NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Kako greh od pomisli prerasta u delo?
 
U ovom poglavlju ćemo vas upoznati kako čovek duhovno-psihološki može pomoći samom sebi u slučaju neuroze, reći ćemo nešto o psihoterapiji, daćemo vam savete o putevima izlečenja. Naše izlaganje bismo želeli da započnemo nastajanja greha.
Način prerastanja greha od pomisli u delo tačno je opisan kod Svetih Otaca, kao što je tačno preciziran stepen greha svakoga od nas u ovom procesu. Proces se odvija sledećim tokom: u početku dolazi predlog – pomisao, zatim naše obraćanje pažnje (na predlog), zatim (misleno) prihvatanje predloga i naslađivanje njime, za njim dolazi – želja (da se učini predloženo), a odatle proističe rešenost, i najzad, samo delo (Po Sv. Filoteju Sinajskom. Dobrotoljublje, T. 3. Gl. 34).
Što više ovaj proces „napreduje“ od pomisli ka delu, to je stepen našeg učešća u njemu sve veći i time imamo u njemu sve više greha. Vrhunac naše grehovnosti jeste u činjenju grešnoga dela, dok u samom predlogu, našega grešnoga udela često gotovo i nema.
Predlog je pomisao koju čoveku najčešće predlaže đavo – protivnik čovekovog spasenja. Pomisao se javlja „sama od sebe“ (a to znači – od đavola) ili, pak, uzrokovana delovanjem naših osećanja, ili sećanja, ili predstava koje se javljaju u našoj svesti. Ovde u većini slučajeva (kada pomisao dolazi od đavola) još nema našeg greha, jer je pojava pomisli van naše vlasti. Međutim, ponekad i u samoj pojavi pomisli ima našega greha, na primer kada nas sablažnjavaju pomisli usled našeg svesnog prihvatanja sablažnjivih slika u uobrazilji. To je greh jer čovek ima obavezu da drži svoj um u razmišljanju o Bogu i bogougodnim stvarima.
Obraćanje pažnje ili stupanje u razgovor jeste zadržavanje svesti ili očiju uma na predloženoj pomisli, ne bismo li je „osmotrili“ i „popričali sa njom“. To je zadržavanje na pomisli. Ovo je već u čovekovoj vlasti, jer predlog koji je nastao protiv naše volje možemo momentalno odbaciti. Samim tim, ovde je već i veći stepen našeg greha. Onaj ko unutrašnjim okom „posmatra“ zlu pomisao, već stvara loše raspoloženje srca. On liči na čoveka, koji u čistu kuću uvodi nečistu životinju ili na onoga ko sa blagočestivim gostima poziva i nepokajanog grešnika. Ponekad nam, istina, pomisao privlači pažnju svojom nepoznatošću i neobičnošću, ali onog momenta kada prepoznamo svu njenu nečistost i prelest, moramo je istoga časa odbaciti, kako ne bi došlo do prihvatanja i kako pomisao od nevoljne ne bi postala voljna. Uopšte, ovaj momenat je presudan za duhovni život čovekov. On se nalazi na granici prelaska od pomisli na grešno delo.
Ko je odbacio pomisao, on je zadobio pobedu, jer je unapred sasekao sve posledice greha koji bi proizašao iz pomisli. To je razlog zašto Sveti Oci savetuju da se sva duhovna pažnja usmeri na prepoznavanje i odbacivanje pomisli, tj. na borbu protiv njih. Na ovu borbu se odnose skoro svi saveti Svetih Podvižnika. Otuda je očigledno koliki je značaj greha uobrazilje i samovoljnog maštanja. Onoga časa kada čovek prihvati pomisli, one već postaju greh. Ali, težina ovoga greha je veća ukoliko do njega dolazi svojevoljnim spoljašnim radnjama kako što su čitanje, slušanje, gledanje ili razgovaranje.
Prihvatanje pomisli i naslađivanje njome jeste posledica obraćanja pažnje i stupanja u razgovor sa pomišlju umom i srcem. Ono dolazi, kada usled pažnje koju obraćamo na pomisao, ona počne da nam se dopada, i mi se naslađujemo njome, zamišljajući u umu ono što nam ona predlaže. Naslađivanje grehovnim predstavama smatra se već direktnim grehom. Budući da naše srce treba da pripada Bogu, svako prihvatanje od strane srca drugih predstava je već nevernost Njemu, raskid zajednice, izdaja, duhovna preljuba. Srce se mora čuvati u čistoti, jer iz srca izlaze zle pomisli (Mt. 15, 19) kada ono počinje da se naslađuje zlim pomislima, protivno Zakonu Božijem.
Od mislenog naslađivanja predlogom tj. pomišlju jeste samo jedan korak do želje za činjenjem greha. Među njima je razlika samo u tome što duša koja se naslađuje prebiva unutar sebe, dok duša koja želi teži željenom činu, počinje da ga želi i traži van sebe kroz delo. Želja da se učini greh je, logično, grešna, jer se obavlja uz pristanak naše volje.
Korak dalje od želje je rešenost da se učini greh, koja se razlikuje od želje upravo po tome što u nju spada naša uverenost u moguću realizaciju grešne pomisli i traženje načina da greh učinimo. Onaj koji želi greh iznutra je već izrazio pristanak na delo, međutim nije još uvek ništa preduzeo za njegovo sprovođenje i dostizanje svoga cilja; dok je onaj koji ima rešenost da učini greh već sve sagledao i doneo odluku, te mu ostaje još samo da pokrene telesne udove za sprovođenje dela ili druge snage za sprovođenje pomisli u delo. Kada najzad i ovo bude učinjeno, završen je celokupan proces prihvatanja greha i dolazi do činjenja grešnog dela, koje je plod bezakonja začetog u unutrašnjosti duše, a koje je dovelo do spoljašnjeg bezakonja.

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *