NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Porodične obaveze
(Po učenju Svetog Teofana Zatvornika)
 
Supružnici su pozvani da budu roditelji. Deca su jedan od ciljeva braka i ujedno nepresušni izvor porodičnih radosti. Zato supružnici treba da iščekuju decu, kao velii Božiji dar, i da se mole za ovaj blagoslov. Supružnici bez dece su zaista uskraćeni za mnogo toga, iako to ponekad biva po nedokučivom Božijem Promislu. Moleći se, oni treba i sebe da pripreme da budu dobri roditelji dobre dece; treba da čuvaju supružansku celomudrenost, tj. trezveno uzdržanje od sladostrašća; da čuvaju zdravlje, jer i njega ostavljamo u nasledstvo deci: kakva je radost imati bolesno dete? Treba da čuvaju blagočestivost, jer bez obzira na to kako duše dolaze na ovaj svet, one su u direktnoj zavisnosti od roditeljskog srca i ponekad se karakter roditelja veoma odražava na karakter dece.
Kada nam Bog podari ljubljeno čedo treba ga vaspitati, zato je potrebno biti obezbeđen, treba se na vreme pobrinuti za njegovu budućnost, ne samo za prošlost.
Kada vam Bog daruje čedo, radujte se i blagodarite, jer se rodi čovek na svet. Prvi Božiji blagoslov se ispunio i na vama: primite dete kao iz ruke Božije. Zato i treba da požurite da ga osveštavate Svetim Tajnama Hristovim, jer ćete ga na taj način posvetiti na služenje istinitom Bogu, Kome i sami vi i sve vaše pripada.
U detetu je spoj duhovnotelesnih snaga, koje se mogu usmeriti na različite načine; stavite na dete pečat Duha Božijeg, kao začetak i seme večnoga života. Satana sa svih strana napada sa svojim zlom: ogradite dete Božanskom ogradom, koja je neprobojna za sile tame. Čuvajte zatim dete koje je osvećeno Svetim Tajnama Krštenja i Sv. Pričešća kao svetinju: ne vređajte Duha blagodati i Anđela Čuvara, koji bdi nad kolevkom detetovom, svojim neverovanjem, neuzdržanjem, razdražljivošću.
Otpočinje vaspitanje – glavni zadatak roditelja, koji traži mnogo truda, ali i daje obilne plodove, koji su nepresušno blago i porodice, i Crkve i društva. Ovde i treba pokazati istinsku ljubav. Može se reći da vi i niste roditelji: dete se rodilo na nepoznat za vas način. Vaš zadatak je da ga vaspitate. U ovom podvigu treba na sve obraćati pažnju. I na to – da je pred vama samo dete. I na to – šta ono treba da postane. Treba vaspitati i njegovo telo, trudeći se da bude snažno, i živahno i lagano. Ne može se sve prepuštati prirodi; moramo i mi nešto preduzimati, planski, sa određenim ciljem, koristeći iskustvo drugih i zdrave pedagoške mere. No, još više se moramo truditi o vaspitanju duha. Onaj ko ima pravilno duhovno vaspitanje spašće se i ako nema snažno telo. A onaj ko je prepušten sam sebi stradaće i bez snažnog tela. U tom smislu treba uticati na um, narav, pobožnost. Umne sposobnosti kod deteta, ako možeš razvijaj sam, a ako ne možeš – upiši dete u školu ili mu uzmi učitelja. Najvažnije pri tome je imati trezveno rasuđivanje, što se može i bez velikih škola, nego li biti učen.
Dužnost je svakog roditelja da dete nauči Simvolu vere, zapovestima Božijim, molitvi, tj. da mu omogući da se upozna sa hrišćanskom verom. Na narav ništa toliko ne utiče, kao sopstveni dobar primer i udaljavanje od loših primera drugih: nevino srce će pod uticajem blagodati ojačati, i njegovo dobro raspoloženje će se pretvoriti u narav. Tim potrebnije je i sam biti blagočestiv, kako bi se i dete učvrstilo u blagočestivosti. Jer dete oseća nevidljivo. Dobro je da svi u kući dejstvom Božije blagodati čine blagočestiva dela. Neka dete učestvuje u jutarnjoj i večernjoj molitvi; neka dete odlazi u crkvu što češće, neka se što češće pričešćuje po vašoj veri, neka uvek sluša vaše blagočestive razgovore. Pri tome nema potrebe obraćati se direktno njemu: ono će samo slušati i shvatati ono što je potrebno.
Roditelji treba sa svoje strane sve da upotrebe da dete koje je svesno svega bude najsvesnije činjenice da je ono Hrišćanin. Međutim, opet je najvažniji duh pobožnosti, koji prodire i dotiče se detetove duše. Nema ničeg vrednijeg od vere, molitve, straha Božijeg. Prvo se trudite da njih usadite.
Dete koje je naučilo da čita treba sačuvati od razvratnih knjiga. Žeđ za čitanjem ne zna za pravi izbor. Dete će vremenom samo pokazati za šta ima smisla. Zato treba postaviti temelje njegovom sigurnom delovanju bez straha i kolebanja na izabranom životnom poprištu, pripremiti ga za životni poziv, kako bi ga uspešno obavljalo, srodilo se i dušom i telom sa njim i moglo da se snalazi u njemu. Ako za to treba povećati staranje, povećaj ga; ako je potrebno dodati još predmeta za učenje, dodaj. Ne može se sve prepustiti delovanju okolnosti. Istina, Gospod brine o svemu, ali On nam omogućava da poznamo Njegovu volju preko naših sposobnosti, sklonosti i karaktera. Naša obaveza je da ovo uzmemo u obzir i da se prema tome upravljamo.
Dete se mora navikavati da pristojno govori, da se pristojno oblači, da ima pristojno držanje i ponašanje pred drugima. U mladim godinama je to lakše, jer dete je sklono oponašanju, pogotovo vidljivih postupaka, i utvrđene navike na taj način mogu ostati takve za ceo život. Pristojnost je naizgled beznačajna stvar, međutim ona zadaje mnogo problema i briga onome ko nije navikao na nju. Treba sprečiti da dete ne dođe u ovu situaciju. Međutim, o ovome treba govoriti kao usput, ne pridavati previše pažnje ili čak ne spominjati naročito, već ukazivati jednostavno, kao kada smo ga učili da hoda. Ukoliko se pristojnost previše hvali, njoj se pridaje i previše značaja u odnosu na druge važnije stvari, koje se potiskuju u drugi plan. Ni to ne valja. Ovde se misli na pristojno ponašanje sa skromnošću, uvažavanjem, a ne na moderno ponašanje sa snobovskom „pristojnošću“ i „bontonom“.
Jako je dobro učiti dete raznim umetnostima, i to: pevanju, crtanju, muzici i slično; kao i muškim i ženskim zanatima. Oni omogućavaju prijatan duhovni odmor i dobro raspoloženje. Međutim, ne sme se zaboraviti na glavno, a to je priprema duše za večnost. To treba da daje osnovne smernice umetnosti ili njenom unutrašnjem sadržaju. Između ostalog, treba pamtiti da u vaspitanju nije važan samo materijal, koliko snaga, ili sposobost i znanje da se dođe do njega. Ono što bi trebalo da se postigne u vaspitanju u tom pogledu je: trudoljubivost, ili težnja prema radu i mržnja prema neradu, ljubav prema redu, odnosno tačnost ili da se sve radi na vreme i tamo gde treba, ne preuranjeno i bez zakašnjenja, savesna istrajnost, ili raspoloženje da se ispuni sve po savesti ne žaleći i ne štedeći snage. Ovakvo treba da je najsrećnije raspoloženje, koje obezbeđuje za sav život i spoljašnju sreću i unutrašnju blagočestivost. Ipak, ne treba zaboraviti da ovakva raspoloženja čine samo spoljašnju dobrotu, dok se unutrašnja lepota ogleda u hrišćanskoj pobožnosti.
Najzad, vaspitano dete treba udomiti: za ćerku naći pristojnog muža, za sina obezbediti posao ili mu omogućiti da se bavi onim za šta se pripremao. Osnovno je da oni posle mogu sami da bezbedno žive i da uspešno rade. Pri izboru druge polovine treba uzeti u obzir raspoloženje, ali ne i inate, do kojih dolazi zbog sablažnjavanja i zaslepljenosti spoljašnjošću, a treba činiti ono što razum govori da je trajno i korisno. Loše čine roditelji kada decu ostavljaju da sama biraju prema naklonostima srca u vezi sa ovim važnim pitanjem. Uostalom, i kada su deca udomljena ne smemo ih zaboraviti, već stalno nadgledati, ukazivati, rukovoditi, urazumljivati. Obaveze roditelja prestaju jedino sa smrću.
Danas se na ovaj problem drugačije gleda. Međutim, nisu svi noviteti koji se danas uvode ispravni. Ono što treba da nas rukovodi u vaspitanju dece je – ljubav. Ona može sve da predvidi i ima za sve način. Ali ova ljubav mora da bude istinita, trezvena, rukovođena razumom, a ne pristrasna i snishodljiva.
Ova poslednja previše žali, opravdava i snishodi. Treba da postoji blagorazumna snishodljivost; no ukoliko se ona graniči sa povlađivanjem, treba strogo gledati na nju. Bolje je biti strožiji, nego snishodljiviji, jer će ona iz dana u dan sve više i više ostavljati neiskorenjenog zla i doprinositi da se opasnost povećava, a ova iskorenjuje nadu zauvek, ili u krajnjem slučaju, za neko duže vreme. Evo zašto je ponekad neophodno uzeti nepoznatog vaspitača. Tamo gde se ljubav uklanja od istine, tamo ona često ili skoro uvek kroz pristrasnost prerasta u nepravednost prema deci – jedno dete vole, a drugo ne, ili otac voli jedno, a majka drugo.
Ova nejednakost, i kod deteta koje je voljeno, i kod deteta koje to nije, dovodi do neuvažavanja roditelja, dok među decom od najranijeg uzrasta stvara izvesnu netrpeljivost koja kasnije može prerasti u smrtno neprijateljstvo. Da li je to vaspitanje?
Ne treba, najzad zaboravljati ni najefikasnije sredstvo ispravljanja koje doprinosi smirenju, a to je – umerena telesna kazna. Duša se ispravlja preko tela. Postoji zlo koje se ne može izagnati iz duše dok ne strada telo. Otuda su telesne kazne, pogotovo manje, veoma korisne. Ko voli svoga sina, neka ga češće kažnjava, govori premudri Sirah (30,1).
Naravno, podrazumeva se da se ovom sredstvu pribegava samo u slučaju krajnje potrebe.
Kraj i Bogu slava!

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *