NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Histerija
 
Naziv za ovu neurozu potiče od grčke reči „histerija“ što na grčkom znači – „materica“. U davna vremena se smatralo da od histerije boluju samo žene, tj. da kada materica počne da „šeta“ po organizmu žena tada počne da besni, tj. pada u histeriju.
O histeriji su pisali još poznati lekari u istoriji kao što su Hipokrat (1. vek pre Hr.), Ibn-Sina (XXI vek posle Hr.) i drugi. U novija vremena njom su se bavili poznati naučnici kao što su Žan Šarko (1825-1893), Pjer Žane (1859-1947) i, najzad, rodonačelnik „seksualnog materijalizma“ Sigmund Frojd (1856-1959).
Počevši od kraja XIX veka ateistički orijentisani naučnici pokušali su da dokažu da nikakva opsednutost i besomučnost ne postoji u prirodi, nego da se radi samo o ispoljavanju histerije. Nažalost, ovo mišljenje je zastupao u Rusiji i V. M. Behterov (18571927). U jednom od svojih naučnih radova on je čak tvrdio (kakva strahota!), da se sva jevanđelska čuda Spasitelja, koja se tiču iscelenja i vaskrsenja iz mrtvih, objašnjavaju histeričnom obolelošću ljudi koji su poverovali u Hrista. V.
M. Behterov je bio veliki ruski naučnik, koji se bavio psihijatrijom, neurologijom, psihologijom; međutim, u svojim istraživanjima je polazio od čisto materijalističkih stavova, što se naravno moralo odraziti na njegove naučne zaključke.
Nažalost, i u današnje vreme zvanična medicina ne razlikuje duševne od duhovnih bolesti (na veliku radost nečistih sila!) i mnoge besomučne pokušava da leči ili insulinom, ili hipnozom, ili hemijskim preparatima, a u poslednje vreme još i okultnim metodama (meditacijom, metodom Stanislava Grofa i dr.)
Smatra se da mi živimo u veku prosvećenosti. Međutim, zar se može samo histerijom objašnjavati da i u današnje vreme čovek ne podnosi ništa što je vezano za Crkvu (ikone, kađenje, zvonjavu zvona, pravoslavno pojanje)? Kakva to čudna alergija obuzima takve ljude u Crkvi, kada počinju da se bacaju telom, „kakva sila upravlja njima“ mimo njihove volje, da čovek često neočekivano i za samog sebe ispušta krike, psuje, bogohuli?
Dešava se da i deca zadobijaju nenormalnu snagu, usmeravajući je protiv sveštenih predmeta, tako da ponekad petorošestoro odraslih ljudi ne mogu da izađu na kraj sa detetom ili naizgled slabašnom ženom… Kakva je to mržnja koja je gonila ljude da u periodu posle oktobarske revolucije ruše prekrasne crkve (koje su, da napomenemo, često bile podizane od priloga naroda), skrnave, priređuju neviđeni razvrat i nečistotu u njima (o kome je sramota i napominjati), pretvaraju crkve u štale? Ili kako da se objasni prilično čudna reakcija nekih bolesnika, kada im je davana Bogojavljenska voda, a da pritom nisu znali šta piju? A mnogo puta smo čuli o takvim slučajevima.
Poslednjih godina se u celom svetu govori o opsednutosti đavolom i besomučnosti. Zapad je na ovo brzo odreagovao masovnom produkcijom knjiga, filmova i spektakala na temu demonizma. I evo već se pojavio na ekranima: „Isterivač đavola“ i druga „remek-dela kinematografije „, u kojima se zrna istine utapaju u moru laži bezgranične fantazije režisera.
Ali, vratimo se malo podrobnije na samu histeriju, koja zauzima posebno mesto među neurozama. Duhovna ocena ovog psihopatološkog stanja bi bila – isticanje samoga sebe. Kod histeričnih ličnosti se može primetiti emocionalna nestabilnost, koja se manifestuje burnim i jasnim promenama raspoloženja.
Govor ovih ljudi je vrlo slikovit, karakteristično je često preuveličavanje realnih činjenica. Mimika je izražajna, ponekad teatralna. U ponašanju se oseća izveštačenost, divljenje samom sebi. Histerična osoba čezne za pažnjom prema svojoj personi i teško joj pada odsustvo takve pažnje.
Treba primetiti da je za histerične ličnosti karakteristična podložnost raznim uticajima. Histeriju takođe prepoznajemo po mehanizmu „bežanja u bolest“. Kod histeričnih ljudi se u periodima najtežih životnih situacija, u momentima kada treba doneti odgovorne odluke javljaju specifične reakcije, koje se manifestuju u napadima grčenja, oduzetosti, bolovima i dr. U prošlosti se kod histeričara mogao posmatrati takozvani „histerični svetlosni luk“. U novije vreme, mnogi psihijatri ukazuju na činjenicu da se danas histerične reakcije retko ispoljavaju na grub, već sve češće na prefinjen i odabran način.
Koji su to osnovni spoljašnji simptomi ovog obolenja? Pre svega to su:
1. Brza promena raspoloženja
2. Želja da se živi na poseban način, ali različit od drugih ljudi.
3. Jako izražen egoizam spojen sa zadivljujućom dečjom naivnošću (koju naučnici nazivaju infantilnošću).
4. Sklonost lažima, gluma, plačljivost, težnja da se bude u centru pažnje (egocentrizam), želja da se pred drugima pokaže kao neka važnija ličnost nego što u stvarnosti jeste, i drugi simptomi.
 
Oboleli od histerije se često žale na osećaj „knedle“ u grlu, nesanicu, razne vrste grčeva, najrazličitije bolove, čime dovode u zabludu čak i iskusne lekare. Ne mogu se ni nabrojati sve manifestacije. One se bitno menjaju pod uticajem mode i duha vremena. Na primer, u ranija vremena je bila česta pojava da gospođe padaju u nesvest (i kod najmanjih uzbuđenja, od preteranih emocija i sl). Danas se ova pojava retko može videti.
Francuski lekar Žan Šarko, koji je postao poznat po svojim istraživačkim radovima u oblasti neuroza, nazivao je histeriju „velikom simulantkinjom“ zbog posebne sposobnosti obolelih da odglume skoro svako obolenje.
Treba primetiti, da postoji i svakodnevno (nemedicinsko) mišljenje o histeriji i histeričnim ljudima. Ovde se obično misli na neuzdržane ljude, sklone sukobima, koji prave scene (histerišu), plaču, psuju, viču. Sa medicinske tačke gledišta ove pojave uošte ne moraju da budu znak obolelosti od histerije, već mogu da budu karakteristične za svakog čo veka, koji lako gubi samokontrolu ili je jednostavno raspušten.
Šta se u suštini krije iza histerične neuroze? Svakako, ozbiljno duševno obolenje. Prema rečima sveštenika A. Jeljčaninova, „histerija je razlaganje ličnosti, koje oslobađa ogromnu energiju, pogubnu zbog svoje razorne snage, slično kao kod raspada atoma.“
Sa stanovišta svetootačkog učenja ovde se mogu primetiti takve grehovne strasti, kao što su gordost i sujeta zajedno sa izraženom osećajnošću i preterano bolesnom maštom. Histerija i besomučnost nisu jedno te isto, međutim, svakako je histerija izuzetno pogodno tle za demonsko delovanje, jer je đavo – „otac laži“, a svi histerični ljudi su skloni lažima; đavo je, po rečima Svetih Otaca, i „imitator“, a imitiranje, gluma i bolesna umetnička fantazija su simptomi i histerije. Do pada đavola je došlo zbog sujete i gordosti, i ovde je očigledna sličnost…
Kod histerije kao što je već naglašavano, dolazi do bolesnog rascepa duševnih snaga, pri čemu ne samo da nestaje njihova harmonija, već se narušavaju i rasuđivanje, i osećanja i volja. Rasuđivanje je skrenuto u stranu prividnog obolenja, a osećanja ili skroz zatupljuju (čak do osećaja potpune anesteziranosti), ili se nasuprot tome preterano pojačavaju (jedan pacijent se žalio da „mačka lupa“ kada se šunja), te volja slabi do te mere da čovek ne može da se „sabere“. U novije vreme usled masovne pojave histerije u glumačkim krugovima, skoro sve pozorišne predstave i filmovi bukvalno vrve od histeričnih scena. Evo, gde je zaista razuzdanost strasti!
U jednom od novinskih intervjua poznati ruski glumac Prohovščikov je primetio, da danas sve što rade glumci, više podseća na život psihički obolelih ljudi. Glumice E. Vasiljeva i L. Striženova imaju takođe vrlo negativno mišljenje o glumačkoj umetnosti, smatrajući da je scena mesto skrnavljenja duše. Smatra se da je pozorište uvek bilo veštački stvoren svet palog ljudskog razuma, gde je histerija pronalazila svoje mesto i smisao postojanja u svoj svojoj punoći, jer su upravo tu, kao ni na kome drugome mestu, najviše dolazile do izražaja strasti bolesno ogrehovljene duše!
Oboleli od histerije često imaju prefinjenu intuiciju, izrazito su lukavi, prevrtljivi, uporni u dostizanju svoga cilja. Oni uglavnom stoje iza svih mogućih medijuma, gatara i vidovnjaka, kao i iza osnivača novih sekti i sablažnjavajućih učenja. (To se jasno vidi iz autobiografskog materijala o životu tvorca teozofije Jelene Blavacke ili amerikanke Meri Sekr Edi, koja je osnovala „hrišćansku“ sektu sajentologa. Ogroman broj bolesnika, od ukupnog broja smeštenih na našim klinikama, su upravo bolesnici od histerije. Najčešće ove bolesnike lekari vode kao obolele od distonije, osteohondroze, encefalopatije i drugih bolesti i simptoma (u zavisnosti od mode i duha vremena). Pritom često dobijaju kategorije invalidnosti, i lažne povlastice koje one donose…
Odavno je poznata veza histerije sa erotskim osećanjima. Sa pozicije pravoslavnog učenja ovde se može govoriti još o jednoj strasta, i to o strasti bluda. Mnogi koji izučavaju ovu bolest naglašavaju, da kod histerije dolazi do „željenog bekstva u bolest“, tj. svojevrsnog simuliranja (istina, naučnici smatraju da je to često na nesvesnom ili podsvesnom nivou). Naime, bolest je ovde svojevrstan zaštitnik od ovih ili onih životnih problema i način bežanja od konfliktne situacije.
Dakle, kako bi trebalo lečiti histeriju? Jedini pravilni put je u istinskoj veri, pokajanju i ispravljanju svoga života u skladu sa jevanđelskim zapovestima, koje su podrobno objašnjene u svetootačkom učenju. Oboleli bi trebalo da obavezno sam postane svestan i svojevoljno se odrekne svega lažljivog, naročito teatralnog, od svakog pretvaranja, preuveličavanja, neiskrenosti (odnosno, od svega što predstavlja greh, do najmanjih sitnica).
Neprocenjivu pomoć ovde pruža svetootačka literatura, sa svetim podvižnicima, koji ne znaju za histerične poroke i služe kao idealan primer za podražavanje u postizanju istinskog smisla ljudskog postojanja; sa svetom u kome se saznaje značaj duhovne lepote, trpljenja i postojanošću u veri prilikom susreta sa nevoljama.
Drugim rečima, histerične bolesnike bi pre svega trebalo uvoditi u duhovni život sa svim njegovim teškoćama.
Osim toga, u lečenju je korisno pribegavati nekim lekarskim metodama, koristan je fizički rad, kontakti sa pobožnim ljudima, kao i druga sredstva (preporuke, saveti) koji se koriste kod lečenja drugih neuroza.

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *