ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Глава I
СТРАСТИ И СТРАДАЊА
 
У преводу са црквенословенског језика реч “страст” значи “мучење” (отуда, на пример, руски “страсто- терпец” тј. онај који трпи страдања, мучења). И заиста, ништа толико не мучи људе као њихове личне страсти и укорењени греси.
На почетку они служе задовољењу греховних потреба, а затим самилуди почињу да служе њима: сваки који чини гријехробје гријеху (Јн. 8, 34).
У свакој страсти постоји тренутак греховне насладе за човека, али ипак страсти муче, кидају и покоравају грешника.
Најблиставији пример страсне зависности су алкохолизам и наркоманија. Алкохол и наркотици не постају само део човекове душе, већ улазећи у размену супстанци, постају и део биохемијских процеса у његовом организму. Та зависност је заправо духовно-телесна, па је требалечити двојако, то јест, и душу и тело. Међутим, у основи леже грех и страст. Алкохоличари и наркомани све приносе на жртву због страсти – растура им се породица, истерују их са посла, губе пријатеље… Човек који је зависник од алкохола и наркотика, спреман је на било који злочин, како би задовољио своју страст. Није без разлога 90% убистава која се почине под дејством алкохола и наркотика.
И друге страсти могу исто тако да покоре душу али у датом случају оне се појачавају телесном зависношћу.
Људи који су изван Цркве и духовног живота често виде у хришћанству само забране. Кажу смислили су некакве табуе, ограничена, само да би људима искомпликовали живот.
У Православљу нема ничег случајног, сувишног, све је хармонично и правилно. У духовном свету као и у физичком, постоје закони које, као и законе природе, не смемо нарушавати, јер би то неминовно довело до катастрофе. Део тих закона је исказан у заповестима које нас чувају од зла. Заповести и моралне прописе можемо упоредити са натписимаупозорења о опасности: “Опрез, високи напон!” “Неулази силом, убијам!”; “Стој! Зона радијације”, “Отровно” “Токсично” итд. Нама је, наравно, дата слобода избора, али уколико ми не будемо узимали у обзир те прописе, треба после да се лутимо само на себе. Грех је нарушавање веома утанчаних и строгих закона духовне природе и он наноси штету у првом реду ономе који греши. А у случају страсти штета коју наноси грех појачава се више пута, јер грех постаје сталан, попримајући карактер хроничне болести.
Реч “страст” има два значења.
Прво. Као што говори преподобии Јован Лествичник: “Страшћу називају већ сами порок који се одавно гнезди у души и кроз навику као да постаје њено природно својство, јер душа већ својевољно и лично њему стреми”. То јест, страст је нешто веће од греха, то је греховна зависност, робовање одређеном виду порока.
Другозначење речи “страст” обједињујечитаву трупу грехова. На пример, у књизи “Осам главних страсти и њихове подгрупе и гране” коју је приредио свети Игњатије (Брјанчанинов), набројано је осам страсти и затим се наводи списак грехова, које обједињује та страст. На пример, ГНЕВ: “Плаховитост, гневне помисли, смишљање гнева и освете, озлојеђеност срца бесом, помрачење његовог ума, непрестани јаук, расправа, ружне речи, гурање, убиство, злопамћење, мржња, завада, освета, клеветање, осуђивање, увреда и озлојеђеност на ближњега”.[1]
Свети оци, по правилу, говоре о осам страсти:
1. стомакоугађање,
2. блудничење,
3. среброљубље,
4. гнев,
5. туга,
6. униније,
7. сујета,
8. гордост.
Неки, говорећи о страстима, поистовећују тугу и униније. Међутим, ипак су то донекле различит појмови, о којима ћемо опширније касније говорити.
Понекад ових осам страсти називају смртним гресима, због тога што могу да (уколико сасвим овладајучовеком) наруше духовни живот, лише спасења и доведу до вечне смрти. Како кажу свети оци, иза сваке страсти стоји одређени демон, а зависност од истог и чини човека заробљеником одговарајућег порока. То учење се темељи на Јеванђељу: Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом ceoj откуда сам изашао; И дошавши нађе пометен и украшен; Тада отиде иузме седам других духова горих од себе, иушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку горе од првога (Лк. 11, 24-26).
О седам страсти обично пишу западни богослови, на пример, Тома Аквински. На Западу се броју седам иначе придаје посебан значај.
Страсти представљају изопачавање природних човекових потреба. Људској природи су својствене – поред потребе за храном – и тежња за продужетком врете. Гнев може бити праведан (на пример, према својим гресима или према непријатељима вере и отаџбине), а може да доведе и до убиства. Штедљивост прераста у среброљубље. Ми тугујемо кад губимо блиске људе, али то не сме да прерасте у очајање. Одлучност, издржљивост не морају обавезно да доведу до гордости.
Један западни богослов наводи одличан пример. Он пореди страст са псом. Веома је добро кад пас на ланцу седи и чува нашу кућу, али невоља настаје уколико се попне шапама на сто и пој еде наш ручак.
Свети Јован Касијан Римљанин говори да се страсти деле на душевне – оне које произилазе из душевних склоности, на пример гнев, униније, гордост итд.; на оне које хране душу, и на телесне – које се у телу зачињу и тело хране. Међутим, пошто је човек душевно-телесно биће, страсти разарају како душу, тако и тело.
Исти светитељ пише за првих шест страсти – као да произилазе једна из друге. И “сувишност претходне означава почетак следеће”. На пример, из претераног стомакоугађања произилази страст блуда. Из блуда – среброљубље, из среброљубља – гнев, из гнева – туга, из туге – униније. И свака од њих лечи се истеривањем претходне. Да би победили страст блуда, треба да свежемо стомакоугађање. Да би победили тугу, треба да превазиђемо гнев итд.
Посебна тема су сујета и гордост. Међутим, оне су узајамно повезане. Сујета је извор гордости, а са гордошћу се треба борити након што победимо сујету. Свети оци верују да се неке страсти чине телом, али се зачину у души и излазе из човечијег срца: Најгоре од свега је што страсти не нестају са смрћу тела. А тело, као инструмент којим човек најчешће чини грех, умире и нестаје. Управо ће немогућност задовољења сопствених страсти мучити и пећи човека после смрти.
Свети оци уче да ће ТАМО страсти мучити човека много више него на Земљи, палиће као огњем. И не само телесне страсти, као што су блуд или пијанство, већ и душевне, тј. гордост, сујета и гнев, јер тамо такође неће бити могуће задовољити их. И главно: човек неће моћи да се бори са страстима, то је могуће само на Земљи, пошто је овоземаљски живот и дат човеку ради покајања и исправљања.
Доиста, с оним чему је и коме је човек служио у овоземаљском животу, с тим ће бити и у вечности. Ако служи својим страстима и нечастивом, с њима ће и остати. На пример, за наркомана ће бити бесконачна, непрестана апстиненција, за алкохоличара вечни мамурлук итд. Међутим, ако је човек служио Богу и био с ЬЬим у овоземаљском животу, може да се нада да ће бити с Њим и на небу.
Овоземаљски живот нам се даје као припрема за вечност, и ми овде, на Земљи, сазнајемо шта је за нас битније и шта чини смисао и радост нашег живота: задовољење страсти или живот са Богом. Рај је место нарочитог Божијег присуства, тј. вечног општења са Богом и Бог никог неће тамо силом сместити.
Протојереј Всеволод Чаплин наводи следећу аналогију: “Другог дана Васкрса 1990. године владика Костромске области Александар служио је, од времена репресије, прву службу у Ипатијевском манастиру. Тако је страшно било противљење радника музеја, да је до последњег тренутка било неизвесно да ли ће се обавити богослужење.
Када је владика ушао у храм, они су на челу са директорицом стајали у порти са гневним изразом на лицу, неки чак и са сузама у очима. “Попови скрнаве храм уметности…” Ја сам за време литије држао чашу са светом водом. И одједном владика ми рече: “Кренимо у музеј, а успут ћемо свратити и у њихове канцеларије!” Свратисмо. Владика гласно рече: “Христос васкрсе!” – и покропи раднике музеја светом водом. У знак одговора га погледаше од злобе искривљене фаце. Вероватно ће се исто тако и богоборци, преласком црте вечности, сами одрећиуласка у рај, јер ће им тамо бити неподношљиво.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 156.

5 Comments

  1. Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…

  2. Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?

    • Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
      bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
      Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.

  3. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

  4. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево