NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PRAVILNIK – POMOĆNA BOGOSLUŽBENA KNJIGA

PRAVILNIK – POMOĆNA BOGOSLUŽBENA KNJIGA

 

PRAVILNIK – POMOĆNA BOGOSLUŽBENA KNJIGA
 
VI
Praktične, potrebne napomene sveštenstvu o svima mogućim slučajevima,
pri služenju svete Liturgije

(Iz „Učitelnog Izvjestija“ i drugih knjiga)
 
I ODELJAK
 
Pitanja:
 
1. Ako bi se slučilo, da se do, ili posle Velikoga Vhoda prolije krv čovečija u hramu.
2. Ako bi sveštenik primetio, da je prosfora, odnosno Agnec buđav, ukvaren itd.
3. Ako bi se gornje pod 2: primetilo posle osvećenja.
4. Ako bi Agnec za vreme Velikoga Vhoda slučajno pao sa diskosa.
5. Ako bi se pri prelamanju Agneca našla buba, crv itd.
6. Ako bi sveštenik primetio, da u Putiru nema vina, već samo voda.
7. Ako bi sveštenik pri proskomidisanju slučajno zaboravio, da naspe u Putir i malo vode. Ako bi se ovoga sjetio (tj. da nije sipao vode) tek posle osvećenja sv. darova.
8. Ako je sveštenik pri proskomidisanju slučajno zaboravio, da izvadi iz Putira gubu.
9. O kakvoći vina za sv. Pričešće.
 
Odgovori:
 
1. Ako bi se za vreme služenja sv. Liturgije, a do Velikoga Vhoda usljed svađe i boja ili napada prosula u crkvi krv čovečja. Liturgija se prekida. Sveštenik kaže kratak otpust. Hleb i vino spremljeno za službu upotrebi se obično kao blagosloveno a ne osvećeno – i svuče se. Zatim odmah izvesti Arhijereja i po dobivenom blagoslovu hram se najpre opere, patos, gde je krv prolivena, ostruže, a potom osveti se vodica, hram se njome pokropi i očita propisna molitva koja se nalazi na Velikom Trebniku.
No ako se prolivanje krvi čovečije dogodi posle Velikoga Vhoda, onda sv. Liturgija neprekraćuje se već se dovrši, ali se ona više u tome hramu ne služi sve donde, dok se hram ne osveti (Novja skrižalj č IV 29).
Ali ako bi kome za vreme službe Božje, u hramu potekla krv iz nosa ili zuba, dotično lice da odmah iziđe napolje dok krv ne stane. Ako bi gde na patos koja kap kanula, da se odmah izbriše. – Služenje Liturgije u ovakvim slučajevima ne prekida se.
2. Ako bi sveštenik, služeći sv. Liturgiju, primetio, da spremljeni Agnec za službu nije čist, da je ukvaren, pobuđavio i tome slično, onda da odmah uzme čistu prosforu, da propisno izvadi iz nje drugi Agnec, tiho govoreći:v vospominanije Gospoda Boga i Spasa našego Isusa Hrista, i dalje sve po redu proskomidijinom, u koliko se na Agnec odnosi, dovrši, pa potom produži službu od mesta gde je stao (Ostavši Agnec da upotrebi pri kraju Liturgije).
Ovo i ovako da uradi i u tom slučaju, ako bi ma kojim načinom Agneca sa diskosa nestalo.
3. Ako bi se pod 2. zbilo posle osvećenja sv. darova ( tj. da je Agnec buđav ili ga je nekim nepoznatim načinom nestalo sa diskosa), onda sveštenik izvadi propisno nov, drugi Agnec, kako je gore pod 2. već kazano; zatim ga prenese na sv. Presto i počne čitati od molitve: So simi i mi blaženimi silami… i dalje; da izgovori nad njim: Primite jadite… ; da se pomoli Bogu i propisno samo Agnec osveti a ne i sv. Krv u Putiru, pošto je ona već osvećena.
No ako je nemoguće spremiti drugi Agnec zato što nema prosfore, onda da produži službu dalje i u svoje vreme pričesti se sv. Krvlju, a pripremljeni raniji Agnec, da upotrebi pri kraju službe, kao blagosloveni hljeb, ako može. Ne može li, onda da ga sagori, pa pepeo pod sv. Presto zakopa.
4. Ako bi se slučajno dogodilo, da za vreme prenosa na Velikom Vhodu padne Agnec sa diskosa, onda da sveštenik najpre digne Agnec, pa ušavši u Oltar, da ga pažljivo pregleda. Ako je prašljiv ili je se pri padu sasvim razdvojio na delove, to da odmah na Proskomidiji, propisno izvadi drugi Agnec, počevši od reči: v vospominanije Gospoda i Boga… itd. pa kad ga spremi, da ga pravce na sv. Presto odnese i dalje službu produži. – Zaostavši (pavši) Agnec da po službi upotrebi.
No ako ovaj Agnec nije se pri padu uprljao ni raspao, a međutim ni druge prosfore nema, onda da sveštenik lepo očisti i prašinu pavšeg Agneca oduva, namesti na diskos i dalje službu produži.
5. Ako bi pri samom razlamanju sv. Agneca pred pričešće sveštenik primetio, da u njemu ima kakva buba, ili u opšte tako štogod što omalovažava svetinju tajne i svešteniku je nemoguće, da se njime pričesti, onda neka odmah propisno izvadi drugi Agnec, prereže, probode s proiznošenjem propisnih za to reči na Proskomidiji. Zatim da prenese Agnec s Proskomidije na sv. Presto i počne čitati od molitve: „S simi… „ a od reči: v nošč v njuže predan bivaše… Zatim nad Agnecom izgovori reči Gospodnje: Primite, jadite… (a ne i nad Putirom, da ne ponavlja ranije kazano). Pa i ostalo da izvrši: Pominajušče ubo… Tvoja ot Tvojih… podigavši tom prilikom samo diskos. Dalje, da pročita i molitvu: Ješče prinosim ti… Gospodi iže Presvjatago Tvojego Duha… (tri puta), i propisne reči osvećenja: I sotvori ubo hljeb sej, čestnoje tjelo Hrista Tvojego, blagosiljajući samo preko Agneca. Potom da blagosilja unakrsno rukom, samo preko diskosa, govoreći: Preloživ Duhom Tvojim Svjatim… Amin, amin, amin. No sve ovo da vrši i izvrši tiho, a ne glasno. Za ovo vreme u hramu da se peva pričastan 2 – 3 puta i čita Psaltir, ili pouka narodu govori, ako ima više sveštenika.
Nema li pak mogućnosti, da se spremi drugi Agnec, onda da se sveštenik pričesti samo sv. Krvlju, a sa namenjenim Agnecom da postupi kakao je kazano pod tač. 3. pri kraju.
6. Ako sveštenik pred samim osvećenjem darova primeti, da u Putiru nema vina, već samo voda (ili ni nje nema već prazan Putir), onda ovu da izlije u kakav sudić; potom da naspe i vini i malo vode u sv. Putir, govoreći propisne reči: Jedin ot vojin kopijem rebra Jemu probode i abije izide krov i voda… a zatim da nastavi od reči: Podobnje i čašu po večeri, glagolja: Pijte ot neja vsi… i ostalo po redu.
Ako bi više navedeno primetio po osvećenju, isto ovo i ovako da uradi, kako je malo čas kazano.
Ako bi pak pri samom pričešćivanju, ili sipanju teplote primetio, da nema vina u sv. Putiru, onda da sipa vina i malo vode u sv. Putir s proiznošenjem reči: Jedin ot vojin kopijem rebra Jemu probode… i ostalo. Potom produži od reči: Podobnje i čašu po večeri glagolja: Pijte ot neja vsi… Zatim molitvu: Pomjanušče ubo spasitelnuju siju zapovjed… Podižući samo Putir govori: Tvoja ot Tvojih… Ješče prinosim ti… vrši prizivanje sv. Duha propisno i blagosiljajući samo sv. Putir govori: A ježe v čaši sej, čestnuju krov Hrista Tvojego. Pri rečima: Preloživ Duhom Tvojim Svjatim… unakrsno blagosilja samo preko sv. Putira. Za ovim da pročita i ostale molitve do pričešća. No sve ovo da vrši i izvrši tiho, nečujno. Za to vreme pevači mogu pevati osim pričastna još kakvu crkvenu pesmu, ili da se čita Psaltir, tek da je narod zauzet molitvenim raspoloženjem, i da mu je nepoznato da se je što neobično u Oltaru dogodilo.
7. Ako je sveštenik slučajno pri proskomidisanju zaboravio, da naspe malo vode u vino, u Putir, pa se ovoga seti pred osvećenjem darova, onda da naspe malo vode tiho govoreći: Jedin ot vojin kopijem rebra Jemu probode, i obije izide krov i voda i vidjevi… Ako to ne učini smrtno će sagrešiti.
No ako bi se ovoga setio posle osvećenja sv. darova tj. da nije sipao vode u vino, onda već sada po osvećenju ne sme sipati vode u sv. Putir, nego u svoje vreme da samo teplote naspe.
8. Može se destiti da sveštenik u itnji ili zaboravnosti, zaboravi pri proskomidisanju izvaditi gubu iz sv. Putira, pa naspe vino u sv. Putir preko gube. Ako ovo primeti do osvećenja darova, onda da gubu izvadi iz sv. Putira i dobro je nad nekim sudom iscedi. Potom da je nad istim sudom dobro propere vodom i ostavi da se suši. Vino pak iz sv. Putira da izlije u duvarni umivaonik, ili ako ovaoga nema onda u tekuću vodu ili jamicu pod Sv. Prestolom. Zatim da plakne sv. Putir dva tri puta čistom vodom. Posle toga da sipa u njega čisto vino i malo vode s proiznošenjem reči: „Jedin ot vojin kopijem rebra Jemu probode… “ pa produži službu od onoga mjesta na kome je zastao.
No ako ovo primeti posle osvećenja sv. darova onda da produži dalje sv. službu, ništa ne preduzimajući. Kad se pričesti onda da gubu pažljivo izvadi, da je nad sv. Putirom dobro iscedi i ostavi na kraju Antiminsa. Po svršetku službe da gubu nad nafornikom (ili nad drugim čistim sudom) dobro, nekoliko puta propere vodom, pa tu vodu u jamicu pod sv. Presto saspe, a gubu nad vatrom ili na suncu osuši. Kad se isuši, onda da je nad čistim tanjirom sagori pa pepeo pod sv. Presto zakopa. U ovom slučaju, da poruči drugu novu gubu za sv. Putir.
Za ovu nepažnju svoju (tj. što je zaboravio gubu iz sv. Putira izvaditi), da sveštenik sam sebi odredi shodnu epitimiju u metanisanju i čitanju akatista, a i pred duhovnikom neprimjeno da se ispovedi.
9. I ranije ( u pripremi za služenje sv. Liturgije) a i sada se ponova skreće ozbiljna pažnja svešteniku: da pri proskomidisanju bude vrlo obazriv na kakvoću prosfore i vina. Od prosfora treba jednu da prelomi i uveri se: je li čista, narasla, nakisela; je li dobro ispečena; nema li u njoj čega: bubica, ošiljka i t. s. Vino da u ustima proba; da li nije uskislo, buđavo, sudovno; da li se nije prevrnulo i boju izmenilo, ili da nije u opšte njegova prirodnost (napr.: farbano, pravljeno) sumnjiva. Ako ma čega od toga primjeti, da se ne usudi na takvom vinu služiti. U protivnom smrtno bi sagrešio. – Ali o svemu ovome ranije brigu da vodi, a ne tada, kada treba da je sve spremno i gotovo za Bogosluženje. Izgovaranjem te na ovo, te na ono, ne može se opravdati ni od odgovornosti osloboditi, ako ne bi slučajno službu služio što prosfora ili vino nije valjalo. A Bogu će i savesti opet odgovarati ako rđavom prosforom ili nevaljalim vinom svetinju nad svetinjama unizi, po onome: „Proklet vsjak djelajaj djelo Božje s nebreženijem“.
 
II ODELJAK
 
Pitanja:
 
1. Kad je sveštenik u nedoumici i zaboravnosti: da li je doista propisno izvršio, što je trebalo prilikom osvećenja darova i da li ih je osvetio?
2. Kad se sveštenik prilikom služenja sv. Liturgije razboli?
3. Ako bi za vreme proskomidisanja, ili služenja Liturgije bio pozvan da krsti, bolesno dete ili bolesnika pričesti?
 
Odgovori:
 
1. Ako bi sveštenik zaboravio da nad hlebom i vinom proiznese reči Gospodnje: Primite jadite… Pijte ot neja… ili molitvu: Gospodi, iže presvjatago Tvojego Duha… kao i reči osvećivanja tajne: I sotvori ubo hljeb sej… i ostalo, pa bude u nedoumici, da li je on zaista osvetio dare ili nije, onda, u takvom slučaju sve što mu se čini da je zaboravio – da ponovi; sve potrebne reči osvećivanja izgovori tiho, no pri tom dodajući ove reči: ašče ne osvjaščeni sut sija, a potom propisno blagoslovi[1].
2. Ako bi se sveštenik koji služi sv. Liturgiju slučajno i teško razboleo, pre osvećivanja darova, to se Liturgija prekraćuje – prekida. No ako bi se to dogodilo posle osvećenja, a tu se desi drugi sveštenik, koji je za tu službu i pričešće spreman, onda da se on obuče i produži Liturgiju, od mesta na kome je bolni sveštenik stao. Pri pričešćivanju i bolnoga sveštenika da pričesti sv. Telom i sv. Krvlju ako je tu u sv. Oltaru i može da primi sv. tajnu. Ne bude li pak tu u crkvi drugoga sveštenika, onda da koji od blagočestivih staraca pokrije pokrivačima sv. dare, a sutra dan, da drugi sveštenik otsluži potpuno, od samoga početka, Liturgiju, razume se na drugom hlebu i vinu, a jučeranje dare, da upotrebi po pričešću.
No ako se pomenuto dogodilo pre osvećenja darova, onda sutra dan isti, ili drugi sveštenik da zaostavši hleb i vino upotrebi pri kraju službe, razume se ne kao telo i krv Hristovu, pošto nisu osvećeni, već kao blagosloveni hlebi i vino.
3. Ako bi sveštenik u vreme Proskomidije ili i same sv. Liturgije, do Velikoga Vhoda, bio pozvan da krsti bolesno dete, ili pričesti bolesnika, a u blizini je, onda da sveštenik prekine služenje, i odmah ode i izvrši za šta je pozvan, a potomda se odmah vrati i produži sv. Liturgiju. Do povratka da se u crkvi, radi naroda, čita Apostol ili Psalmovi ili drži pouka itd.
No ako sveštenik zbog daljine ne može da se blagovremeno vrati, onda se sv. Liturgija prekida i sutra dan služi iznova na drugom hlebu i vinu. U ovom slučaju, ostvši hleb i vino da upotrebi pri kraju sv. Liturgije. Ako li se pak hleb – Agnec uplesnio a vino ukiselilo, onda da Agnec sagori, pa pepeo kao i vino izlije u tekuću vodu ili u rupu pod sv. Presto, ako u blizini nema tekuće vode.
Ali ako bi pozvali sveštenika posle Velikoga Vhoda, onda on ne sme prekidati sv. Liturgiju već je mora dovršiti a bolnoga ostaviti volji Božijoj. Slabo dete može u tome (a i u drugom slučaju, kad je npr. sveštenik daleko a dete je na umoru) slučaju da krsti (tj. pogruži tri puta u čistu vodu sa izgovaranjem propisanih reči: kreščajetsja) ko i od ukućana a sveštenik posle da dopuni, ako bi ono živo ostalo.
 
III ODELJAK
 
Pitanja:
 
1. Šta da radi sveštenik, ako bi do osvećenja darova upala u sv. Putir muva ili komarac ili ma kakva buba?
2. A šta ako bi se ovo dogodilo posle osvećenja?
3. Ako bi se zimi sv. Krv zamrzla u sv. Putiru?
4. Šta da se radi, ako bi sv. Krv prsnula – kanula na patos, na odeždu ili na šta drugo.
5. Ako bi se, nedaj Bože, dogodilo, da se sva sv. Krv iz sv. Putira prospe, šta onda da čini?
 
Odgovori:
 
1. Ako bi muva ili što drugo upalo u sv. Putir do osvećenja darova, onda da se to izvadi, zavije u artiju i sagori, pa pepeo baci na kakvo mesto, koje se ne gazi, ili u umivaonik u zidu (do Proskomidije).
No ako li je upao pauk, ili u opšte otrovna životinjica, onda da vino izlije iz sv. Putira u kakav drugi sud, pa da u sv. Putir sipa čisto vino i vodu s proiznošenjem reči: „Jedin ot vojin kopijem Jemu rebra probode… “ i dalje, a potom da produži sv. Liturgiju. Po svršetku sv. Liturgije da zaostavše vino prospe u tekuću vodu ili u umivaonik, ili da izlije pod sv. Presto.
2. Ali ako bi se to dogodilo posle osvećivanja sv. darova, onda da životinjicu tako pažljivo izvadi iz sv. Putira, da ne bi s nje kanula sv. Krv; zatim da životinjicu opere svežim vinom i kad to uradi istu zavije artijom pa je po svršetku službe saagorii pepeo saspe u jamicu pod sv. Presto, ili u umivaonik ako ga ima, a vino, kojim je životinjica oprana da takođe saspe u umivaonik ili u jamicu pod sv. Presto.
3. Ako bi se u zimnje doba smrznula sv. Krv u sv. Putiru, onda da sveštenik dobro nagreje nad vatrom pokrivač, darak ili vozduh i njime obmota sv. Putir. Ne pomogne li to, onda da pažljivo spusti sv. Putir u kakav sud, u kome je vruća voda pazeći pri tom da se ova ne bi prelila u sv. Putir.
4. Ako bi kap sv. Krvi zbog nebrežljivaosti sveštenikove, kanula gde, ili bi se iz sv. Putira pljosnula po Antiminsu, ili ma kuda bilo, to sveštenik da ovako uradi: da jezikom dobro oliže ono mesto, gde je sv. Krv kanula. No ako je kanula na patos – dasku, onda da gubom izbriše, pa potom dasku dobro, oštrim nožem istruže, pa strugotine baci u vatru i pepeo zakopa u jamicu pod sv. Presto. Ako li je patos cigljani ili kameni, onda da nekoliko puta najpre vodom dobro opere ono mesto gde je prečista krv kanula, pa tu vodu pokupi sunđerom i iscedi je pod sv. Presto, a sunđer kad se prosuši spali. Zatim da isto mesto na patosu takođe istruže i prah u vatru baci ili pod sv. Presto zakopa.
Ako bi sv. Krv kanula na Antimins ili Inditiju, ili na kakvu drugu crkvenu utvar, onda da sveštenik najpre jezikom obliže to mesto, potom da dobro istrlja Antiminsnom gubom, a po svršetku sv. Liturgije, da to poliveno mesto tri puta čistom vodom propere i vodu izlije u tekuću reku ili pod sv. Presto.
No ako bi sv. Krv kanula na ćilim, ili prostirač, ili na čiju haljinu (napr. pri pričešćivanju deteta) onda da se to mesto gubom pažljivo izbriše, potom nad kakvim sudom dobro vodom opere, a zatim to parče aljine ili prostirača odseče i sagori, pa pepeo u jamicu pod sv. Presto saspe a voda u umivaonik ili tekuću reku – izlije.
5. Ako bi se, nedaj Bože, dogodilo, da se sva prečista Krv iz sv. Putira prospe, ili samo nekoliko kapi ostane, onda u prvom slučaju, da sveštenik nalije u sv. Putir vino i vode, počevši od proskomidijinih reči: „Jedin ot vojin… “ itd. pa potom da propisno osveti, kako je već ranije kazano a zatim se pričesti.
U drugom pak slučaju tj. ako je ostalo nekoliko kapi sv. Krvi, onda da ne doliva niti iznova osvećuje, već da se time što je ostalo pričesti i službu po redu dovrši.
Ako bi se navedeno pod tačkom 4 i 5 dogodilo usled nepažnje, rasejanosti ili nemarnosti svetštenika, on bi time veoma teško sagrešio i sudu Božjemu podvrgnut bio. S toga, ako bi se što sličnoga desilo, da pre svega oplakuje svoju nemarnost; da u suzama moli Boga za oproštaj; da se ispovedi duhovniku svome a zatim, da dostavi do znanja eparhijskom Arhijeju (Hojnacki str. 91).
 
IV ODELJAK
 
Pitanja:
 
1. – Šta da radi sveštenik, ako bi se dogodilo, da on odmah po pričešću povrati – izbljuje.
2. – Ako bi pala na zemlju častica Tela Hristova.
3. – Ako bi se u zimnje doba Agnec zamrzao za diskos.
4. – Ako bi se pojavilo čudo: da Agnec izgleda u vidu malog deteta a vino u sv. Putiru prava krv čovečija.
5. – Ako bi za vreme službe napali neprijatelji na crkvu ili se svešteniku za vreme službe preti ubistvom, ili se u crkvi pojavi požar, ili nastupi opasnost rušenja – pada crkve, bilo zemljotresa, bure ili drugog čega – šta i kako u ovim slučajevima sveštenik da postupi?
 
Odgovori:
 
Na 1. pitanje: povraćeno – izbljuvano – da se pažljivo skupi u čist ubrus – maramu i ostavi u čist sud da se osuši, pa ili da prospe u tekuću vodu, ili sagore pa pepeo prospe u reku ili duvarni umivaonik saspe.
2. Ako bi pala koja častica Tela Hristova na zemlju, sveštenik treba istu sa strahom i s pobožnošću da podigne kopljem ili lažičicom – kako bude zgodnije, da je metne na diskos, a onaj deo zemlje ili daske, na koju je pala da se sastruže, sagori i pepeo baci u reku ili zakopa pod sv. Presto.
3. Ako bi se Agnec zamrzao na diskosu, da ga nemoguće za vreme pričešća razlomiti (što kod nas retko kad može biti), onda da se u jedno čisto lonče naspe žar, pa diskos nadnese nad lonče, te da se Agnec tako raskravi.
4. Ako bi Agnec izgubio svoj pređašnji vid hleba pa se umesto njega pojavi u vidu tela, mesa, ili u vidu deteta; vino u vidu krvi čovečije, onda sveštenik time da se ne pričešćuje, jer to nisu pravo telo i krv Gospodnja, već čudo od Boga, koje se pojavilo usled nevjerja sveštenikova ili zbog nekog drugog uzroka.
U ovom pak slučaju, sveštenik da pre svega pažljivo i pobožno ukloni na stranu taj Agnec, pa da uzme drugu prosforu i propisno izvadi drugi, novi Agnec. Potom da od reči iz Služebnika: „So sini i ni blaženimi silami… “ sve ostalo dovrši, kako je ranije kazano tj. osveti Agnec i njime se pričesti.
Ravnim načinom, da sveštenik isto tako postupi ako bi se i osvećeno vino u sv. Putiru čudno pretvorilo u običnu prirodnu krv ljudsku, tj. da tu krv izlije u čist sud, pa u sv. Putir naspe vina i malo vode, pa propisno osveti, kako je ranije kazano.
No, ako bi čudno pretvoreni Agnec u meso i vino u krv, kroz kratko vreme dobili prvašnji svoj izgled – Agnec izgled hleba a krv izgled vina, onda sveštenik da ne sprema drugi Agnec, ni osvećuje drugo vino, no da to upotrebi.
Ali ako bi pređašnji Agnec i dalje ostao u vidu mesa a vino u vidu krvi, onda da postupi kako je malo čas kazano, a potom da odmah izvesti svoju pretpostavljenu vlast i očekuje njihovo dalje upustvo.
5. Ako bi za vreme sv. Liturgije napali na crkvu razbojnici, neprijatelji, jeretici ili neznabošci i pri tom služba nikako ne može dovršiti, onda sveštenik odmah da upotrebi sv. dare te da ne padnu u neprijateljske i nevaljale ruke a zatim da se spasava kako može. No ako bi on produžio služenje sv. Liturgije, to će učiniti još bolje, jer ako bi ga pri služenju ubili, uvršćen bi bio u red mučenika i primio venac mučeništva. Tako treba da postupi tj. da ne prekida službu, i u tom slučaju, ako bi saznao, da će ga za vreme sv. službe ubiti, on treba da služi pa makar i poginuo. Smrt njegova u tom slučaju ravnala bi se smrti sv. mučenika.
Ako bi se za vreme sv. Liturgije pojavio u crkvi požar ili se pojavi opasnost pada crkve ili rušenja (napr. pri zemljotresu) onda da sveštenik uzme sv. dare zajedno sa Antiminsom i ostalim prinadležnostima, pa na drugom bezopasnom i čistom mestu dovrši sv. službu, produživši od onoga mesta na kome je stao.
 
V ODELJAK
 
Pitanja:
 
1. Kad je mnogo pričasnka a sv. Putir mali, onda šta da radi sveštenik, te da bi sav narod pričestio?
2. Ko se može pričestiti a ko ne?
3. Može li se dati sv. pričešće onesvešćenom, obamrlom, ludaku itd.?
4. U čemu se sastoji priprema sveštenika za primanje sv. pričešća?
5. Može li pravoslavni sveštenik pričestiti rimokatolika, protestanta i u opšte nepravoslavnog hrišćanina?
6. Ko ima prava da razdaje naforu?
7. Kad je mnogo naroda a malo prosfora te nema za naforu, šta da se radi u takvom slučaju?
 
Odgovori:
 
1. Biva ponekad da, na izvesne praznike dođe suviše mnogo naroda na pričešće. Međutim sv. Putir je srednji ili čak mali. Prosfora obična. Pita se: šta da radi sveštenik u takvom slučaju? Da li da daje pričešće dokle ga ima, ili? Neki sveštenici iz neznanja svoga dosipaju vino u sv. Putir po dva tri puta, te da samo sav narod pričesti. Lepa je želja i namera da svakoga pričesti. Sveštenik je čak i dužan, da svakoga zadovolji i da nikoga ne odbije od sv. čaše Gospodnje. Ali u koliko ovo dobro u utoliko je za osudu, što se posle osvećenja doliva u sv. Putir obično vino.
To nikako ne sme biti; to je greh, i sveštenik koji to čini podleži sudu i osudi crkvenoj.
Ali s druge strane kako da zadovolji narod? Evo kako: da pre svega pri proskomidisanju izvadi veliki Agnec sekući ga koso i to do same donje gore. Radi ovoga potrebno je imati tako zvanu duplu prosforu tj. pri mešenju prosfore – testo spremljeno za jednu prosforu, turi se na testo druge prosfore i u nekoliko se obe spoje ali ne sasvim, već svaka da zadrži svoju formu – i visinu i širinu. (Ovo i pravilo naređuje, jer takva prosfora predstavlja dve prirode u Hristu).
Izvađeni iz tako poveće prosfore Agnec treba da zauzme gotovo ceo diskos, te će i sami delovi Agneca „NI“ i „KA“ biti veliki.
Drugo, ovi delovi („NI“ i „KA“) da se pred pričešćem vrlo sitno iseckaju na onoliko častica, koliko otprilike ima pričasnika, tako da na svakog pričastnika bude po jedna častica, i svakome da se nepremjeno po častica dade (a ne kako neki čine, daju samo prečistu Krv bez sv. Tela).
Treće, odmah posle Velikog Vhoda može se doliti vino u sv. Putir ako je malo a pričastnika mnogo. Posle osvećenja nikako se ne sme u sv. Putir dolivati.
Četvrto, ako ipak ne bi dovoljno bilo častica za sv. pričešće, onda sveštenik može i od častica „IS“ i „HS“ (u ovom slučaju ne mora sam ovu celu časticu upotrebiti već jedan deo njen) davati narodu, te da samo ne bi hrišćane, spremne za sv. pričešće, odbio. Umesnije je ovo i ovako uraditi nego li da daje častice, koje su za bolesnike spremljene.
2. Sveštenik može pričestiti i pričešćivati sve pravoslavne hrišćane, koji nisu pod zabranom ili epitimijom, niti su odlučeni od crkve.
Nedostojni su pak sv. pričešća oni, koji su pod zabranom duhovnika ili pod odlučenjem episkopskim, ili javni bludnici, preljubočinci, interesdžije – globadžije, vračare, bogohulnici, svetokradljivci, razbojnici. Svi ovi dok se ne pokaju i ne poprave nedostojni su sv. pričešća. Samo pri samrtnom času sveštenik je dužan pričestiti ih kad na to izjave želju. U ostalom sveštenik će činiti, po svome saznanju i uviđavnosti, što za shodnije, korisnije i spasonosnije za dotične duše nađe. Teže i zamršenije slučajeve dostavljaće nadležnom Arhijereju na ocenu i upustvo[2].
3. Onesvešćenom, obeznanjenom, ludom, blesavom, obamrlom, u opšte svakome onome, koji nije pri sebi sv. tajna pričešća ne daje se, dok dotično lice sebi ne dođe. Jer svaki treba sa znanjem, sa pobožnošću i strahom, ispovedivši najpre svoje grehe, da primi sv. tajnu pričešća.
4. Pripremanje svetovnjaka za primanje sv. tajne isto je što i kod sveštenika. Jer i oni treba da su čisti ne samo dušom no i telom; da se uzdržavaju bračne postelje celu nedelju dana, da se ispovede, da pročitaju molitve „ko svetom pričaščeniju“[3]) da odstoje večernju ili bar jutrenju i sv. službu nepremjeno, itd. U ostalom dužnost je sveštenikova da svoje parohijane pouči i poučava i u ovome kako se treba spremati za sv. tajnu pričešća i u čemu se ta sprema sastoji.
Na ispovesti, on će već oceniti ko je dostojan a ko ne sv. pričešća. No i pri ovoj oceni, da bude odveć pažljiv, niti suviše da popušta, niti opet da bude suviše strog. Blagorazumna je sredina. Napr.: ne treba da zabranjuje pričešće, ako je neko slučajno pio vina ili jeo zejtina u toku te nedelje ili napr. pri isplakivanju usta, progunuo malo vode onoga jutra, kad se je spremao za sv. pričešće, ili mu je krv išla iz zuba i tome slično. Jer težak bi bio greh zbog ovakih sitnica odbiti od pričešća onoga, kome drugi put neće biti lasno ponova doći crkvi na pričest (npr. u siromašnim selima u kojima pojedinci pozajmljuju aljine, pa čak i obuću, da samo mogu otići crkvi na pričešće). „Grjaduščago ko Mnje ne izženu von“ reko je Gospod Isus Hristos.
5. Da li može pravoslavni sveštenik pričestiti rimokatolika, protestanta i u opšte nepravoslavnog hrišćanina? Može, ali samo u tom slučaju, ako je ovaj izjavio da će primiti pravoslavlje.
Sem toga, može i tada, ako je dotično lice na samrtnoj postelji, pa želi i moli, da se pričesti po pravoslavnom načinu. Sveštenik je u takvom slučaju dužan da dotičnoga odmah ispovedi i pričesti. Ako bi to lice potom ostalo u životu, onda se ono ima smatrati već kao pravoslavno. Ako bi odmah posle pričešća umrlo, sveštenik bi bio dužan, da ga opeva i sarani kao lice pravoslavnog ispovedanja i da mu se kao takvom i podušja daju[4].
6. Samo sveštenik razdaje naforu i niko drugi, dakle ni đakon a još manje tutor ili ko drugi od mirjana.
Gde pak pri crkvi jedan sveštenik a međutim on pričešćuje, te ne može i naforu da razdaje, onda se nafora ostavi na celivaonik (nalonja na kojoj je hramovna za celivanje ikona).
7. Kad je naroda odveć mnogo na pričešću, a prosfora malo te nema dovoljno nafore, onda se može iseći na parčad običan, lepo umešen i ispečen kiseo hlebac. Zatim, da se isti pokropi osvećenom, odnosno bogojavlenskom vodom s proiznošenjem reči: okropljajetsja i osvjaščajetsja hljeb sej, seju svjaščenoju vodoju vo imja Otca i Sina i Sv. Duha – amin, pa potom razdaje narodu kao naforu[5].
 
VI ODELJAK
 
Pitanja
 
1. Kako se pričešćuju sveštenici i đakoni, koji ne služe sv. Liturgiju?
2. A kako oni sveštenici i đakoni, koji su pod zabranom?
3. O pričešćivanju mladenaca do 7. godine i dečaka i devojčica od 7. godine starosti.
4. Pričešćivanje odojčadi – dece, koja još sisaju.
 
Odgovori:
 
1. Kad sveštenik ili đakon ne može zbog slabosti ili prestarelosti, da služi sv. Liturgiju a želi da se pričesti, onda sveštenik obuče epitrahilj i odeždu, a metne na ruke i narukvice (ili bar jednu – na desnu ruku) a đakon pak obuče svoje odjejanje (stihar, orar, i narukvice) pa se obojica pričešćuju istim načinom i poretkom, kao kad obično služe: sam sveštenik uzima deo ili časticu sv. Agneca, čita propisne molitve i pričešćuje se njime a potom i sv. Krvlju iz sv. Putira. Đakona pak pričešćuje služeći sveštenik kao što je već propisano.
One pak sveštenike, koji su odveć ostarili ili im drhte ruke te ne mogu sami da se pričeste, niti mogu ići u crkvu da se pred sv. Prestolom pričeste, – pričešćuje drugi služeći sveštenik i to davajući svetu tajnu kašičicom. U ovom slučaju ovi nemoćni sveštenici treba da stave na sebe bar epitrahilj kad se pričešćuju.
Ovako i ovim se načinom pričešćuju sveštenici i đakoni, koji su opako bolesni i na samrti.
2. Sveštenike i đakone koji su pod zabranom pričešćuje služeći sveštenik i to u sv. Oltaru: sveštenika s desne strane a đakona s leve strane sv. Prestola. Pričešće se daje kašičicom. Ni sveštenik ni đakon (pod zabranom) ne oblače se u svoje svešteničko – đakonsko odjejanje, ali se moraju predhodno pred duhovnikom ispovjedati i po njegovoj dozvoli pričestiti načinom, kako je već kazano (Filaret mitropolit moskovski – Hojn. 102.)
3. Mladence do sedme godine starosti (zaključno) treba pričešćivati bez obične spreme, kakva se traži od odraslih. Njih treba pričešćivati samo sv. Krvlju, jer se može desiti da mladenac ispljuje sv. časticu tela Hristova, misleći da je kakva mrvica ili trunka. U ostalom dečici od pete do sedme godine može se davati (a i trebalo bi) i častice, no predhodno da sveštenik kaže da dotično dete proguta sve što mu se da.
Što se tiče pak pričešćivanja starijih od 7. godina dečaka i devojčica, treba već biti pažljiviji. Napr.: dečake i devojčice od deset godina treba već podvrgavati ispovesti, (koliko li u to doba starosti ima u sadanje vreme, tih malih grešnika – dečaka – koji nisu s raskida da ukradu, da se posvađaju, potuku, upale i druga nevaljalstva učine? A laž, pa lukavstvo i obmana kod ženskih!). Premda se kod nekih pravoslavnih hrišćanskih naroda vrši tajna ispovesti nad dečacima i devojčicama, koje su tek navršile sedam godina starosti, za šta postoje i naročiti propisni načini samoga ispovedanja.
4. Crkva pravoslavna ne zabranjuje sv. pričešće ni odojčadima – maloj deci, koja još sisaju. Njima se daje sv. pričešće bez obzira na to, da li su toga dana sisala, jela mleka ili ne. Samo njima se pri pričešćivanju ne daje častica sv. Tela Hristova, već samo Prečista Krv i to malo na vrh lažičice (kašičice).
Pri pričešćivanju dece sveštenik treba da pazi na ovo:
a) na Pređeosvećenoj Liturgiji ne treba pričešćivati malu decu a naročito odojčad, pošto nisu u stanju da progutaju tvrde sastojke sv. Tela Hristova i što se može dogoditi, da dete ispljuje sv. časticu;
b) roditelji kad prinose decu na pričešće, treba dete da drže na desnoj ruci a levom da obuhvate ručice detinje, te kako ono nebi dohvatilo ručicama sv. Putir ili lažičicu;
v) ako bi dete zatvorilo usta onda da se uhvati za nosić jednom rukom a drugom za donju usnu i u tako otvorena usta, sveštenik da sipa malo sv. pričešća, pazeći da se pažljivo otru ustašca deteta i
g) decu ne treba nositi na pričešće o velikim praznicima kad ima mnogo naroda, već svagda o manjim praznicima, o čemu da sveštenici obaveštavaju roditelje u danim prilikama.
 
VII ODELJAK
 
Napomene:
 
1. Da li se sv. častice pažljivo u sv. Putir spuštaju;
2. Da gde na sv. Putiru ne ostane kapnica Prečiste Krvi Gospodnje;
3. Šta da sveštenik radi sa gubom i ubrusom, kojima se sv. Putir briše ako pocrne ili skoruše se?
4. O sasudima i darcima.
 
1. Sveštenik treba da saspe u sv. Putir sve častice tako pažljivo, da ni jedna ne ostane na Antiminsu ili ma gde bilo: po krajevima sv. Putira, na stopalu ili na diskosu. S toga gubom treba dva tri puta otrti sv. Putir naokolo, najpre samu čašu a potom i stopalo, gornju i donju stranu kao i diskos.
2. Isto tako, da sveštenik – đakon strogo pazi, da, pri upotrebljavanju sv. tajne, gde na sv. Putiru ne ostane kakva kapljica Prečiste Krvi Gospodnje. S toga da đakon, odnosno sveštenik, dva tri puta isplakne sv. Putir vodom, koju da ispije, a potom da sv. Putir izbriše gubom a zatim naročitim ubrusom. Posle toga guba da se turi u sv. Putir, preko sv. Putira diskos, po diskosu koplje i lažičica, preko ovih – drci, a vrh njih „vozduh“, preko njega – ubrus, koji se upotrebljava pri pričešćivanju, i ubrus kojim se Putir ubrusuje. Zatim sve to obavije se čistim, lepim ubrusom ili lanenom maramom pa veže ispod sv. Putira.
3. Ako guba i ubrus kojima se briše sv. Putir pocrne ili se skoruše se, onda da ih sam sveštenik ili đakon dobro nad čistim sudom, vodom propere.
4. Razume se samo po sebi da i svešteni sasudi: sv. Putir, diskos, koplje, zvezdica, lažičica, moraju svagda biti čisti a nikako plesnivi, zarđali ili okrnjeni (Putir i diskos), ili zalomljeni (koplje), ili razglavljeni (zvezdica), – sve mora biti u svome redu: i čisto i celo. Sv. Putir ne sme biti oksidisan već svagda kalaisa ili pozlaćen. Pa i sami pokrivači – darci i vozduh – moraju biti čisti, od lepe stofe; ukrašeni krstovima od širita. Darci ne smeju biti sasvim prosti, od obična platana ili obične materije i tome slično. Čega nema, ili šta je poabano te nije za upotrebu, sveštenik da traži od crkvene uprave, da se odmah nabavi.
U protivnom, da se dostavi većoj nadležnoj vlasti do znanja. Razlomljeno, zarđalo, poabano, pocepano ne sme se upotrebljavati pri Bogosluženju. Postupi li se drugče, teška odgovornost pada na sveštenike a i na crkvenu upravu, ako se ona nije osvrtala na predloge i potraživanja sveštenikova.
 
VIII ODELJAK
 
1. O sasudima u kojima se čuvaju sv. dari za pričešćivanje bolesnika.
2. O vremenu i načinu spremanja tih sv. darova.
3. O tome, kako treba da se čuvaju pripremljeni sv. dari u sasudima.
4. Kako da sveštenik postupi, ako bi prilikom spremanja sv. darova oni pocrnili, ili zgoreli, ili se od vlage uplesnivili i tome slično?
5. Može li sveštenik pripremljene dare držati kod sebe u svome domu?
 
1. Da bi se sv. dari za pričešćivanje bolnih mogli čuvati u crkvi onako, kako treba i odgovara svetosti njihovoj, treba da u svakoj crkvi na časnoj trpezi ima tako zvana „darohranilica“ ili kivočić – kovčežić, koji treba da je od zlata ili srebra[6], a u krajnjem slučaju iz pakvona. Kovčežić treba da ima poklopac sa krstom na sredini. Ovaj kovčežić obično prave (kod nas u Srbiji) ujedno sa raspećem i ikonama Božje matere i Jovana Bogoslova sa strane krsta. Ispod ovoga je kovčežić, koji je pokretan tj. da se vaditi kad treba. U tom kovčežiću čuvaju se sv. dari. Ova i ovakva darohranilica zameljuje u siromašnim crkvama Naprestolni Krst i kovčežić za čuvanje sv. darova. Ovo nije protivno, kad već drukčije ne može biti. Samo sveštenik da pazi, da je kovčežić lepo izrađen, da je zastrt čistom lepom artijom; da ima dugmence kojim će se moći izvlačiti iz svoga smestišta.
Nu, ako je darohranilica za sebe a ne sa i pod raspećem ili ako je ona od zlata ili srebra pa pozlaćena, onda se u nju ne meće artija. U protivnom zastr se čistom artijom.
Darohranilicu ne može i ne sme zamenjivati obična kutija od metala ili artije, niti sme biti prosto od drveta bez krsta izrađenog. Ona mora odgovarati onoj velikoj svetinji za koju se namenjuje. Za nemarnost odgovoran je sveštenik i pred Bogom i pred vlašću a tako i protojerej – namesnik ako ne preduzima mere, da u domu Božjemu biva sve „blagobrazno“ i u redu.
Darohranilicu ne sme niko sem sveštenika pokretati (napr. prilikom čišćenja sv. Prestola), a još manje, da ko drugi sme izvlačiti kovčežić sa sv. darovima, i doticati se sv. darova. Smrtno bi sagrešio onaj, koji bi to drznuo učiniti. Jer to je u Hristovoj crkvi „svjataja svjatih“.
2. Božanska tajna prčešća za bolne može se pripremiti ne sam na Veliki Četvrtak[7] no i u druge dane, kad se za to potreba ukaže.
Ta se priprema sastoji u ovome:
Na Liturgiji izvade se dva Agneca, osvete, pa jedan od njih zalije sv. Krvlju, isto onako, kako to biva u veliki post, kad se priprema sv. Agnec za Pređeosvećenu Liturgiju. Pri ovom treba paziti da sv. Krv kroz sav Agnec prostruji, te da sav bude zapojen tako, da kad se on posle na častice iseče, svaka od njih sv. Krvlju bude zapojena.
Napojen Agnec ostavi se zasebno na drugi diskos, ili se spušta u darohranitelnicu. Kad se dovrši sv. Liturgija, tada sveštenik najpre razastre Antimins; na Antimins stavi diskos a na njega sv. Agnec. Zatim uzme kadionicu, okadi sv. Presto naokolo, ostavi kadionicu pa se zatim pokloni pred sv. Prestolom. Potom uzme koplje i njime isitni sav[8] sv. Agnec na sitne častice. Kad to dovrši, onda uzme jedan čist ubrus presavije ga dva – tri puta i metne s desne, južne strane Antiminsa. Na ubrus stavi čistu, opranu ciglu ili crep a na crep stavi jedan nov srednji (od jedne i po oke) lonac napunjen do pola žarom. Zatim uzme obema rukama diskos na kome su sv. častice i nadnese nad lonac. Kad se diskos dovoljno zagreje, onda levom rukom i dalje drži diskos a desnom uzme koplje i njime meša častice te da ne bi pregorele, ili koja za diskos prionula. Kad se diskos toliko ugreje, da je nemoguće držati ga rukom, onda ga spusti na Antimins i kopljem promeša častice nekoliko puta. Kad se diskos malo oladi, opet se nadnese nad lonac i tako se ponavlja sve donde, dok se častice lepo ne osuše. No pošto se neke častice (manje) pre, a neke (veće) docnije osuše, to će sveštenik pri sušenju paziti da suve častice odmah izdvaja, kupi i u kovčežić spušta, dok ih takim načinom sve ne osuši u darohranilicu smesti.
Osim ovoga načina sušenja sv. častica, ima još i ovaj prostiji: s južne strane Antiminsa stavi se u nekoliko puta savijen ubrus. Na ubrus stavi se svetnjak sa upaljenom svećom. Sveštenik uzme u obe ili samo u levu ruku diskos sa časticama, nadnese nad sveću i tako drži dok se diskos dobro ne zagreje. Potom spusti ga na Antimins (a da ne bi garavina ili čađ sa diskosa dodirivala Antimins, mete se pod diskos čista artija, koja se posle spali), dok se malo ohladi, pa zatim opet nadnese nad sveću. Desnom rukom držeći koplje meša častice da ne bi koja pregorela ili prionula za diskos.
Koji će se od ova dva načina sušenja sv. častica upotrbiti, ostavlja se na volju samom svešteniku. Samo pri ovom drugom načinu treba imati u vidu od čega je diskos (napr. ako je od „kositera“, onda će se donja strana rastopiti). U isto vreme stavlja se svešteniku do znanja, da na diskosu od bakra, pa makar bio pozlaćen ili posrebren nikako se ne smeju sušiti sv. častice. Jer dodir sa takvim diskosom, ili duže zadržavanje častica na njemu može biti opasno po zdravlje pričastnika.
3. Sv. dare, koji se čuvaju u darohranilici sveštenik treba češće da pregleda, pošto predhodno opere ruke svoje i dva – tri puta menaniše. A da već ne govorimo, da je sveštenik dužan svakoga praznika pregledati sv. dare. Jer dešava se, da sv. dari bilo zbog vlage u crkvi ili zagušljiva teška vazduha, ili što nisu sv. častice dobro sasušene – uplesnive, pobuđave. Ako bi sveštenik primetio i najmanje vlage na sv. časticama, onda odmah razvije Antimins na sv. Prestolu i sv. dare saspe na diskos. Potom da se otvore prozori, te da se takim načinom sv. dari provetre, pazeći pri tom, da ne bi muva ili kakav drugi insekt odneo ma i najmanju časticu, za šta bi sveštenik bio podvrgnut teškoj odgovornosti.
U ostalom, sveštenik u slučaju potrebe može ponova sušiti i osušiti dare, načinom koji je ranije pokazan.
4. Ako bi se prilikom ovog, ili još pri prvom sušenju sv. častica dogodilo, da se častice upale ili pocrne, ili bi zbog nebrižljivosti sveštenikove pobuđale – uplesnivile se, onda sveštenik treba da pre svega: 1). dostavi to eparhijskom Arhijereju i 2.) da tim i takvim časticama ne pričešćuje nikoga i nikako, već da odmah, na prvoj službi zgotovi novi Agnec, iseče na častice i isuši kako je već ranije kazano.
Pobuđale častice – dare – da provetri, prosuši a zatim na prvoj Liturgiji, koju bude služio da ih pri kraju službe (po otpustu) saspe u sv. Putir i sa ostalima upotrebi po običaju (vidi Nomokanon pri Velikom Trebniku).
Ove častice sveštenik nikako ne sme sagoreti ili ih u tekuću vodu prosuti, već kako je kazano, upotrebiti.
No ako bi se sv. dari u slučaju krajnje nebrežljivosti ili osustva sveštenikova tako, nedaj Bože, iskvarili ili bi se uinsektili i tome slično dogodilo, sveštenik ih u takvom slučaju može sagoreti i sa velikim strahopoštovanjem pepeo pod sv. Presto zakopa. No, ovo i ovako može učiniti samo tada, kad dobije razrešenje od svoga eparhijskog Arhijereja.
Sveštenik pak, koji zbog svoje nepažnje pri služenju pregori sv. častice te pocrne ili izgore, ili zbog svoje krajnje nemarnosti dopusti, da se uplesnive, pobuđave ili ih insekti raznesu itd. taj i takav sveštenik podleži užasnoj, teškoj odgovornosti a po nomokanonu biva nizvrgnut iz svoga čina. Dakle, svaki sveštenik da se dobro uzme na um; da pazi na sv. dare, te da u protivnom ne bi došao u red onih, koji su visećeg na krstu Spasitelja i Gospoda pljuvali i ružili, te time večnu pogibao na sebe navukli.
5. Na pitanje, da li sveštenik može i sme sv. dare za pričešće bolnih držati katkad kod svoje kuće i u opšte gde treba da ih čuva, lasno je dati odgovor. Pre svega, sv. dare treba čuvati samo u crkvi i to na sv. Prestolu u naročitoj skrnjici ili kovčežiću, odnosno darohranilici, kako je ranije kazano. Samo u izuzetnim slučajevima, može biti u nekoliko odstupanja. A na ime: 1. sveštenik je napr. noću pozvan da bolesnog pričesti. Došavši domu bolnoga, zatekne da je umro. U ovakvom slučaju sveštenik može odneti sv. časticu domu svome, ako mu je crkva sneruke, ili je već nastupila duboka noć, ili rđavo vreme, te mu je dakle nemoguće otići crkvi; 2. Ako bi se slučajno crkva upalila, sveštenik može a i treba pre svega da uzme sv. dare i odnese u svoj dom, te da ih od vatre sačuva; 3. U planinskim predelima (ovo je izuzetno kod nas u Srbiji) u kojima su sela i kuće raštrkane i po nekoliko sati od crkve udaljene, sveštenik za svaki slučaj može po nekoliko sv. častica od sv. darova, čuvati u svome domu, no i to samo u tom slučaju, ako je crkva sat, dva od njegove kuće udaljena. Jer pri ovakvim okolnostima, apsolutno bi nemoguće bili ili po sat, dva crkvi, radi uzimanja sv. častica za pričešće bolesnoga, i opet sat, dva putovati kući bolesnikovoj. U razmaku ovolikog – 3 – 4 sata – vremena, bolesnik bi mogao umreti. A međutim sveštenikova je najpreča dužnost, da bolnoga pričesti i bolno dete krsti i to odmah, što je moguće pre. (U ova dva slučaja sveštenik je čak dužan prekinuti i samu sv. Liturgiju do Velikog Vhoda, a posle Velikog Vhoda to već ne bi smeo učiniti, o čemu je ranije kazano).
Kad nastupi koji od više navedenih uzroka, zbog kojih sveštenik može, ma i privremeno držati sv. dare u domu svome, on treba da postupi ovako: da sv. dare namesti kod ikona, u uglu nameštene sobe, u koju da niko, pa ni čeljad njegova, ne ulaze bez velike potrebe. Kad bi ko ušao, da se predhodno prekrsti i prema sv. darima pokloni. Spavanje, pušenje, obedovanje itd., u toj sobi sveštenik da nikako ne dopušta. Ako bi sv. dari bili odande ukrađeni, ili požarom uništeni, ili ma čim bilo obesvećeni, sveštenik da odmah o tome izvesti svoju predpostavljenu vlast (Arhijereja) kazavši iskreno i istinito, šta je i kako bilo.
Kako se i u čemu se nosi sv. Pričešće bolnome?
Sv. Pričešće treba nositi u naročitoj za to udešenoj daronosici od kina srebra ili od drveta ako nije moguće nabaviti od srebra. Daronosica treba da ima malu kutijicu u koju se meće sv. častica. Zatim mali putirić od metala – srebra, ili od stakla, lažičica i malo staklence za vino. O ovome, kao i kako treba nositi sv. pričeščće bolesniku, izloženo je u odluci Arhijerejskog Sabora od 16. marta 1899. god. SBr. 35 (Zbornik str. 155.), po kojoj je sveštenstvo dužno da se upravlja.
 
IX ODELJAK
Pitanja:
 
1. Može li sveštenik bolesnika i van crkve i u svako doba dana i noći, bez obzira, da li je bolesnik što jeo ili pio pričestiti?
2. Može li sveštenik pričestiti one bolne koji su već na samrti a međutim su pod epitimijom odnosno zabranom ili odlučenjem od sv. pričešća?
3. Može li se i sme li se davati pričešće bolnoj ženi, koja ima t. zv. „mesečno pranje“ – „menstruaciju“?
4. Može li se davati pričešće onima, koji su pobesnili?
5. A onima, koji stradaju od povraćanja – bljuvanja?
6. Kako da se pričeste oni, koji ne mogu nikako da piju vino?
7. Kako da se pričešćuju lica, koja boluju od zaraznih bolesti: difterije, šarlaha, sifisa, tifusa itd.?
8. Kako treba postupiti sa onim licem (bolnim ili zdravim) koje je prilikom pričešćivanja, slučajno drmnulo sv. Putir, te je se sv. Krv prolila, ili sv. častica iz kašičice ispala?
 
Odgovori:
 
1. Sveštenik može i mora otići da pričesti bolesnika onamo, kuda ga pozovu i gde se bolesnik nalazi, ne osvrćući se ni na nepogodu ni na doba dana i noći. Pričestiti bolesnika, odnosno pripremiti hrišćansku dušu za večni život, jedna je ne samo od prvih i najprečih, no i najpreča dužnost sveštenikova. Od vršenja i izvršenja ove svete dužnosti, ništa ga zadržati ni sprečiti ne može i ne sme sem sv. Liturgije.
Pa čak i nju do Velikog Vhoda sme prekinuti ako bude pozvan da bolnoga pričesti, o čemu je ranije kazano. Posle Velikog Vhoda ne sme istu prekinuti.
Sveštenik, dalje, može i mora pričestiti bolnoga i u tom slučaju, ako je ovaj što jeo ili lekarstvo uzeo itd. Jedino što je sveštenik pri ovome dužan zahtevati, a to je: da se bolesnik predhodno ispovedi (po kratkoj ispovedi – vidi Trebnik), a potom ga po običaju pričesti (Nomokanon pri Velikom Trebniku pr. 166.).
2. Sveštenik može i treba da ispovedi, razreši i pričesti onog bolesnika, koji je opasno oboleo a međutim je pod epitimijom, odnosno zabranom ili odlučenjem od sv. Pričešća za izvesno vreme, bez obzira, da li je to lice duhovno ili svetovno. Ali ovo ima izvršiti pod uslovom, da ako dotično lice ozdravi, dužno izdržati naloženu mu epitimiju, a zatim da ne pristupa sv. pričešću sve donde, dokle ga njegov duhovnik ili Arhijerej ne razreši (1. Vasel. Sabor pr. 13; Kartagenski Sabor pr. 7).
3. Bolesnu ženu, koja je na samrti, a međutim ima menstruaciju (belo mesečno pranje) ili krvoliptanje ili kakvu drugu tešku bolest, sveštenik je dužan ispovediti a zatim odmah pričestiti, pa je time za večnosti spremiti ( Hojnacki – str. 110).
Zdravoj ženi a koja ima menstruaciju ili krvoliptanje, ne sme se davati sv. pričešće, niti da u crkvu dolazi, dok se ne očisti (7. prav. Timot. Aleks.; Nomokanon pri Vel. Trebniku prav. 64.).
4. Sveštenik može pričestiti one, koji su pobesneli, no pod uslovom, ako oni u besnilu ne psuju svetinju; ako ne hule na Boga i sv. crkvu; ako dođu sebi i sa znanjem i strahopoštovanjem oće i žele da se pričeste (Timot. Alek. pr. 3. Hojnacki – str. 110.).
5. Onim bolesnicima, koji ništa u se ne mogu da prime, i što prime odmah povrate, ne treba davati sv. Pričešće, jer bi se povraćanjem unizila svetinja, te bi i onaj, koji daje i onaj koji prima sagrešili. Čim se prekrati povraćanje u opšte, treba dati bolnome sv. Pričešće. Ne prekraćuje li se neka se bolesnik bar čistosrdačno ispovedi i izjavi svesrdnu želju pričestiti se, pa će Gospod Bog tu njegovu želju primimiti, kao i samo delo i grehe mu oprostiti.
6. Dešava se, da neka lica ne mogu da piju vino, niti da ga što no reč, očima vide, a međutim žele da se pričeste. U ovakvom slučaju (premda su oni vrlo retki), sveštenik može pričestiti takvo lice sv. časticom od sv. darova, pripremljenih za bolesnike, sipavši u kašičicu, u kojoj je sv. častica, vode, u mesto vina.
7. Pojavilo se pitanje: mogu li se i treba lu se pričešćivati lica, koja su zaražena zaraznim bolestima: difterijom, venerijom, tifusom, šarlahom, boginjama itd. Na ovo pitanje t. zvani „učevnjaci“: doktori, pojedini činovnici i drugi, kategorički zahtevaju, da se zabrani pričešće i deci i odraslima, gde se koja od pomenutih zaraza pojavi, jer bi se vele, skupljanjem i pričešćivanjem iz jednog suda (Putira) i jednom lažičicom, zaraza prenosila od bolnih na zdrave. Zbog ovakvog gledišta ovih svetovnjaka, češće su izilazile zvanične zabrane pričešćivanja i zdravih, u onim mestima, u kojima ova ili ona zarazna bolest vlada.
Pa šta da se reče na ovo?
S gledišta nauke i iskustva zaraza se dodirom zdravih sa bolesnima (pijenje iz jednog suda, jedenje iz jednog čanka itd.) doista može prenositi i prenosi sa bolnih na zdrave. To se dakle ne može i ne sme sporiti.
Ali, da čak i sv. tajna pričešća može poslužiti oruđem prenosa zaraze sa bolnih na zdrave, apsolutno se ne može primiti ni usvojiti. Jer po jasnom učenju sv. crkve Hristove, sv. tajna pričešća leči i telo i dušu: dušu od duhovnih neduga – grehove, a telo od bolesti, jer se ona daje „v snjed“ vernima, „vo iscejlenije duši i tjela“. Razume se, da su ovi i ovaki plodovi sv. tajne pričešća uslovljeni spremom i dostojnim primanjem sv. tajne. Jer „jadij i pijaj nedostojnje, sud v sebje jast i pijet…“
A sv. tajna pričešća pak sama je po sebi doista pravo, jedinstveno lekarstvo duše i tela: lekarstvo, kome nema na zemlji ravna.
Pa sledstveno ni sami oni sasudi, iz kojih se (Putir) i kojima se (lažičica) prepodaje sv. Pričešće, nikako ne mogu biti oruđima prenosa zaraznih bakcila, jer su i ona (oruđa) osvećena dragocenom krvlju Hristovom.
No u ovo slaboverno doba ljudsko i radi spokojstva onih, koji su na raskrsnici duhovnoj, te se u ovakvim pojavama kolebaju i neznaju na koju će stranu tj. da li uz učenje svete crkve i savete sveštenikove, ili uz slaboverne po neke doktore i činovnike, sveštenici, po našem i ruskih pisaca mišljenju, mogu dopustiti sledeće: pri svakoj crkvi treba da ima po nekoliko lažičica (kašičica) za davanje sv. Pričešća i po 2-3 ubrusa. Kad se pak pojavi koja od zaraznih bolesti onda, da sveštenik pri pričešćivanju postupi ovako: čim koga pričesti, da spusti tu lažičicu (kojom je pričestio) u lonac tople vode, (koji da se namesti sa severne strane Carskih Dveri u Oltaru) i uzme drugu lažičicu. Crkvenjak, ili koga on odredi, odmah će izbrisati spuštenu lažičicu čistim, novim ubrusom i držati u rukama, pa svešteniku odmah dodati izbrisanu, a uzeti od sveštenika upotrebljenu, spustiti u lonac i odmah potom izbrisati itd.
Drugo, drugi crkvenjak ili tutor (ili đakon gde ga ima), koji bude ubrisivao pričasnike, da ima 2 – 3 čista ubrusa kod sebe i pri ubrisivanju svakog pričasnika, da ubriše suvim delom ubrusa, a ne jednim i istim krajem ubrusa, kako to obično biva.
Treće, ove ubruse posle pričešća sagoreti, pa pepeo od njih smestiti u jamicu pod sv. Presto.
Četvrto, sveštenik svagda treba najpre, da pričesti zdrave, po običaju, pa tek bolesne po ovon označenom načinu.
Peto, gde ima dva sv. Putira i dve lažičice, to bi se bolni mogli pričestiti iz drugog sv. Putira, sipavši u njega sv. tajnu koliko treba, a iz prvoga, odnosno iz onoga sv. Putira, koji je upotrebljen na Liturgiji, pričešćivati zdrave. (Hojnacki str. – 110).
U ostalom glavno je ovo: sveštenik ni u kom slučaju ne sme odbiti od sv. pričešća onoga, koji je za to dostojan i spreman, pa bio on zdrav ili bolestan. „Graduščago ko mnje ne izženu von“ rekao je Gospod Isus Hristos. A sveštenik u Liturgiji poverenik je, satrudnik je samoga Gospoda; vršioc volje njegove, izvršilac zakona njegovog.
8. Ako bi se po nesreći dogodilo, da kakav svetovnjak – bolesnik, ili zdrav – prilikom pričešćivanja usled nepažnje svoje dodirne sv. Putir te se iz njega prolije na patos ili na što bilo sv. Krv, onda u ovakvom slučaju da se ovako postupi: 1.) ako bi se sv. Krv prosula na njegovo ili ma čije odelo onda da se poliveni delovi iseku, dobro properu, kako je ranije kazano, pa ta voda saspe u tekuću vodu a isečci prosuše, sagore i pepeo zakopa pod sv. Presto. Ako bi se sv. Krv Prolila na patos odnosno na prag Carskih Dveri onda da sveštenik ostavi sv. Putir na sv. Presto, pa potom uzme činiju s vodom i mokrim čistim ubrusom dobro istrlja pokapana mesta. Za ovim da drugim čistim ubrusom pokrije iskapana a izbrisana mesta. Kad to izvrši onda može produžiti pričešćivanje s južnih ili severnih dveri, kako je udobnije a sa Carskih nikako, jer bi smrtni greh bio gaziti pokapana sv. Krvlju mesta, dok se prethodno ona dobro ne sastružu i strugotine bace u vatru da izgore, o čemu je ranije bilo govora. Ovo sastrugivanje sveštenik da izvrši odmah posle sv. službe, pošto narod pričesti.
Drugo, onome pričastniku, koji je to iz nepažnje uradio, naložiti shodnu epitimiju u postu i molitvi, kako sveštenik za shodno nađe.
Treće, a i sami sveštenik treba dobro sebe da ispita, da li nije i on sukrivac što je se takva nesreća desila. Pa ako nađe da je kriv, onda da se ispovedi duhovniku i očekuje shodnu epitimiju. Nije li kriv, ipak da očita Akatist Spasitelju, na samom mestu – u hramu, moleći Ga za oproštaj te time uspokoji dušu svoju i očisti savest svoju (Filaret – mitropolit moskovski – Rezolucija 3. marta 1830. god.).
A da se ne bi ovakva i ovome slična nesreća dogodila, sveštenici bi trebali svagda, kad ima mnogo naroda na pričešću, da narede da se pred Carske Dveri, pri kraju službe nemesti gvozdena ograda (u polukrugu), koja bi štitila sveštenika i sv. dare od navale narodne, a preko koje bi sveštenik mogao bez bojazni pričešćivati narod.
 


 
NAPOMENE:

  1. Hojnacki – str. 88.
  2. Hojnacki – str. 100
  3. U Rusiji posle jutrenja, odnosno pred službu, čita narodu ove molitve jedan pevčik – čtec.
  4. Hojnacki – str. 102.
  5. Novaja Skrižal č. IV Nomokanon 213 Hojnacki – str. 96.
  6. Učitelnoje Izvjestije. Hojnacki – str. 105.
  7. Kod nas (u Srbiji) uobičajeno je vaditi i osvetiti Agnec za bolne na Veliki Četvrtak, a suše ga obično (po varošima) na Veliku Subotu za vreme svete Liturgije.
  8. Ne ostavljajući zasebnu časticu „HR“, kako to neki pogrešno čine. Jer bolno svešteno lice može se pričestiti ma kojom bilo časticom sv. Tela Hristova.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *