NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » PRAVOSLAVLJE – RIMOKATOLICIZAM: KO SE KOGA VIŠE PLAŠI?

PRAVOSLAVLJE – RIMOKATOLICIZAM: KO SE KOGA VIŠE PLAŠI?

Pravoslavlje – Rimokatolicizam:

ko se koga više plaši?[1]

Episkop tuljčinski i braclavski Ipolit

Ukrajinska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije
 
Delovanje Vatikana u poslednje vreme u Rusiji i Malorusiji (organizacija ruskih eparhija, prenošenje unijatske prestonice u Kijev, bezobrazno i naoko besmisleno imenovanje japanskim imenom novoosnovane rimokatoličke eparhije na južnosahalinskoj teritoriji, itd.), očigledno je, nažalost, za mnoge pravoslavne predstavljalo iznenađenje.
Međutim, to što se sada zbiva u Rusiji i Malorusiji jeste potpuno zakonomerni razvoj događaja. Još u intervjuu datom 2001.godine rekao sam da će rimokatolička ekspanzija (i to u takvoj formi koja za krajnji cilj ima ne nešto drugo nego razgrađivanje i potpuno uništenje Ruske Pravoslavne Crkve) biti, bez sumnje, pojačana, jer za to postoje objektivni razlozi. Prvi među njima je ta unutarnja raslabljenost, ta nespremnost da se Pravoslavlje štiti kao jedina Istina, a ona (nespremnost) je posledica činjenice da još nismo sasvim iskorenili jeres ekumenizma.
Sve do sada mi ukazujemo na neargumentovana rasuđivanja, koja ne mogu izdržati ni najslabiju kritiku, o „kanoničkim teritorijama“ koje Vatikan želi da zauzme. Mi treba da budemo potpuno svesni da se ovde ne radi o preuređivanju granica unutar Pravoslavlja, nego o dobro organizovanoj i agresivno vođenoj politici Vatikana, usmerenoj na uništenje Pravoslavlja, koje je najjača religija u našim zemljama, i njegovog zamenjivanja specifičnim, mesnim prilikama, prilagođenim varijantama rimokatolicizma.
O tome, svakako, svedoče i „pravoslavne“ titule koje koriste ruski rimokatolici: tako je Kondrusevič dobio, za tradicionalne rimokatolike veoma redak, čin „mitropolita“. Najpre će i u bogosluženje i u propovedanje vere biti uneti elementi koji će maksimalno nalikovati tradicionalnoj pravoslavnoj kulturi.
Praktični metodi infiltracije nisu se promenili još od vremena Brestovske unije (1596.g. – prim. prev,); razlika je samo u tome što rimokatolici u Ukrajini sprovode nasilje i bezakonje, kao i pre četiristo godina, dok u Rusiji hoće da, u ovoj etapi, stvore predstavu o sebi kao o „miroljubivoj“, „prosvećenoj“, „civilizovanoj“ i „humanističkoj“ religiji, pozvanoj da zaostali ruski narod približi evropskim i opšteljudskim vrednostima.
Znakovita je izjava pape, data u vreme telemosta sa moskovskim rimokatolicima: „Ako postoji jedna Evropa i jedna valuta – onda i Crkva treba da bude jedna!“ Na koju se Crkvu misli – Pravoslavnu ili rimokatoličku, nema mesta sumnji. Dakle: jedna država, jedna valuta, jedan papa. Očigledno je da politika koju vodi Vatikan ima sve odlike imperijalističke politike, koja nastoji da različite narode i kulture objedini, zarad ostvarenja zajedničkih globalističkih ciljeva i ideja.
Rimokatolici su potpuno u pravu: samo takva strategija može biti efikasna u savremenom multikulturalnom i mnogonacionalnom društvu. Pravoslavni treba da budu potpuno svesni ove činjenice i da ne stvaraju iluzije o mogućnosti „uzajamnog priznanja“, „plodotvornog dijaloga“, „razrešavanja kanoničkih sporova“, i uopšte, da ne prave bilo kakve nakazne spojeve koji bi, grubo govoreći, podrazumevali da Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska kanonska Crkva sa ove strane Buga i Zbruča može biti Pravoslavlje, a sa one druge strane to, iz nekog razloga, može biti – rimokatolicizam. Osim svoje očite bogoslovske besmislenosti, osim izdaje interesa pravoslavnog naroda u, na primer, Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj, takav sistem ne može i nikad neće biti stabilan.
Štaviše, on ne može biti sproveden u život, jer su Velika, Mala i Bela Rusija – prava poslastica za rimokatolike. Rusko Pravoslavlje, Ruska Pravoslavna Crkva, najveća među Pravoslavnim Crkvama, predstavlja živu i dejstvenu branu pretenzijama rimskog prestola da vlada vaseljenskom Istinom. Otuda – neminovnost rimokatoličkog nastupanja, duhovne ekspanzije, potpomognute velikim parama i velikom politikom.
Principi religiozno – političke ekspanzije usmerene na razdeljivanje Pravoslavnih Crkava i pravoslavnih naroda, na uništavanje Pravoslavlja deo po deo, formulisani su veoma davno. Setimo se čuvene zabeleške unijatskog ideologa, mitropolita Šeptinskog.
Već tada je on izneo, na primer, ideju da se u Kijevu stvori samostalna „patrijaršija“, formalno – pravoslavna, a po suštini – unijatska, koja bi sprovodila u život ono što bi naložio Rim, Setimo se i njegove izjave, veoma nepovoljne po pristalice „samoproklamovanog pravoslavlja“; „Ukrajinci su samo oruđe Božanskog promisla, prizvani da istrgnu hrišćanski Istok iz klešta jeresi (misli se na pravoslavlje – prim. aut.) i vrate ga (!) u okrilje Apostolskog Prestola“. I danas je očigledno da Malorusija nije važna Vatikanu sama po sebi, nego kao vojni poligon odakle bi se krenulo u osvajanje glavne tvrđave Pravoslavlja – Rusije. Posle učvršćenja unije i prenošenja njenog sedišta iz prigraničnog Lavova pod zidine kijevskih svetinja – organizovanje ruskih eparhija (tj. biskupija – prim.prev.) je, u suštini, prvi korak u stvaranju ruske katoličke crkve.
Strategija Vatikana je delotvorna, i zato je neophodno pružiti adekvatan odgovor. Razume se, pravoslavni neće krenuti da preotimaju hramove, da vrše političke ucene i da primenjuju ostale metode kojima se, bez imalo griže savesti, služe rimokatolici u Malorusiji. Mislimo na nešto drugo: istinske, jedino moguće, jedino delotvorne su upravo objediniteljne, integrativne ideje i metodi koji bi, u suštini, bili vezani za carevinu. Upravo njima bi trebalo da se okrenemo i da ih koristimo. Pri čemu, u datom slučaju, pod otporom rimokatoličkom širenju na Rusiju i Malorusiju mi, naravno, razumemo ne stvaranje novog, nego učvršćivanje i vaspostavljanje nekadašnjeg i ovog sadašnjeg jedinstva naroda, očuvanje i zaštitu jedinstva postojeće Crkve. Glavni udar je usmeren upravo na to.
Upravo jedna i jedinstvena Ruska Pravoslavna Crkva, čije su kanoničke teritorije Rusija, Mala i Bela Rusija, predstavlja najveću Crkvu na svetu, a ako bi to bila jedna država, pravoslavni bi činili realnu većinu i imali bi mogućnost da učvrste takav položaj. U suprotnom, u odvojenoj Rusiji – demografsku prevagu odnose muslimanski narodi; u Malorusiji – unijati, raskolnici, pa i krimski Tatari, koji svi uživaju podršku države. A ako državni aparat u Belorusiji podlegne pritiscima SAD i njenih evropskih saveznika, koji su Belorusiju označili kao jedno od ovaploćenja „svetskog zla“ (a takva mogućnost, u svetlu najnovijih zbivanja, nije uopšte isključena), uveren sam: bićemo svedoci bujanja formalno nezavisnih „nacionalnih“ i otvoreno rimokatoličkih parohija na beloruskoj zemlji, i to uz moćnu finansijsku podršku spolja i političko sadejstvo „nove demokratske vlasti“.
Očuvanje i vaspostavljanje istočnoslovenskog jedinstva, jedinstva istorijske Rusije – to je naša dužnost, i kao pravoslavaca, a u suštini to je neophodan uslov za postojanje Ruske Pravoslavne Crkve u budućnosti, ne kao nekakvog istorijkog rudimenta, bezglasnog žitelja „etnografskog“ geta u Rusiji i političkog geta u Malorusiji, nego kao tradicionalne, opštepriznate konfesije, kao najveće denominacije i potencijalnog vođe pravoslavnog sveta. Ponovno objedinjavanje Velike, Male i Bele Rusije nije prosto proces vaspostavljanja prirodnog istorijskog jedinstva, nego je neophodno pre svega zato da bi se ostvarilo istorijsko predodređenje (trojedine – prim.prev.) Rusije – da sačuva i učvrsti Pravoslavlje kao činilac od opštesvetskog značaja.
Na kraju krajeva, nama, pravoslavnima, rečeno je: „Idite i naučite sve narode!“ Danas u svetu, osim rimokatolika i protestanata, postoje milijarde muslimana, budista, hinduista. Mi se uzdamo u milost Božju, u to da, po obećanju, „vrata ada“ neće odoleti Crkvi. No, to nije razlog da zaboravimo tragičnu sudbinu onih Crkava koje su iščezle (kao Kartagenska), pale u jeres (kao Rimska), postale manjinske (kao pravoslavne Crkve Istoka), ili pale pod tuđi uticaj (kao Carigradski Presto). Ni u kom slučaju mi nemamo pravo da se, zatvarajući oči, nadamo da će se naši problemi rešiti sami od sebe. Naša vera nam ni u kom slučaju ne može služiti kao opravdanje za naš sopstveni nerad i neodgovornost. Nama je poverena Crkva, a kome je više dato, više će se od njega i tražiti.
Sa žalošću moramo reći da jedina strategija koja bi mogla biti osnova za realan otpor antipravoslavnim, anticrkvenim planovima, nije postojala ni u prošlosti, a ne postoji ni danas; tim pre je neophodno uložiti trud kako bi se ona razradila i primenila. Do sada je delovanje Crkve i pravoslavne javnosti bilo situaciono i nije u sebi sadržalo elemente prognoziranja događaja niti opšteg, jedinstvenog plana.
A situacija je, na primer, u Malorusiji, više nego žalosna: naspram očigledne rimokatoličko-unijatske aktivizacije još vidljivija postaje naša pasivnost, zatvorenost u okvire „treba“ i socijalne neaktivnosti. Rimokatolici i raskolnici ne skrivaju želju da uđu u sistem obrazovanja, na univerzitete; oni već sada aktivno učestvuju u stvaranju političkih partija i predizbornih blokova kao što je, recimo, blok „Naša Ukrajina“. Jasna je njihova namera da ne propuste priliku da učestvuju u oblikovanju nove političke elite, koja bi bila potpuno odvojena od opšteruskog korena i visila u bezvazdušnom prostoru „ukrajinstva“, spremna da, pored američkih i „opšte-evropskih“, bezuslovno ispunjava i vatikanske zadatke i naredbe.
Naravno, oni imaju novac i političku podršku, ali ipak – to je naša, pravoslavna država – ili smo mi, možda, već u manjini?! Mi do sada nismo uspeli da izgradimo koliko-toliko delotvoran sistem bogoslovskog obrazovanja za društveno aktivne mirjane naše Crkve. Informativna politika naše Crkve se, u suštini, tek uspostavlja. Nju pokreću i vode malobrojni podvižnici svog posla kakvi su, na primer, saradnici pres-službe Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije (UPC MP) koji su počeli praktično od nule i krajnje samopregorno nastoje da minimalne mogućnosti koje im stoje na raslolaganju iskoriste kako bi odbranili interesa Pravoslavlja u oblasti informisanja.
I opet se nalazimo u dobro znanoj situaciji: s puškama – protiv tenkova, s nekoordinisanim entuzijazmom parohijana, s malotiražnim parohijskim listićima, s apsurdnom proekumenističkom argumentacijom i s leksikom devetnaestog veka – protiv ogromne informativne moći i političkog uticaja Vatikana, i ne samo njega. Dalja neaktivnost je nedopustiva: njene posledice mogu biti pogubne.
Mi ne treba da čekamo ni na milost prirode, niti sadašnjih ukrajinskih vlasti. A među takve zadatke ubraja se, na primer, prilježan i organizovan rad na stvaranju pravoslavne elite koja bi odražavala volju i štitila interese miliona pravoslavnih građana Malorusije.
Uostalom, takav zadatak stoji i pred celokupnom Ruskom Pravoslavnom Crkvom. Mi (UPC MP – prim.prev.) se, pak, nalazimo u prvim redovima, ovde se i samo naše postojanje kao dela naše Crkve već otvoreno dovodi u pitanje, čak i od strane naše države. Više je nego očigledna potreba da naše društveno delovanje, usmereno na zaštitu interesa postojeće Crkve, vode obrazovani ljudi, uz aktivnu podršku celog naroda; neophodni su nam obrazovani i ocrkvenjeni pravoslavni političari, zbog čega na univerzitete mi moramo ući pre rimokatolika, filaretovaca i njima sličnih.
Analizirajući razloge koji su naveli rimokatoličku crkvu da ponovo počne da se širi upravo u ovo vreme, ne možemo se ograničiti na uopštene tvrdnje da su pravoslavne teritorije privlačne za Vatikan i da on ne prihvata miran suživot sa našom Crkvom. Upravo unutarnje protivrečnosti savremenog rimokatolicizma, upravo spoznaja do koje su došli njegovi ideolozi i vođe – da on, u svom sadašnjem obliku, nije sposoban da odgovori zahtevima milijardi svojih članova, koji pripadaju raznim narodima i raznim, često principijelno različitim, kulturama pobuđuju rimokatoličku crkvu da uloži napor da likvidira realnu alternativu rimokatolicizmu, a to je Pravoslavlje.
Problemi Vatikana su očigledni, konzervativizam sadašnjeg pape predstavlja jednu od poslednjih prepreka na putu globalne krize koja, nesumnjivo, očekuje crkvu rimskog ispovedanja u istorijski dogledno vreme: protivrečnosti između ostataka tradicije i progresivnog revizionizma, koji potresa same temelje rimokatoličke crkve, vrlo brzo će prouzrokovati raskol između konzervativaca i „obnovljenaca“, pristalica ideja Drugog Vatikanskog koncila.
Dovoljno je samo podsetiti se održanog (protiv volje pape!) opštenemačkog rimokatoličkog referenduma o pitanju ženskog sveštenstva, koji je dao pozitivan odgovor. Čvrsta struktura rimokatoličke crkve, koja se do sada, tokom dva milenijuma, uspešno nosila sa pokušajima stvaranja raskola (poslednju reč uvek je imao rimski prvosveštenik), sada može proizvesti suprotan efekat: čim sledeći papa popusti i prihvati osnovne zahteve liberala, tradicionalisti će se naći pred neophodnošću apsurdnog odbacivanja temeljnog za rimokatolicizam principa papske nepogrešivosti.
Pravoslavna Crkva nema takvih problema: ona je po svojoj prirodi saborna i nisu joj potrebni nepogrešivi autoriteti. Pravoslavlja, koje čuva apostolsko prejemstvo i nepovređenu jeresima Istinu do koje će, svejedno da li na Istoku ili na Zapadu, neizbežno dosegnuti svaka ljudska duša nje željna, Vatikan se plaši više od atomskog rata. Ne smemo to da zaboravimo; štaviše, treba da radimo upravo ono čega se Vatikan najviše plaši.
Najvažnije, najneophodnije delo jeste priprema terena za masovno primanje u Pravoslavlje rimokatolika-tradicionalista u bliskoj budućnosti. Nesumnjivo, upravo pravoslavno veroučenje će im pružiti najprihvatljiviju mogućnost za prirodno razrešenje postojećih problema. Uz mudro predočavanje prednosti Pravoslavlja, izgledna je mogućnost prelaska u Pravoslavlje ne samo pojedinaca nego i velikog broja parohija. A mi takvo iskustvo već posedujemo: ruska emigracija je, bez podrške i bez zaštite, još i odvojena od domovine, uspela privesti Pravoslavlju mnoge rimokatoličke parohije, upravo parohije; uspela je da vaspostavi zapadni pravoslavni obred i poštovanje zapadnih pravoslavnih svetitelja!
Naročito naglašavamo da su u tome učestvovali pravoslavni kako iz Moskovske Patrijaršije (na primer V.N, Loski), tako i iz Ruske Zagranične Crkve. Bez obzira na unutarnje podele, kanonsko Pravoslavlje je saborno i zato – delotvorno. Propovedanje Pravoslavlja u tradicionalno rimokatoličkim zemljama ne može, zbog ne više samo nama očitih eklesioloških slabosti rimokatolicizma, ne biti perspektivno. Uz to, ako bi se taj proces odvijao u okvirima „ruske ideje“ kao celosnog pravoslavnog pogleda na svet, onda bi i za Rusiju i za celokupni pravoslavni svet to bio kolosalan prodor, koji bi pružao kvalitativno nove mogućnosti za sprovođenje evropske politike ~ „ruska Meka“ za Zapad! Kada je u anglikanskoj crkvi bilo uvedeno žensko sveštenstvo, k mitropolitu Antoniju Blumu, koji je predstavljao Moskovsku Patrijaršiju u Engleskoj, obratilo se više od osamdeset samo anglikanskih sveštenika! Pri tome, koliko je nama poznato, nije bilo nikakvog pripremnog delovanja u tom cilju,
Potreba za Pravoslavljem postoji u prvom redu u onim zemljama koje su u religioznom pogledu tradicionalno konzervativne: na primer, u Portugaliji već sada postoji autonomna Portugalska Pravoslavna Crkva, koja ima četiri eparhije. Njeni vernici nisu doseljenici iz tradicionalno pravoslavnih zemalja, nego domaće stanovništvo.
Sve ovo se događa, a da je Pravoslavlje u celovitom obliku praktično nepoznato žiteljima Zapada: velika grupa američkih parohija Antiohijske Patrijaršije, na primer, potiče od grupe entuzijasta, koji su samoinicijativno prišli Pravoslavlju i najpre, nekoliko godina, bili samoorganizovani u „Američku evangelističku pravoslavnu crkvu“, a onda su slučajno došli u dodir s pravoslavcima, o kojima do tada nisu ništa znali. A šta će biti kada se na Zapadu sazna za Pravoslavlje? I ako još bude dovedeno u vezu sa Rusijom?
Evropljani i Amerikanci koji su se obratili u Pravoslavlje nisu uopšte pristalice Bžežinskog – setimo se samo Serafima Rouza. Pravoslavna kultura, uopšteno posmatrano, jeste upravo ruska kultura: uz sve uvažavanje Grka, Bugara, Rumuna, Srba – oni nemaju svog Dostojevskog, nemaju uolšte religiozno orijentisane delatnike svetskog značaja.
Govoreći o vaseljenskom smislu, o vaseljenskom značaju Pravoslavlja, govoreći o putevima ostvarenja Pravoslavlja kao značajnog faktora svetske civilizacije, mi ne možemo ne pomenuti očigledno destruktivnu ulogu koju ima Carigradski patrijarh Vartolomej. Nema potrebe govoriti o tome da su „vaseljenske“ pretenzije Istanbulskog patrijarha (koji želi da „žanje tamo gde nije sejao“ i pretenduje na kanoničke teritorije gde god mu se to prohte, isključujući možda jedino Antarktik), blago govoreći, neosnovane s tačke gledišta bilo kog razumnog pravoslavnog čoveka. Ne govorimo o tome.
Mnogo važnijima smatramo one činjenice koje svedoče o otvoreno prokatolički usmerenom delovanju patrijarha bivšeg Carigrada. Reč je ne samo o sasluženju sa papom, ne samo o učestvovanju u pokušajima raščlanjivanja naše Crkve, ne samo o podršci takvoj istoj, na kraju krajeva, neizbežno prounijatskoj filaretovštini. Reč je u prvom redu o principijelnom odsustvu želje za potvrđivanjem vaseljenske, opšteljudske vrednosti Pravoslavlja. Delovanje Vartolomeja usmereno je na zaštitu upravo rimokatoličkih interesa. Mi o tome niti treba da ćutimo niti možemo ćutati.
To se nikako ne odnosi samo na mešanje u crkvene poslove Kijevske Rusije. Setimo se makar njegovog nečuvenog postupka prema bratskoj Bugarskoj Pravoslavnoj Crkvi: u jesen prošle godine Vartolomej je, bez ikakvog zazora, pozvao Karola Vojtilu da u maju 2002. godine poseti pravoslavnu Bugarsku, a da se nije zainteresovao kakav je stav Bugarske Crkve u vezi sa tim. Šta više, susret Vartolomeja sa premijerom carem Simeonom održan je bez prisustva Predstojatelja bugarskog Pravoslavlja, patrijarha Maksima, što je izazvalo opravdano negodovanje pravoslavnih Bugara.
Slični ispadi se ne bi mogli desiti ako bi se višemilionske Crkve Rusije, Grčke, Bugarske, Gruzije, Jugoslavije, Amerike i drugih država zajedno suprotstavile u suštini smešnim, ali po posledicama opasnim vaseljenskim „carigradskim“ pretenzijama. Realno, takvo jedinstvo postoji; šta više, ono je već bilo potvrđeno.
Radi se o dokumentima donetim na Svepravoslavnom savetovanju održanom 1948. godine u Moskvi, koje je osudilo svako odstupanje od pravoslavnog predanja, suprotstavljajući svoju poziciju ekumenističkim težnjama Carigradskog Patrijarhata i, zauzevši stav da su njegove ambicije neprihvatljive, naglasilo da liderske funkcije pravoslavni svet delegira Moskvi, A to nipošto nije bila „jedinstvena“ pojava: 2001. godine, na proslavi 950. godišnjice Kijevo-Pečerske lavre, predstavnici praktično svih pomesnih Crkava osudili su mešanje Vartolomeja u poslove Ruske Pravoslavne Crkve.
U sadašnje vreme, papističko-ekumenistička politika Carigrada i Vartolomeja lično izaziva aktivno odbijanje u najvećem broju pomesnih Pravoslavnih Crkava i, što je veoma važno, u svetskoj prestonici pravoslavnog monaštva – na Atonu. Ali konsolidacijom te opozicije oko Moskve za sada se niko ne bavi. U svakom slučaju, pod jurisdikcijom Carigradskog patrijarha nalazi se neznatan broj vernika, pošto je nacionalna Grčka Crkva autokefalna, tj. odvojena od Carigrada.
Čelovođa pravoslavnog sveta može i treba da bude, ne slabomoćna katedra koja ne poseduje ništa osim istorijsku, ali bez ikakvog sadržaja „vaseljensku“ titulu, zatim globalne pretenzije i najzad spremnost na „saradnju“ sa svim i svakim, nego (treba da bude čelovođa) ona Crkva koja je realno sposobna da predstavlja interese Pravoslavlja u svetskim okvirima.
Ruska Pravoslavna Crkva ima za to sve mogućnosti i samo od nas zavisi da li će one biti ostvarene.
 
Preveo sa ruskog:
Rodoljub Lazić
 


 
NAPOMENA:

  1. http://www.moskvam.ru/2002/08/ippolit.htm

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *