NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Neurastenija
 
Smatra se da je ovo najčešći tip neuroza. Izdvojen je kao samostalna nozološka jedinica tek osamdesetih godina prošlog veka. Ovaj tip neuroze prvi su opisali 1869. god. (verovatno, nezavisno jedan od drugog) američki lekari Berd i Van-Dasen. Od tada je došlo do enormnog širenja dijagnostike neurastenije. Profesor B. D. Karvasarski navodi interesantan primer: u britanskoj armiji je za vreme Prvog svetskog rata postojao specijalni program obuke lekara, po čijem okončanju je lekar sticao zvanje „eksperta za neurasteniju“.
Neurastenija se manifestuje (što i sam naziv govori) nervnom slabošću (slabljenjem živčanog sistema) sve do potpune iscrpljenosti čovekovih životnih snaga. Kod neurastenije se aktiviraju potencijalna žarišta infekcija. Pojavljuju se problemi sa holesterolom, gastritisom, čirom na želucu ili dvanaestopalačnom crevu. Ova bolest je svojevrsni katalizator koji otkriva somatsko obolenje.
Portret neurasteničara se uvek oslikava na isti način: radi se o eksplozivnom karakteru, razdražljivom, koji lako „plane“, koga izdaju nervi (kod hipersteničnog oblika neurastenije), ili potpuno suprotno, o apatičnom čoveku, uvek spremnom da zaplače, koji oseća hronični umor i iscrpljenost svih životnih snaga (hipostenični oblik).
Ali, interesantno je sledeće: povećana razdražljivost i eksplozivnost neurasteničara nisu usmereni prema sebi, već isključivo prema onima koji ga okružuju! Takvog čoveka svi i sve razdražuje, on često postaje kapriciozan, lako se razgnevi i razjari, ali nikada se ne uzdiže na duhovnu visinu sagledavanja svojih sopstvenih nedostataka i grešaka, svojih grehova. Na taj način, u manjem ili većem stepenu, pored ostaloga, neurastenija je neuroza obolelih od egoizma, koja crpe snagu u grehovnoj strasti, nazvanoj u svetootačkoj literaturi – gordošću.
Sveti pravedni Jovan Kronštadski je pisao: „Razdražljivost karaktera je posledica nepoznavanja sebe, gordosti i nerazmišljanja o drastičnoj promeni svoje prirode, kao i nepoznavanja krotkog i smirenog Isusa“. A prepodobni starac Amvrosije Optinski je govorio: „Niko ne bi trebalo da opravdava razdražljivost bilo kakvom bolešću“.
Treba dodati još jednu važnu primedbu starca tim povodom: „Ako želimo da se sačuvamo od razdražljivosti i gneva treba paziti da ništa ne činimo u žurbi, brzopleto.“ A evo šta je pisao u vezi sa neurastenijom sveštenik Aleksandar Jeljčaninov: „Čini mi se, da su neuroza i sl., samo oblici greha, posebno gordosti. Najveći neurasteničar je – sam đavo. Možemo li zamisliti kao neurasteničara smirenog, dobrog i trpeljivog čoveka? (iz teksta „Sujeta i gordost kao demonska uporišta“.)
O razlozima razdražljivosti i gubitku duševnog mira arhiepiskop Arsenije (Čudovski) je pisao doslovno sledeće:
„Ponekad se iznenada u tebi pojavljuje nekakva razdražljivost, nezadovoljstvo ljudima koji te okružuju, ili jednostavno rđavo, potišteno raspoloženje, tuga, razočaranost. Potreban je samo najmanji povod da ti se pokvari raspoloženje. Šta je uzrok tome? Očigledno da je tvoje prethodno duševno stanje već pripremilo pogodno tlo za ovakvo raspoloženje. Razdražljivost, nezadovoljstvo ljudima izazvani su zavišću, neblagonaklonošću prema njima…“ Sveti Oci su posebno obraćali pažnju na očuvanje mira u duši u svim spoljašnjim okolnostima života.
Evo, na primer, šta je otac Aleksej Zosimovski odgovorio u pismu jednom mirjaninu: „Ne želim vam ni bogatstvo, ni slavu, ni uspeh, čak ni zdravlje, već samo duševni mir. On je najvažniji od svega. Ako budete imali mir u duši bićete srećni.“
Dakle, rezimirajući ukratko gore navedeno, možemo zaključiti, da su suština neurastenije grehovne strasti; u manjem ili većem stepenu ona svedoči o prebivanju van Hrista, a ponekad i o javnom bogoborstvu. Neurastenija može da se posmatra kao direktna suprotnost krotosti, smirenju, trpljenju i mirnom stanju duše. Otuda proizilazi i logičan zaključak: najbolji lek za neurasteniju je upravo hrišćanski put, život sa trpeljivim nošenjem svoga krsta, blagodarenjem Boga za sve, smirenjem.
A sada da pokušamo da se detaljnije osvrnemo na puteve ozdravljenja od neuroze i neurastenije. Ono što je najvažnije je suštinsko poznanje važnosti i potrebe da izmenimo sebe, da omrznemo taj demonski greh gnevljivosti i da sa iskrenim pokajanjem zavapimo Gospodu.
Osim toga potrebno je da se pridržaamo sledećeg:
1. Nikada ne podizati (osim u slučaju krajnje potrebe) glas: “ Glas podiže gordeljiv, samohvalisavac, samozaljubljeni (duhovni) mrtvac i onaj koga je Bog ostavio“ (starac Sampson Sivers). Dakle, ne drati se, ne vikati; ne koristiti grube i pogrdne reči, nikoga ne optuživati, ne ogovarati i ne ismevati. Sveti Oci su dopuštali isključivo pravedni gnev, odnosno onaj koji je usmeren na svoje sopstvene grehe i nedostatke.
2. Osloboditi se navike da protivrečimo, praznoslovimo, vodimo rasprave zbog gluposti, ulazimo u sporove.
„Uvek je nepoželjno ulaziti u raspravu“ (mitropolit Filaret Drozdov).
3. Za sve, ma šta da se desi, treba kriviti isključivo samo sebe, onda će se uravnoteženost, duševni mir i spokojstvo useliti u naše duše:
„Kada bi svi ukoravali sebe zacario bi se mir“, pisao je arhiepiskop Arsenije (Čudovski), jer nam „samoukoravanje omogućava da mirno podnosimo uvrede, ne osećamo ih.“
4. Arhiepiskop Jovan (Šahovski) je smatrao da je postizanje istinskog duševnog mira nazamislivo bez dubokog duhovnog nezadovoljstva ovim (zemaljskim) životom. Zaista, traganje za dobrima i rajskim životom na zemlji pre ili kasnije dovode do dubokih razočarenja i čestog gubljenja duševnog mira.
5. Velika je uloga molitve u sticanju i čuvanju duševnog mira.
Starac Sampson (Sivers) je tvrdio, da mir duše kod onih koji su u neprestanoj molitvi uopšte ne zavisi od spoljnih okolnosti.
6. Treba se odvići da bilo koga osuđujemo, raspravljamo o bilo kome (za izuzetkom korisnih u poučnom i pedagoškom smislu slučajeva, kao i rasuđivanja, koje prirodno proističe o nečemu ili nekome, što ne spada u osuđivanje). Ukoliko u tvome prisustvu ukorevaju ili osuđuju drugoga, Sveti Oci u tom slučaju savetuju da priznamo, da i sami bolujemo od ovih istih nedostataka i da skrenemo razgovor na drugu temu ukoliko je to moguće, a ukoliko nije da se jednostavno udaljimo.
7. Potrebno je smatrati da smo zaista zaslužili promašaje, kritike, greške, padove. Štaviše, Sveti Oci savetuju da smatramo sebe gorim i nedostojnijim od drugih. Samo u tom slučaju nestaće zaista svake želje da se gnevimo na bilo koga oko nas.
8. Potrebna je stalna samokontrola, uključujući i misli, jer svakom lošem delu obično prethodi loša misao. Treba sa čvrstom rešenošću odbacivati sve negativno, grehovno, mrsko. Sveti Oci nas uče da ni u kom slučaju ne stupamo u nikakve razgovore sa grehovnim pomislima, već da se odmah u molitvi obratimo za pomoć Gospodu, tražeći od Njega pomoć i podršku.
9. Treba prihvatiti prošlost, kao realnost, koja se već dogodila, i ne opterećivati sebe beskorisnom borbom sa utvarama prošlosti. „Šta se desilo, desilo se…“,“ Neka u svemu bude volja Tvoja, Gospode“…
10. Treba izbegavati sve vrste „izmišljotina, fantazija, beskorisnog uobražavanja, karakterističnih za osećajne karaktere. Pamtite reči iz Jevanđelja: “ Dakle, neka bude riječ vaša: da, da; ne, ne; a što je više od toga od zloga je“( Mt. 5, 37).
11. Najzad, neophodno je, po mogućstvu, voditi zdraviji život (misli se na drugačiji dnevni režim, umereni post, ostaviti strast prema alkoholu, pušenju i drugim izlišnim stvarima; na to da više boraviti u prirodi).
12. Razume se, potrebno je posećivati bogosluženja, posebno u nedeljne i praznične dane, čitati Sveto Pismo i svetootačku literaturu. „Od svih slabosti svojstvenih ljudskoj prirodi nema ni jednog obolenja, kako duševnog, tako ni telesnog, za koje se ne može naći lek u Sv. Pismu“ (Sveti Jovan Zlatoust). Ukoliko se savesno pridržavamo svetootačkih saveta pitanje o povećanoj neurozi i neurasteniji će otpasti samo po sebi.

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *