Питање:
Имам свекра који каже да верује у Бога а кад почнеш причати на било какву тему о вјери или рецимо где душа иде после смрти он једноставно бјежи од тог или каже, ја кад умрем ништа ми нетреба и нема ништа само умреш и сахране те или уопште неће да разговара не ту тему почне се свађати или изађе вани.Да ли се чега плаши? Само да напоменем да никад не пости нити у цркву иде нити се моли а кад узмем да окадим кућу и не устане да се прекрсти.И још једно питање молим вашу, у кући имамо мању Исусову икону испред које гори мала сијалица, он је стално гаси а ја и муж ми, а и свекрва, ми стално палимо.Кад сам га питала зашто је гаси он је рекао смета ми светло и нисте у цркви да нон стоп мора светлити пред иконом, једном је чак рекао да ће је искршити. МОЛИМ ВАС ДА МИ ОДГОВОРИТЕ И ДАТЕ САВЕТ СТА ДА РАДИМ У ВЕЗИН СВЕГА ТОГА?
Гордана
Одговор:
Драга сестро Гордана, Твој свекар је, као и многобројни Срби са њим, практични атеиста. Он можда каже да верује у “нешто”, “нешто постоји”, али он са хришћанском веро сигурно нема ничег заједничког. То је вероватно последица његовог васпитања, како у породици тако и у школи. Твоја свекрва није успела да њега у браку приведе вери хришћанској, али је, хвала Богу, твог мужа (а и дугу децу, ако их је имала) , сигурно још у детињству кристила и усадила у њега семе хришћанске вере и морала. Свекра, сви су изгледи, не треба убеђивати да промени свој однос према вери и да је чак и практикује. Помишљаш, да се он можда нечега плаши. То може бити. Преступник би волео да нема полиције, злочинац да не постоје суд и затвор. Човек, чија је савест оптерећена, а нема снаге да сагледа своју прошлост и стање своје душе, да призна пропусте и сагрешења и да се покаје, њему је у интересу да душа умре са телом, да не постоји суд Божји и вечно испаштање. Једноставно, како свекар каже и прижељкује: умреш, сахране те и готово. Е, то би заиста била вапијућа неправда. Многа добра дела нису на земљи, за живота починиоца, доживела признање, па и похвалу, као што и многа злодела, злочини и неправде нису од земаљских судова санкционисани. Ако би тако било, онда би на земљи било популарније зло него добро, онда би састављач антихришћанске шунд-песме “Узми све што ти живот пружа” био у праву. Живети безобзирно, не бирајући средства за личну “срећу”, јер се “само једном живи” и тај живот треба максимално искористити. Тачно је да је живот на земљи непоновљив, али тај јединствени живот, у заједници душе и тела, треба тако провести, како би сваки од нас могао, попут Апостола Павла, да каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2.Тим.4, 7) , или како каже Његош: Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити.
Настојте, драга сестро, ви који сте у кући у већини, који сте хришћани, да не раздражујете свекра који још увек живи у свом свету практичног безбожништва. Настојте да својим понашањем код њега ипак изазовете осећај да он вама чини неправду, да он вама смета у вашој практичној побожности, док ви не чините ништа против његових уверења. Ако му смета упаљена сијалица, немојте да је палите цео дан, можда један сат ујутро и сат увече. Неће га то можда иритирати. Кућу окади кад он није присутан, а тада вршите и домаћу молитву. У сваком случају, немојте да заподевате са њим разговор који он не жели. Можда ће он тада вас троје нешто упитати. Будите што је могуће више стрпљиви према њему. Молите се Богу за њега, да Бог учини оно што ви не можете: да покрене у његовој души жеђ за вером и успостављањем породице као Цркве у малом.
Молим се Богу да у вашој породици завладају мир и слога у добром.
Ваш о. Душан
