NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Smisao stradanja
 
Već je ranije bilo reči o tome da tugu može izazvati bol. Međutim, dok nas jedan bol baca u ponor uninija, drugi nas pak časno izvlači iz njega; stradanja ga samo povijaju, ali ne i zauvek ruše. Ovde je čitava mudrost u našem odnosu prema bolu.
Stradanja su, hteli mi to ili ne, neizbežna. Još ih nijedan čovek na zemlji nije uspeo izbeći. Bolesti i smrt, kao vidovi stradanja, došli su u svet s prvorodnim grehom Adama. Izmenila se ljudska priroda, izmenio se čitav svet. Ali, ponavljam, prema bolu i stradanjima uopšte možemo se odnositi na različite načine. Prvo, treba imati na umu da Bog nikad i nikom ne daje veći krst nego što on može da ponese. On je naš Otac i bolje od nas zna šta mogu izdržati Njegova deca, a šta ne… Vjeran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego he učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti (l Kor. 10, 13). Drugo, za vreme bola uvek postoji uteha. Ako se na jednoj strani čoveku oduzima, to znači da mu se na drugoj pridodaje.
U našem životu se ništa slučajno ne dešava. Svaki događaj ima smisao. Bog nam smisleno dopušta stradanja. Dakle, ili zbog iskupljenja grehova – da se ne bi mučili u večnom životu, ili da bi nas zaštitio od prestupa i drugih opasnosti. Postoji još jedan smisao bola, a ogleda se u očišćujućem dejstvu koje on ostavlja na našu dušu. Stradanja nas (ukoliko se pravilno prema njima odnosimo) čine boljim, čistijim i plemenitijim. Teraju nas da na neki drugačiji način sagledamo sebe, da naučimo da pomažemo bližnjem, da sastradavamo s njim. Bilo koji sveštenik može da posvedoči koliko je parohijana primilo veru kroz životna iskušenja i bol: smrt najrođenijih, teške bolesti, gubitak posla i ostalo. Kad je sve u redu i harmoniji, ludi, na žalost, ne hitaju u hram. Boli, svoje sopstvene i tuđe, navode nas da se zamislimo nad najvažnijim pitanjima: smislom života, spasenjem duše i saosećanjem s tuđom nesrećom.
U Engleskoj se dogodila velika saobraćajna nesreća – udes autobusa s decom, od kojih su mnogi poginuli. Kada su hrišćanskog pisca K. Luisa pitali, kako je Bog mogao dopustiti tako strašnutragediju onje odgovorio: stradanja su onaj rezač uz pomoć kojeg Tvorac kao vajar iseca iz čoveka prekrasnu statuu.
Šta predstavlja bilo koja katastrofa? To je, pored ogromne tuge, mogućnost da čovek ispolji sve svoje najbolje osobine. Da pokaže saosećanje, pruži pomoć i podršku onima koji stradaju, da uteši ucveljene, da saoseti sa njima, da ih obodri u teškim trenucima i da se sam preispita. Onima koji stradaju to je mogućnost da se Bogu obrate susrdnom molitvom, da se zamisle nad onim, na šta u svakodnevnoj žurbi verovatno i ne pomišljaju – o spasenju duše. Šta je Bogu važnije: telo čoveka koje boluje, stari i umire ili besmrtna duša? Pa naravno, duša; i zato nam On i dopušta stradanja. I ponekad tek posle mnogo godina vidimo, da nam ta iskušenja nisu bila slučajno poslata, već da su nam itekako bila potrebna. Protojerej Nikolaj Gurjanov je zbog ispovedanja pravoslavie vere proveo mnogo godina u logoru. On je govorio da nimalo ne žali zbog godina provedenih u zatočeništvu. Većina ljudi, koji su prolaskom kroz pakao logora, tamnica i progona izgubili zdravlje, nije žalila zbog toga i sećali su se tog perioda sa zahvalnošću Bogu. A drukčije ne bi ni moglo da bude, jer kad bi imali drugi pristup životu ne bi preživeli ta strašna iskušenja.
Čovek ni sam nije svestan šta sve može da izdrži: neko podnosi teška iskušenja, a neko zbog sitnih neprijatnosti zapada u tugu očajanje ili je pak spreman da napusti ovaj život. Kada se čovek odluči za samoubistvo (ukoliko, naravno, suicid nije rezultat psihičke bolesti) – to je uvek slabost, malodušnost i maloverje. Samoubica želi da pobegne od povremenih, zemaljskih iskušenja, jer ne može da ih istrpi, a ne zna šta ga čeka tamo, gde će ga strast mučiti večno.
Naš svakodnevni moto treba da bude: sve što nam Gospod dopušta, dopušta za naše dobro. Često nas opterećuju ne samo realne već i potencijalne, hipotetičke boli i iskušenja. Jedna poznanica mi je govorila: „Hajde da preživljavamo neprijatnosti onda kada se dogode“. Uzgred, ta žena je proživela 103 godine. Postoji provereno sredstvo protiv briga i nemira, a to je MOLITVA. Bezbroj puta sam pribegavao tom sredstvu, brinući se za decu. Svaki put kad sam se brinuo za njih, nalazeći se daleko od kuće, čitao sam kratku molitvu za njihovo zdravlje i spasenje, nakon čega je uzrujanost nestajala.
Tuga i depresija se leče zahvalnošću Bogu, verom i poverenjem u Njega. Sa strašću tuge je jednostavno nemoguće izaći na kraj bez Boga. Ukoliko čovek ni u šta ne veruje, pre ili kasnije, tuga i očajanje će mu se opet vratiti. To je zbog toga što nema pravu nadu.
Pošto ja služim u grobljanskoj crkvi, vrlo često sam u situaciji da razgovaram sa ljudima koji tuguju zbog gubitka bližnjih. Gubitak bližnjeg je zaista ogroman šok. Većinu ljudi to dovodi do stanja bezizlazne tuge. Mi, verujući, imamo veliku utehu u našoj tuzi. Bog nije Bog mrtvih, nego živih (Mt. 22,32) – govori nam Hristos. Duša čovečija je živa, ona ne umire, a smrt nije kraj života, već prelazak u drugi život. Mada, naravno, to je uvekrastajanje od voljenih, ali ne rastajanje za večnost. Ono što mi volimo kod čoveka, dakle, njegov odnos sa nama, misli, osećanja i karakter, pripada njegovoj besmrtnoj duši, a ne telu, koje boluje, stari, menja se i na kraju umire. Duša uopšte nema uzrast. Druga uteha koju imaju pravoslavii hrišćani jeste molitva za upokojene. Upokojeni od nas očekuju samo jedno – usrdne molitve za njih. Oni ne mogu da se pomole sami za sebe. Samo dokživimo na Zemli možemo da se molimo, kajemo i menjamo. I molitva je upravo ta veza sa našim bližnjim odnosno mogućnost da ispunimo dug ljubavi. Često se događa da čovek, koji je ostao bez najrođenijeg ili prijatelja, ima osećaj krivice što nije za njihučinio više ili bar onoliko koliko je bilo porebno. I sada on ima sve uslove za to. Treba češće ići u crkvu, davati imena za pominjanje upokojenih, čitati kod kuće Psaltir, činiti milostinju u njihov spomen i stalno ih se sepati u molitv ama.
Tuga, bol i depresija predstavljaju veliku prepreku u molitvi. Čovek u takvom stanju nij e ni za šta sposoban; teško mu je čak i da j ede, pije, misli, a kamoli da se moli. Stoga, ako volimo naše bližnje, moramo da izađemo na kraj sa svojim stanjem, jer su njima sada naša pomoć i ljubav preko potrebne. Aljubav se ne prekida sa smrću, već se nastavlja. Nije uzalud jedno od njenih svojstava
– večnost. Ljubav nikad ne prestaje… (l Kor. 13, 8)
Postoji još jedan veoma važan momenat koji treba imati na umu prilikom gubitka bližnjeg. Nažalost, postoje potajni i potpuno nepravilni (nepravoslavni) rituali oplakivanja upokojenih. To su tužbalice, jecanja pored sanduka i izjavljivanje saučešća, u kojima se naziru kako strašna tuga, tako i druga nepotrebna delovanja. Mnogima se čini da sve to treba činiti u spomen upokojenom i da upravo na taj način mi izražavamo svoju ljubav prema njemu.
Recite pravo, da li bi voleli da vaši ukućani i dragi ljudi nakon vašeg odlaska zapadnu u strašnu tugu, depresiju ili, možda, da završe u psihijatrijskoj bolnici? Naravno da ne; ako ih volimo, želećemo im dobro i da budu srećni. I naši upokojeni žele isto to da mi nastavimo da živimo, da se radujemo životu, da ih se sećamo u molitvi i spominjemo po dobru. Hrišćanska tuga je svetla. Sahrana pravoslavnog čoveka je ispraćaj u večnost. Mi se sa zahvalnošću prisećamo pokojnikovih dobrih dela, i, naravno, molimo se za njega, želeći mu Carstvo Nebesko.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *