NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna psihologija » PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA – DUHOVNI UZROCI NEUROZE I PRAVOSLAVNI NAČIN LEČENJA

 

PRAVOSLAVLJE I NEUROZA
Duhovni uzroci neuroze i pravoslavni način lečenja

 

 
Druge manifestacije neuroze
 
Neuroza nije jedina posledica neurotskog konflikta. Druga posledica koja nije ništa manje opasna i strašna su razna telesna obolenja. Ove činjenice poznate su odavno. „Lava“ nerava „bičuje“ krvne sudove i bronhije, prodire u želudac, u dvanaestopalačno crevo ili poput „čelične pesnice“ steže srce. Naučnici su izdvojili posebnu grupu obolenja, koja nastaju na nervnoj bazi. Ova obolenja počeli su da nazivaju psihosomatska, jer jednu od glavnih uloga u njihovom nastanku igraju nervni faktori.
Uobičajeno u ovu grupu obolenja spadaju čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, hipertonija, ishemijska bolest srca i bronhijalna astma. U poslednje vreme se, ne bez osnova ovim obolenjima pridružuju i ulcerozni kolitis, tireotoksikoza, miom materice, reumatoidni artritis i niz drugih bolesti. Danas je poznato da je oko 80% svih bolesti na ovaj ili onaj način povezano sa ovim ili onim poremećajem psihe.
Prepodobni Amvrosije Optinski je u svojim pismima mirjanima pisao, da „je uzrok bolesti u većini slučajeva uznemireno stanje duše…“ A evo šta o gnevljivom čoveku govori prepodobni Jefrem Sirijski: „Gnevljivac ubija i uništava svoju dušu. Zaista, gnevljivac ubija i uništava svoju dušu, jer ceo svoj život provodi u konfuziji, daleko od spokojstva. Mir mu je stran, on je daleko od zdravlja; jer mu se i telo neprestano topi i vene, i duša se muči, i lice mu pokriva bledilo, i misli se gube, i razum iznemaže, i pomisli nadolaze kao reka…“.
Veoma često mnogobrižnost i neurotičnost, kao što smo već pomenuli ranije, imaju grehovne korene. Drugim rečima, greh, koji nastaje u dubini ljudskog duha, napada i dušu i telo. Uzrok psihosomatskih bolesti može se šematski prikazati kao proces „ispoljavanja“, materijalizacije greha: greh – karakter – bolest.
Podrazumeva se da ovu šemu treba primiti sa određenom rezervom, jer se odnosi samo na jedan deo obolenja. Bog može po Svojoj nedokučivoj volji poslati bolest čoveku radi ispitivanja njegove vere, čak i kao nagradu onima koji se raduju krstu bolesti i nose ga radi Boga i večnog života. Dovoljno je samo setiti se bezbrojnih muka Sv. Jova Mnogostradalnog, velikog trpljenja bezbrojnih bolesti Prepodobnog Pimena, bolesti Prepodobnog Serafima Sarovskog i mnogih, Svetih ugodnika Božijih.
Unutrašnja napetost, smućenje, briga, spojeni sa drugim gresima mogu navesti čoveka da pribegne alkoholu ili upotrebi narkotika. Na primer, psiholozi su izdvojili nekoliko karakternih osobina, koje su svojstvene ličnostima, sklonim povećanom konzumiranju alkohola. Prema podacima V. T. Kondrašenko, jedni od njih su – lako uvredljivi, loše prilagodljivi praktičnom životu, slabovoljni; drugi su – previše samouvereni, sujetni, bolesno preživljavaju najmanje životne neuspehe, uporno traže priznanje. Ukoliko se na ove karakterne osobine pridoda još i psihička trauma, verovatnoća nervnog poremećaja i pribegavanja alkoholu je veoma velika.
Međutim napomenućemo, da je glavni uzrok zloupotrebe alkohola i narkotika – svesni greh. A greh isceljuje jedino Gospod, ukoliko postoji duboka skrušenost srca i iskreno pokajanje. Gresi se leče u duhovnoj bolnici – Hristovoj Crkvi, u Svetoj Tajni Ispovesti, kada duša sebe obliči pred Krstom i Jevanđeljem. Nema drugog puta isceljenja. Iskusni lekari ili psiholozi, razni medikamenti i psiho-korektivne metode (koje su hrišćanski prihvatljive) samo su potpora, često neophodna i delotvorna. Ali, ne i više od toga.
Posebno ćemo govoriti o narkomaniji. Avaj, kako se ova „zaraza“ širi! Predlažemo pažnji lekara-specijalista, u čijim srcima postoji iskra Hristove Vere, i svim drugim zainteresovanim ljudima varijantu programa duhovno-psihološke rehabilitacije lica koja pate od porobljenosti ovom strašću.

Jedan komentar

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
    Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *