NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Neuroza kao duhovno oboljenje
 
Granični neuropsihički poremećaji, među kojima značajno mesto zauzimaju neuroze, čvrsto zadržavaju vodeće mesto u širokoj grupaciji duševnih oboljenja. Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije, oko 10% stanovništva industrijski razvijenih zemalja boluje od neuroza, a za poslednjih 65 godina broj obolelih se povećao 24 puta. U Rusiji je na svakih hiljadu građana, prema evidenciji registrovanih slučajeva, obolelo 2025 ljudi. Međutim, ponavljamo, da se ova cifra odnosi samo na registrovane slučajeve, i pre služi samo kao pokazatelj vrha „ledenog brda.“
Neuroze se poput epidemije šire po celom svetu. Dokazano je, na primer, da 30 do 65 % pacijenata lekara opšte prakse ima simptome neurotičara. U krugu lekara specijalista iz ove medicinske grane, uobičajena je sledeća ironična šala: umesto pitanja „da li pacijent boluje od neuroze“, lekari koji se ba ve neurozom postavljaju pitanje „od kog oblika neuroze pacijent pati“.
Prema gledištu koje je danas prihvaćeno u našoj zemlji neuroza se može definisati kao psihogeni (najčešće konfliktogeni) neuropsihički poremećaj, koji nastaje kao rezultat narušavanja najvažnijih odnosa u čovekovom životu. Prostije rečeno, neuroze se razvijaju tada, kada čovek usled različitih okolnosti nije u stanju da pronađe izlaz iz određenog složenog problema i razreši psihološki značajnu situaciju ili podnese neki tragični događaj.
Simptomi neurotskog poremećaja su opštepoznati: pad raspoloženja, razdražljivost, nesanica, osećaj unutrašnje nelagodnosti, raslabljenost, apatičnost, pogoršanje apetita. Može doći do protivrečenja, ispoljavanja agresivnosti, zlobe i sl. Sve ove simptome prati osećaj opšte slabosti, fizička nelagodnost, poremećaji vegetativnog sistema. Kod neurotskih poremećaja čovek gubi osećaj objektivnosti, opterećen je svojim psihičkim stanjem, ali jednostavno nije u stanju da učini bilo šta kako bi nešto promenio u sebi.
Paralelno sa ovakvim stanjem, postoje i slična stanja koja po simptomatici podsećaju na neuroze, ali čiji mehanizam razvoja je drugačiji. Takva stanja se definišu kao stanja slična neurozama. Na primer, kod mnogih somatskih obolenja, infektivnih procesa, kod arterioskleroze moždanih ćelija velikog mozga i drugim patološkim procesima, može doći do simptoma vrlo sličnih neurozi. Osim toga, često se klinička slika neurotskog obolenja može videti i kod ljudi koji imaju jednostavno samo težak karakter ili značajne propuste u vaspitanju.
Termin „neuroza“ je već u širokoj upotrebi u našoj praksi i samo možda još bebama nije poznat. Razlikujemo školske i adultne neuroze; neuroze cilja i samoće; somatogene i ekološke neuroze, kao i mnoge druge oblike ove neprijatne bolesti. Posebnu grupu čine takozvane noogene neuroze, koje su povezane sa nenalaženjem ili gubljenjem smisla života, sukobom vrednosti. Prema nekim podacima svaki peti neurotski slučaj je ovog porekla. U stvarnosti postoji mišljenje da skoro svaki slučaj neuroza ima duhovne korene. Uostalom, biće reči o svemu, ali po redu.
Prvi put je 1776. god. škotski lekar Kulen predložio upotrebu termina „neuroza“ za obolenja sa ovakvom simptomatikom, i od tada diskusije o suštini neuroze, korenima njenog nastanka i mehanizmu nastajanja ne prestaju da budu aktuelne. To, naravno ne znači da do Kulena nisu postojale neuroze. Njihova pojava, kao i svih bolesti uopšte, vezana je za čovekov pad u greh. Opise neuroza susrećemo već u prvim pismenim izvorima čovečanstva. Na primer, na papirusima Kahuna (oko 1900. god. pre Hr.) i Ebersa (oko 1700. god pre Hr.) mogu se naći podaci o bolesnom stanju žena, koji podsećaju po simptomima na histeriju.
Danas je teško naći u medicini pojam, koji različite naučne škole tretiraju tako višeznačno i čak protivrečno, kao kad se radi o neurozi. Neurotske reakcije, koje mogu da nastanu kod čoveka usled teških potresa, sukoba, somatskih obolenja ili životnih problema, veoma su različite. Njihove manifestacije zavise i od čovekove ličnosti i specifičnosti njegovog karaktera. To je uzrok potpuno različitih mišljenja o ovom problemu. Međutim, u centru naučnih diskusija nisu samo pitanja manifestacije neuroza, već i njihovo postojanje kao nozološkog oblika. Gledište nekih od psihijatara je otprilike ovakvo – neuroza je „normalno ponašanje u nenormalnom društvu.“
Druge tačke gledišta pokušavaju da otkriju uzroke neuroza, navodeći ih kao sledeće: otkazivanje funkcija mozga, potiskivanje unutrašnjeg konflikta u podsvest, krutost pravila i rigidan način mišljenja; neumešnost da se predvidi sukob i pripremi za njega, neadekvatni stereotipi ponašanja; nezadovoljena potreba za samopotvrđivanjem i još mnoge druge predpostavke.
Jedni istraživači smatraju da je uzrok neuroza određena specifičnost rasuđivanja svakog pojedinca, drugi smatraju da je uzrok patologija emocija, treći – proces samopoznanja, četvrti – psihološka nezrelost i infantilnost. Ima, čak, i takvih autora, koji smatraju da je neuroza nasledno obolenje.
Evo još jednog mišljenja… M. M. Hananašvili piše o neurozi kao o obolenju, koje nastaje usled pretrpanosti informacijama. U svojoj knjizi “ Informacione neuroze“ on potkrepljuje svoje mišljenje sledećim navodima: „… postoje proračuni, da je 70ih godina ovog veka u proseku svaki čovek u ekonomski razvijenim zemljama putovao na duge relacije u toku jedne godine mnogo više, sreo mnogo veći broj ljudi i dobio više informacija, nego što je to činio čovek početkom XIX veka u toku celog svog života… Oko 25% stanovništva zemaljske kugle je pod uticajem stalno rastućeg informacionog opterećenja…“ Ovaj autor vidi rizik razvoja ovog obolenja u dugotrajnoj preopterećenosti u uslovima deficita vremena, kao i prevelikoj ambicioznosti.
Akademik P. V. Simonov karakteriše neurozu kao bolest deficita informacija.
Kao što vidite, mišljenja ovih naučnika su kontradiktorna. Prema mišljenju P. V. Simonova, čiji zaključci takođe izgledaju osnovani i logični, gnev, na primer, kompenzira nedostatak informacija, koje su potrebne da bi se adekvatno odreagovalo, strah – da bi se organizovala odbrana, dok patnja nastaje u uslovima kada ne postoje informacije o mogućnosti kompenzacije izgubljenog i sl. Mišljenja je puno, ali su odgovori u suštini nejasni. Ipak, većina istraživača se u današnje vreme slaže u jednoj konstataciji, i to sledećoj – da je neuroza bolest ličnosti.
Mišljenje nekih autora je da su neurotičari bolesni zbog njihove nesposobnosti da vole sebe (neurastenija) ili da vole i sebe i druge (psihostenija). Treba reći, da je svaki psihološki pravac nailazio na odobravanje kolega lakara samo onda kada su njegovi nosioci uspevali da argumentovano i na novi način pristupe problemu neuroza.
Nijedan čovek ne oboljeva od neuroze odjednom, već bolesti prethodi određeni period predbolesti. Možemo da „naslikamo“ svojevrstan portret „potencijalnog“ neurotičara. Tačnije, biće to pre izložba portreta, u kojoj svaki ima sklonost da od potencijalnih, prikrivenih simptoma bolesti preraste u stvarne. Na primer, jedna od karakterističnih osobina „potencijanog neurotičara“ je način razmišljanja, koji ne dopušta kompromise. U izražavanju takvog čoveka prostrujava izražena kategoričnost, za njega ne postoje nijanse u interpretaciji događaja i sve se bazira na kontrastima: dobrološe i sl.
Poslednjih desetak godina pitanja nastajanja neuroza su počela da se temeljnije razmatraju. Na neurozu se više ne gleda kao na laki psihički poremećaj. Princip funkcionalnosti (lake reverzibilnosti) nije potvrđen u kliničkoj praksi. Prema podacima koji su objavljeni u štampi do izlečenja dolazi samo kod 4050% obolelih. Ustanovljeno je da u prve tri godine od neuroza se izleči svega 10% bolesnika. Često bolest traje godinama, čak i decenijama.
Iz ovoga proizilazi da do neuroza dolazi usled određenog unutrašnjeg sklopa ličnosti. Spoljni faktori i okolnosti koje doprinose bolesti su samo „poslednja kap“, ventil koji pokreće mehanizam razvoja neurotskog obolenja. Kod čoveka, koji je sklon ovom obolenju, razvija se specifična „sposobnost“ da neurozno reaguje na životne probleme. Jedni uzroci (konflikti, stresovi) postepeno iščezavaju i prestaju da budu aktuelni, no ubrzo njihovo mesto zauzimaju drugi, i bolest se ponovo vraća. Jednom rečju, i nauka je u nedoumici. Naše je mišljenje, da je do toga došlo, iz razloga što neurotska patologija pored ostalog ima duhovnu osnovu, o kojoj u našoj psihijatriji poslednjih nekoliko decenija nije bilo ni reči.
Duhovni pogled na problem nastajanja neuroza u potpunosti razotkriva korene bolesti, kao što su; duhovno slepilo, ignorisanje duhovnih potreba, bezbožje.
Nezadrživi porast neurotskih obolenja u dvadesetom veku nastao je ne samo usled stresa i naučnotehničkog progresa sa njegovom informativnom preopterećenošću (na ovu činjenicu su višekratno ukazivali istraživači), već pre svega usled „progresa“ ogrehovljenosti celokupnog čovečanstva. Jer celokupna istorija čovečanstva protkana je ratovima, raznim prirodnim kataklizmama, poplavama, sušama, peščanim olujama. Teško je dati poređenje i reći u kojoj meri je, na primer, sadašnje vreme nemirnije i opasnije od vremena vladavine Ivana Groznog. Zašto je onda problem neuroza zaoštren baš u naše vreme? Razlog je, čini nam se, samo jedan, a to je porast bezbožja, gubitak duhovne osnove čovečanstva, a samim tim i pravog smisla života.
Proizilazi, da osnovni uzroci nastajanja neuroze nisu stresovi i neprilike, već se kriju u samoj ličnosti čoveka. Radi se o ličnosti, čiji je unutrašnji život poremećen. Svetitelj Teofan Zatvornik piše o čoveku, koji nije u stanju da upravlja silama koje deluju unutar njega, sledeće:
„Um je tako pomračen, i rasejan, jer njime ne upravlja volja i ne kontrolišu ga pokreti srca; volja je prepuštena samoj sebi i bez ikakve usrdnosti, jer ne osluškuje um i ne zagleda se u srce; srce je van kontrole, slepo i mlako, jer neće da sluša um i da se otrezni silom volje. Ali, ne samo da su ove sile prestale da se potpomažu, već su u određenom smislu počele da se bore za prevlast, jedna poništava drugu i kao da je guta i izjeda…“.
Kao koren svakog zla, greh je sličan neurotskom poremećaju. Zbivajući se u dubini čovečije duše, on raspaljuje strasti, preusmerava volju, utiče na svest da ona više ne kontroliše emocije i maštu. Zato sveti Teofan ukazuje na to, da je „unutrašnji svet čovekagrešnika ispunjen samovoljom, haotičnošću i samouništenjem“. Duboka neuroza je znak moralne destrukcije, duhovnoduševnog nesklada.
Sveti Teofan Zatvornik ukazuje na to, da je „prirodni odnos u sklopu čovekove ličnosti takav, da bi trebalo isto kao što se slabiji pokorava jačem i manji većem, tako i telo da se potčinjava duši, duša duhu, a duh u skladu sa svojim osobinama da se pogružava u bogosazrcanje. Svim svojim bićem i svom svojom mišlju čovek bi trebalo da prebiva u Bogu. Pri tome delovanje duha na dušu zavisi od stepena njegovog sjedinjenja sa Bogom, a delovanje duševnih snaga na telo od duha koji u njoj preovladava. Otpadništvom od Boga došlo je, po logici stvari, do pometnje u celokupnom sastavu čoveka; duh, koji je otpao od Boga, izgubio je svoju silu i postao je potčinjen duši, a duša, koja se duhom ne uzvisuje, potčinila se telu. Čovek se svim svojim bićem i svešću pogruzio u čulnost“.
Profesor D. E. Melihov je smatrao da suštinski razlog svih psihičkih poremećaja leži u nesmirenju. U tom smislu, i neuroza ne čini izuzetak. Opšte je mišljenje da se ova bolest razvija u obliku konflikta ličnosti sa samom sobom (intrapsihički konflikt) ili sa drugim ljudima (interpsihički konflikt). Neuroza je sukob između željenog i stvarnog. Što je ovaj sukob zaoštreniji to bolest uzima više maha. „Vera i jeste smirenje“, govorio je Sv. Varsonufije Veliki. Demon je govorio Sv. Makariju Velikom: „Ti postiš – a ja uopšte ništa ne jedem; ti malo spavaš – a ja uopšte ne spavam, ali ti možeš da se smiravaš pred drugim ljudima, a ja ne mogu da se smirim čak ni pred Bogom. Smirenjem me pobeđuješ!“
Jednom prilikom za vreme lekarskog pregleda, žena koja je bolovala od jednog oblika neuroze u naboju emocija je više puta ponavljala: „Doktore, ja sam se tako umorila od bolesti i želim da ozdravim po svaku cenu. Osim toga, ja uopšte ne razumem o kakvom sukobu željenog i realnog ste Vi govorili.“
Na ove reči pacijentkinje ja (D. A.) sam joj odgovorio približno sledeće: „Gospodu je poznata Vaša nevolja, i ako ne žuri da promeni postojeću situaciju, to znači da nije Njegova sveta volja da Vas odmah isceli. Kada su Svetitelji imali iskušenja (bolesti, žalosti) oni su blagodarili Bogu za sve i govorili:“ Stradam radi grehova svojih“. A pogledajte kako stoji stvar u našem slučaju – „hoću po svaku cenu da ozdravim“. Eto u tome i jeste sukob željenog i realnog. Jako je važno smiriti se pred bolešću koja vas je zadesila, smatrati sebe dostojnom ovog neduga i prihvatiti ga sa blagodarenjem. To nam potvrđuje i Sveti apostol Pavle sledećim rečima: „Vvran je Bog Koji vas neće pustitida se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti kraj iskušenju, da možete podneti“ (1. Kor. 10, 13). Zato se umirite i ne očajavajte. Neuroza je duhovna bolest. Smirite se, i bolest će proći. “
U žitiju Svetog Ignjatija (Brjančaninova) nalazimo sledeće redove o smirenju budućeg Svetitelja. Iskušenik Brjančaninov se u manastiru odlikovao bezropotnim poslušanjem i dubokim smirenjem. Njegovo prvo poslušanje bilo mu je određeno u kuhinji. Kao kuvar je tada radio bivši kmet njegovog oca Aleksandara Semjonoviča Brjančaninova. Desilo se da je baš na dan kada je on preuzeo ovo poslušanje trebalo da se ode u ambar i donese brašno. Kuvar mu je rekao: „Hajdemo de, brate, da donesemo brašno!“ i bacio mu džak od brašna, tako da je sav bio posut belim prahom. Novi poslušnik je uzeo džak i pošao. U ambaru je, raširivši džak i držeći ga u zubima po naredbi kuvara, po prvi put osetio u srcu nepoznato duhovno stanje: doživeo je takvu sladost od osećaja potpunog smirenja, u kome se zaboravlja na svoje „ja“, da je za ceo život pamtio ovaj događaj.
Greh određuje duhovne uslove za nastajanje neuroza. Dalji razvoj neurotskih pojava zavisi od specifičnosti karaktera, uslova života i vaspitanja, neurofizioloških pretpostavki, kao i od različitih stresova i drugih okolnosti, koje su u većoj meri nepoznate. Ne može se sve uklopiti u šematsko ponašanje. Život je mnogo složeniji. Kod jednog čoveka nastaje neuroza, dok drugi doživi samo potres, ali ne dođe do razvoja bolesti. Najdublji uzrok nastajanja neuroza je tajna, koja je poznata samo Gospodu. Sve biva po Božijem Promislu.
I još nešto. Od vremena naših praroditelja čovekova priroda je ogrehovljena. Zbog toga čovek koji pati od neuroze nije ništa bolji ili lošiji od drugih ljudi. Neuroza je samo pojedinačni slučaj posledica ogrehovljenosti. Svi smo dužni da se kajemo i ispravljamo, uzdajući se u Božije milosrđe.
Svaka bolest ima duhovne korene, ali ih je ponekad teško prepoznati. Neuroza je specifična bolest među drugim psihičkim i somatskim obolenjima, jer služi kao svojevrstan moralni barometar. Očigledna je njena veza sa oblašću duhovnog. Samo nastajanje bolesti, kao posledica duševnih potresa i griže savesti, može biti momentalno. Teškoće koje su nastale u otkrivanju uzroka koji dovode do pojave neuroza nastale su prvenstveno zato, što je većina naučnika i lekara pokušavala i dalje pokušava da uzdajući se samo u svoje snage bez Božije pomoći i vere u Hrista reši ovaj duboki problem. Ili se potpuno negira duhovnost pacijenta ili se akcenat stavlja umesto nje na obrazovanje i erudiciju. Istraživanja naučnika ovog kova možemo uporediti sa trčanjem u krug. Takav rad neće uroditi plodom. Usput da napomenem, da su po mom mišljenju mnoge posledice duhovne bolesti kod čoveka koji boluje od neuroze tačno otkrivene. Mi smo već napominjali o patologiji procesa samopoznanja, „neurotskom“ načinu razmišljanja i specifičnostima emocionalnog reagovanja. Međutim, prvobitno je došlo do promene u ovim osobinama na duhovnom nivou, pa tek onda se to na neki način odrazilo i na duševni život čoveka.
Pri tome, sve što smo sada upravo rekli se ne odnosi samo na neuroze, već i na širu grupu poremećaja, takozvanu „malu“ psihijatriju (formiranje karakternih osobina, nastajanje psihopatskih slučajeva i sl.) Želja nam je da među naučnicima, uključujući lekare i psihologe, bude više pravoslavnih vernika. Jer čovekova istraživačka aktivnost je ograničena njegovim pogledom na svet. Gospode, daj nam mudrosti i snage da lečimo duševne bolesti u slavu Tvoju!
Neuroze (posebno neki njeni oblici: opsesivna stanja i fobični strahovi) mogu biti i posledica demonske opsednutosti. Kako se inače može objasniti neodoljiva želja da se nekoliko desetina puta na dan peru ruke ili prebrojavaju dugmad na odeći prolaznika i sl.? Pri tome oboleli užasno pate zbog svog stanja. Osećaju ga kao teret, ali ništa nisu u stanju da promene. Treba reći, da se i medicinski izraz opsesija, koja označava različite pojave kompulzivnih (nekontrolisano ponavljanih prinudnih aktivnosti), prevodi kao besomučnost. U svojoj knjizi „Put ka svetosti“ Episkop Varnava (Beljajev) piše:“ Mudraci ovoga sveta, koji ne priznaju postojanje đavola, ne mogu da objasne nastanak i postojanje besomučnog ponašanja. Međutim, Hrišćanin, koji se direktno susreće sa silama tame i vodi ponekad i opipljivu borbu sa njima može da im dokaže postojanje demona.
Pomisli, koje su se neočekivano pojavile, navaljuju kao bura na onoga ko želi da se spase i ne daju mu ni trenutak predaha. Ali, pretpostavimo da se radi o iskusnom podvižniku. On se naoružava snažnom i neprestanom Isusovom molitvom. Tako započinje, i produžava se borba, čiji ishod je nepoznat. Čovek jasno shvata koje su pomisli njegove, a koje ubacuje neprijatelj – đavo. Ali, daleko je do pobede. Neprijatelj roda ljudskog često našaptava pomisli koje, ukoliko im čovek dopusti pristup i prihvati ih, neće odstupiti. Podvižnik ne popušta i nastavlja da moli Boga za pomoć. I baš u trenutku, kada se čoveku učini da će borba zaista trajati beskonačno i kada počne da sumnja da uopšte može postojati na zemlji mesto mira bez ovakvih mislenih muka, odjednom, neočekivano i iznenada pomisli iščezavaju. To znači da ga je posetila blagodat i da su demoni odstupili. Po čovekovoj duši se razliva svetlost, mir, tišina, poznanje, čistota.
Neko će možda postaviti pitanje dešavaju li se psihički poremećaji i kod Hrišćana? Da, dešavaju se. Jer na svetu ne postoje ljudi koji su imuni od greha. Međutim, pravoslavni Hrišćani se mole Gospodu da ih pomiluje, i pribegavaju Svetim Tajnama Ispovesti i Pričešća, koje leče dušu. I milostivi Gospod prima pokajnike, isceljuje njihova srca i daruje im duševni mir.
Lekar, kao što znamo, nije u mogućnosti da bira svoje pacijente. Većinu naših pacijenata sačinjavaju nevernici, kao i oni koji ne priznaju istinitog Boga (bilo da su to neznabošci ili novopagani). Znatan broj čine i oni koji traže Istinu. Upravo zato psihoterapeut ima veliku odgovornost i kao lekar i kao čovek. Njegov zadatak je da pomogne pacijentu, koga pritiskaju bolesti i konflikti, razmirice i oskudica.
Za lekara koji se posvetio psihoterapiji (takvi specijalisti leče neuroze) važno je da sam poseduje duhovne vrednosti, kojima bi se upravljao u svome radu sa pacijentima. Ako ne poseduje svoju (naglašavamo – Pravoslavnu) duhovnu obrazovanost i iskustvo, on neće moći da razlikuje objektivne (psihosocijalne) i biološke uzroke nastajanja bolesti od suštinskih, uslovljenih neverjem i neduhovnošću. Ukoliko na razgovor dođe čovek, čija duša želi da pronađe Gospoda, pravoslavni lekar je dužan da mu u tome pomogne.
Međutim, lekar ne može da zameni ulogu sveštenika. Njegovo je da ga pripremi za susret sa sveštenikom. Ponekad je uloga lekara da bude svojevrstan „štit“, koji bi sačuvao pacijenta od pada u još veća iskušenja i grehe (blud, alkohol, samoubistvo). Protojerej Grigorije Djačenko je u jednoj od svojih bogoslovskopoučnih knjiga za vernike, koja je izdata početkom XX veka i sada doživela novo izdanje, napisao par redova kojima se ukazuje na suštinu uloge lekara u lečenju duše (pravoslavne svetootačke psihoterapije).
Evo šta piše prot. Grigorije Djačenko. „Ispovedajte jedan drugom svoje grehe“ – kaže Sv. apostol Jakov. Šta ispunjavamo mi od ove zapovesti? Govore nam, da je dovoljno ispovediti se Bogu u Svetoj Tajni Pokajanja. To je neosporno tačno – da bi se očistili od greha. Ali, pored toga vi ćete uvideti da čovek u svojoj biti oseća potajnu i neodoljivu potrebu da ga sasluša neposredno i čovek.
Svet vidi samo spoljašnju i površnu stranu našeg života, koja mu se uvek prikazuje u lepšem svetlu. Ali, ima trenutaka, kada je potrebno da se razotkrije prava stvarnost i pokaže suština takvog života i da bar neko, ko je nama sličan sazna šta stoji iza naših potreba i iskušenja. Ne tera nas na to naša otvorenost, već duboka potreba da budemo shvaćeni, olakšani u bolu i utešeni; zar ne znamo i sami koliko su delotvorna i dušekorisna ovakva priznanja?
Zar ne znamo da neka iskušenja sa kojima se susrećemo, neodređena i uznemirujuća, gube svoju snagu i privlačnost već samo kada se uobliče u reči?
Zar ne znamo koliko nam može uliti snage i pružiti utehe srce, koje želi da nas sasluša i razume.
Da li će takvo srce pronaći i kod tebe, brate? Da li će pronaći milosrđe, koje je spremno da ga sasluša do kraja i ne oda nikome njegovo priznanje? Da li će pronaći tu ozbiljnu pažnju, koja je svakome potrebna i koja sama po sebi uliva poverenje?
Nažalost, danas Hrišćani čine manjinu psihijatara i psihoterapeuta. Smatramo, da je to jedan od uzroka malog broja izlečenja kod neuroza. Psihoterapija, koja danas broji oko hiljadu psihokorektivnih tehnika, pokušava da promenom metode pomogne duši koja strada. Ali, kvalitet se ne postiže kvantitetom. Do istinskog izlečenja duše može doći samo kroz pokajanje, koje zahteva duhovne napore i nije uobičajeno za veći deo naših savremenika (uključujući i lekare). Vezano za ovu problematiku postaje jasno, zašto različiti racionalni i emocionalni terapeutski tretmani vrlo malo pomažu i postižu efekat ograničenog trajanja.
Da rezimiramo sve ove misli u nekoliko reči: istinski korisna i delotvorna psihoterapeutska pomoć može biti samo ona, koju pruža Pravoslavni lekar ili psiholog (koji se kaje i ispravlja i sam), pomoć, koja privodi Hristu.
Samo u tom slučaju reč specijaliste zadobiće snagu silom Božije blagodati i utešiće bolesnika, ukazujući put ka Onome, Koji je Istina, Put i Život!

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *