NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Ispovest dece
 
Na žalost u današnje vreme nema svaki sveštenik mogućnost da detaljno ispovedi dete koje dolazi na ispovest (posebno u crkvama u gradovima), te stoga veći deo pastirskog truda oko pripreme za ispovest pada na roditelje i kumove. Roditelji treba da polože temelj duhovnomoralnog života svoje dece, a sveštenik u crkvi se nadograđuje na ovu pripremu.
Jedan od načina pastirskog rada bi bio razgovor na osnovu dole navedenih pitanja. Podrazumeva se da će dete, koje prvi put prilazi pod epitrahilj biti uzbuđeno i možda će se i zbuniti. Zato bi bilo bolje predložiti mu da pripremi unapred ukratko napisane odgovore na postavljena pitanja, kako bi ih pred sveštenikom pročitalo, dobivši od njega dopunska pitanja, savete i pouke i naravno, razrešenje ispoveđenih grehova. Obaveza je roditelja i kumova takođe da dete upoznaju sa suštinom pokajanja, da od najranijeg detinjstva razviju u njihovim dušicama osećaj životne važnosti ove velike Svete Tajne. Važno je da ispovest i pokajanje ne postanu obično nabrajanje grehova, „šta je radio, i šta nije radio“, već da ih dete svaki put preživljava kao dramu poznanja sopstvenih greha, sjedinjenu sa radošću Božijeg praštanja, ukoliko postoji skrušenost i istinsko pokajanje.
Pripremajući se za ispovest i za vreme ispovesti treba postavljati pitanja, rukovodeći se svešteničkim i roditeljskim rasuđivanjem i iskustvom, posebno u odnosu na grehe koji su svojstveni deci njihovog uzrasta, manje ili više starijima i zrelijima. Posebno treba biti pažljiv u odnosu na sedmu Božiju zapovest, govoreći o njoj na najpažljiviji mogući i najdelikatniji način, da ne bi usled suvišnih reči ostavili na dečijoj savesti neku mrlju.
Priprema za ispovest ni u kom slučaju ne podrazumeva posredovanje između roditelja i sveštenika. Predlažući pitanja i savete u vezi sa ispovešću roditelji ni u kom slučaju ne smeju da se trude da saznaju grehe svoje dece ili „šta im je sveštenik rekao na ispovesti?“. Čak i najmanji pokušaji i pitanja takve vrste mogu u dečijoj duši da unište poverenje u tako veliku Svetu Tajnu. Roditelji ne bi trebalo da savetuju sveštenika u vezi sa pitanjem koje bi trebalo postaviti deci – poverite i ispovednika i onoga koji se ispoveda blagodati Božijoj, koja će ih umudriti i poučiti. Bićemo veoma radosni, ukoliko ovaj mali trud bude od koristi za rasvetljavanje tako važnog i nedovoljno rasvetljenog pitanja u pastirskoj praksi.

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *