NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Samoubistvo
 
Nije slučajno da smo za kraj poglavlja o depresijama ostavili upravo razgovor o ovoj strašnoj temi. Upravo čamotinja i očajanje mogu da nagoveste ovaj strašan greh. Suicid (samoubistvo) je svesno lišavanje sebe života.
Dugo vremena su u našoj zemlji žalosni podaci o samoubistvima bili nedostupni široj javnosti. Tek početkom 1989. godine prvi put za poslednjih 60 godina bile su saopštene javnosti zaprepašćujuće cifre, iza svake od kojih se krije bezizlazno očajanje, gubitak smisla života. Navešćemo samo da je, na primer, 1984. godine u SSSR-u 81 hiljada ljudi izvršila samoubistvo. Evo još jednog uverljivog podatka: broj samoubistava u Rusiji je 1915. godine bio 3,4 čoveka na 100.000 ljudi. 1985. godine ovaj broj je u SSSR-u iznosio 24,5. A 1991. godine u Rusiji je isti iznosio 31, a već 1993. god – 38,7. 1998. god. je karakteristična po još većim pokazateljima. Koji su uzroci samoubistava?
Oni su različiti. Ipak, evo nekih zaključaka. Socijalni faktori nemaju presudni uticaj. Mišljenje lekara je sledeće: najveći broj samoubica nisu psihički oboleli. Suicid je posledica unutrašnje krize ličnosti. Nerešeni duhovni problem stoji u korenu samoubistva.
Arhiepiskop Jovan (Šahovski) je nepogrešivo napisao: „O jadni paćenici, samoubice! Vi ste se odrekli iskupljenja, kratkotrajnih stradanja na zemlji, slatkih za one koji ih podnose, o, mnogo slađih od prividne naslade u tuzi u kojoj ste umrli. Da, u vašoj je vlasti bilo da učinite ono što vam je našaptavala zla sila, koja tada nije imala nikakve vlasti nad vama, u vašoj je vlasti bilo i da ne činite isto. U vašoj je vlasti bilo da znate da Bog postoji, da je On ne samo najviše Ovaploćenje Istine i Pravednosti, nedostupne našem poimanju, već i mnogo više od svih ovih ljudskih pojmova. U vašoj je vlasti bilo da shvatite, da Bog neće dati Krst, a da ne da i snage da se on iznese, – u vašoj je vlasti bilo da se obratite Bogu i spasete prizivajući (od srca) Njegovo Ime.“
Vladika Jovan u jednom od svojih dela razjašnjava: „Samoubice ne znaju da uoči njihovog samoubistva oko njih stoji neiskazano mrski zli duh, koji ih nagovara da ubiju telo, da razbiju dragoceni „zemaljski sasud“, u kome se duša čuva do roka Bogom određenog. I savetuje ovaj duh, i ubeđuje, i insistira, i prinuđava, i ustrašuje svim mogućim strahovima: samo da čovek pritisne obarač ili skoči kroz prozor, bežeći od života, od svoje neizdržive teskobe….Čovek i ne pomišlja, da nije život uzrok „neizdržive teskobe“, već onaj, koji nam i našaptava sve misli koje „opravdavaju „samoga sebe. Čovek misli da to on sam razmišlja, i dolazi do samoubistvenog zaključka. Međutim, to ne misli on, već kroz njegove misli govori onaj, koga je Gospod nazvao „čovekoubicom od iskoni“.
Čovek se, pokolebavši se, saglašava, nevidljivo uzima na sebe greh đavola, poistovećuje se sa grehom i sa đavolom… Samo jedna pokajna reč, samo jedno obraćanje Krstu bar u mislima sa nadom na Njega – i paučina zla nestaje, čovek je spasen silom Božijom od pogibelji…. Samo mala iskra žive vere – i čovek je spasen! No, da li svi ljudi, koji su se spasli od samoubistva ili od nekog drugog greha, shvataju da je oko njih stajao (a možda i još stoji ili im se ponekad približava) odvratni zli duh, koga osećaju samo duhovno osetljivi i ljudi sa izoštrenom duhovnom pažnjom?
Puno je onih, koji uopšte nemaju predstavu (čak i među Hrišćanima) o delovanju i prepoznavanju zlih duhova, o kojima sa takvom zadivljujućom snagom i jasnošću govori Sveto Pismo. Devedeset procenata samoubica čini svoj poslednji korak pod neposrednim delovanjem duhova „čovekoubica od iskoni“ (Jn. 8, 44). I, ustvari, prilikom svakog samoubistva demon ubija čoveka, ali rukama samoga čoveka.

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *