ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Врете гнева
 
Гнев има различита испољавања. Поред раздражљивости, плаховитости и страснихрасправа, ту су и злопамћење, мржња, жеља за осветом, неопраштање увреда.
Љубав према полемикама и расправама такође може да постане извор гнева и да доведе до конфликата.
Опасност је велика, јер је расправа најчешће неки усмени дуел, а не пут до истине, до ког долази из жеље да се задовољи самољубље, односно самопотврђивање. У препирци је готово увек присутна увреда оног ко губи. У јеку полемике лако је прећи границу и упасти у раздражљивост и гнев. Кад се истроше аргумента, често наступа вика, а понекад и узајамне увреде. Због тога расправе у сваком погледу треба избегавати.
О раздражљивости и плаховитости ћемо говорити мало касније, а сад бих се задржао на злопамћењу и увредљивости. Злопомнение (словенски назив тог греха) је ужасно осећање. Оно као киселина разједа душу увређеног и разара је изнутра. Гнев и увредљивост су мач са две оштрице, који је усмерен у првом реду не на наше увредиоце већ на нас. “Увредити се” је повратни глагол. “Ся” је у преводу са словенског “себе” тј. ми не вређамо неког, већ сами себе. Вероватно они које ми мрзимо и на које смо лути ни не знају да се ми на њих гневимо, тачније, ни не наслућују наше муке и душевне немире. Они спокојно спавају не мислећи ни о чему, док увређени: смишљају планове освете, ноћима не спавају, упадају у униније, тугу, губе апетит и мир, мислећи само на своју љутњу. Човек који се лако вређа кажњава сам себе, доводећи се до потпуне изнемоглости. Стање гне- ва је тежак стрес. Стогаумеће опраштања непријатељима и увредиоцима доноси огромну корист не само духовном него и психофизичком здравлу.
Како да научимо праштати? Као прво: да схватимо да је то потребно у првом реду због нас самих. Много ћемо постићи ако научимо да не замерамо људима. Као друго: треба да схватимо да човек који нас је увредио, није знао шта је чинио. Па чак и најокорелији злотвор има своју оправдавајућу верзију. Када су распињали Господа нашег Исуса Христа, Јудејци су заиста мислили да чине богоугодно дело, јер нису видели у Њему Сина Божијег; њихова душа и разум су били заслепљени страшћу гнева и зависти, и они нису знали шта раде. И због тога се Христос молио на Крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине1. (Лк. 23, 34). Сви злочинци и увредиоци то такође “не знају”. Јер, кад би знали да чине грех, тј. злочин, за који ће сигурно одговарати пред Богом, замислили би се. Они или не схватају шта је то грех, или нису свесни степена одговорности за њега. То сунесрећни, заблудели и духовно болесниљуди, достојни жаљења.
Све наше љутње су плод самољубља. И стварно озбиљних међу њима има сасвим мало. Појединци су злонамерни, свесни увредиоци. Углавном, људи вређају једни друге или случајно, или у недостатку разума и такта, уопште то не желећи.
Пошто је љутња плод самољубља неопходно је да у себи негујемо смирење; да се мање љутимо и да више обраћамо пажњу на себе, тј. на то у чему је моја кривица? Где сам погрешио, кад је дошло до конфликта? Можда непријатни епитети, које сумиупутили, нису далеко од истине? Јер, има људи који се ни с ким не свађају нити улазе у конфликте, а постоје и они који на сваком кораку успевају да се изнервирају, посвађају и наљуте.
Постоји још један добар начин: покушајмо да се ставимо на место увредиоца, тј. у његов положај и да га оправдамо. Да иступимо не као тужилац, него као адвокат. Тад ће бити лакше опростити. На пример, увредила нас је продавачица у продавници; дали смо јој неуредно сложене и изгужване папирне новчанице, на шта је она дрско и изнервирано одреаговала. Међутим, покушајте да замислите, нама је једанпут у току дана било тешко да сложимо новац, а она читав дан од јутра до мрака стоји за тезгом, исправља згужване паре, продаје робу, враћа кусур и још уз то сноси материјалну одговорност. А можда код куће има неке друге проблеме – или су јој деца болесна или је муж оставио и ел. И на тај начин оправдавајући човека, научићемо да га саосетимо и разумемо, уместо да га осуђујемо.

5 Comments

  1. Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…

  2. Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?

    • Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
      bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
      Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.

  3. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

  4. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево