NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Sveštenik PAVLE Gumerov
PRAVOSLAVNA ASKETIKA ZA MIRJANE

 
Gnev i molitva su nespojivi
 
Gospodu Svetom Pismu govori: Ako, dakle, prineset dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima netto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5,23-24). I još: Jer ako oprostite ljudima sagrješenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski, a ako li ne oprostite ljudima sagrješenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrješenja vaša (Mt. 6,14-15).
Molitva neizmirenog, zlopamtivog čoveka je licemerna. Kako možemo da čitamo molitvu Gospodnju „Oče naš“ u kojoj se nalaze reči: „I oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima našim“ i da pritom imamo u srcu neoproštenu uvredu? Neiskrenu licemernu molitvu Gospod ne prihvata. Potpuno je nezamislivo pristupati Svetoj Tajni pričešća, a da prethodno nismo od erca oprostili uvrediocu. Ukoliko se usudimo da u takvom stanju primimo pričešće, primamo ga na sud i na osudu postajući slični Judi-izdajniku. Stoga treba iskoristiti sva sredstva i puteve koji vode pomirenju. Kao što govori apostol Pavle: Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima (Rim. 12, 18). A ako je to nemoguće, t). ako čovek nikako ne želi pomirenje? U tom slučaju se treba makar u duši izmiriti s njim i od sveg erca mu oprostiti sve uvrede. I, naravno, treba se moliti za njega.
Nepomirenje i neprijateljstvo tera od nas blagodat Božiju. Evo kakav primer navodi u svom „Otačniku“ sveti Ignjatije (Brjančaninov): „Dva brata su bila u neprijateljskim odnosima među sobom. U vreme progona hrišćana uhapsili su ih i, podvrgnuvši ih mučenjima, strpali u zatvor. Jedan od njih je rekao drugom: „Brate! Moramo da se izmirimo i da prestanemo gneviti se jedan na drugog, jer ćemo sutra umreti i izaći pred Gospoda“. Međutim, ovaj je to odbio. Sledećeg dana su ih izveli iz tamnice, da bi im odrubili glave. Bratu, koji je želeo da se pomiri, glava je bila odrubljena pre, i on je s verom otišao pred Gospoda. Drugi pak brat, koji nije želeo pomirenje, odrekao se Hrista. Mučitelj je upitao: „Zbog čega se ti nisi odrekao juče, pre mučenja, da bi izbegao rane, nego se odričeš tek danas? Odgovorio je: „Ja sam prekršio zapovest Gospoda mojega – nisam se pomirio sa bratom. Zbog toga me je Gospod ostavio u životu i uskratio mi svoju pomoć. Lišen Njegove pomoći, ja se odrekoh Hrista“.[1]
Gnev i mržnja oduzimaju čoveku blagodat Božiju koja ga čuva i lišavaju ga razuma. Onaj koji je obuzet zlim duhom gneva u stanju je da digne ruku i na svoje naj bliže. Na početku ove glave već je bilo rečeno, da se većina ubistava događa na vrhuncu gneva. I prvo ubistvo na Zemlji je takođe počinjeno iz tog razloga. Zbog čega je Kain počinio bratoubistvo? Razlog leži u samoljublju i zavisti prema bratu. Gospod je primio žrtvu Avelja, a Kainov dar nije uzeo pod svoje okrilje, jer je video da on nije prinet od čistog srca. Videći Kainove mračne misli, Gospod ga upozorava: greh vreba kao zver na pragu, ali se ne možeš odupreti (Post. 4, 7). Podsetimo se: svaki greh počinje od prihvatanja pomisli o njemu,- Kain je u srcu posejao seme mržnje prema bratu i upravo je zbog toga što nije otpočeo borbu, t]. što nije „zagospodario“ nad gnevom, i došlo do ubistva.
Navešću još jedan primer, koji pokazuje do kog stanja može da dođe čoveku gnevu svome. Otac svete velikomučenice Varvare, Dioskor, bio je paganin. Kad je ostao udovac, svu svoju duševnu vezanost i brigu je usmerio na svoju ćerku jedinicu. Vaspitavao je, skrivajući je od nepoznatih pogleda, pripremao za brak sa bogatim i uglednim čovekom, i najmio za njeno obrazovanie i vaspitanje paganske učitele. Dioskor je mislio da voli svoju ćerku. Međutim, Varvara tajno prima hrišćanstvo. Kada je otac to doznao, njegovom gnevu nije bilo kraja. Varvara se u pokušaju da pobegne spasila čudom. Našavši svoju ćerku, otac je izbio i zaključao u tamnicu sa stražom, dugo je morio glađu, a zatim je predao upravniku grada na strašne muke i torturu. Dioskor je sam kaznio svoju ćerku, odrubivši joj glavu mačem. Gnev Božiji jeubrzo sustigao Dioskora i upravnika – obojica su bili poraženi munjom.
Šta se desilo s Dioskorom? Zbog čega se on, koji je donedavno svoju ćerku jedinicu obasipao pažnjom i brigom, tako surovo i okrutno obračunao s njom? T)avo je pronašao njegovu slabu tačku – gnevljivost. Ne savladavši u sebi strast gneva, bezbožni otac je bio u potpunosti obuzet njom – nije on vladao sobom, već se pretvorio u pokorno oružje u rukama satane.
Strast gneva, kao i blud, sveti oci ne poistovećuju uzalud s ognjem, plamenom i požarom. „Iz iskre bukne plamen“ – počev od običnog bleska, gnev je u stanju da za svega nekoliko minuta zahvati dušu i da dovede do neslućenih posledica. Kako da sprečimo požar i kako da ugasimo u sebi adski plamen?
Prepodobii otac Dorotej navodi sledeću analogiju: „Onaj ko podžiže oganj, taj uzima prvo malu žeravicu: to je reč brata uvredioca (odnosno spolni faktor, koji je izazvao gnev i razdražljivost – svešt. P.).Ukoliko budeš razmišljao: zbog čega je on meni to rekao, i ja ću njemu odvratiti na isti način, i da nije hteo da me uvredi ne bi rekao što je rekao, i definitivno moram da mu vratim…samo ćeš doliti ulje na vatru. A ako pređeš preko toga, ugasićeš žeravicu“.[2]
S razdražljivošću i gnevom se treba boriti odmah, na samom početku dok su još uvek slični žeravici. Žeravicu je lako utabati i ugasiti. Međutim, kada bismo je raspirivali umesto da je ugasimo, požar bi bio neizbežan. Kao što se pomisao, dok ne uđe u srce, proteruje lako, ali je zato mnogo teže izaći na kraj s njom kada se ugnezdi u duši, tako i prvobitni gnev treba pobeđivati čim se pojavi. Potpuno je prirodna unutrašnja reakcija na neko po nas neprijatno dešavanje. Recimo, slučajno su nas gurnuli na ulici. Prva reakcija je, naravno, revolt, ali ga treba baš u tom trenutku gasiti, da ne bi prerastao u gnev.
Sveti Teofan savetuje: „Izlive gneva treba prevazilaziti… Trudite se da im ne dajete prednost, već ih uništavajte čim se pojave. Molite se i sami sabirajte misli, koje bi bile voda protiv ove vatre. Mielite na Boga i na smrt. Te dve pomisli su stub svega što je dobro i oslobađanje od svega što je loše… Na svetu ne postoji ništa zbog čega bi dolazilo do ozbilnih zavada, osim spasenja duše“.[3]
U borbi s razdražljivošću i gnevom veoma pomaže princip vaganja. Njegova suština je u sledećem… Kada mi dajemo prednost svojim emocijama, odnosno kad se svađamo sa bližnjima i gnevimo na njih, treba da napravimo pauzu i da odmerimo na mislenim terazijama: na jednoj čaši ono zbog čega smo se iznervirali i što nas je izvelo iz takta, a na drugoj ono što gubimo na kraju svađe ili konflikta. To su pre svega: duševni mir, prisnost sa bližnjima, njihovo raspoloženie i poverenje u nas. Korisno je imati na umu kako se obično osećamo nakon svađe, tj. kad pustimo gnevu na volju i izgovorimo mnogo suvišnog. U duši se obrazuju pustoš i mrak; najednom počinjemo da osećamo sramotu zbog plahovitosti i bezvoljnosti. I gle, kad sve to odmerimo, obično želja za svađom nekako nestaje. Ovde je najbitnije umeti na vreme napraviti pauzu i suočiti se s onim šta gubimo.
Izlaženju na kraj s razdražljivošću, mračnim i zlopamtivim mislima pomažu jevanđelje i Psaltir. Iako je u trenutku besa teško naterati sebe na čitanje, posle stupa na snagu umirenje. Moguće je zaštititi se od gnevnih i razdražljivih misli nekim poslom. Dokonog čoveka demoni gneva posećuju naročito često. Lenjost, nerad, i besposličenje su osnovni hranljivi sastojci za othranjivanje svih vidova strasti.
I smisao za humor pomaže da se pobedi gnev. Ljutnja i gnevne misli su plod gordosti i samoljublja. Zbog toga, prema sebi treba da se odnosimo sa dozom ironije i da ne primamo k srcu uvrede i peckanja na naš račun. Sveti oci nikada nisu odbacivali odmerene šale i humor. Sveti Teofan Zatvornik se u svojim pismima različitim ljudima često na zdrav način šalio; prepodobii Amvrosije Optinski je pisao specijalne šaljive stihove, poučavajući one koji su mu dolazili. Umerena veselost i smisao za humor su svojevrsni preventivni ventil, koji se pravi na parnom kotlu ili na rezervoaru za plin. On štiti kotao (rezervoar) od prekomernog pritiska, tj. od eksplozije. Suviše ozbiljan odnos prema svakodnevnim neprijatnostima, može nas jednostavno dovesti do ludila. Jednom je neki lovac, koji je prolazio pored kelije prepodobnog Antonija Velikog, začuo kako prepodobii nešto priča bratiji i svi se tome glasno smeju. Nakon toga je upitao starca: „Kako je moguće da se monasi šale i smeju?“ Starac zamoli lovca da zategne svoj luk jače. Ovaj ispuni starčevu molbu. Tada prepodobii Antonije reče: „Još jače“. Čovek odgovori: „Ali pući će luk!“ – „Baš tako ni čovek ne može stalno da bude pod pritiskom; potrebni su mu pražnjenje i odmor“ – reče prepodobii.
Svađe i razdražljiv (gnevan) razgovor, naravno, treba izbegavati. Ali, šta ako su među ljudima zaista izbili ozbiljni problemi i neslaganja, i ako ih treba nekako razrešiti jer u suprotnom mogu da izazovu zabunu? Naravno, postoje veoma krupni problemi preko kojih se ne može preći niti se praviti kao da ne postoje. Tada je neophodno pristupiti njihovom rešavanju. Međutim, nikakva pregovaranja ne dolaze u obzir u trenutku besa i gneva, jer se time ništa ne bi dobilo. Najbolje je izabrati vreme kad se smire strasti i kad se umire zaraćene strane. U trenutku besa čovek nije u stanju da donese pravilno rešenje. On se nalazi u neadekvatnom stanju afekta, tj. pomračenja. U momentu gneva ne govorim ja, već moj gnev. Tako je prepodobii Mojsije – starac optinski – uvidevši pogrešku jednog od monaha koji su mu bili povereni, sačekao da prođe određeno vreme, pa ga je tek, kada su obojica bili smireni, ukorio.
U nemačkoj vojsci je bio na snazi sledeći zakon: žalbe vojnika jednih na druge nisu se primale odmah nakon incidenta, već nakon određenog vremena. To je pomagalo da se donese pravilna odluka.
U Svetom Pismu je rečeno: sunce da ne zađe u gnjevu vašemu (Ef. 4, 26). SvetiJovan Kasijan Rimljanin kaže, da u umu gnevnih zalazi Sunce istine – Hristos, jer um biva pomračen gnevom.
Nego vratimo se temi „ozbiljnog razgovora“. Strani psiholog i pisacLen Mekmilan je formulisao osnovna pravila miroljubivog i konstruktivnog „razjašnjavanja odnosa“ na osnovu istog tog citata iz apostola Pavla: Gnjevite se ali ne griješite; sunce da ne zađe u gnjevu vašemu; niti dajite mjesta đavolu (Ef. 4, 26-27).
Kako se gneviti, a ne grešiti? Potrebno je uhvatiti se za sami problem, a ne nervirati se i napadati sabesednika. Jer se ozbiljan razgovor i vodi, ne da bi vređali jedni druge, već da bi došli do nekog rešenja. U raspravi se vrlo često zaboravlja ono najbitnije – predmet rasprave, pa ljudi prelaze na ličnosti. Orijentišući se na sami problem, „nećemo davati mesto đavolu“. U razgovoru sa bližnjima moramo u prvom redu da im damo doznanja da ih mi volimo kao i pre, ali da ]e neophodno da razmotrimo i rešimo određena pitanja. Važno je da ne pređemo granicu i da tokom razgovora ne promenimo svoj odnos prema bližnjem, tj. da se ne razgnevimo na njega. Naši odnosi ne smeju da se naruše zbog razmatranja problema.
Sunce ne sme da zađe u našem gnevu. Ne smemo ni da odugovlačimo rešavanje važnog pitanja, a nema smisla ni rešavati problem kada su oba sagovornika van sebe. Ne treba dopustiti da gnev preraste u pritajenu uvredu, koja može za tren oka da pusti korene u srce.
Razmatrajući novonastalu situaciju treba govoriti direktno, iskreno i bez lukavstva. Ukoliko budemo nešto prećutkivali, ubrzo će opet iskrsnuti problem. Ne ostavljajte problem nerešenim.
Naravno, ja sam ove osnovne postulate „ozbiljnog razgovora“ izložio ukratko i svojim rečima. Tek kada budemo razrešavali konfliktnu situaciju rukovodeći se ne svojim ambicijama nego željom za mirom i ljubavlju a moleći od Boga pomoć, biće i rezultata.
Mnogi ljudi u svađi, tj. konfliktu strahuju da učine prvi korak ka pomirenju. Razumljivo je da to nije jednostavno, ali ne treba se plašiti da će nas pogrešno shvatiti. Najčešće se to prihvata s razumevanjem. Najverovatnije našeg oponenta takođe tišti novonastala situacija, ali se i on boji da priđe. Pri pomirenju sa bližnjim, ni u kom slučaju ne treba ukazivati na njegove greške (tako ćemo se još više zavaditi), nego smireno priznati sopstvene i zatražiti za njih oproštaj. Gorepomenuti Len Mekmilan navodi primer takvog pomirenja: „Tek smo se doselili u našu kuću. Preko puta kuće, na livadi, raslo je veliko drvo i, gle, dođe vreme kad poče s njega opadati lišće. Našim gradom je prolazio specijalni čistač, koji je skupljao smeće. Svakog ponedeljka sakupljao je opalo lišće, koje su žitelji zgrtali na gomilu na ivicu trotoara. Jednog predivnog dana, završivši taj posao, odmarao sam u gostinskoj sobi. Bacivši pogled kroz prozor, ugledao sam kako naš komšija, izlazeći iz svoje kuće, počinje gurati nogom moju gomilu lišća nazad na livadicu. Verovatno su neke liske dospele na njegovu teritoriju. Mene je obuzeo strašan gnev, kad sam video šta on radi. Čim je on ušao u kuću ja sam izašao i opet zgrnuo lišće na kraj trotoara. Nisam još ni stigao da se vratim u gostinsku sobu a on je opet izašao i počeo gurati moju gomilu nazad. Ne sećam se koliko je dugo trajalo to glupavo takmičevьe, ali sam bez šale bio veomarazjaren. Nije mi ni palo na pamet da porazgovaram sa komšijom i da pokušam da izgladim taj konflikt. Sledeća tri meseca gledali smo jedan drugog s mržnjom. Trudili smo se da izbegavamo susrete. Ako sam ]a izlazio napolje, on je ulazio u kuću i el. Napetost je bila dostigla takav vrhunac, da se činilo kao da ćemo svakog časa početi da dimimo. Najzad, kad sam došao sebi, rekao sam ženi da tako dalje ne možemo. Nisam imao hrabrosti da se sretnem sa komšijom u četiri oka, pa sam zato smislio sledeće: pozvao sam ga na telefon. „Zdravo, ovde Len – rekao sam. – Nemojte, molim Vas, da mi spustite slušalicu moram nešto da Vam kažem. Oprostite što sam se tako glupavo ponašao. Mnogo mi je žao što sam povredio Vaša osećanja, smestivši tu gomilu lišća preko puta Vaše kuće. Tražim oproštaj“. Nisam stigao ni da završim, a on reče: „Lene, ja se osećam isto tako. Sve čekam da skupim hrabrosti i da Vas takođe pozovem. Hvala Vam što ste to učinili umesto mene“.
Da sam se ja držao Božijih pravila, koje nam je On ostavio u slučaju nesuglasica, poštedeo bih sebe i svojeg komšiju od tri meseca beskorisnih duševnih nemira. Da sam se potrudio da odmah rešim taj problem (istog dana, dok ne zađe sunce), mi bi spavali mirno i te noći, kao, uostalom, i svih narednih“.[4]
Prepodobii Jefrem Sirin ovako govori o sličnim situacijama: „Ako je došlo do svađe među braćom, onda će onaj koji se prvi pokaje dobiti venac pobede, međutim, venčaće se i drugi, ako ne odbije pokajanje, već rešeno učini ono što je potrebno da bi se uspostavio mir“.[5]
Kažu da prvi treba da zatraži oproštaj pametniji. Velikodušnost, smirenje i umeće opraštanja su, razume se, osobine svojstvene snažnim naravima. Psovke i vika su oružje slabića i nekarakternihljudi. Pobedom gneva i besa mi možemo izbepi padanje u gordost, a u suprotnom možemo jednostavno zameniti strast gneva strašću gordosti. Neki monah je često bio izlagaй podsmehu, koji je naizgled mirno i trpeljivo podnosio. Kada su ga braća pitala, kako mu polazi za rukom da se ne ljuti na uvredioce, on im je odgovorio: „Ta zašto bih ja obraćao pažnju na te pse“. Ispostavlja se da su u njegovoj duši carevali gordost i prezir prema ljudima.
U zaključku ove glave želeo bih da kažem par reči o najvažnijem: o tome, od čega treba uvek počinjati borbu s gnevom. A treba je počinjati s molitvom za one, na koje se gnevimo, tj. koji nas vređaju. Jevanđelje nam daje direktne smernice, kako da postupamo s takvim ljudima: molite se za one koji vas vrijeđaju i gone (Mt. 5, 44). Moleći se za njih, mi već počinjemo borbu s gnevom; prestajemo videti u njima neprijatelje i postajemo svesni da je njima potrebna naša molitvena pomoć. Treba se moliti ne samo za uvredioce, nego i za svaku napetu, nelagodnu situaciju. U tim slučajevima se takođe mole za pomoć i apostolu ljubavi Jovanu Bogoslovu. Molitve „za pomirenje onih koji su u zavadi“ i „za one koji nas mrze i vređaju“ mogu se naći u svakom većem molitveniku.
 


 
NAPOMENA:

  1. Ignatiй (Brяnčaninov), ep. Otečnik. SPb., 1903. S. 456.
  2. Avva Dorofeй. Poučeniя, poslaniя, voprosы, otvetы. M., 1991, S. 107.
  3. Svяtitelь Feofan Zatornik. Sobranie pisem. Svяto-Vvedenskiй Pečerskiй monastыrь, 1994. Vыp. 3. S. 158.
  4. Cit. po: Zorin K. V. Vino bluda. M., 2007. S. 210-212.
  5. Dobrotolюbie. M., 1895. T. 2. S. 403.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Ovde su sve same mudre poruke. Svaki čovek bi trebao da posećuje ovu stranicu s vremena na vreme i pročita koji redak bar. Život je veliko iskušenje i svi se katkada nađemo u tami. U ovakvim tekstovima se mogu pronaći jasni putokazi ka Svetlosti za sve one koji žele da Je pronađu.

    Zahvalan,

    Brat Stevo

  2. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *