NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Glava X
UNINIJE – „POSLEPODNEVNI DEMON“
 
I tako je, dakle, uninije (za razliku od tuge) više povezano s lenjošću i duhovno-telesnim raslabljivanjem.
Sveti oci ne nazivajuuzaluduninije „poslepodnevnim demonom“. On obuzima podvižnika polovinom dana, a obara monaha u san posle ručka i odvlači ga od molitve. Treba zapamtiti da je za monaha (naročito u stara vremena) 12 sati zaista polovina, tj. sredina dana, jer oni ustaju rano i po monaškom pravilu trpeza se postavlja 2 puta u toku dana – za ručak i za večeru.
Sveti Teofan Zatvornik piše da je uninije tugovanje za bilo čim, kako životnim, svakodnevnim, tako i molitvenim – želja za odbacivanjem delanja: „Gubi se volja i za običnim stajanjem u crkvi, i za molitvu Bogu kod kuće, i za čitanjem, i za činjenjem običnih dobrih dela“. Zadremala je duša moja od uninija – navodi svetitelj reči psalmopojca Davida.[1]
Dešava se ponekad da uninije, dosada i opterećenje duha i tela ne prođu brzo – upozorava episkop Teofan. Ali, ne treba misliti da će u duši večno da vladaju mir i radost od molitve. Postoje periodi opadanja, lenjosti, hlađenja i maloverja. Hlađenje u duhovnom životu, tj. njegova kriza, predstavlja jedno od obeležja uninija. Međutim, tu je potrebno uključiti volju i samoprimoravanje. U bilo kom poslu postići ćemo rezultate samo onda kad budemo kontinuirano primoravali sebe da budemo u njemu istrajni, da vučemo sebe za kosu, kao čuveni baron Minhauzen, i da se izvlačimo iz močvare lenjosti, raslabljenosti, tuge i uninija.
Niujednom poslu niko ništa ne dobija, ako sebe ne primorava da ga redovno obavlja. Upravo je to vaspitavanje volje. Ako nam se ne ide u hram, ne ustaje rano i ne ostaje do kasno zbog molitve – treba sebe terati na to. Ako nam je teško ili nas mrzi da svaki dan ustajemo rano i idemo na posao odnosno da obavljamo svakodnevne poslove, setimo se da postoji predivna reč „treba!“ Ne ni „hoću“ ni „neću“, nego jednostavno „treba“. I tako ćemo, dakle, od tih malih sitnica vaspitavati u sebi snagu volje. Nije jednostavno ni dobra dela činiti. Na njih takođe treba prisiljavati, tj. pokretati sebe. Jer, u Jevanđelju se nigde ne obećavalagodnost, naprotiv: Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12). Mikažemo: bogosluženje, crkvena služba; ali, gle, ta služba uopšte nije toliko lako i prijatno zanimanje. Naime, to je rad i napor – ponekad i težak. I kao nagrada za njega događaju se trenuci duhovnog entuzijazma i radosne molitve. Međutim, ne treba očekivati da će ti darovi večito da nas prate. Često nam nije nimalo jednostavno da stojimo na molitvi i u crkvi. Ili je tesno i zagušljivo ili nam neko odvlači pažnju šuškanjem, ali to ne znači ni da treba da čekamo neke posebne uslove za molitvu, j er se može dogoditi da ih nikad ne dočekamo. U crkvi ne treba da tražimo komfor, nego susret s Bogom.
Jednom mi se desilo da sam zapazio kako neki čovek dolazi u crkvu i pričešćuje se uvek radnim danima. Upitao sam ga zbog čega ne pristupa Svetim Tajnama recimo nedeljom ili na praznike. Odgovorio mi je da praznicima i nedeljom ne voli da ide u crkvu jer je gužva, gurnjava, komešanje i el. – „ipak ne; bolje je meni radnim danom kad mi niko ne smeta“. Tada sam mu ja rekao da je to potpuno pogrešno: radnim danima možemo posećivati hram, ali je bitnije ići na praznične i nedeljne službe – to je četvrta zapovest Zakona Božijeg[2] (za dan sedmi). Takođe, treba se pričešćivati zajedno sa svim parohijanima. Čitava crkvena zajednica se pričešćuje iz iste Čaše, u tome i jeste naše jedinstvo. Naravno, možda je nekom lakše da se pomoli u praznom hramu nego pri velikoj navali sveta, ali se ni u Carstvo Nebesko ne spremamo samostalno. Službe i jektenije su tako i sastavljene, da uznosimo molitvu sa ostalim parohijanima, saborno „jednim ustima i jednim srcem“. Pošto se u sovjetsko vreme održalo malo crkava, one su bile pune čak do te mere, da je u hramu bilo nemoguće i ruku podići da se čovek valjano prekreti, ali eto, ljudi su ipak dobijali radost od molitve.
Dakle, na sve čovek treba sam sebe da tera, počinjući od malih koraka, jer nas j edino tad uninije ne može odvući u svoju baruštinu. Jedino tako ćemo mi posteleno osvajati deo po deo. I, naravno, takvom delanju treba postojanost, a ne zanos.
U „Otačniku“ svetog Ignjatija (Brjančaninova) je opisan sledeći slučaj. Neki monah je pao u uninije i prekinuo ispunjavanje molitvenog pravila, pri tom ne nalazeći u sebi snage za ponovni nastavak monaškog podviga. Obratno se starcu za savet i on mu je ispričao ovakvu poučnu priču. Imao neki čovek njivu, obraslu trnjem. I, gle, reče on sinu svojem da očisti njivu jer bi se na njoj moglo štogod posaditi. Sin ode, ali videći u kaJsvom lošem stanju se ona nalazi, smete se, pokunji, leže na zemlju i usnu. Ugledavši ga gde leži, otac reče: „Sine moj, kad bi ti svakog dana obradio makar toliki komad zemle na kojem si sada spavao, rad bi postepeno odmicao i ti ne bi meni bio neposlušan“. Čuvši to, mladić postupi po očevom naređenju i za kratko vreme očisti pole od korova. „Tako se i ti, sine moj, ne žalosti, već postepeno ulazi u podvig i Bog će te blagodaću Svojom vratitiu pređašnje stanje“. Tako i bi. Monahje povratio duhovni mir i posvetio se Gospodu.
Postoji ovakva izreka: „Što više spavaš, to više raste želja za snom“. Što više uživaš u nezi i raslablenosti, više se navikavaš na to stanje. Ne treba zaboravlati da je uninije jedna od osam strasti, što znači da poroblava čoveka i čini ga zavisnim. Ne treba misliti da će nam navika lenjosti i raslablenosti dosaditi i proći sama od sebe. S njom se mora boriti, disciplinujući svoju volu i dušu i pokrećući sebe na razna dobra dela.
 


 
NAPOMENA:

  1. Svяtitelь Feofan Zatvornik. Psalom stoosьmnadcatый. M., 1993. S. 107.
  2. Zakon Božiji je kompletan udžbenik veronauke koji koriste pravo- slavii hrišćani (deca i odrasli) u Ruskoj Pravoslavnoj Zagraničnoj Crkvi kao i u Ruskoj Pravoslavno) Crkvi. (Prim.Prev.)
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *