NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PRAVILNIK – POMOĆNA BOGOSLUŽBENA KNJIGA

PRAVILNIK – POMOĆNA BOGOSLUŽBENA KNJIGA

 

PRAVILNIK – POMOĆNA BOGOSLUŽBENA KNJIGA
 
II
O SV. LITURGIJI, UOPŠTE,
I PRIPREME ZA SLUŽENJE ISTE POSEBICE

 
U Pravoslavnoj Hristovoj crkvi, a u sadanje vreme, služi se dvojaka Sv. Liturgija: prva, na kojoj se osvećuju sv. dari: – hleb i vino u telo i krv Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijega. Druga – na kojoj se ne osvećuju sv. dari, jer su oni ranije na prvoj osvećeni. Prva zove se Liturgija Sv. Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog, a druga – Sv. Grigorija Dvojeslova. Prva je još od vremena apostolskog, kao Sv. apostola Jakova, brata Gospodnjeg po ploti i dr.,[1] koju je docnije skratio, ne menjajući glavnu suštinu[2], Sveti Vasilije Veliki, a njegovu Liturgiju u nekoliko je skratio Sv. Jovan Zlatousti[3]. Od doba Jovana Zlatoustoga sv. Liturgija u Pravoslavnoj crkvi nije skraćivana, sem što su neke pesme, molitve i obredi dodati.
Liturgija Sv. Vasilija Velikog služi se uoči Božića, Bogojavljenja, na praznik Sv. Vasilija Velikog, na Veliki Četvrtak, na Veliku Subotu, kao i u sve nedelje velikog posta, sem Cvetne.
Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog služi se preko cele godine, sem gore označenih praznika, kada se služi Liturgija Sv. Vasilija Velikog.
Liturgija Pređeosvećena – Sv. Grigorija Dvojeslova – služi se sredom i petkom, a i u druge nedeljne dane, sem subote Velikog posta, kao i prva tri dana strasne sedmice, o čemu opširnije u svoje vreme.
U ovom pak delu reč će dalje biti Liturgiji Sv. Jov. Zlatoustog i Vasilija Velikog u opšte, i pripremi posebice, a po tom izlaganje služenja Liturgije Sv. Jovana Zlatoustog. Liturgiju Sv. Vasilija Velikog nećemo izlagati, jer između nje i Liturgije Sv. Jovana Zlatoustog nema nikakve bitne razlike, sem što su u Liturgiji Vasilija Velikog, samo neke molitve duže i poneki uzglasi malo drukčiji, a što se iz Služebnika da videti.
 
*
Sveta Liturgija je najveće i najvažnije i najznačajnije Bogosluženje od sviju ostalih Bogosluženja Pravoslavne crkve. Jer Liturgija je, pre svega, tajna. U njoj se ne samo uznose molitve i slavoslovlja Bogu, nego se prinosi beskrvna žrtva za spasenje ljudi. Na Liturgiji pod vidom hleba i vina daje se vernima pravo telo i prava krv Gospoda našeg Isusa Hrista. Stoga se Liturgija po preimućstvu pred drugim službama naziva „zajedničkom“, opštom „službom“, „Božestvenom službom“. A pošto je Liturgija ustanovljena samim Gospodom, radi blagodarnog sećanja Njegove ljubavi i bezbrojnih zasluga prema rodu čovečjemu, to se ona naziva još i: „evharistijom“, što znači: blagodarenje. U ovome se baš i sastoji njena osobita važnost i preimućstvo nad svima ostalim Bogosluženjima. Jer se u prinošenju ove beskrvne žrtve Gospodu Bogu iznosi, ujedno, i sav zemaljski život, smrt na krstu, slavno vaskrsenje i voznesenje na nebo Gospoda Isusa Hrista. „Ovo činite za Moj spomen“ (Luka 22; 19.) zapovedio je On.
Da liturgija ima preimućstvo, nad svim ostalim crkvenim Bogosluženjima, vidi se još i iz ovoga: Obećanje Gospoda Isusa Hrista: „gde su dvoje ili troje sakupljeni u ime Moje, tu sam i Ja posred njih“ (Mat. 18. 26), odnosi se na sve crkvene službe. Hristos prisustvuje na svakome skupu njegovih vernih, koji su se sastali radi molitve. Ovo ne samo u hramovima no i u domovima: od dvorova carskih do pastirskih koliba. Kad roditelji sa dečicom zapale voštanicu pred ikonom, kad podignu oči nebu a usta prošapću: Gospode Bože! pomozi! Gospod Bog već obraća presveto lice na te molitvenike svoje, prima molitve njihove, blagosilja ih, podržava ih na putu dobra. Pa kad je Gospod blizak svojim vernima u svim crkvenim službama i molitvenim skupovima, to kud i kamo je bliži nama u Božanstvenoj liturgiji. Onamo, u drugim crkvenim službama pa i u tajnama prisustvuje samo svojom blagodaću, a ovde, u Sv. Liturgiji prisustvuje čak i prečistim svojim telom i krvlju svojom, pa ne samo prisustvuje, nego čak njime i hrani duhovno svoje verne kao što majka hrani dete svoje mlekom svojim. Pa zar je moguće predstaviti veću bliskost od ove?! Ovakve bliskosti između Spasitelja i vernih, nije bilo ni za vreme samoga bavljenja Njegovog na zemlji, sve do ustanovljenja tajne večere – Pričešća. Njegovi sledbenici imali su prilike da Ga svojim očima gledaju, da iz Njegovih usta božansku nauku slušaju, da bolni dobijaju isceljenje. Ali pri svem tom, Njegova prečista krv nije tekla u njihovim žilama; Njegovo prečisto telo nije općilo, nije se sjedinjavalo sa njihovim telima, te da ih oživotvorava i dušu osvećuje, a čega se posle udostojiše Njegovi verni, i čega se i danas udostojavaju sledbenici Njegovi, sredstvom tajne Pričešća. Oni, koji su bili srećni da lično čuju nauku Njegovu iz Usta Njegovih, čuli su i ove reči: „Onaj, koji jede Moje telo i pije Moju krv, prebiva u Meni i Ja u njemu“ (Jovan 6. 56.). No, to su bile reči obećanja Njegova. Međutim, velika je razlika između obećanja i onoga, što je već postalo delom, stvarnoću. Srećni su očevici dela Njegovih, lični slušaoci nauke Njegove i obećanja Njegovog. No, kud i kamo su srećniji i blaženiji oni, kojima je toliko blizak Gospod Isus, a koja se bliskost očituje primanjem Njegovog Prečistog tela i prečiste krvi na Sv. Liturgiji.
No telo i krv Hristova ne samo su tajanstvena i prečudna hrana i piće, nego i ujedno i žrtva za nas. Hristos je na krstu prineo sebe na žrtvu za nas i ova žrtva, koja je jednom za svagda prinesena, prostire svoju spasavajuću silu na sva vremena. „Hristos je jednijem prinosom savršio vavjek one, koji bivaju osvećeni“ (Jevrejima 10. 14). Ali, da bi svaki od nas mogao usvojiti plodove iskupitelne žrtve krsne, Božanstveni Iskupitel blagovoleo je, da se svakodnevno javlja među nas u svetim hramovima, u vidu beskrvne žrtve, koja ima takvu moć pred Bogom Ocem, kao i žrtva na krstu. Sveti dari, koje Sv. Duh, svojim silaskom i blagoslovom osvećuje, jesu za nas potpuna i savršena žrtva koja, kao što rekosmo, ima silu kao i žrtva krsna od koje se po suštini ne razlikuje. Od krsne žrtve razlikuje se samo po formi tj. time, što je sadašnja žrtva (tajna pričešća), žrtva, bestrasna, a krsna – krvava, skopčana sa stradanjem. Prvu, prinosi Hristos preko sveštenika posredno, a drugu je sam sobom, neposredno prineo; prva se prinosi neprekidno, radi usvojenja plodova druge, koja je jednom za svagda na Golgoti prinesena. Kao što nam je On – Gospod Isus Hristos, na krstu ishodatajstvovao oproštaj grehova, milost i osvećenje, tako i sada nalazeći se na sv. Prestolima u vidu prečistog tela i krvi svoje, On, sredstvom zasluga krsne smrti svoje, produžava hodatajstvovati za nas pred Bogom Ocem. Da telo i krv Hristova, koje na Sv. Liturgiji postaju kao takvi od hleba – telo – i vina – krv, imaju značaj hodatajstvujuće žrtve, vidi se jasno iz reči samoga Isusa Hrista. Prilikom ustanovljenja Evharistije, rekao je svojim učenicima: „uzmite, jedite, ovo je tijelo moje… „, dodavši ovo: koje se za vas lomi; a rekavši: „pijte iz nje svi (kada je blagosiljao i davao čašu s vinom) ovo je krv Moja novoga zaveta“, dodao je: „koja se za vas i za mnoge proliva radi ostavljenja grehova“. Ovo se vidi i iz reči apostola Pavla: „imamo Oltar od kojega oni ne smeju jesti, koji služe skiniji“ (Jevrej. 13.10). Kad je reč o Oltaru ili Žrtveniku, onda se već samo po sebi razume, da mora biti i žrtve; a iz reči „jesti“, daje se razumeti o kakvom vidu žrtve govori ovde sv. apostol. S` toga u svim liturgičkim spomenicima još iz prvih vremena, sv. crkva veruje i ispoveda pred Bogom, da mu ona prinosi beskrvnu žrtvu „o vsjeh i za vsja„.
I ova žrtva, ne samo je žrtva koja izvodi milost Božju, no je ujedno žrtva blagodarenja i slavoslovlja. Jer i Spasitelj je pri ustanovljenju ove svete tajne najpre odao hvalu, blagodario Ocu svome nebesnome a zatim blagoslovio (Mat. 26, 27, 78), zbog čega se ova sveštenoradnja naziva i „Evharistijom“ – blagodarenjem. Na osnovu tom što je, Evharistija žrtva – a ne samo hleb i piće – koja ima spasavajuću silu, Liturgija se služi, ne samo, dakle, tada kada ima pričasnika (lica spremnih za sv. pričešće) već i onda, kada od ovih sem služećeg sveštenika nema ni jednoga.
* * *
 
1
O mestu služenja sv. Liturgije
 
Sv. Liturgija može se služiti samo u sv. hramu za to naročito sagrađenom i osvećenom. Hram se u glavnome deli na tri časti: Oltar, sredinu hrama i prepratu. U sv. Oltaru, ko najvažnijem i najsvetijem delu sv. hrama, sveštenik služi beskrvnu žrtvu tajnu Evharistije. U sredini hrama stoji narod, a u preprati stajali su nekada (pa i sada gde ih ima, oglašeni i kajući se grešnici).
Između Oltara i sredine hrama, na pobočnim strnama nalaze se pevnice. S toga se hram zida u formi krsta, a i u vidu lađe.
Najvažniji i najsvetiji deo hrama jeste Oltar koji se u Bogoslžbenim knjigama naziva svetilištem[4]. On označava, gornje, sveto, previšnje nebo, gde obitava Gospod Bog u svetlosti, kojoj se prići ne može; ravnim načinom označava i zemni raj, gde su živeli naši praroditelji, i naposletku, ona mesta, otkuda je išao Gospod na propoved, gde je stradao, pretrpeo krsnu smrt, gde je bilo vaskrsenje i vaznesenje na nebo.Oltar[5], je sveto mesto, u koji mogu ulaziti samo oni, koji imaju prava, da vrše sveštnoradnju, koji, slično nebesnim silama, služe pred Prestolom Cara slave. S` toga svima svetovnjacimam sem vladaocu – kao miropomazaniku Božijem, – zabranjen je ulazak u sv. Oltar.
Srednji deo hrama, koji se upravo i naziva crkvom ili hramom, označava blagodatno carstvo Hristovo na zemlji, koje se sastoji iz onih, koji veruju u Hrista. Ovaj deo hrama naznačen je isključivo za mirjane – svetovnjake, koji veruju u Hrista i koji primaju učešća u blagodatnim darima Njegovim.
Pritvor sa prepratom jeste mesto, u kome se ljudi poučavaju i pripremaju za stupanje u carstvo blagodati. Pritvor i preprata su naznačeni dakle, za one koji se kaju, kao i za oglašene tj. koji se spremaju za sv. tajnu krštenja.
Najglavnija je svetinja Oltara, pa sljedstveno i celog hrama jeste sveti Presto, koji se postavlja na sredini sv. Oltara. To je četvorougalna – četvrtasta – velika (prema veličini hrama) kamena ili mermerna ploča. Obično se stavlja na četiri stuba a biva i na jednom. U prvom slučaju označava, da se na njemu prinosi žrtva za sve četiri strane sveta, upravo, priziva se na tajnu večeru prečistog tela i krvi Spasiteljeve ceo svet.U drugom – ako je Presto na jednom stubu – označava da je jedan Bog, jedan Spasitelj sveta, jedna prava vera, jedna beskrvna spasitelna žrtva. Sv. Presto označava i nebesni Presto Božji, na kome zasedava sam Gospod Bog Vsedržitelj. Presto označava sobom još i grob Hristov, jer se na njemu polaže telo Hristovo. On se naziva žrtvenikom, jer se na njemu prinosi beskrvna žrtva za svet.
Presto se oblači ili pokriva dvema pokrivačima. Najpre se pokrije do samoga poda belim platnom, i ovaj se pokrivač naziva „Sračica“ koja označava ono platno ili plaštanicu, kojom je pri saranjivanju bilo obavijeno prečisto telo Hristovo. Sračicom se obmota sv. Presto i veže kanapom unakrst. Ovo vezivanje kanapom, označava veze, kojima je Spasitelj bio vezan, kad su ga vodili prvosveštenicima Anni i Kajafi[6]. Povrh Sračice stavlja se drugi, svetao, zlatotkani ili svileni, otvorene sjajne boje pokrivač, koji se naziva: Inditijom. Ona prestavlja sobom slavu Prestola Gospodnjeg; slavu Hristovu, posle svoga vaskrsenja i vaznesenja.
Povrh Inditije na sredini meće se osvećeni Antimins, zavijen u četvorougalno platno, koje se zove: Iliton[7]. Antimins označava plaščanicu, kojom je bilo obavijeno telo Hristovo, a Iliton – ubrus, kojim je bila zavijena glava Hristova u grobu. Na Antiminsu je naslikan Gospod Isus u grobu, ili polaganje Njegovo u grob. Reč Antimins (anti – u mesto i mensa – Presto) znači, sapresto, „mesto Prestola“. S toga se on naziva i Trpezom. Bez Atiminsa ne može se služiti sv. Liturgija. On mora biti osvećen od Arhijereja. U njega se stavljaju mošti mučeničke. I samo na tako osvećenom, i u kome su sv. mošti[8] može se služiti sv. Liturgija. Kao takav, on zamenjuje sobom sv. Presto, u slučaju kakve opasnosti, kad bi napr. Nastupio za vreme sv. Liturgije požar u hramu, ili zemljotres i tome slično. U tom slučaju sveštenik bi izneo sv.dare, i na drugom pristojnom mestu, a na Antiminsu dovršio svetu službu.
Antimins mora biti potpuno čitav, čist. Na pocepanom Antiminsu ne sme se služiti, niti kao takav krpiti. S toga čim sveštenik primeti da je Antimins u neispravnom stanju: ili pocepan, ili progoren, ili nema u njemu sv. moštiju, ili je tako uprljan ili ovetšao da se ne poznaju dobro slike na njemu, ili ako na Antiminsu nema nikakva potpisa da li je osvećen i koji ga je Arhijerej osvetio, – onda da sveštenik uzme Antimins, lepo u čist ubrus zavije i lično Arhijereju odnese, koji će mu dati nov Antimins a stari će ostati kod Arhijereja. Za to vreme dok se ne donese nov Antimins, u dotičnoj crkvi ne vrši se sv. Liturgija pa ma da je crkva „od Arhijereja“ osvećena. Jer se bez Antiminsa ne može i nesme služiti sv. Liturgija[9].
Na Antiminsu – odnosno na sv. Prestolu stavlja se sv. Jevanđelje. Ono označava tajanstveno pristustvo samoga Boga, Reč Božju (Jovan 1). Zatim se stavlja Krst, jer je Gospod Isus Hristos prineo samoga sebe na krstu, kao žrtvu Bogu za spasenje celog čovečanstva.
Na sv. Presto stavlja se još i Darohranilnica u kojoj se čuvaju sv. dari – prečisto telo i prečista krv Hristova – za bolne. A za vreme velikoga posta, kad se ima služiti Pređeosvećena Liturgija, u Darohranilnici se čuva sv. Agnec. No, obično se na sv. Presto stavlja i veća Darohranilnica sa raspećem Hristovim ili krstom. Na sredini, a pod raspećem, nalazi se mala fijočica i u njoj se čuvaju sv. dari.
S obe pak strane ove Darohranilnice, stavljaju se dva svećnjaka sa svećama, koji predstavljaju svetlost Hristovu, odnosno nauku Njegovu, koja prosvećuje svet.
Na severnoj časti Oltara Nalazi se Proskomidija ili Žrtvenik ili predloženije[10]. Na njemu se priprema hleb i vino radi služenja beskrvne žrtve. Na proskomidisanju pominje se rođenje i stradanje Spasiteljevo, te tom prilikom predstavlja sobom i Vitlejem, odnosno pećinu gde se rodio i jasle, u kojima je On bio položen, a zatim i Golgotu na kojoj je ispio čašu strašnih stradanja i smrti.
Proskomidija je jedno udubljenje u polukrugu u duvaru; pod joj je obično pločom ili daskom pokriven. Taj pod pokriva se tkaninama – dvema – razne boje. Na proskomidiji nalazi se čaša – putir, diskos (znači izdubljen tanjir), kopije, zvezdica, lažica (kašičica) i guba. Svi ovi sasudi moraju biti od čistog metala, po mogućstvu srebrni, pozlaćeni a kopije od čelika. Ni u kom slučaju nesme biti od gvožđa, jer bi zarđalo, a zarđalo kopije ne sme se upotrebljavati.
Diskos pri proskomidisanju označava sobom jasle, kad se vadi Agnec iz prosfore i meće na njega. A kad se pak Agnec na njemu reže i pominje se stradanje Gospodnje a posle velikoga vhoda i polaganje u grob, diskos tada označava Golgotu i grob Spasiteljev.
Čaša – Putir napominje sobom čašu stradanja i smrti Gospoda Isusa Hrista. Ona predstavlja i čašu iz koje je Spasitelj na tajnoj večeri pričestio svoje učenike, svojom prečistom krvlju (sija čaša Mojej krovi…).
Putir – čaša mora biti svagda čista. Osetili se oksid odmah da se kalaiše, ako nema mogućnosti da se pozlati.
Sasudi u opšte moraju biti potpuno čisti, bez ikakvih mrlja ili zarđanosti: moraju biti zdravi, potpuno celi.
Radi pokrivanja diskosa i putira za vreme proskomidije i dalje, potrebna su tri pokrivala – darci; jedan za diskos, drugi za čašu, a treći – zvani vozduh – za oboje tj. kojim se i diskos i putir ujedno pokriva.
I ovi darci treba da su od bolje tkanine ili stofe, propisno sašiveni, krstovima ukrašeni. Poabani, pocepani, rašiveni ne smeju se upotrebljavati, već ih novim zameniti.
 
2
O vremenu služenja sv. Liturgije
 
Po već utvrđenom običaju, sv. Liturgija se služi u 9 sati pre podne po našem evropskom računanju vremena. No, usvojeno je, prema prilikama i potrebama te se negde i malo ranije, a negde i malo docnije služi sveta služba, o čemu postoji naređenje najviše crkvene vlasti. Ali pravilo je: da se sv. Liturgija nesme okončati pre svanuća – rasvita. Dakle ni Roždestvo Hristovo, ni na Vaskrs kada se obično služi sveta služba odmah posle jutrenja, a ova dosta rano počinje. Sljedstveno i na ove praznike treba tako udesiti početak jutrenje, kako će se moći završiti sv. Liturgija tek u svanuće. Može se svršiti i malo docnije, ali ranije ne.
No, sv. Liturgija u obične praznike i dane ne služi se posle podne, niti okončava posle 12 sati. Samo u izuzetnim danima: kad se sv. Liturgija počinje večernjom. Ovo biva u sledeće dane:
1.) Uz veliki post, kada se vrši sv. Liturgija Pređeosvećena zajedno sa večernjom[11]
2.) Na Veliku Subotu, u četiri sata posle podne, tako, da kad se okonča sv. Liturgija treba da bude prvi mrak – sumrak[12].
3.) U oči Roždestva Hristova – u jedan sat po podne[13]
4.) U oči Bogojavljanja[14]
5.) Na Veliki Četvrtak, oko dva sata po podne[15]. U ostalom, i u oči i na ove dane može viša crkvena vlast, kad za potrebno nađe narediti, da se sveta služba malo i ranije određenog vremena počne. Tako po postojećem naređenju Arhijerejskog Sabora, sv. Liturgija ima se služiti: a) u oči Božića, Bogojavljenja i na Veliku Subotu u deset časova; b) na Veliki Četvrtak u jedanaest časova. Liturgija Pređeosvećena obično se vrši odmah posle časova (veliko – posnih), a koji počinju u deset sati pre podne.
Govoreći u opšte o vremenu služenja sv. Liturgije, daje se na znanje i to, da se na jednom istom sv. Prestolu, jednogi i istog dana ne mogu služiti dve svete Liturgije, pa to ne smeju učiniti ni razni sveštenici tj. nesme npr.: drugi sveštenik služiti istog dana i na istom Prestolu sv. Liturgiju, ako je već jedanput na tom Prestolu toga dana služeno. No, ako ima u Oltaru dva sv. Prestola, onda se može jednog i istog dana odslužiti sv. Liturgija na oba Prestola, ali ne u jedno i isto vreme već na jednome – sporednome – ranije, a na drugome – glavnome – tj. koji je na sredini Oltara, docnije.
Ali jedan i isti sveštenik nikako jednog istog dana, nesme dvaputa služiti sv. Liturgiju. To nesme učiniti, pa makar imao i dva Prestola u Oltaru, pa ni u dvema crkvama. Jer je „Hristos jedared bio raspet, jedared je pretrpeo stradanje, i jedanput umr`o za nas“. S toga se zabranjuje svešteniku, da jednog i istog dana može ma i „soborno“ (tj. s drugim sveštenicima) služiti pošto se tada ne bi mogao ponova pričestiti. Međutim, sveštenik nesme a da se tada ne pričesti. Što se pak tiče đakona, kao pomoćnika a ne vršitelja sv. tajana, oni jednog istoga dana mogu u slučaju preke potrebe i dvaputa primati učešća u služenju sv. Liturgije, ali se imaju samo jedanput, pri prvom služenju pričestiti.
 
3
O prosforama i vinu
 
Predmeti bez kojih se ne može služiti sv. Liturgija, jesu hleb i vino. Jer osvećenje hleba i vina, i pretvaranje njihovo u telo i krv Hristovu, jeste jezgro, suština sv.Liturgije. Sve ostalo, samo je priprema i dovršetak ovog najsvetijeg i najuzvišenijeg čina liturgičkog Bogosluženja.
S pogledom na ovu važnost i svetost tajne Evkaristije, treba, sledstveno, da i sami ovi predmeti budu potpuno čisti, prirodni, ukusni.
Tako, hleb ili prosfora (prinos) treba da je umešena od čista pšenična brašna, nakisela, malo posoljena, lepo ispečena, meka, ukusna. Brašno iz koje se mesi prosfora, mora biti samo pšenično bez ikakve mešavine s drugim žitima napr. ječmom, ražju, kukuruzom, krupnikom, niti se sme služiti na prosforama, koje su umešene od ovih, već samo na prosforama od pšenična brašna. Prosfore ne smeju biti zamešene ničim drugim već čistom vodom, niti ma čime (medom, jajima itd.) premazivane[16].
Prosfora mora biti nakiselo umešena, na kvascu. Na presnom hlebu nikako se nesme služiti. Osim toga, prosfora nesme biti podlupljena, ili gnjetava ili nedopečena, ili bajata ili plesniva, ni tvrda. S toga u oči praznika, kad se ima služiti sv. Liturgija, sveštenik je dužan, da jednu od prosfora prelomi, i uveri se o njenoj kakvoći i, ako se uveri da prosfora nije kako treba, onda, da naredi, da se druge bolje spreme. S toga treba da mese ne samo stari, čestiti ljudi, ili stare pobožne žene, no koje su i vešte u tome.
Sveštenik je dakle dužan, da obraća ozbiljnu pažnju na kakvoću prosfora. U protivnom bude li služio na tek budi kakvoj prosfori – crnoj, nedopečenoj, gnjetavoj, ili buđavoj ili podlupljenoj i tome slično, podleži strašnom sudu Božjemu, po onome „proklet vsjak djelaja djelo Božije s nebreženijem“, jer bi unizio samu sv. tajnu i samoga Gospoda Isusa Hrista, u čije ime činodejstvuje. A ovo bi sobom povuklo i odgovornost pred višim crkvenom vlašću.
Prosfora za Bogosluženje treba pet: jedna – iz koje se vadi samo Agnec, koji se osvećenjem na sv. Liturgiji pretvara u istinito telo Hristovo; iz druge prosfore vadi se trouglasta častica, u čast i slavu sv. Bogorodice; iz treće – devet častica u spomen svetih; iz četvrte prosfore vade se častice za žive članove crkve, a iz pete – za umrle članove. No, pošto ima dosta siromašnih crkava koje nisu u stanju da snose trošak oko mešenja mnogih prosfora(jer za 80 praznika u godini, trebalo bi oko 400 prosfora), to se mogu upotrebiti samo tri prosfore, pa u krajnjem slučaju i jedna[17]. U prvom slučaju iz jedne se vadi Agnec, iz druge – častica Bogorodična i u čast devet činova, a iz treće – u čast devet činova, a častica za žive i umrle – iz ivica obeju ovih prosfora. – U drugom pak slučaju tj. ako je samo jedna prosfora, onda iz nje izvaditi najpre Agnec, a zatim i sve ostale častice. Ali na svaki način treba svagda imati najmanje dve prosfore,jedno radi potrebe, da ima više nafore, a drugo, da se jedna nađe u rezervi, za svaki slučaj.
Na svima prosforam mora da ima pečat, zvano „slovo“ u ovoj formi i natpisom:
 

 
Bar na prosfori, iz koje se Agnec vadi, mora nepremjeno ovo „slovo“ – krst s ovim natpisom: „IS. HR. NI. KA.“ biti. Na ostalim prosforama može i bez ovoga. No, u slučaju krajnje nužde, ako se iz određenih prosfora za Bogosluženje ne bi mogao izvaditi i upotrebiti Agnec – ma to zbog čega bilo – a ne bi više prosfora sa ovim znakom „slova“ bilo, onda sveštenik može uzeti prosforu bez „slova“ ili makar somunčić, pa kopljem označiti krst i slova IS. HR. NI. KA., a zatim upotrebiti za Agnec. No ovo sme biti samo u krajnjoj nevolji[18]. – Ponoviti se ne sme, jer bi to bio dokaz njegove nemarnosti i nepažnje prema svetinji i onda je odgovornost tu i pred pretpostavljenom mu vlašću.
Prosfora iz koje se vadi Agnec mora biti duplo veća od ostalih, sastavljena iz dva – gornjeg i donjeg dela (pri mešenju treba dakle dve prosfore, jednu na drugu staviti, pa po vrhu „slovo“ utisnuti). Ovo s toga, da se označe dve prirode u Isusu Hristu. – Ostale prosfore – bez ovoga dvojstva.
Prosfore, koje su upotrebljavane na Litiji, ne smeju se upotrebiti za proskomidisanje, sem navedene krajnje nevolje.
 
VINO
 
Za služenje sv. Jevkaristije vino mora biti crno čisto, prirodno, od grožđa, nemešano ni sa kakvom tečnošću pa ni sa vodom. Ono ne sme biti kiselo – „ciknuto“, ni buđavo, ni vodnjikavo, niti ma kakva zadaja i neprijatna ukusa, već treba da ima čist vinski, prijatan miris i ukus. Voda se sipa u nj` pri proskoimidisanju malo, a zatim docnije na, sv. Liturgiji „teplota“ – topla voda. No, i sveštenik i đakon moraju biti obazrivi pri sipanju vode i „teplote“ tj. da prema količini vina, udešavaju količinu vode, tako da vino potpuno zadrži svoj vinski ukus i miris. Dakle ne sme biti u Putiru polovina vina a pola vode, već vode mnogo manje.
Vino za tajnu pričešća mora biti crno, a ne belo, jer crno vino i svojom bojom i ukusom liči na krv, pa se pri osvećenju na sv. Liturgiji ono i pretvara u prečistu krv Gospoda našego Isusa Hrista, koja je prolivena i proliva se za očišćenje naših grehova.
 
4
Lica koja služe sv. Liturgiju
 
Sveta Liturgija tako je uzvišeno, presveto, veličanstveno, čudno i tajanstveno Bogosluženje, da ono sobom prevazilazi sva ostala Bogosluženja. Upravo ova i ništa drugo nisu nego li priprema ili uvod u ovo Bogosluženje – sv. Liturgiju.
Tajna pričešća, pretvaranje hleba i vina u prečisto i presveto telo i krv Spasiteljevu, takva je svetinja nad svetinjama, čudo nad čudima, veleljepnost nad lepotama. Sljedstveno, ovakva svetinja sama sobom iziskuje, da i vršitelji ove tajne, služioci božanstvene Liturgije budu osobita izabrana, uzvišena i odabrana, naročito za to opunomoćena lica, koja mogu pristupiti svetome Oltaru, Bogu živome, Prestolu strašnome i vršiti ono, što ni anđeli nemaju prava vršiti – svetu Liturgiju. Za vršenje svetih tajana u opšte, pa sljedstveno i za služenje svete Liturgije potrebna su naročita lica, koja na to imaju prava. A to su: episkopi, sveštenici i đakoni. Upravo, samo episkopi i prezviterisu „strojatelji“ tajana Božjih, a đakoni su njihovi pomagači[19]. Prema tome svetovna lica koja nemaju svešteničkog čina, pa ni đakoni, ipođakoni, čteci, pojci ne mogu vršiti svetu Liturgiju. I ko bi od njih to drznuo učiniti, takvo Bogosluženje ne bi bilo stvarno, ne bi bila Liturgija, pa makar se i pravilno vršila; takvo lice podleglo bi strašnoj odgovornosti pred Bogom i sudom crkvenim, kao kradljivac svetinje Božje. Iz navedenog samo sobom sljeduje, da samo zakonito, od Arhijereja rukopoloženo u čin sveštenički lice, ima prava, vlast i blagodat služiti sv. Liturgiju i vršiti ostale tajne i obrede. Sveštenik treba da je „izbran, česten, cjelomudren, trezven“, da je pobožan, da je skroz prožet dubokim poštovanjem prema sv. crkvi i njenim uređenjima, sveštenik, koji treba temeljito da zna, i da je prožet saznanjem velike važnosti svešteničkog čina, teške odgovornosti pred Bogom i crkvom Njegovom, ako bi se pokazao nebreživ i nemaran u vršenju svojih teških svešteničkih dužnosti. On treba me samo da je visoko uzdignut nad ostalima smrtnima u moralnom životu svom i svoga doma, no još i da briljira potrebnim znanjem, naukom, odličnim poznavanjem sv. Pisma, Bogoslovlja, Liturgike i svega ostalog, što stoji u tesnoj vezi sa njegovom ličnošću, kao pastira Hristova stada, djelatelja Njegova vinograda i „stroitelja tajana Božijih“.
Dalje, on treba da zna ustanovu, suštinu i važnost sv. tajana, istorijski i tajanstveni smisao njihov. U protivnom, zar može on biti pažljiv, zar će se odnositi sa strahom i poštovanjem prema tajnama; zar se njegova duša može razdragati i doći u umilenje, ako on ne razume ni to što govori, ni to što radi u služenju? Svakom uzglasu, svakoj reči, svakom djejstvu pri vršenju božanskih tajana a osobito sv. Liturgije, on treba da zna smisao i značaj. U protivnom biće „jako mjed zvjenjašč“.
Još dalje, sveštenik treba da je skroz prožet osećanjima pobožnosti, da skroz zna i učenje pravoslavne crkve, da potpuno veruje u sve ono, što crkva Hristova ispoveda i čemu uči: dakle, treba da ima tvrdu veru i misli pravoslavne. U protivnom, nevjerije i nepravilno tumačenje dogmata, zatvaraju dušu te nju ne pronicava, na nju ne dejstvuje blagodat[20].
To je u opšte što se od sveštenika traži.
Posebno pak, sveštenik kad hoće da pristupa sv. Prestolu, radi prinošenja beskrvne žrve, on treba da se za to i naročito spremi. Ta sprema sastoji se u ovome:
1. Sveštenik treba da je potpuno slobodan i vlastan u vršenju Bogosluženja. S toga sveštenik, koji je pod zabranom epitrahilja, ili je odlučen, ili mu je sudskim putem oduzeto pravo činodejstvovanja, ni u kom slučaju nesme služiti sv. Liturgiju pa ni ostale tajne i obrede vršiti. Drzne li to učiniti, ono što bude vršio nema nikakva značaja ni važnosti, a međutim i sam će biti podvrgnut strašnom sudu Božijem i crkvenom, kao „svjatotatec“[21].
2. Treba da mu je savest mirna, da nema na sebi smrtna greha. Oseti li, da ga savest izobličava zbog kakvog greha, da suzama pokajanja i ispovešću pred duhovnikom, očisti svoju savest i svoju dušu od grehova, pa tek tada da pristupi služenju sv. Liturgije. No, drzne li da bez toga očišćenja i oslobođenja od smrtnoga greha služi svetu službu, navući će na sebe gnjev Božji, biće podvrgnut večnoj osudi. Jer kad po rečima sv. apostola Pavla (1 Korinć. 11,27) „jadi i pijaj nedostojnje, sud sebje jast i pijet“, to tim više podleži još strašnijoj osudi onaj, sveštenik i đakon, koji se usudi da sveštenodejstvuje, a nije toga dostojan[22]. No ako bi za vreme same svete službe setio se nekog svog teškog greha, za koji ga savest izobličava i na duši mu dođe mučno i teško, to u takom slučaju ne treba da prekraćuje sv. službu, ali da da tvrdo obećanje, da će se po svršetku službe ispovediti, a za vreme ove, da suzno moli preblagog Boga, da mu taj greh oprosti, davši i obećanje, da će u buduće biti pažljivijii neće takav greh ponavljati. A čim pak svrši svetu službu, da obećanje svoje izvrši, ispovedivši se pred duhovnikom.
3. Sveštenik i đakon treba da su u miru i ljubavi sa svakim, da pre, nego li pristupe Oltaru Gospodnju, izmire se i primire se, ako su s kime u svađi i omrazi; da potraže oproštaj ako su koga uvredili, pa i sami da oproste, ako su oni koga uvredili (Mat. V 23.24). No, ako bude nemoguće, da sveštenik i đakon lično, sobo, potraže oproštaj od onoga koga su uvredili, zato što se taj ne nalazi u njihovoj okolini, to oni treba umno, duhovno, da potraže oproštaj, s tvrdom namerom, da čim se vide i sastanu, da će se s uvređenim i lično izmiriti i od njega oproštaj tražiti. Ali, ako sveštenik – đakon u pravu, ma i nepravedno od koga napadnut, ipak, pre nego li pođe ka svetom hramu Božjemu, treba da oprosti onome, koji ga je uvredio onako, kako je Gospod oprostio svojim mučiteljima, jer su oni, – sveštenik i đakon – služitelji Njegovi – Hristovi, podržatelji života i dela Njegovih, propovedici mira i ljubavi jevanđeljske. Pa kad oni kao takvi ne praštaju bližnjima svojima, braći svojoj, kako će izići na predikaonicu i govoriti o onome – miru i ljubavi, čega sami nemaju? Kako će otvoriti usta svoja i zavapiti ocu nebesnome: „i ostavi nam dolgi našja, jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim“, kad toga u samoj stvari i sami ne čine?! Neće li im se od vernih uputiti tada umesna i opravdana zamerka: „vraču iscjelisja sam“.
4. Sveštenik i đakon svagda, a naročito uoči dana, kada imaju služiti sv. službu, treba da se uzdržavaju jela i pića. A još bolje bi bilo, da uveče ne večeraju, ili tek malo što, ali alkoholna pića nikako toga večera da ne piju. Posle ponoći ne treba ništa u usta uzeti. Ko bi pak prekršio ovo pravilo, pa bi do ponoći jeo, pio i napio se pa bi onako neispravan, mamuran, s upalim očima, podadulim licem, drznuo da služi sv. Liturgiju, strašno bi se ogrešio o svetinju strašne tajne, natovario bi na se teški greh i još težu odgovornost i kaznu neumitnoga Sudije – Boga. A koji bi drznuo, da u pijanom stanju pristupi sv. Oltaru i sv. službi, neznajući u pometnji šta čini i šta čita, taj ne samo što ne bi izazvao sablazan kod prisutnih i teško zgrešio, no ne bi ni svršio sv. službu, jer takva Liturgija, ne bi bila ono, što treba da je, ne bi moglo tada biti pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu.[23] Jer samo ono, sveštenodejstvo ima svoga značaja, važnosti i sile, ako ga je sveštenik vršio i svršio pri čistoj svesti, zdravom umu i saznavanjem važnosti i značaja istoga u slavu Božiju i spasenje vernih.[24]
5. Uoči dana služenja sv. Liturgije, i sveštenik i đakon treba da obrate pažnju i na svoje telo, da se okupaju ili bar glavu izmiju, nokte na prstima ruku iseku, te da kakva častica sv. Agnca pri služenju, ne bi za nokte zašla; da svoje brkove oko gubica iseku te kako ne bi dlake pri sv. pričešću umakle u krv Spasiteljevu[25]. Sutradan treba da se obuku u čisto praznično odelo, obuća da bude čista, kosa očešćana i uopšte cela spoljašnost sveštenikova, treba da sobom izaziva poštovanje, i da je se sveštenik spremio, da vri svetu Božansku tajnu, kojoj i anđeli sa strahom prilaze.
6. Sveštenici i đakoni, koji imaju žene, da budu uzdržljivi najmanje dva dana pre služenja sv. Liturgije i jedan dan posle služenja. Uoči dana služenja zabranjuje se i spavanje na jednom krevetu sa svojom ženom. A sutradan kada odsluže sv. službu da se ne smeju ni dotaći svoje žene. U protivnom, ko bi se od sveštenika ili đakona usudio da ovo pravilo prenebregne, taj bi se veom teško, strašno ogrešio, jer bi time ponizio najveću božansku svetinju – telo i krv Spasiteljevu, time bi uvredio Svetoga nad svetima, jer bi zadovoljavanjem plotske strasti svoje ovu pretpostavio jedinstvenome i najvećem blagu i na nebu i na zemlji – Bogu. A strašno je i užasno „pasti u ruke Boga živoga“; „Bog porugajem ne bivajet“.[26]
7. Pošto je sveštenik, odnosno đakon po prirodi svojoj, kao i svaki čovek, podložan strastima, slabostima a i po nekim nedostacima; pošto je sveštenoslužitelj više nego ma koji drugi izložen sablaznima, teškim iskušenjima od demona, napastima i neprijatnostima od sveta, – to nije nemoguće, da po neki put u nečemu, voljno ili nevoljno zgreši, a poneki može se zaboraviti pa i teško zgrešiti. Međutim, dužnosti svešteničke i odgovornosti pred savešću i Boga zapovedno od njega traži, da treba i mora da služi sv. Liturgiju. I u takvom slučaju šta da radi?
Na ovo pitanje pitanje dat je ranije odgovor[27]. Osim toga, što je tamo kazano, još se nalaže svešteniku – đakonu sledeće:
a) Da uoči dana služenja propisno odsluži ili odstoji večernju u hramu Božjemu. Zatim uveče, u domu svome a posle večere da očita takozvano večernje pravilo: kakon Isusu Hristu, kakon svetoj Bogorodici (koji se počinje irmosom: Vodu prošed), molitve „na son grjadušći“, a ko može i – kanon Angelu Hranitelju. Ovo se ima čitati uoči nedelje, dakle u subotu veče. No ako je kakav praznik pao u ponedeljnik, kad sveštenik mora služiti sv. Liturgiju, onda u nedelju veče čita ovo: „kanon Isusu Sladčajšemu“, kanon svetoj Bogorodici, kakon prazniku, koji se sutradan praznuje ili – Arhanđelima; u ponedeonik – „kanon pokajanen“ ko Gospodu Isusu, „kanon molebni ko Presjatjej Bogorodicie„, kanon praznika ili Preteči i „kanon Angelu Hranitelju“; u utornik veče – „kanon Isusu Sladčajšemu, kanon Bogorodici – Odigitriji ili po glasu Oktoiha i kanon Anđelu Hranitelju“.
No, dešava se, da je svešteniku (osobito ako je pri jednoj crkvi) zbog drugih parohijskih poslova nemoguće da pročita potpuno jutrenje pravilo, jer za to nema ni vremena (napr. ako je pozvat da svrši hitno kakvo činodejstvo ili uz poste ima posle jutrenja da ispoveda), onda za svaki slučaj, treba još uveče da očita kanon „ko Pričaščeniju“, mora nepremjeno pročitati, koliko radi njegove duševne potrebe, toliko i radi same duhovne pripreme za svršavanje strašne Jevharističke tajne. Ni u kom, slučaju, ne sme ih izostaviti[28].
Ima sveštenih lica, koja za vreme večernje ili svenoćnice ili jutrenje čitaju „Pravilo molitvenoje… „, dakle ne obraćajući pažnju na ono, što se na večernji ili jutrenji čita i peva. Takva se praktika zabranjuje jer ne odgovara svome naznačenju i izišlo bi to, kao da je to „Pravilo“ važnije nego li sama večernja ili jutrenja[29].
 
5
Svešteničko – crkveno odjejanje, službenik, osvetlenje, kađenje
 
1. Pripremivši se i duševno i telesno za služenje sv. Liturgije, sveštenik treba da ima i propisno odjejanje – sveštenički okrut – u koje spada: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i odežda – felon; a đakon: stihar, narukvice i orar. Ni sveštenik bez svoga svešteničkog, ni đakon bez svog đakonskog odela, ni u kom slučaju i nikada ne mogu i ne smeju služiti sv. Liturgiju, a sveštenik bez epitrahilja ne sme ni drugu nikakvu tajnu ni obred svršiti.
Ako bi kakav sveštenik ili đakon drznuo da služi svetu službu bez svoga – crkvenog odjejanja taj bi, kao prestupnik crkvenih pravila, smrtno sagrešio i za svoju drskos podlegao bi kazni odlučenja pa i nizvrgnuća iz svešteničkog čina[30].
Sve odjejanje treba da je sašiveno od lepe zlatotkane ili svilene ili vunene stofe[31]. Na svakom parčetu ovoga odjejanja, treba da ima krstova od širita ili vezenih ili pletenih od srme. Na odeždi – felonu, krst na leđima, kao i na prednjem delu; – epitrahilju na vrhu – olučastoj strani, koja se stavlja na vrat, kao i na grudima; na stiharu – na prednjoj strani na grudima kao i na leđima; na pojasu – na sredini njegovoj i na narukvicama – na sredini. Zatim svako parče treba da je opervaženo širitom u opšte propisno skrojeno i sašiveno. Odjejanje mora biti čisto, bez mrlja ili pokapina od voska; mora biti potpuno celo celcato; ne sme biti poabano, razderano ovde, onde, rašiveno, zgužvan, ili u opšte takvo kojim bi se ponižavala sama svetinja i veleljepije svete Liturgije. Ko izlazi pred zemna Gospodara – vladaoca, taj oblači pristojno ili najlepše odelo. Pa zar „strojitelj“ tajana Božjih, da pristupa Caru „carstvujuščih“ i Gospodu „gospodstvujuščih“ tek u ma kakvom bilo odelu svešeničkom? Ne i nikako! U protivnom, ko bi od sveštenka drznuo da služi svetu službu u poabanom, pocepanom, izdrtom, išaranom mnogim raznobojnim zakrpama ili prljavom odelu, taj bi sveštenik smrtno sagrešio: jedno što bi time samu svetu službu bagaelisao, unizio, a drugo, proizveo bi sablazan i sumnjičenje kod samoga naroda u hramu. Ako pak odjejanje dugom upotrebom poaba se ili pocepa, sveštenik je dužan nastati, da se novo odelo kupi. Naiđe li u ovome na kakvu smetnju, da odmah izvesti višu nadzornu crkvenu vlast i dogod od nje ne dobije instrukciju, da ne služi u pocepanom odjejanju, o čemu da blagovremeno izvesti crkvene tutore i svoje parohijane.
Ravnim načinom, sveštenik da ne služi svetu službu u sasvim prostom odelu, sašivenom od cica ili običnog platna i tome slično već napremjeno od vunene ili svilene tkanine. – Odjejanje svešteničko treba da je lepo skalupljeno, složeno, parče po parče u naročiti za to sagrađen orman, koji da stoji u priprati hrama.
2. Svešenik mora imati u sv. Oltaru Službenik, čist, neizbrljan, nepocepan, iz koga će čitati molitve i ostalo pri služenju sv. Liturgije. Svešteniku se strogo, zabranjuje da pri služenju sv. Liturgije ma što na pamet govori, već mora sve iz Službenika da čita, pa ma to bio i običan uzglas. Ovo je zabranjuje i zbog moguće pometnje, ili zabune sveštenikove pri čitanju ili uzglašavanju kojom bi – zabunom – mogao ne samo proizvesti nered, no i sebe uniziti, a slušaoce u neprijatno stanje dovesti. Samo molitvu pri Malom Vhodu, blagosiljanje Vhoda, izvesna prošenija, ili uzglašavanje na Velikom Vhodu u hramu, treba sveštenik na pamet da zna. Ostalo sve da se čita iz Službenika.
3. Pri vršenju velike večernje, praznične jutrenje i svete službe, treba da ima bar pet sveća za osvetlenje sv. hrama: dve na sv. Prestolu[32], i dve pred ikonostasom na svetnjacima pred prestolnim ikonama – Spasitelja i Bogorodice. Sveće moraju biti od čista voska. Sveće od loja ili stearina ne smeju se nikako upotrebljavati. I sveštenik i tutori dužni su se starati, da se za crkvu nabavljaju sveće od čista voska, bez ikakve smese. Toga radi, kako sveštenik tako i tutori dužni su ili lično ili preko nadležne vlasti kontrolisati prodavce voštanih sveća. A u isto vreme da obraćaju pažnju i na one sveće, koje budu donosili hrišćani u crkvu, pa čim primete, da nisu od čista voska, odmah da ih iz crkve uklanjaju.
Osim sveća, u hram a radi njegovog osvetlenja upotrebljava se i zejitin u kandilama, koja su nameštena pred Raspećem, Prestonim Ikonama, pred ikonom Sv. Jovana Preteče, ikonom hrama, Tajnom Večerom i ostalim ikonama. Pred služenje velike večernje, velike – nedeljne i praznične jutrenje i sv. Liturgije, pale se sva kandila. Pri manjim i posvednevnim Bogosluženjima, obično se pale samo tri kandila: pred Raspećem i pred Prestonim (Spasiteljevom i Bogorodice) ikonama.
4. Radi kađenja sv. hrama pri Bogosluženju, potrebni su izvesni smolasti mirisi – tamjan i izmirna, kojih treba svagda u hramu da ima. Sveštenik je pak dužan, da svagda pri Bogosluženju kadi, kad je za to propisima crkvenim određeno. Tako, i za vreme čak i obične posvednevne jutrenje i večernje, a kud i kamo pre, za vreme vršenja velike večernje, velike jutrenje a osobito Liturgije, obavezni da u izvesno vreme tih Bogosluženja kadi. Onaj sveštenik, koji bi ovu dužnost prenebregao i izvršio koji obred u crkvi bez kađenja i bez osvetljenja hrama Božjega, taj bi bio odgovoran pred Bogom, pred crkvom i pred nadlenom vlašću, kao nemarljivi vršilac Božanskih tajana i prekršilac crkvenih propisa.
 
6
 
Sem svega navedenoga i svešteniku i crkvenim tutorima stavljeno je i stavlja se u dužnost, da crkva svagda ima i svoga čteca, pevača i crkvenjaka. Prvima tj. čtecu i pevaču dužnost je da pri Bogosluženju čitaju i pevaju u crkvi kada time pomažu svešteniku u vršenju sv. Bogosluženja. Ako dotična crkvena uprava ne bi, zbog malih crkvenih prihoda bila u stanju da plaća i čteca i pevača „pevčika“, onda se u takvom, krajnjem slučaju može ograničiti samo na pevače i crkvenjaka.
Pevač pak treba da je upoznat kako sa crkvenim pravilom, tako i sa pevanjem crkvenih pesama, dakle da zna Osmoglasnik, i bar po jednu heruviku i po jedan pričastan. U ostalom, sveštenik je obavezan, da svagda pevaču pokaže, a prema službi dotičnoga praznika, što se ima toga dana pevati i uopšte kakvo pravilo toga praznika. Ovo je sveštenik dužan učiniti pre početka večernje, jutrelje, odnosno Liturgije te da za vreme samoga Bogosluženja ne bi bilo kakvoga nesporazuma i nereda. S toga se svešeniku strogo zabranjuje, da za vreme samoga Bogosluženja ne sme protestovati glasno, niti ukorevati niti vikati iz Oltara na pevača, ako bi ovaj slučajno (u pevanju i čitanju) pogrešio. Ako su pogreške manje prirode, neznatne, sveštenik treba da oćuti i glasno ne popravlja. No ako su pogreške veće prirode, onda će sveštenik nemim znakom – mimikom dati na znanje pevaču, bilo da pevač dođe u Oltar pa da mu sveštenik šapatom pogrešku ispravi, bilo da sam sveštenik iziđe iz Oltara za pevnicu i pevaču tihim glasom pokaže u čemu je pogrešio i da ga popravi. Nu izlaženje iz Oltara može učiniti samo do Velikog Vhoda (ako se sv. Liturgija vrši) a posle nikako. Koji bi se sveštenik pak toliko zaboravio, da glasno i nabusito ili prekorno ispravlja i popravlja pevača za vreme Bogosluženja, taj bi se ljuto oglešio o svoje svešteničko dostojanstvo i ugled, kao i o svetinju hrama Božjega, u kome treba da kod sveštenika svagda provejava najčistija pobožnost, prava i istinita smernost i krotost kao stojitelja Božanskih tajana, istinita ljubav i snishođenje prema mlađima. Sem toga sveštenik larmom svojom u crkvi unizio bi samo Bogosluženje i proizveo bi negodovanje i sablazan međ bogomoljcima, a to bi sve, razume se, navuklo na sveštenika tešku odgovornost i pred Bogom i pred sv. crkvom. U hramu Božijemu treba da je sve skromno, tiho blagopristojno, pobožno, sveto, uzvišeno i „vsja po činu“… Svaka crkva treba da ima ne samo pevača no i crkvenjaka – crkvenoslužitelja, kome je prvenstvena dužnost da prislužuje svešteniku u sv. Oltaru; da donosi vatre da dodaje svešteniku kadionicu i td., kao i da čisti crkvu, pali kandila, pali sveće van Oltara – (a u sv. Oltaru na sv. Prestolu i na Proskomidiji pali sveće samo sveštenik), zvoni i td..
Svešeniku se najstrožije zabranjuje, da samoga sebe poslužuje u svetom Oltaru tj. ne sme npr. saginjati se, metati vatru u kadionicu, tamjan i tome slično, jer bi takvim postupcima unizio onoga, koga on sobom za vreme Bogosluženja u opšte a naročito sv. Liturgije, prestavlja.
Njemu kao vršiocu Božanske službe i sv. tajana, tačno je određe delokrug njegvog – svešteničkog – rada, kretanja i poslovanja u sv. hramu Božijemu i samo u tome delokrugu ima se on i kretati. Jer npr. zar ne bi bilo za sveštenika i za službu, koju vrši u hramu Božjemu, ponižavajuće, ako bi on pod epitrahiljem i odeždom, vršio čisto crkvenjačke dužnosti: donosio vatru, palio kandila, zvonio i td… ?
Dakle, sveštenik mora biti u hramu samo sveštenik, služitelj Boga živoga i vriti samo ono, što mu kao svešteniku prinadleži. U protivnom, ako bi se on spustio na nivo crkvenjaka i vršio crkvenjačke dužnosti, teško bi se ogrešio o svoju svešteničku službu i svoje čisto svešteničke dužnsti.
 
***
 
Kazavši u opšte velikom svetlosti, golemoj važnosti i spasonosnom značaju sv. tajne Evkaristije, kazavši o sv. hramu, njegovim glavnim delovima, potrebnim predmetima i utvarima, sasudima za vršenje sv. Liturgije; kazavši u glavnome i o vršiocima sv. Liturgije – svešteniku i đakonu, njihovoj spremi i spremanju za vršenje sv. službe; kazavši naposletku i o licima, nižim crkveno-služiteljima, kao pomagačima i prislužnicima svetom hramu Božjem, mi sada prelazimo na izlaganje samoga poreka ili načina vršenja svete službe – Liturgije – i kako treba ona da se vrši.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izjasnenije Liturgiji Iv. Dimitrevskago str. 37 i dalje.
  2. – tamo
  3. – tamo
  4. Tipik gl. 9 – večernja. Činovi. Liturgija Zlatousta – vidi posle vhoda s Jevanđeljem.
  5. Sama reč Oltar – Altar – alta ara – znači: uzvišeni žrtvenik, jer on treba da je njuzvišeniji deo hrama, i da tako bude na dogledu svima, koji su u hramu.
  6. Ako bi Sračica sasvim ovetšala, poabala ili pocepala a hram je osvećen, onda s blagoslovom nadležnoga Arhirereja i propisnom molitvom može se i treba da se novom zameni.
    Isto biva i sa – Inditijom. (Vidi Učiteljnoje Izvjestije – 239. Hojnacki – str.66.
  7. Antimins treba da bude iz lanene ili svilene tkanine, a Iliton od obične materije i nešto veći od Antiminsa.
  8. No ako je crkva – hram osvećen od Arhijereja – kad se i sv. mošti stavljaju u sv. Presto, onda Antimins može biti i bez sv. moštiju.
    Izjasnenije Liturg. Dimitrijevskago. Činovnik Arhijerejski.
  9. Praktičeskoje rukovodstvo dlja svjaščenoslužitelej. . . Prot. A. T. Hojnackago str. 75.
  10. Reči: Proskomidija znači prinošenje, jer su verni prinosili i prinose, što je potrebno za svetu službu – hleb i vino; žrtvenik – na njemu se sprema hleb i vino, radi svršavanja beskrvne žrtve tj.: služenja sv. Liturgije; predloženije – verni su „predlagali“ davali dare – hleb i vino radi služenja sv. Liturgije.
  11. Učitelj. Izvjestvije u Službeniku.
  12. Tipik – posledovanije Velikoj Suboti.
  13. „Pri časje 7 – om dne“ , Tipik – 24. Januara.
  14. „Pri časje večernjem“ – Tipik 5.Januara.
  15. Vo 8 – i čas dne (po našemu 2 po podne) Tipik.
  16. Hojanacki str. 77. U Učitelnoje Izvjestije
  17. – Hojnacki – str. 81.
  18. U ovoj „krajnjoj nevolji“ mogu se upotrebiti prosfore koje su na bdenju – ligiji – u oči nekog praznika osvećene. (Hojnacki – strana 82.) Premda to Službenik zabranjuje.
  19. Ap. 2; Gangr.b; Laod 25; Dogm. Bogosl. Fil.III I. 303.
  20. Izjasnenije Bož. Liturgije Dimitrijevskago, str. 52.
  21. Učitelnoe Izvjestije – 230; Hojnacki.
  22. Izjasnenije Liturgiji Dmitrevskago, str. 55.
  23. Učitelnoe Izvestije
  24. Hojinackago – str. 57.
  25. Uveče da ispere zube i usta svoja. Ako bi ovo izjutra činio, pa bi tada slučajno proguno kap – dve vode, može služiti. (Sv. Tim. Alek. – odgovor na pitanje 1b to).
  26. Ako bi sveštenik ili đakon uoči dana služenja imao t. z. „poljuciju“, a međutim mora služiti, onda da se svesrdno pomoli Bogu za oproštaj, pročitav takozvano „pravilo ot Oskvernenija“.
  27. Vidi na strani 32 i 33 pod 2. i 3.
  28. Učielnoje Izvjestnje. Praktičeskoje Rukovodstvo dlja svjaščenoslužitelej – prot. Hojnackago – str. b3.
  29. Hojnackago – str. b3. Pravilo Molitvenoje, str. 127.
  30. Nu, ako je ko odlikovan nabedrenikom, pa ga nije nabavio ili ne može da ga nabavi, može i bez njega služiti.
  31. Ovo odjejanje nabavlja crkva iz svoga kapitala, ili crkvena opština prirezom.
  32. Ove sveće na svetom Prestolu i Proskomidiji pali sveštenik. (Hojnacki str. 68.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *