ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
 
Глава VII
СРЕБРОЉУБЉЕ – КУЛТ ЗЛАТНОГ ТЕЛЕТА
 
Среброљубље, љубав према новцу и култ материјалних вредности су напаст данашњице.
Наше друштво је потрошачко друштво, које ужива у коришћењу материјалних добара, задовољстава и забаве. А свака забава тражи средства. Култ новца је толико ушао у свакодневни живот, да курс валуте представља обавезну новост, коју преко радија емитују на сваких сат времена заједно с прогнозом времена, као да је то свима важно и неопходно. Лэудима се дубоко у сазнање уткива, да човек без великог новца и без богатства, не може бити срећан. Све се може степи само новцем. Ако га немаш, онда си ти баксуз. Једном сам у продаји видео и књигу “Како васпитати будућег милионера”. Саветује се да је богаташе најбоље васпитавати од пелена и усмеравати их на успех. Како васпитати часног, доброг и честитог човека, многе уопште не интересује.
Биће веома несрећан онај човек, којег безумии родители од малих ногу буду усмеравали на успех, каријеру и богатство. Он никада неће знати шта је право пријатељство, љубав и вера, јер је њихнемогуће новцем купити.
Због чегаје богатом тешко да се спаси?
Среброљубље, тј. служење материјалном јесте у правом смислу идолопоклонство односно поклоњење златном телету. Премда је, наравно, свака страст – идол: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), тј. богатству.
Међутим, посебно служење материјалним добрима одвлачи човека од духовних вредности. Његова душа се испуњава другим, а он постаје у правом смислу речи материјалиста. Помисли и размишљања о земаљским добрима и вредностима не остављају место за духовност. Ето зашто је речено: да је тешко богатомеућиу Царство небеско (Мт. 19, 23).
Богу је потребно место у нашем срцу, да би имао где да пребива. Тад је човеку могупе указати помоћ. А да ли је то могупе уколико су срце и душа заузети само материјалним? То опет не значи да је убогом и сиромашном лако. Сиромаштво такође може проузроковати безброј порока: завист, самољубље, униније, роптање итд. Али је у Јеванђељу речено о тешкоћама спасења за богатог. И из историје се може видети, да су и Христос, и апостоли били веома сиромашни, да нису имали где главу да спусте; сиромашних хришћана је било много више. Премда је међу светима било и оних који су били веома богати: Авраам, цар Давид, Соломон, императори, кнезови итд. Није богатство грех само по себи, већ је наш однос према њему грех. Све оно што нам Господ даје, као што су на пример таленти и богатство – није наше. Ми смо само управитељи, чувари, а то је Божије. И дужни смо не само да вратимо онолико колико нам је дато, него да умножимо и вратимо с каматом, користећи те дарове за помоћ ближњима и за спасење њихове душе.
Међутим, често не бива тако, па материјалне вредности узимају такву доминантну превагу у уму људи, да о Богу, души и ближњима они готово и не мисле. Верујућем човеку је некад заиста тешко да разговара са мирјанином. Он само прича о земаљском и материјалном.
УЈеванђељуналазимо много поучних прича о богатим и богатству. Многе од њих говоре о правилном односу према богатству, а неке веома очигледно и сликовито показују безумље људи, који живе само за земаљске, трулежне вредности.
У Јеванђељу по Луки налази се једна таква парабола: у једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немаму шта сабрати љетину своју?И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје hy сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк. 12,16-21). Свети праведни Јован Кронштатски тумачећи ову параболу, као да пита богаташа: због чега ти бесниш, говорећи: немам у шта сабрати љетину своју. Како немаш? Ево ти руке убогих за житнице: подели дарове Божије благости, које су ти дате за многе са убогим и добићеш за то од Господа опроштај грехова и велику милост; ако поступит на тај начин, поступипеш у складу с вољом Божијом, будући да нам Господ и даје изобиље да би могли помоћи онима који немају, јер ће милостиви сами бити помиловани (Мт. 5, 7).[1]
У овој причи се уопште не осуђује богатство, већ однос богаташа према њему. Он је читав свој живот проживео у пијанкама и весељу, па чак ни нашавши се на смртном прагу није могао да схвати због чега је њему Бог дао то имање. А оно се даје само због једног: да би материјална блага претварали у духовна, нетрулежна. Да помажемо убогима, да чинимо добра дела, украшавамо храмове и спасавамо душу богатством које нам је дато. Међутим, богатом човеку је све то итекако тешко. Живот у изобиљу и благостању гута човека, чинећи га безосећајним према туђем болу. Недаће и бол оних који живе у беди, тј. унесрећених постају им бесконачно далеки. Човеку, кој и не зна шта су немаштина и одрицања, тешко је да схвати гладног: “сит гладном не верује”.
Човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А код умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; аумрије и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазарау наручју његову. И он повика и рече: Оче Авраме, смилуј се наме и пошаљи Аазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Аазар зла; сада пак он се тјеши а ти се мучиш (Лк. 16, 19-25). Због чега je богаташ доспео у ад? Jep у Јеванђељу није речено да је он неког убио или опљачкао, да би стекао своје богатство. Па помислићеш, волео је свакодневне пирове, зато је био верујући, знао је Авраама. Међутим, као што видимо, он није чинио никаква добра дела и није имао чиме да оправда све оно што му је било дато као средство за спасење душе, што је било непромишљено потрошено само на себе. “Ти си већ добио шта сихтео!” – говорио му је Авраам. Свих тих година пред самим вратима куће богаташалежао је болесниигладниубогиЛазар. Богаташ је чак и знао како се он зове, али није узео у његовој судбини никаквог учешћа, чак му ни мрвице са стола нису давали. Срце богаташа је одебљало и он више није примећивао патње другога./ер гдјеје благо ваше) ондје ће бити и срце ваше (Мт. 6,21) – говори Христос. Богаташево срце је припадало земаљском благу. Његова душа је била испуњена само служењем телесним задовољствима, па у њој није било места за лубав према Богу и његовој творевини – човеку. Он је овде, на земљи, направио свој избор: да живи недуховни живот и да не мисли о души. После смрти човек се већ не може изменити; ако му Бог није био потребан овде, онда он не може бити с Њим ни тамо. Не кажњава Господ човека, него сам човек осуђује себе на мучење. Рајски живот са светима и комуникација са Богом су мучнији за грешника, него паклени огањ.
Навешћу пример, који делимично објашњава ту мисао. За верујућег човека су молитва, празнична и недељна служба, као и општење са браћом у Христу – радост. А пробајте да натерате човека, не само ненавикнутог него и неверујућег, да одстоји три сата на празничној свеноћној служби. Он неће ни пола сата одстојати – сав ће се измучити и изнемоћи.
Једном сам био позван да одслужим парастос на гробљу. Окупила се родбина и пријатељи и већ након првих речи заупокојених песама одједном су се скоро сви они, изузев три старице, одмакли неколико метара, окренули леђима и запалили цигарете. Замолио сам их да не пуше поред гробнице и да узму учешће у заупокојеној молитви, али су се они само одмакли још даље и наставили своју цигарет паузу. Покрај гробнице сам запазио неколико флаша алкохола и мезе. Очигледно је омладину интересовао само тај део “церемоније”. Бог силом никог не спашава. Свако сам бира, да ли ће бити са Богом или изван Њега.
 

1. Иоанн Ильич Сергиев, прот. Полное собрание сочинений. СПб, 1893. Т.2. С. 644-645.