budemo naročito na oprezu, da nas ne bi sujeta ponela. Jer često, kad pomažemo ljudima, u dubini duše nama upravljaju samoljublje i sujeta. I tada, nakon što učinimo dobro delo, možemo upropastiti sav trud očekivanjem sujetne pohvale. Onaj koji se trudi samo zbog sujete i pohvale dobija nagradu ovde, što znači da je neće dobiti iz ruku Tvorca. Ponekad možemo posmatrati kako se lagano i brzo odvija posao, kada nama upravlja sujeta, i obrnuto, s kakvom velikom mukom i iskušenjima prolazi zaista bogougodno delanje – započeto bez prikrivene želje za pohvalom i samozadovoljstvom. Ukoliko smo mi u bilo čemu postigli neki uspeh, treba što češće da ponavljamo reči proroka Davida: Ne nama. Gospode, ne nama, nego Imenu Tvome daj slavu (Ps. 113,9). Naročito je korisno ako nam se za naš trud ne samo ne zahvale, već nas i izgrde. Prepodobii Isak Sirin je govorio: „Pij grdnje kao vodu životnu“. Jer će takav odnos sigurno doneti korist duši. A umesto „nezahvalnih će Gospod zahvaliti“, kako je govorio jedan moj dobar drug, sad već pokojni.
Jedan svetitelj je rekao da neće odavati priznanje vrlini, već trudu zbog nje i smirenju koje se rađa kao rezultat toga.
Sujetu sveti Teofan Zatvornik naziva „domaćim lopovom“, jer se ona potkrada neprimetno i krade nam ona; trud koji smo mi započeli radi Boga i bližnjeg, kao i nagradu za njega. Isto to se događa kada mi iz čistog hvalisaьa počnemo drugima da pričamo o svojim dobrim delima, čime direktno uskraćujemo samim sebi mogupnost da za njih dobijemo nagradu od Gospoda. Sujeta može da opustoši i molitvene napore, ukoliko se oni čine bez smirenja.
 


 
NAPOMENA:

  1. Svяtitelь Ignatiй (Brяnčaninov). Polnoe sobranie tvoreniй. M., 2001.T. 1.S. 156.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *