Праштање грехова

Питање:
Помаже Бог, поштовани оче Љубо, хтео бих најпре да вам се захвалим на времену и труду које налазите да би нам одговарали на наша питања. наравно не само Вама, већ и свим осталим свештеницима који нам овим путем помажу, али Вама пре свега јер ми је тешко наћи паметнију савремену литературу од ових ваших одговора. Ипак, једним својим одговором сте ме мало збунили, па бих Ваш замолио да ми појасните у чему грешим у његовом тумачењу. Ради се о одговору на питање жени која је преварила свога супруга (http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=302) . цитирам: „Исповест није блаблаоница без суза у којој се не открива наша права личност пред човеком – исповедником, који је ту поред нас као „сведок“ (требник) . Он је ту само због тога што треба да произведе ефекат правог стида и срамоте, а није Бог који једини има право да отпуста грехе.“ У Јеванђељу по Јовану, сам Господ Исус Христос својим ученицима говори следеће: Јов. 20; 21-23 „А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.“ „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! “ „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“ Надам се да ово нисам погрешно извукао из контекста и да Ви добро разумете у чему је моја дилема. Исто тако бих Ваш замолио да ми, ако имате времена и воље, појасните због чега је Бог прекорио Елифаса Теманца и његова два пријатеља, у последњој глави књиге о Јову? Они су од почетка укоравали Јова да треба да се покори Божијој вољи, а на крају Бог Елифасу каже: „распалио се гњев мој на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о мени право као слуга мој Јов“. Мени се то криво говорење некако поткрало и не примећујем шта су то ова тројица погрешно тумачила? Можда једноставно били достојни укоравати бољега од себе? Замолио бих Вас оче Љубо да ми мало помогнете у тумачењу ове приче. Унапред Вам хвала,
Јован


Одговор:
Драги Јоване, Опростите што много касним.
Бог је једини који опрашта грехе човека, и никако не може то човек да учини сам. Сећате се негодовања књижних – образованих јевреја када су у својим срцима рекли: па само Бог може да опрашта грехе, а ко је Овај (мислећи на Господа) ? Бог даје службу свештеничку, надахнуту Духом Светим, и своје ученике кроз апостолско пријемство шаље нас у свет да и „опраштамо гехе“. Али ми то радимо не као индивидуе него као Црква, у нашој служби њој. Дух Свети води и дише у Цркви, он надахњује и даје утеху (утешава-Утјешиттељ) , па и онда када сазнамо да смо пали и даје нам снаге да устанемо и кренемо даље.
У последњих деценију – две, дакле са великим закашњењем, код нас се почело да говори о утицају латинске теологије на нашу православну мисао, али нажалост, са једном новом систематиком и служењу сасвим нечем другом што је и довело до ових непријатних дешавања која саблажњавају наш народ. Али једно од тих академских питања утицаја „латинске“, унијатске или католичке теологије, односи се и на свету Тајну исповести. У тексту ове Тајне, у Требнику, духовни отац јасно говори оном који се исповеда: „ја сам (овде) само сведок да све пред Њим сведочим што ми кажеш…“ (по сећању и личном преводу) . Да сам свештеник не опрашта грехе говори и ова издвојена реченица из истог текста: „Реци све шта си учинио, да добијеш опроштај од Господа нашег Исуса Христа“. Дакле, само Господ Исус Христос, или Бог, опрашта грехе а не свештениник, нити владика, нити било ко на овом белом свету. Онај ко исповеда, као свршитељ чина Исповести говори: „немој да дођеш у лечилиште (Црква) а да не исцељен одеш“. А на другом месту ове Тајне он се моли да га кроз покајање Господ „примири и присједни Светој Његовој Цркви, у Христу Исусу Господу нашем“. Дародавац тајни као благодати је Бог а не може да буде човек, нити ће икада то бити. Може да буде проводник те благодати кроз разне начине обожења. Покајање је враћање из греха у Тело Цркве, из не природног стања у природно, и зато је много већи проблем „греха у Цркви“ од неких данашњих покушаја да га тако лако објасне (Зизјулас) .
Али вас вероватно збуњује формула, или текст опраштања греха оном ко се каје, које је чисто латински, или католички, и она је унесена у нашу Цркву кроз чувени требник Петра Могиле. Тај накнадни текст није правосалавно искуство и нигде се до тога он не налази у нашем православном наслеђу. Он је једноставно уметак и на њега не треба да се обраћа пажња, и треба га сасвим одстранити.
По св. Кирилу Александријском „само једини истинити Бог може и има власт да опрашта извршене грехе… По мом мишљењу –каже он, када отпуштају грехе или их духоносци задржавају врши се на двојак начин. Или призивају крштењу оне, који би требали по светости живота да га приме…, или некима не допуштају и удаљавају их од те Божанске благодати које су за сада недостојни“. Мало ниже овај светиттељ даје још једну мисао, уједно и вама одговор, да он разуме „отпуштање или задржавање грехова“ чисто дисциплински у Цркви, када црквеноначалије санкционише неприхватљиве ствари за заједницу њеног Тела. У том случају служба поредка и посушања припада апостолском пријемству – апостолима, а данас јерархији по службама, да је уређују у том датом еванђелском ауторитету (Творенија, књига 3) . Не ради се о директном отпуштању греха. Ради се о канонском устројству Цркве, како Земаљске тако и Небске (аналогно „свезивању и разрешењу“ чак и на Небесима) . И у Осмогласнику на вечерњи гласа трећег, у трећој стихири Црква пева: „и Свајтаго духа поју власт“ (и певам власт Светог Духа) , јер је та власт дата и ученицима. Власт у Цркви.
Једино Бог опрашта грехе зато што Он Један Једини „зна сакривено и тајне срца људског, и једини има власт отпуштати грехе“ (10 јерејска молитва на шестопсламију јутрење) .
Што се тиче питања у вези Праведног Јова на њега морам да вам одговорим препричавањем извесног тумача Библије Лопухина.
Јов је грешио само у расуђивњу свог односа према Богу и био је безусловно у праву када је штитио своју невиност. Супротно томе, његови другови су били дупло неправдни: они су га без било које основе кривили за грехе у претпоставци („Заиста је злоба твоја велика, и твојим безкоњима нема краја“ 22, 5) , и на тој хипотетичној мисли су оснивали факт – мисао о Божанском правосуђу. Мало су се хипотетички петљали у Божији суд, што је била уствари њихова осуда. Осуда је страшан грех за човека у Цркви. Ми њом индивидуално претендујемо на Бога и на Његове судове. Узимамо му посао у своје руке а Његово бескрајно човекуљубље потискујемо на страну.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *