ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
 
Смисао страдања
 
Већ је раније било речи о томе да тугу може изазвати бол. Међутим, док нас један бол баца у понор унинија, други нас пак часно извлачи из њега; страдања га само повијају, али не и заувек руше. Овде је читава мудрост у нашем односу према болу.
Страдања су, хтели ми то или не, неизбежна. Још их ниједан човек на земљи није успео избећи. Болести и смрт, као видови страдања, дошли су у свет с првородним грехом Адама. Изменила се људска природа, изменио се читав свет. Али, понављам, према болу и страдањима уопште можемо се односити на различите начине. Прво, треба имати на уму да Бог никад и ником не даје већи крст него што он може да понесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу издржати Његова деца, а шта не… Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него he учинити са искушењем и крај, да можете поднијети (l Кор. 10, 13). Друго, за време бола увек постоји утеха. Ако се на једној страни човеку одузима, то значи да му се на другој придодаје.
У нашем животу се ништа случајно не дешава. Сваки догађај има смисао. Бог нам смислено допушта страдања. Дакле, или због искупљења грехова – да се не би мучили у вечном животу, или да би нас заштитио од преступа и других опасности. Постоји још један смисао бола, а огледа се у очишћујућем дејству које он оставља на нашу душу. Страдања нас (уколико се правилно према њима односимо) чине бољим, чистијим и племенитијим. Терају нас да на неки другачији начин сагледамо себе, да научимо да помажемо ближњем, да састрадавамо с њим. Било који свештеник може да посведочи колико је парохијана примило веру кроз животна искушења и бол: смрт најрођенијих, тешке болести, губитак посла и остало. Кад је све у реду и хармонији, луди, на жалост, не хитају у храм. Боли, своје сопствене и туђе, наводе нас да се замислимо над најважнијим питањима: смислом живота, спасењем душе и саосећањем с туђом несрећом.
У Енглеској се догодила велика саобраћајна несрећа – удес аутобуса с децом, од којих су многи погинули. Када су хришћанског писца К. Луиса питали, како је Бог могао допустити тако страшнутрагедију онје одговорио: страдања су онај резач уз помоћ којег Творац као вајар исеца из човека прекрасну статуу.
Шта представља било која катастрофа? То је, поред огромне туге, могућност да човек испољи све своје најбоље особине. Да покаже саосећање, пружи помоћ и подршку онима који страдају, да утеши уцвељене, да саосети са њима, да их ободри у тешким тренуцима и да се сам преиспита. Онима који страдају то је могућност да се Богу обрате сусрдном молитвом, да се замисле над оним, на шта у свакодневној журби вероватно и не помишљају – о спасењу душе. Шта је Богу важније: тело човека које болује, стари и умире или бесмртна душа? Па наравно, душа; и зато нам Он и допушта страдања. И понекад тек после много година видимо, да нам та искушења нису била случајно послата, већ да су нам итекако била потребна. Протојереј Николај Гурјанов је због исповедања православие вере провео много година у логору. Он је говорио да нимало не жали због година проведених у заточеништву. Већина људи, који су проласком кроз пакао логора, тамница и прогона изгубили здравље, није жалила због тога и сећали су се тог периода са захвалношћу Богу. А друкчије не би ни могло да буде, јер кад би имали други приступ животу не би преживели та страшна искушења.
Човек ни сам није свестан шта све може да издржи: неко подноси тешка искушења, а неко због ситних непријатности запада у тугу очајање или је пак спреман да напусти овај живот. Када се човек одлучи за самоубиство (уколико, наравно, суицид није резултат психичке болести) – то је увек слабост, малодушност и маловерје. Самоубица жели да побегне од повремених, земаљских искушења, јер не може да их истрпи, а не зна шта га чека тамо, где ће га страст мучити вечно.
Наш свакодневни мото треба да буде: све што нам Господ допушта, допушта за наше добро. Често нас оптерећују не само реалне већ и потенцијалне, хипотетичке боли и искушења. Једна познаница ми је говорила: “Хајде да преживљавамо непријатности онда када се догоде”. Узгред, та жена је проживела 103 године. Постоји проверено средство против брига и немира, а то је МОЛИТВА. Безброј пута сам прибегавао том средству, бринући се за децу. Сваки пут кад сам се бринуо за њих, налазећи се далеко од куће, читао сам кратку молитву за њихово здравље и спасење, након чега је узрујаност нестајала.
Туга и депресија се лече захвалношћу Богу, вером и поверењем у Њега. Са страшћу туге је једноставно немогуће изаћи на крај без Бога. Уколико човек ни у шта не верује, пре или касније, туга и очајање ће му се опет вратити. То је због тога што нема праву наду.
Пошто ја служим у гробљанској цркви, врло често сам у ситуацији да разговарам са људима који тугују због губитка ближњих. Губитак ближњег је заиста огроман шок. Већину људи то доводи до стања безизлазне туге. Ми, верујући, имамо велику утеху у нашој тузи. Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22,32) – говори нам Христос. Душа човечија је жива, она не умире, а смрт није крај живота, већ прелазак у други живот. Мада, наравно, то је увекрастајање од вољених, али не растајање за вечност. Оно што ми волимо код човека, дакле, његов однос са нама, мисли, осећања и карактер, припада његовој бесмртној души, а не телу, које болује, стари, мења се и на крају умире. Душа уопште нема узраст. Друга утеха коју имају православии хришћани јесте молитва за упокојене. Упокојени од нас очекују само једно – усрдне молитве за њих. Они не могу да се помоле сами за себе. Само докживимо на Земли можемо да се молимо, кајемо и мењамо. И молитва је управо та веза са нашим ближњим односно могућност да испунимо дуг љубави. Често се догађа да човек, који је остао без најрођенијег или пријатеља, има осећај кривице што није за њихучинио више или бар онолико колико је било поребно. И сада он има све услове за то. Треба чешће ићи у цркву, давати имена за помињање упокојених, читати код куће Псалтир, чинити милостињу у њихов спомен и стално их се сепати у молитв ама.
Туга, бол и депресија представљају велику препреку у молитви. Човек у таквом стању ниј е ни за шта способан; тешко му је чак и да ј еде, пије, мисли, а камоли да се моли. Стога, ако волимо наше ближње, морамо да изађемо на крај са својим стањем, јер су њима сада наша помоћ и љубав преко потребне. Аљубав се не прекида са смрћу, већ се наставља. Није узалуд једно од њених својстава
– вечност. Љубав никад не престаје… (l Кор. 13, 8)
Постоји још један веома важан моменат који треба имати на уму приликом губитка ближњег. Нажалост, постоје потајни и потпуно неправилни (неправославни) ритуали оплакивања упокојених. То су тужбалице, јецања поред сандука и изјављивање саучешћа, у којима се назиру како страшна туга, тако и друга непотребна деловања. Многима се чини да све то треба чинити у спомен упокојеном и да управо на тај начин ми изражавамо своју љубав према њему.
Реците право, да ли би волели да ваши укућани и драги људи након вашег одласка западну у страшну тугу, депресију или, можда, да заврше у психијатријској болници? Наравно да не; ако их волимо, желећемо им добро и да буду срећни. И наши упокојени желе исто то да ми наставимо да живимо, да се радујемо животу, да их се сећамо у молитви и спомињемо по добру. Хришћанска туга је светла. Сахрана православног човека је испраћај у вечност. Ми се са захвалношћу присећамо покојникових добрих дела, и, наравно, молимо се за њега, желећи му Царство Небеско.