Питање:
Цењени оче помаже Бог! Интересује ме пракса везана за исповест по којој се приликом исповедања оставља новац на икони. Неки свештеници то не дозвољавају и упуте верног да прилог остави на неком другом месту (централној икони или сл.) а то посебно осуђују и монаси у манастирима и уче да је то искривљена пракса и католички обичај “откупа грехова”, и да то никако не треба радити, кад се исповедамо морамо принети само своје истинско покајање. По њима прилоге треба давати на тас, или остављати на иконама али не приликом исповести. То тумачење може бити и логично јер испада ако неко нема пара не може да се исповеди? Зашто свештеници немају јединствен став (не само по овом питању) јер овако многи су верници збуњени, и не знају шта је исправно. Хвала Вам на труду. Благословите и помјаните, грешну рабу Божију
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Многи питају за разна правила у вези понашања у храму, или по питању молитве, поста, исповести, богослужења, итд. Одређени детаљи хришћанског живота нам се чине изузетно важни па се понекад бојимо да не направимо грешку, не знајући како би било иправно или можда, да ли би било боље урадити овако или онако. Међутим, и на први поглед се може видети да се наша вера и Црква не састоје од безбројних правила и закона по питању свега и свачега. Јер Господ од нас тражи милост, љубав и синовску оданост, а не жртве, најамничку послушност и исправност, хладну коректност и војничку дисциплину. Треба се трудити да напредујемо у вери и у хришћанским врлинама, у благој нарави, у стрпљењу, у показивању љубави према Богу и ближњима. Хришћани који се за то старају и који то траже, неће се збуњивати овим о чему пишеш.
Познато је да су у Старом Завету Јевреји хтели да достигну праведност кроз испуњавање разних верских закона и правила. Временом је то инсистирање на правилима живота и понашања постајало камен спотицања за многе, а нарочито за Хришћане који нису били из јеврејства и који нису имали такве законе у својој традицији. Због тога свети апостол Павле на више места опомиње да је закон само васпитач за Христову науку, која се не састоји у безброј правила и закона, већ у вери, нади и љубави према Богу и према својим ближњим. Оне који су инсистирали на поштовању старозаветних правила он пита: „Ово само хоћу од вас да дознам, да ли Духа примисте кроз дјела закона или кроз проповијед вјере? Зар сте тако неразумни? Почевши Духом, сад тијелом завршавате? Зар толико пострадасте узалуд? Онај, дакле, који вам даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то због дјела закона или због слушања вјере? …а да се законом нико не оправдава пред Богом, јасно је; јер: Праведник ће од вјере живјети. А закон није од вјере, него човјек који твори заповијести живјеће кроз њих” (кроз Божије заповести, не убиј, не укради…) (Гал. 3, 2-12.) „Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса.
Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.” (Гал. 3, 26-27.) Требало би да се трудимо да испитујемо шта је Богу угодно а не да истражујемо законе и правила обављања овога или онога, што рађа препирке и свађе. „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање. За такве нема закона… Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо.” (Гал. 5, 22-25.) „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов.” (Гал. 2, 2.) Јер нас Господ удостоји „…да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа: јер слово убија, а Дух оживљује.” (2. Кор. 3, 6.) „Знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати” (Гал. 2, 16.) „Јер ово је Завјет који ћу завјетовати дому Израиљеву послије оних дана, говори Господ: Ставићу законе моје у мисли њихове и написаћу их на срцима њиховим, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. И нико неће учити ближњега свога, и нико брата свога, говорећи: Познај Господа; јер ће ме сви познати, од малога до великога. Јер ћу бити милостив неправдама њиховим, и нећу више спомињати гријехе њихове и безакоња њихова.” (Јевр. 8, 10-12.) Тако, говори апостол.
А код нас не постоји строго правило и закон где ће се тачно новац стављати. Многи то и код мене чине, и након исповести ставе прилог на икону. У почетку сам им напомињао да однесу код тутора храма или да ставе у прорез код целивајуће иконе на средини храма, али сам после одустао од тога, јер ми се учинило да људи желе да учине неку малу жртву, и да их ја у томе спречавам. А онај ко је добронамеран, ко у срцу има мир, радост и љубав према Богу и своме ближњем, разумеће то, и понеће терет другога, испуњавајући тако закон Христов. У томе се треба вежбати.
Поздравља те, о. Срба
