Питање:
Помаже Бог. Имам 37 година. Мој супруг је умро 9.јануара 2011. године. Знали смо се од седамнаесте године. Били смо најбољи другови из школске клупе и после извесног времена се заљубили. Била је велика љубав, али на жалост тада није потрајала. Он је отишао у Русију са 19.година, а ја сам наставила свој живот тражећи љубав у неким другим људима. Бог је хтео да се сретнемо поново после осам година када су се поново покренула наша осећања и тада сам осећала да је то једина особа за коју желим да се удам. Међутим њега је нешто вукло да се врати поново у Русију, мислећи да је то што га тамо чека веће или лепше од љубави које имамо једно према другом. Опет смо се заборавили и наставили наше животе. Бог није хтео да се удам и ако је било прилике. Прошло је поново осам година од нашег последњег виђења и један дан сам се пробудила са незадрживим осећајем да га нађем. Тада сам сањала његову мајку како нам намешта брачни кревет. После неких недељу дана нашла сам га, али он више није био исти. Тада сам сазнала да му је мајка умрла пре годину дана, а он је од порочног живота у Русији пао на дно, а поготово када се суочио са смрћу мајке. Знала сам одмах да морам да му помогнем. И поред рођеног брата који му је једино остао и друге родбине, ја сам једино успела да му приђем и покажем му пут како да устане. Сигурно је он и пре мене био свестан свог пада, али му је требала нечија рука. Венчали смо се после два месеца и били заједно на путу његовог опоравка. Хтели смо да се венчамо и у Цркви, али смо чекали да се све среди. У току прве и друге године брака, живели смо у највећој љубави, говорили једно другом да смо најзад код куће. Успео је да нађе одличан посао, и био је поново онај стари, весео, спреман сваком да помогне, свестан вредности живота. За Бадње вече тражио ми је да му кажем “Оче наш” да би га први пут рекао за Бозић док смо ломили чесницу. 8. јануара после дивног, спокојног дана, му је позлило и преминуо је 9.јануара. До свега овога тихо у себи сам веровала у Бога. Знала сам да ће да ми помогне у свакој невољи. Сада сам се окренула тој помоћи још више. Покушавам да схватим шта нам се десило. Радосна сам што је отишао на овакав начин, али опет се стално питам како нам није дато још неко време, јер Бог зна да је то била права љубав (он је мени своју љубав показивао из дана у дан) , могли смо толико тога још да урадимо, јер смо били на правом путу. Кренули смо од најгорег, а достигли најлепше. Питам се да ли за једно такво искушење није награда да остаримо заједно? Да ли могу да се надам, својим начином живота и молитвама за његову и моју душу, вечном животу са њим у Христу. Да ли нас Бог воли и жели да се покајемо за своје грехе на време, да би били са Њим? Да ли ће нас наша љубав, везивати и у другом животу? Опростите на дужини писма.
Ana Bogunovic
Одговор:
Бог Вам помогао Ана, Нека је покој души Вашем преминулом супругу. Амин. Све што се дешава у човековом животу има смисао који је само Господу потпуно јасан. Ваша љубав из младости је завршила свој животни пут у Вашим рукама. Он је вероватно читавог свог живота тражио нешто и бежао од нечега што је била заправо лепа реалност. Можда га је Господ позвао себи у тренутку када је поново желео да побегне од своје вољене реалности? Жао ми је да нисте успели црквено да се венчате. Ипак, Ваша животна борба за вољену особу није престала. Наши покојници још увек живе у другачијем облику безтелесног постојања. Такође и љубав супружника поприма другачији облик безтелесне привржености. То је љубав која открива нову димензију постојања у човеку. Кроз молитву упућену Богу за покој душе преминуле, вољене особе, Бог у људима јача узајамну љубав и узајамни “вечни помен”. Зато је наша црква одредила четири суботе у години које су посвећене нашим покојницима да их се сећамо како би и они нас помињали у својим молитвама пред Господом. У Божијем царству су сви добри људи као браћа и сестре свог вољеног Оца небеског. Тамо нема пристрасности већ сви служе Господу анђеском песмом: “Свет, свет, свет је Господ Саваот.” Трудите се да својим животом прослављате Бога – Цара небеског чију славу и Ваш покојни супруг сада осећа. Када осетите милост Божију у свом срцу, осетићете и праву љубав према свом покојном супругу. Ваш молитвеник пред Господом, о. Мирослав
