ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
 
Прикривена и отворена сујета
 
Сујета може бити како страст и смисао живота, тако и обична ситница свакодневице. Међутим, то не значи да она не представља опасност; јер, као што се моћно дрво рађа из мајушног семена, тако и од “плавог поточића” почиње велика река.
Често се на исповести сусрећем са следећом сценом. Долази човек, који је читавог свог живота ишао у цркву, и започиње нешто налик исповести: “Да, ја сам, наравно, грешан (као и сви ми) у томе, томе и томе. Укратко, делом и помишљу. Међутим, све је то из чисте случайности и неспоразума, а у суштини сам примеран хришћанин – идем у цркву, читам Јеванђеље и чиним добра дела”. При том је таквим људи, свакако, добро познато Јеванђеље по Луки које се чита у Недељу о митару и фарисеју, пре Великог поста. Фарисеј о себи каже: “Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, нсправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем (Лк. 18, 11-12). “Па како да човек не згреши – зет опет дошао пијан, није избацио ђубре…и наравно да смо се посвађали. Знајући колико сам фина, као да то нисам била ја, али ето он ме је разгневио”. Таква исповест, разумљиво, никакву корист не може донети. А зашто? Јер je изграђена на сујети. Човек чак и код налоња страхује да се пред свештеником не покаже лошијим него што јеу стварности”. То јест, ја се кајем, али нисам тако лош. Не дај Боже да свештеник помисли да сам ја неки велики грешник”. Међутим, пред Богом се ми не можемо показати чистијим него што јесмо. Чак је и младом свештенику све јасно: човек се налази у заточеништву ситне сујете и страхуј е да не изгуби своје име (или како је данас модерно рећи – имиџ) благочестивог хришћанина и ревносног парохијанина. Не дај Боже да каже нешто сувишно, нешто што може бацити сенку на њега и изменити мишљење о њему.
И свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да је једна од манифестација сујете – “срамота исповедања својих грехова и њихово скривање од луди и од духовника. То је препреденост, тј. самооправдавање”.[1]
Због чега су свети оци и подвижници, који су рекло би се, победили све страсти, видели своје грехе као песак морски? Управо зато што су победили сујету и стекли смирење. Они нису осећали потребу да у својим очима и очима других изгледају мање грешни него што јесу Приближавајући се Богу, они су сматрали себе ништавним при величини Творца. Сећате се као је отац Доротеј питао једног од угледних грађана градића Газе, за кога би себе сматрао када би се примакао императору Византијског царства. И овај ]е одговорио: “Сматрао бих себе дословно убогим”. Што је човек ближи Богу, објективније оцењује себе.
Од прикривене и тајне, прелазимо на отворену сујету. Сујета је јаки стимуланс, који људима помаже да постигну велике успехе. Погледајмо тзв. звезде, тј. познате људе чије је занимање везано с уметношћу, шоу-бизнисом или спортом. Они готово увек служе идолу сујете, жртвујући на олтар тог божанства најбоље године живота, здравље, породичну срећу и материнство. Све оно што човеку обично представља огромну важност, у овом случају се приноси на жртву сујети, и то само ради једног – да се још мало наужива на врхунцу славе, тј. да се угреје на њеним зрацима. Када су питали познатог оперског певача, који се недавно развео од жене, шта је за њега важније – породица или каријера, тј. успех – он је одлучно рекао, да је због напредовања у својој професији на жртву принео чак и породипу. Певање и музика су му важнији у животу. Исправно је говорио преподобии Амвросије Оптински: “Онде где је гласић, тамо је и демончић”. Демончић гордости.
Апрофесионални спорт? Дајемо детињство, младост, здравље и читаво слободно време зарад тога да би окачили на груди позлаћени или посребрени метални круг. При том се улажу нељудски напори и организам прекомерно ради. Дешавало ми се да разговарам са професионалним спортистима и говорили су ми да је свака ноћ за њих својеврсно мучење, јер читаво тело, све старе повреде и преломи почињу да боле. Постоји чак и шала на њихов рачун: “Ако спортисту од раног јутра ништа не заболи – значи да је већ умро”. А да не причамо колико је тек интрига, зависти и злодела унутар шоу-бизниса, спорта и политике!
Ако је човек већ укорењен у страсти сујете, он не може да живи без славе и живот губи сваки смисао. Старије звезде користе сваки скандал, чак их и сами режирају и праве, само да би се још пар година задржали на врхунцу звезданог Олимпа. Иако су већ све награде, звања, повластице и богатства – што је било могуће добити – добили. Али, сујета је сама по себи дрога и њихов живот без ње био би немогућ. Сујета иде раме уз раме са завишћу. Сујетан човек не трпи конкуренцију и ривалитет. Он је увек први и једини. И ако га неко у нечем престиже, њега почиње разједати неподношљива завист.
Са сујетним и самољубивим човеком, који је склон хвалисању, веома је тешко општити. Јер реч општење означава да ми са саговорником имамо нешто опште (заједничко), а сујетног човека интересује само сопствена персона. Његов его и самољубље превазилазе све остало. Заменице “ја” и “мени” заузимају у његовом говору прво место. У најбољем случају све то изазива осмехе околине, а у најгорем – нервозу, завист и отуђење. Или обратно, ако је човек скроман и ако се према себи иронично односи – увек је пријатан саговорник, има много пријатеља и с њим је уживање разговарати. У разговору он више слуша него што говори, избегава многоглагољивост и не истине своје “ја”. Сујетан човек, тј. онај који је заражен “звезданом” болешћу, ризикује чак да остане и сам, јер воли само себе и своју сујету.
Сујета не мора да има само грубе , очигледне црте, већ може да се преруши и у одежде смирености, чак ето и монашке. Парадоксално звучи, али сујетан човек може чак и да се подвизава, а да се горди својим “смирењем”. Таквог ће јадног монаха, који се храни сујетом – непријатељем рода човечијега, Господ сигурно смирити. У Цариграду су живела два брата. Били су веома побожни и много су постили. Један од њих је отишао у манастир, где је примио монашки постриг. Тог брата посети брат који је остао у свету. Виде он да инок добија храну у време ручка и, саблазнивши се, рече му: “Брате, док си био у свету ниси узимао храну до заласка сунца!” Монах му одговори: “То је тачно! Али сам се у свету хранио кроз уши. Празне људске речи и похвале обилато су ме храниле и олакшавале тежину подвижништва”.
Када ми започињемо неко богоугодно дело, треба да будемо нарочито на опрезу, да нас не би сујета понела. Јер често, кад помажемо људима, у дубини душе нама управљају самољубље и сујета. И тада, након што учинимо добро дело, можемо упропастити сав труд очекивањем сујетне похвале. Онај који се труди само због сујете и похвале добија награду овде, што значи да је неће добити из руку Творца. Понекад можемо посматрати како се лагано и брзо одвија посао, када нама управља сујета, и обрнуто, с каквом великом муком и искушењима пролази заиста богоугодно делање – започето без прикривене жеље за похвалом и самозадовољством. Уколико смо ми у било чему постигли неки успех, треба што чешће да понављамо речи пророка Давида: Не нама. Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу (Пс. 113,9). Нарочито је корисно ако нам се за наш труд не само не захвале, већ нас и изгрде. Преподобии Исак Сирин је говорио: “Пиј грдње као воду животну”. Јер ће такав однос сигурно донети корист души. А уместо “незахвалних ће Господ захвалити”, како је говорио један мој добар друг, сад већ покојни.
Један светитељ је рекао да неће одавати признање врлини, већ труду због ње и смирењу које се рађа као резултат тога.
Сујету свети Теофан Затворник назива “домаћим лоповом”, јер се она поткрада неприметно и краде нам она; труд који смо ми започели ради Бога и ближњег, као и награду за њега. Исто то се догађа када ми из чистог хвалисаьа почнемо другима да причамо о својим добрим делима, чиме директно ускраћујемо самим себи могупност да за њих добијемо награду од Господа. Сујета може да опустоши и молитвене напоре, уколико се они чине без смирења.
 

1. Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001.Т. 1.С. 156.