NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » POVRATAK IZ ONOGA ŽIVOTA

POVRATAK IZ ONOGA ŽIVOTA

Čudesno viđenje monahinje Evpraksije
 
POVRATAK IZ ONOGA ŽIVOTA
 
Monahinja Evpraksija, vrlo čestita i pobožna monahinja sa ostrva Kalimnosa, u Egejskom moru, umrla je oko 1950. godine u ženskom manastiru na Kalimnosu, imala je pre dolaska u manastir čudno viđenje, koje je trajalo tri dana. Svi njeni rođaci su mislili da je umrla, ali je nisu sahranjivali radi toga, što je njena majka primećivala da joj na vratu jedna arterija pokazuje znake života. Za to vreme ona je poput mnogih svetih ljudi i ugodnika Božijih, doživela čudesne vizije iz raja i pakla, koje su kasnije sa velikom pažnjom, a i po nalogu pri viziji, ispisane.
Ovaj zapisani tekst njenih vizija dao nam je starac arhimandrit Amfilohije Makaris, duhovnik ženskog manastira „Evangelizmos“, na ostrvu Patmosu, koji je bio prisutan kada je ovo zapisano. Svojim bogougodnim monaškim životom on je postao poznat mnogima u svetu. Nedavno je blaženo preminuo u Gospodu, imao je svetiteljsku končinu. Preselio se u Carstvo Nebesko pred Uskrs 1970. godine. Igumanija Efimija iz ženskog manastira „Zoodohos Pigi“ na Patmosu, gde je ovo svoje viđenje ispričala blažena monahinja Evpraksija, takođe je u životu i može potvrditi sve ovo.
Ovo svedočanstvo o onome svetu poslao nam je, u svom prevodu sa grčkog na srpski, o. jeromonah Atanasije Jevtić, koji je boravio duže u Grčkoj. Otac Atanasije je često posećivao evangelski znamenito ostrvo Patmos i tamo je upoznao o. Amfilohija Makrisa, od koga je i dobio ovaj tekst.
 
Pisari
 
***
 
Jednog dana u vreme zime, 28. novembra 1911. godine, pošavši sa jednim od moje braće po Hristu, po imenu Amfilohije, u ženski manastir „Zoodohu Pigi“ („Živonosni izvor“), koji leži na zapadnom kraju varošice našeg ostrva Patmos, posetih, po odobrenju igumanije Efimije, jednu moju srodnicu monahinju.
U njenoj keliji behu i njene dve duhovne sestre, koje kada nas videše, ustadoše da se povuku i udalje, no naša monahinja, znajući da naša poseta nije radi nečeg posebnog, ne dade im da odu. Tako one i ostadoše. U međuvremenu, pošto se povede reč o Božjem promišljanju, o nama ljudima, jedna od dveju monahinja, po imenu Evpraksija sa ostrva Kalimnosa, ispriča nam ovo divno Božje čudo koje se s njom desilo. Uzdahnuvši duboko, ona poče kazivati sa skromnošću:
„Verujem da u naše vreme nema čoveka sa toliko svesnosti o svojoj grešnosti, a da ima toliko mnogo dokaza o Božjem promislu, kao što sam to ja“. I to rekavši, ona zaćuta sa umiljenjem. „A ko može, reče druga monahinja sa istom takvom smirenošću, da opiše ili makar da shvati beskrajnu pučinu sudova Božanskoga promisla, kojima je jedini cilj ostvarenje našega spasenja“?
„U tome slučaju ,reče opet smirenoumna monahinja Evpraksija, u slavu raspetoga moga Gospoda Hrista i za ljubav Zaštitnice naše obitelji „Živonosnog izvora“, Presvete Bogorodice, i za našu duševnu utehu, prinuđena sam danas da vam ovde izložim čudesne tajne koje su mi se dogodile od Božanskoga Promisla i koje su me odvele da se izbavim iz kandži svetske sujete i da pribegnem u ovo kolo (tj. u monaštvo).
Godine 1900. poče svoje kazivanje monahinja Evpraksija jedne od onih strašnih noći, kada sam bdila kraj postelje moga blaženog, teško bolesnog muža, mene savlada lak san, i u snu videh kako nastade veliki zemljotres, i ja kao od straha izaćoh iz kuće naše da se tobož spasem. Ali, stadoh zaranjena kada videh da svetli sav Kalimnos od žive svetlosti. Tada pogledavši k nebu, ja videh gde se delimično otvori nebo, pojaviše se vrata od Istoka ka Zapadu, i kroz ta vrata ugledah neizrecivu svetlost koja je dolazila od mnogih upaljenih svetiljki. Zapanjena tim viđenjem, ja iri tom ugledah gde se kroz ta vrata pomalja veliki Krst, tamne boje, od orahovine. Krst su pratili Anđeli, pevajući nebeske pesme, a neki su od njih kadionicima kadili, da kađenjem omiomire atmosferu. Pri tome, ja sam se trudila da pažljivo posmatram to čudesno zbivanje, jer mi se htelo da doznam u kom se pravcu kreće povorka. Na kraju primetih da se kreće ka mestu gde sam ja stajala. Krst, pak tiho i lagano, pođe i zaustavi se nad mojom glavom. Prema njegovoj veličini učini mi se vrlo lak. Zatim, pošto sam se okrenula, celivah njegovo podnožje, promucah prikladne tropare Časnome Krstu koje nisam baš dobro znala. Onda Krst, odmaknuvši se malo, stade u vazduhu. Tada videh iz blizine Hrista živoga, raspetog, sa trnovim vencem na glavi. S desna i leva od Krsta videh mnoge od Svetih tj. Časnog Preteču, Svetog Nikolaja, Svetu Ekaterinu, koja nošaše krunu na glavi, Svetu Kaliopu, Mariju Magdalinu, Salomiju, Svetu Varvaru i druge.
Zatim Anđeo prinese Hristu venac od neuvenljivih, belih cvetova, a On ga, prišavši mi bliže, stavi na moju glavu. Ne verujući prosto tome, ja skrušeno rekoh Raspetome: „Da, Gospode, taj venac je vrlo divan, ali ja imam svoj. On pak, u odgovoru na to reče mi, osmehujući se: „Venac koji imaš, kroz neki dan uzeću ti ga“. Posle toga pokaza mi i svetao prsten i reče: „Uzmi ovaj prsten i stavi ga na svoj prst za obručenje“. Sve to kao neočekivano, veoma me začudi. Ali ja, shvativši smisao toga, rekoh Hristu: „Žalim Gospode, za ovo što vidim, no ja sam već udata“. A On mi u odgovor reče: „Venac koji imaš i taj prsten koji nosiš Da sam ti dao i sada ti to uzimam. Pogledaj da vidiš šta će se desiti sa prstenom koji nosiš“. Pogledavši prsten, videh da se topi i iščezava. „Zato sada stavi, reče mi,Hristos, na prst ovaj prsten koji ti pružam“. Ja sa zadovoljstvom primih prsten, ali ne krijem istinu da zažalih što izgubih svoj. Na kraju, pošto mi Gospod reče da je nemoguće da nosim dva prstena, ja se osetih prinuđena da primim novi prsten, i Hristos mi ga stavi na prst.
Razmotrivši sa pažnjom ovaj prsten, videh ga u vidu zlatnog kruga koji okružuje čvrsto moj prst, i na njemu pričvršćen dragi kamen na kojem beše nacrtana kotva, koja svojim savijenim krajem probada zmiju kraj guše i drži je zubima. Diveći se sjaju i umetnosti sa kojim beše izrađen prsten, ja upitah Hrista za vrednost prstena. „Taj prsten, reče Gospod, na zemlji je od neprocenljive vrednosti; samo je na nebesima poznata njegova vrednost. Prsten koji obuhvata tvoj prst, pretstavlja blagodat Moju, koja te uz pomoć Svetitelja, koje treba da prizivaš, štiti i čuva od svakoga zla. Kamen na prstenu označava nepokolebljivu veru, koju treba da imaš u Mene. A kotva, koja ustima drži zmiju za vrat, jeste Večnodjeva Mati Moja, koja, kad položiš svoju nadu na Nju kao kotvu i toplo Je prizivaš, znaj da će Ona u toku čitave tvoje borbe protiv neprijatelja tako držati njihovu zmiju, da ti ne nanese duhovnu smrt. Znaš li da si predodređena da se boriš protiv đavola?“ – Ne – odgovorih Mu. – „Znaj, dakle, Ja ću uzeti muža tvoga, a ti ćeš biti monahinja. Evo sada postaješ velikoshimnica“. Rekavši to, Gospod odmah dade znak te Sveti oko Njega počeše sa umiljenjem pevati milozvučnije. Zatim Gospodu dadoše makaze. Ja, pak, načinivši tri metanija, sagnuh glavu pred Njim, a On, postrigavši kosu moju, nazva me Evpraksija, i vlasi moje dade jednome od prisutnih Svetitelja. Posle toga, Gospod mi obuče beli hiton (haljinu), koji, kad zakopčah oko vrata, odmah uvideh da sam bila potpuno naga i bosa, i Gospod mi dade samo taj hiton koji pokrivaše telo moje. Zatim, pošto mi dade sveću i brojanice, Gospod dozva po imenu napred spomenute Svetitelje da me oni uhvate za ruke i vode me u krug oko časnog Krsta.
Posle toga stadoh ponovo pred Raspetim, koji mi reče: „Evpraksija, neka ti je znano da ćeš ići u veliku borbu i da ćeš se boriti protiv velikih iskušenja. Ali nemoj očajavati, niti se i najmanje bojati, jer prsten ti se dade zato da, imajući na umu ono što je na njemu označeno, stojiš u veri i ljubavi Mojoj čvrsto, da na njoj kao na nakovnju udarajući Mati Moja glavu zmije (tj. đavola), sprečava njegove silovite napade protiv tebe“. Ja, međutim, zahvaćena strahom, molih Hrista, ako je moguće ,da mi olakša borbu. No On mi odgovori: „Moguće je, dakle, ali prema borbi biće i nagrada. Nemoj zaboravljati da je moguće sve onome koji veruje, i dovoljna ti je blagodat Moja“. Rekavši to, Gospod dade znak da me obaspu zlatnim lišćem. Na kraju mi čestitaše Svetitelji koji su bili oko Njega, poželevši mi da se pokažem kao pobednica đavola. Onda se ja poklonih Hristu. A On blagoslovivši me znakom Krsta, vrati se na nebo sa svom Svojom pratnjom u pesmama i himnama.
Nije od tada prošlo mnogo dana, i ja, shodno nagoveštaju Spasiteljevom, izgubih moga blaženog muža, kome tada beše 22 godine, dok sam ja imala tada 19 godina. Ali, bilo zbog moje urođene ljubavi prema mome mužu, ili od moga nehata, ili od olakog shvatanja one tajne moga postriženja i one zapovesti Spasiteljeve, mene prerana smrt moga muža, vrlo ožalosti, i to utoliko više što njegove moralne osobine behu zaista neuporedive. Moja velika žalost me sasvim slomi, i zbog toga se teško razboleh. Sedam meseci posle prevremene smrti moga muža, lekari izjaviše da je i meni smrt neizbežna. Poslednjih dana moga života, skoro ceo jedan mesec, uopšte nisam videla, a mnogo sam buncala, što je dolazilo od razgovora sa dušama umrlih poznanika i srodnika.
Na kraju, čim iz naše kuće izađe sveštenik, koji ms je tada drugi put pričestio Prečistim Tajnama, ja videh gde u našu kuću uđe neki krupan mladić sa krilima i prekrasnim likom, noseći svetlo oružje i o bedrima svojim zlatan pojas, o kojem je visila velika sablja u vidu testere, čija se ručica blistala. Kad ga videh kako ulazi osmehujući se i sa velikom blagonaklonošću, ja ga dočekah i primih, i podignuvši se, sedoh u krevet. Mladić, pak, podigavši se malo od zemlje, stade u vazduhu. U mećuvremenu, ja obukoh svoj ogrtač i opet legoh. Tada taj mladić, krupnog rasta no prijatnog i krotkog izgleda, tiho se približi i stade mi lagano jednom nogom svojom na moja kolena a drugom na grudi i reče mi: „da kažeš tvojoj majci da ti obuče najlepšu haljinu … Da ti stavi i prsten na ruku, zato što treba da te privedem na sud“.
Ovo ispričah mojoj neutešnoj majci; ona razumede da je to predznak moje smrti; odmah uradi sve to i položi me u krevet. Posle toga naredi mi Arhangel (tako mi reče da se zove): „Kaži svo|oj majci da te položi tako, da gledaš na Istok“. Moja majka prvo ne htede, ali kad jrj rekoh da tako zapoveda Arhangel, ona pristade i položi me tako. Tada Arhanđeo ponovo stade iznad mene, kao i prvi put, – jer time mi pokaza način na koji uzima duše, – pa mi reče: „Ne boj se jer ti sada nećeš umreti“. Istovremeno videh mladiće gde radosno stoje oko mog kreveta, a kod vrata videh čovečuljka sa crvenom kosom, koji beše sličan medvedu i imaše vrlo veliku glavu. Pošto mi on priđe ja se uplaših. Ali me mladići hrabriše, govoreći: „Ne boj se! Mi naročito dođosmo da te pratimo“. Tada, Anđeo, stavši i opet kao pre, uziđe iznad mene .zakrsti me tri puta, i reče: „Dušo, iziđi iz tela“! Istovremeno sa tim rečima osetih neki predmet kako izlažaše iz grudi mojih, hoteći da iziđe kroz usta. U tome shvatih da iziđoh iz svojih usta u obliku goluba, koji uzlete na ruku Arhanđelovu, a ovaj me vešto stavi u svoje naručje. Okrenuvši se iz naručja videh moje telo mrtvo, usta poluotvorena, a moju majku i oca gde kukaju.
Zatim Arhanđeo, izišavši iz naše kuće, držeći me kao što rekoh, uđe u jednu veliku kuću u istom našem gradu, gde videh levo i desno mnoge velike i lepe sobe. Takođe videh i mladiće odevene u belo i to sa radosnim licem, gde prolaze širokim hodnicima u redu i bez najmanjega šuma, i sa krajnjom tišinom izlaze i ulaze iz soba. Ovo gledah nalazeći se u jednoj od tih soba, u kojoj Arhanđeo, pošto uđe i uze me iz naručja, preobrazi me u moj čovečiji oblik. Videh sebe obučenu u hiton moj,e duhovne hirotonije (postriga). Takođe imadoh na ruci i onaj prsten Raspetoga. Arhanđeo mi zapovedi da ostanem u toj sobi dok se on ne vrati, no, čim on otide uđoše neki mladići koji, pošto me videše, a osobito kad videše prsten na ruci, namignuše jedan na drugoga i zapitaše me kako se zovem, i zapisaše u knjigu moje ime „Atina Alahizi“. (Tako beše moje ime pre monašenja).
Kada oni otidoše, dođe Arhanđeo i uzevši me za ruku, pa preobrazivši me opet na čudesan način u goluba, stavi me u naručje i iziđe iz pomenute kuće. Onda prelažaše brda i šume beskrajne, zato što je trebalo, kako mi on reče, da iziđemo na vrlo viooku goru, i da sa nje lestvicom iziđemo na nebo. Kada pak iziđosmo na tu visoku goru, videh crnce divljeg izgleda, koji dugim i crnim konopcima vucijahu iz mračne provalije jednu ženu, koju poznajem i koja i sada živi na ostrvu Kalimnosu, uvezanu od glave do nogu trulim i okatranjenim konopcem. Ona, reče mi Arhanđeo ,skriva jedan strašan greh i ako ga ne ispovedi snaći će je još gore muke.
Na toj gori videh spomenute lestvice, čiji vrh zalažaše na nebesa, i donji kraj njihov ne stajaše na zemlji, nego beše dosta odvojen od zemlje. Ne znam od čega su te lestvice, boja im beše siva, a stepenice uske i na priličnom rastojanju jedna od druge. Mene uhvati veliki strah, kada Arhanđeo, stavši na prvu stepenicu, izazva veliki potres. Ali, on me neprestano hrabriše. Zatim mi reče da gledam unaokolo. Okrenuvši se na desno dole videh beskrajno crno more, koje pravljaše velike i divlje talase. U moru videh ljudska tela u užasnom stanju, vitlana i bacana tamo i amo po vodi, u teškim mukama. Arhanđeo mi reče da su to fariseji-licemeri. Dole ispod lestvica videh jedan veliki deo kopna (zemlje) izduženog oblika, na kojem stajahu crni i strašni demoni sa dugim kopljima, trudeći se da me zakače i zgrabe. Zatim, dok Arhanđeo nastavljaše da uzlazi uz lestvice, koje imađahu četrdeset stepenica, videh i druge demone da nas prate u vazduhu, bezbrojni po mnoštvu, vičući i tražeći da me Arhanđeo preda njima. Ali on, vadeći neprekidno novce iz neke torbice, koja mu visijaše o ramenu, razdavaše ih i brzo nastavljaše sa uzlaženjem. A oni sledujući za nama, pokazivahu zapise mojih grehova.
Zatim se okrenuh na gore da vidim da li stigosmo do željenoga Neba, i videh da se lestvica proteže u beskraj, a kroz nju, kao kroz zavesu videh troja nebesa. Prvo nebo imađaše plavu boju, drugo belu sa nekim sitnim oblačićima, a treće, uzvišenije od prva dva, potpuno svetlo i nalik na zlato.
Na kraju kada stigosmo, nađosmo se pred velikim i veoma visokim zidom, na kojem beše neka velika zatvorena kapija od mermera. Kada stigosmo, Arhanćeo pokrenu jednu veliku polugu gurnuvši je u jednu četvrtastu rupu, i otvori kapiju. Pre nego što uđosmo ,videh i drugu lestvicu ali široku. Za nju zapitah Arhanđela, a on mi reče da je to široki put koji vodi u propast. Okrenuh se nadole da vidim zemlju, ali ništa drugo ne videh osim veliki haos i to mračan. I za taj užasni prizor upitah Arhanđela, i on mi reče: „Sve što stvori Bog, beše vrlo dobro, ali ti ljudi potčinivši se grehu tj. smrti, podčiniše njoj zajedno sa vama i svu prirodu, koja uzdišući očekuje svoje oslobođenje“. I to rekavši izvadi me iz naručja, i opet me čudesno preobrazi u moju ljudsku prirodu. No sada ja imadoh siromašnu odeću i bejah bosa. Pošto pak uđosmo unutra, iđasmo veoma lako po gustoj nevenljivoj travi. Zamolih tada Anđela da me ne vraća na zemlju. „To je nemoguće, odgovori mi on, zato što vreme tvoga nepovratnog boravka u nebeskom Sionu još nije došlo“.
Dokle mi on to govoraše, okrenuh se na levo i videh jednoga ogromnog čoveka i vrlo ozbiljnog pretećeg izgleda koji stajaše i imađaše pred sobom veliku knjigu otvorenu. Ja se uplaših od njega no on hrabreći me reče mi: „Atina, ne boj se!“ Bog mi je sa ciljem dao ovaj izgled. (Mislim da mi reče da je on Adam). U ovoj knjizi koju vidiš zapisuju se imena i dela onih koji ulaze u novi Sion“. Utom videh desno od mene i jednog mladića, poznatog mi sugrađanina po imenu Mihaila, koji seđaše na predivnome konju. Srdačno ga pozdravih i radujući se zapitah ga da doznam razlog tako velike časti koju ima. „Kako se ne sećaš da sam bio žrtva za istinu braneći pravdu“. I stvarno ovaj mladić je bio ubijen zato što je zastupao istinu i svoje bližnje.
Posle toga, pođoh sa Arhanđelom malo napred i stigosmo pred drugu kapiju izvanrednog sjaja i svetlosti. Beše ona ukrašena od gore do dole raznim dragim kamenjem. No među njima su se razlikovali neki kamenovi daleko veći i dragoceniji, i beše ih dvanaest po broju. Iz njih izlažaše najživlja svetlost. U svakom pak uglu bejahu krstovi neizrecive lepote. Zid naokolo beše zlatan i svetljaše kao sunce. O kapije behu obešena tri ključa: jedan zlatan, drugi gvozdeni i treći drveni. Arhanđeo, otvorivši onim zlatnim ključem kapiju, reče mi: „Ovim zlatnim ključem ovu kapiju otvaraju bogati, ovim gvozdenim pravedni, a ovim drvenim siromašni“.
U prvi mah, kad uđosmo i videh onaj neizrecivi prizor u svoj njegovoj nadprirodnoj lepoti, s jedne strane, i s druge strane, moju bednost, stadoh u nedoumici i ne usuđivah se da učinim ni jedan korak napred. Odbijala sam da gazim po beskrajnim zlatnim ćilimima neizrecive lepote i krasote. O, kakav sjajan prizor! O, kakav izvanredan izgled čudesne lepote i novog beskrajnog života. „Nemoj se snebivati, reče mi Arhanđeo. Idi sirotice slobodno, jer je sva ta dobra pripremio Gospod za sva ona srca koja delatno primoravaju sebe da ljube Gospoda i neprekidno ga traže. Ona će živeti u vekove vekova. No gle dolazi nam u susret blagorodna Marija, koja je određena da te prihvati i privede da prođeš kroz novi Sion, i vidiš večnu slavu i blaženstva. Preporučujem ti ponovo da dobro urežeš u umu svom sve što vidiš, jer je potrebno da to popričaš onima u svetu, da znaju da je Hristos i danas i juče isti i doveka“.
Videh, braćo moja, svetlost toliko različitu od svetlosti, koja osvetljava našu žalosnu vodenu zemnu loptu, koliko se razlikuje svetlost dana od mraka duboke bezzvezdane noći. Čudesno beše to da se oči moje navikoše na to, i ne osećah ni najmanju smetnju. Naprotiv, veoma sam želela da posmatram tu svetlost nenasito. A svuda se širio neizrecivi mir. Videvši sve to, osetih se kao obuhvaćena i iznutra i spolja živim duhom, neizmerljivom radošću i veseljem.
Ovo nebo o kome je reč, i ova svetlost, koja je stvarno pripremljena pravednicima, ukoliko iđasmo mi napred postajaše sve življa i umilnija. Ja udisah neprestano i bejah sa neizrecivom željom da zahvatim onaj neizrecivi miomir, jer mi beše gorka ta pomisao da ću malo posle biti lišena svega toga, vrativši se na mnogotužnu zemlju.
Idući tako sa Marijom i gledajući sa divljenjem buduću i neprestajuću nasladu pravednih, nađoh se pred Časnim Krstom, koji beše sličan onome, o kojem sam vam rekla u početku ovog mog kazivanja. Opet videh Hrista na njemu raspetog, ne mrtvog, nego živog. Na časnoj glavi Njegovoj beše trnov venac, a oko bedara najčistije, i kao sneg belo platno. Pokraj Krsta, koji blistaše jače od sunca, videh lestvicu i trsku. Pred tim veličanstvenim prizorom svepobednog protivdemonskog oružja, mene uhvati strah, jer onoga trenutka smatrah sebe kao jedinu krivu za Njegovo nepravedno raspeće na Krstu. Ali Marija, koja beše sva oduševljena i pokazivaše žive znake duhovne radosti i srdačne ustreptalosti, reče mi: „Gle, ništavni čoveče, neiscrpni tajanstveni izvor, iz kojeg kao iz preizobilnog potoka teče svo prebogato večno uživanje novog Siona! Gle, drvo Života zasađeno od početka usred Raja i predodređeno da izleči ranu neposlušnosti, ranu praoca, koji je prezreo ovo Drvo najsavršenije ljubavi i prigrlio drvo bezumnog ravnoboštva (tj. izjednačenja sebe s Bogom) i sujetnog samoljublja i egoizma. Tako gledan, Spasitelj ne visi, nego imajući raširene ruke, zadržava vazdušnu obest demonu do vremena kada će đavo, koji nas vara, biti bačen u jezero ognjeno i sumporno i biti mučen kroz sve vekove vekova. Tako, Spasitelj uzima grehe sveta, i svi koji veruju u Njega i izbavljeni Njime od smrti dolaze ovde i poklanjaju se Triipostasnom Božanstvu. Jer u ovom gradu je presto Boga i Sina Njegovog. Takođe su tu svi koji Mu služe. Ti, dakle, priđi sada, i pokloni se trofeju čulne i duhovne prirode. Celivaj prečiste noge Njegove koje satiru glavu zmije, takođe i to blaženo Drvo na kome je uništena smrt“.
Ove pune života reči nebeske Marije, krajnje me potresoše. I roneći suze priđoh živototočnom Krstu, i načinivši tri metanija sa ljubavlju se prostreh da celivam noge Hristove. On pak stiže da pruži ruku Svoju, koju poljubih sa srdačnom predanošću. Pozadi, iza tog velikog Krsta, videh i druga dva manja.
Zatim, idući malo dalje, videsmo veliki vrt sa zlatnim zemljištem i zlatnim jabukama, prepunim zlatnih, svežih i divnih plodova. U kraju vrta, pored puta kojim hodismo videh drvo neslično ostalim drvetima u vrtu, koje beše slično maloj smokvi a imađaše lišće zeleno i dugo, koje visaše na dole. To drvo posmatrah radoznalo, jer beše srodnije sa drvetima na zemlji nego sa onima u Raju. U tom se pojavi i stade kod tog drveta prekrasni anđeo u belom i reče mi: „Hoćeš da ti uzberem da okusiš plod od ovog drveta koje se zove Adamovo drvo“? Ali, pošto naziv tog drveta izazva u meni neprijatnu uspomenu ja odbih. Marija pak, shvativši kakva je to moja uspomena, reče mi: „Ne boj se“. I dok Marija pođe da mi sama uzbere, Anđeo stiže te mi dade u ruke jedan plod. „Pazi sada, reče mi Marija, kad ga okusiš videćeš da ima sposobnost da da ukus bilo kojeg ploda zemaljskog, ili jela, ili pića, koje ti hoćeš da prestaviš sebi u sećanju“. I stvarno beše tako. Pa ipak njegov posebni prirodni ukus beše neuporediv.
Malo dalje, okrenuvši se, videh da teče neka blistava zlatna voda, ali neograničena nikakvim koritom ,i jednu divnu devojku gde drži tanak štap kojim upravlja vodom, koja talasajući se tecijaše i čudesno žuboraše. I za ovo, upitah Mariju, koja mi reče: „Ova voda koju vidiš predstavlja početak reke Jordana, čiji ćeš kraj videti kad budeš posetila zemaljski Jerusalim“.
Zatim, pošavši malo dalje, nađosmo se pred izvanredno velikom zgradom sa odgovarajućim prozorima. Ušavši u nju, videsmo mnoge redove klupa na kojima seđaše mnogo dece. Svi behu istog uzrasta do dvanaest godina i blistahu licima. Neka od njih čitahu, neka razgovarahu sa krajnjom bezazlenošću i ljupkošću. Zaista onog trenutka shvatih jasno smisao iskrene ljubavi. Način pak njihovog međusobnog razgovora toliko me očara, da sam poželela da nenasito gledam tu anđelsku decu kako razgovaraju i čitaju. No, pošto ne mogoh da razumem kojim jezikom govore upitah i za to Mariju a ona mi reče: „To što čuješ i ne razumeš, jesu one neiskazane reči o kojima govori apostol Pavle, učitelj vasione, u svojim poslanicama“. Pošto joj rekoh da Je ne razumem jer nikada nisam čitala o Pavlu, odgovori mi: „Kada se vratiš na zemlju, zapitaj za njega nekog od učitelja u tvome mestu i on će ti objasniti tvoju nedoumicu. Na kraju, pošto dovoljno stojasmo gledajući nenasito one male anđele, mi ih pozdravismo i oni nam odpozdraviše sa nadprirodnom blagošću, pa odosmo. Idući tim istim putem mi videsmo u redu sobe čiji zidovi imađahu boju neba. Tu zapitah Mariju da li mi se dozvoljava da uđem i razgledam te sobe. „Dozvoljava ti se, reče mi ona ali da zapamtiš sve što budeš videla“. Otvorivši susednu sobu ja vidoh gde u sredini visi skupoceno kandilo koje osvetljavaše sobu blagom svetlošću i dve monahinje gde sede jedna naspram druge. Pošto im glave behu pognute, videlo se da su u molitvi. Ja se odmah povukoh, zatvorivši brzo vrata, jer mi jedna od njih dade znak da izađem. Zapitah Mariju i ona mi reče da su to monahinje koje su ugodile Bogu podvizavajući se na jednome mestu, zbog čega bi ugodno Gospodu da one molitveno tihuju u toj sobici obe zajedno i mole se, kao što vidiš, i žanju plodove duhovnog veselja i nebeske radosti.
Posle te sobe, otvorih drugu i videh jednu ženu odenutu u sjajnu svetlost. Zatim otvorih treću, u njoj videh moga muža Andreju, koji seđaše na prestolu, a iznad njegove glave polijelej sa sedam kandila. Čim me vide on siđe sa prestola i pozdravi me blagonaklono. I ja, odpozdravivši ga, rekoh mu da još nisam umrla, i da je moja želja da ostanem uz njega. A on mi reče: „Poznato mi je da nisi umrla, ali da ostaneš ovde za sada je nemoguće, jer određeno vreme tvoga življenja u svetu još nije isteklo. Postaraj se dakle, da u ovom ostatku tvoga zemaljskoga života pokažeš vrlinski život i da ne stupaš u drugi brak da bi se udostojila obitavati zajedno sa mnom. Evo, pripremio sam ti stolicu, – pri tome pokaza na jednu omanju stolicu umetnički izrađenu i blistajući od čistoće. Inače, ako se udaš, onoga dana ćeš me baciti sa moga prestola, – pri tome mi on istovremeno i pokretom pokaza način pada, i dodade: ti se nećeš udostojiti da vidiš Raj“! Onda mi strogo naredi da se čuvam od greha i sa srdačnošću podnosim iskušenja, i obeća mi da će uvek biti uza me, duhovno. On mi to reče, i ja ga sa poštovanjem pozdravih, obećavši mu da ću se držati njegovog naređenja i iziđoh.
Zatim, otvorivši drugu sobu, nađoh se pred mojim poznatim sugrađaninom, koji beše umro pre pet godina, a zvao se Dimitrije Hristodulu. Pošto se pozdravismo, rekoh mu o sebi. On me uvede u jednu prostornu salu i postavi me pred dvanaest mladića istog rasta, koji blistahu većma od sunca i seđahu na zlatnim prestolima. U sredini pak te sale beše zastrta trpeza savršeno spremljena i na njoj tanjiri prekriveni, i kao da behu postavljeni za ručak. Ova sala beše osvetljena preizobilnom svetlošću koja ulažaše kroz velike prozore a oni, izgleda, behu svagda otvoreni. Ugledavši sve to iznenada, ja se veoma zbunih i postideh, i okretoh se da izađem. No Dimitrije, čiji život na zemlji beše obrazac vrline, zadrža me; i šta više podstače me da priđem i pozdravim sve njih. Pozdravih ih i priđoh Dimitriju, a on mi reče: „To su dvanaest Apostola i došli su da me posete, i evo, blagodareći darovima moje dobre žene, pripremio sam im ručak; zato da preneseš sa moje strane blagonaklonost i blagodarnost mojoj dobroj ženi i da joj kažeš da je zaboravila da izvrši sve što je obećala, tog i tog mesta, tog i tog dana“. Zatim mi kroz jedan balkon pokaza sjajni prostrani vrt. U njemu videh gde se kreću petnaestogodišnje devojčice i zalivaju u njemu drveće i cveće. Te devojčice mi rekoše da ostanom sa njima. Objasnivši im da mi je to nemoguće, ja se pozdravih sa njima i sa Dimitrijem, pa odoh.
Ušavši u drugu susednu sobu nađoh Hristodula, Dimitrijevog brata, koji je takođe bio umro, gde sedi na nekom ukrašenom prestolu i kao malo setan. Prišavši mu pozdravih ga, i ispričah mu svoJe utiske koje sam stekla do ovoga časa, a osobito mu rekoh za izuzetan položaj njegovoga brata. „Brat moj, odgovori on, zadovoljan je iz više razloga, a osobito što se udostojio da ima bogobojažljivu ženu sve što učini za pokoj duše moga brata, učini to sa dobrom voljom i bez gunđanja. Dok sve što za mene čini moja žena, ne čini to sa dobrom voljom i zahvalnošću. Zato te molim, da joj kažeš da se žalim, jer je potrebno: ili da mi šalje te darove sa ljubavlju i bez gunđanja, pa makar bili i manje vrednosti, ili da mi ne šalje formalno mnogo darova sa hladnoćom i gunđanjem. Obećah mu da ću ispuniti njegovu želju i pozdravih ga, pa izađoh i sretoh Mariju, sa kojom nastavih hod prema desnoj strani.
Videh da hodimo po jednom uskom bedemu, koji sa svake strane beše zasađen raznim mirisnim i razno bojnim cvećem; kao što su: ljubičice, karanfili, ruže i drugo, i sve beše neuvenljivo. U daljini ugledah vrtove. Na drvetu videh dečija lica neiskazane lepote sa krilima. Ona, preletajući po granama, proslavljahu Tvorca. „Ta lica koja vidiš, reče mi Marija, jesu duše male dece. I posle njihovog odlaska iz zemaljskog sveta drži ih Bogorodica tri dana u naručju Svome, dok ne zaborave svoju zemaljsku majku. Posle se deca dovode ovde“. Utom, prešavši onaj uski kao što rekoh bedem, mi iđasmo, ne kao pre zlatnim ćilimima, nego po prostrtom zelenilu. Tamo pak malo dalje videh jedno jezero puno smradnog mulja. U njemu se vide neka žena gde leži ničice. Zaptiah o njoj! Mariju, i ona mi reče: „To beše monahinja i učini smrtni greh a ne pobrinu se da se pokaje“. Još u tom predelu videh gvozdeno drvo. O njemu videh o lancu obešenu devojku, a ispod nje beloga psa, koji je stalno nasrtao na nju i strašnim ujedima zadavao joj rane. A ona je od bola ludački jaukala. „Ona se muči tako reče mi Marija, zato što je bila monahinja veliko shimnica, pa je to napustila i udala se“.
O takvoj monahinji govorio mi je jedan duhovnik, kada sam prvi put čula šta znači monahinja. Posle toga otvorih jednu usamljenu sobu i videh u njoj krevet, koji umesto dušeka imađaše plamenove ognja koji bacahu gore-dole, krevet sa čovekom i ženom, koji su na zemlji živeli u razvratu i nisu poštovali praznike. Videh dalje ženu, koja ležaše u kotlu punom mlake vode. „Ona, reče mi Marija, učini mnoge grehe i već je kažnjena ključalom vodom. Sada se pak umanji njeno mučenje, jer se udostoji da ima sina vrlo čestitog, koji postavši sveštenik moli se Gospodu za upokojenje svoje majke; i kao što vidiš uslišila se njegova molitva“. Videh i drugu ženu koja stajaše na vatri i goreći s nogu zapomagaše potresno. „Njen sin, reče mi Marija, rđavo od nje vaspitan, hoće da se poturči. Ako dakle on padne u takvo zlo, ovaj će se oganj pojačati i goreće cela u plamenu.
Videvši sve to, mi krenusmo dalje po netruležnoj travi i u međuvremenu videsmo bezbrojno drveće i ispred svakoga od njih po jedan šator. Kod vrata svakoga šatora videsmo čoveka koji sedi sa vedrim licem. Nađosmo i jednoga usamljenoga, gde sedi na ovčijoj koži, i zapitasmo ga: zašto sedi sam i nema ništa kao uzglavlje, za makar mali počinak, niti šator? Na to mi on odgovori: „Slava Svetome Bogu, jer pošto sam grešan, ja ni ovoga mesta nisam dostojan“. Zna on da ništa drugo nema do jedino ovu kožu, na kojoj seđaše , a nje se udostojio zato što je na zemlji podario nešto jednom jadniku. „A što se tiče kolibe, nemam potrebe, reče on jer kao što vidite, nebo je blizu nas, puno zvezda, i niti ima noći, niti kiše, niti vetra“.
Posle toga, reče mi Marija, da onde blizu ima i lestvica koja nizvodi ka paklu i kad je nađosmo, pođosmo niz nju da silazimo ka mestu večne osude. Stepenica beše četrnaest, i behu podjednako razmaknute jedna od druge. Kad zađosmo u duboku tamu, ja se uplaših i rekoh Mariji da je trebalo da uzmemo svetiljku, no ona, držeći me stalno za ruku, reče mi: „Ova tama ne može biti savladana od prolazne svetlosti, jer je bukvalno opipljiva rukama“. Na kraju mi hođasmo po čvrstome tlu. Meni se učini da je doba oko večeri ,kada Se pale lampe. Ona najdonja zemlja, pustoš i strahota, beše neravna i haotična. Razređena drveta behu prestarela, osušena i gotova za gorenje. Pošto zemljište beše blatno, ne nalažah mesta gde da stanem. Malo pak dalje, u jednoj velikoj provaliji videh da se prostire tama gušća od one prve i u njoj se čujaše vapaji i užasni jauci. Ne usudih se da se približim provaliji, jer se prepadoh od straha. Ovaj predeo, reče mi Marija naziva se iščeznuće.
Utom videsmo divlje crne demone, sa strahovitim licima i bednom odećom, blatnjavom i krvavom. Oni udarahu u bubnjeve veoma jako i suludo. Ovaj prizor mi poveća strah te potrčah da se sakrijem iza Marije; ona me malo ohrabri, te na demone gledasmo vlasno i sa prezirom. Oni nas posmatrahu mirno i odlažahu u pravcu onog iščeznuća. Zatim, pošavši malo napred, nađosmo se u jednoj udolini, gde zastavši malo, čusmo šum mora. Produžismo ka mestu toga šuma i videsmo, o, strašnoga prizora! More od ognja, koje bučno bacaše valove od plamena na divlju i okomitu obalu, preplavljajući u velikoj visini onu tmurnu atmosferu varničavim dimom. Na toj obali videsmo vojnika koji nam dade znak i ljubazno nas pozva da izbliza vidimo taj strašni prizor. Videsmo da se u kretanjima onih ognjenih talasa prevrću tela ljudi i žena raznoga uzrasta, i jezivo viču zapomažući: „Avaj, izgoreh!“ I zaista beše strašno to gorenje.
Tada prekinu za malo svoje pričanje monahinja Evpraksija, duboko uzdahnuvši, pa nastavi sa uzdrhtalim glasom: „Videh i druge stvari prepune straha u tom mestu večite osude. Ali pošto mi sećanje na to muči dušu, potrebno je da kažem da tada napustismo tu tamu i mesto večne, beznadežne osude, uzađosmo uz jedne lestvice i nađosmo se na onome putu gde prethodno videsmo vrtove i sobe. Kako divan beše ovaj, svuda razlivajući se miomir ovoga naprednoga grada, novoga Siona! Sada već čuh i Anđele gde pevahu krajnje savršeno sa čudesnom harmonijom, onu večnu anđelsku himnu: Svjat, Svjat, Svjat, i ostalo. Čuh samo glas, no Anđele ne videh. Učini mi se da behu gore na onome zlatnom nebu, ali su se čuli kao da behu blizu nas.
Postle obiđosmo oko kule i razgledasmo zidove novoga Siona. Oblik grada beše četvorouglast i svaka njegova strana imađaše tri kapije. Na drugoj strani videh tri gore. Jedna se zove Izgnanstvo Adamovo, a druga se nazivaše Gora proroka Ilije. Dalje me Marija povede te se nađosmo pred veličanstvenim dvorom. Iz jednog najvećeg prozora njegovog izlažaše, kao iz izvora živa i umilna Božanska svetlost, koja osvetljavaše Raj. „Sećaš li se, reče mi Marija, kada smo stajale pred Raspetim i kada sam ti rekla da Mu se pokloniš, šta je rekao? U ovome gradu je presto Božji i Sina Njegovog. Uđimo, dakle, u ovaj dvor, da vidiš i pokloniš se slavi Triipostasnog Boga našeg“.
Kad uđosmo, nađosmo se pred jednom prostranom salom i videh Svedržitelja. Imađaše pogled uzdignut gore, osmehnut, ali strašan. Desnom nogom Svojom stajaše na točku koji okolo imađaše krila. S desne strane Svedržitelja videh Hrista, koji gledaše Svojim krotkim i smirenim pogledom, sa krajnjom nežnošću i ljubavlju. Kod leve noge Svedržitelja videh lava gde leži, sa očima iz kojih sevahu varnice, a kod desne noge Spasiteljeve drugu životinju sličnu medvedu, koja imađaše lice slično čoveku. Prema levoj strani Svedržitelja videh Vladičicu Bogorodicu. Učini mi se srazmerno visoka i tanka. Nošaše odeću neboplavu sa svetlećim zvezdama, a na glavi joj beše kruna koju držahu Anđeli sa strahopoštovanjem i pobožnošću. Videh gore, iznad Oca i Sina i Presvetoga Duha u vidu goluba, iz čijih usta kao iz neiscrpnog izvora izviraše Božanska svetlost, koja, kao što rekosmo, osvetljavaše Raj. Pozadi, iza Svedržitelja, Spasitelja i Bogorodice, videh vojsku Anđela; i to prvi red behu sa dva krila, a drugi sa šest krila. Videvši sve ovo i mnogo drugoga što nisam u stanju da iskažem, ja se ukočih od straha i stajah kao ukopana. Ali me Svedržitelj pozva krotkim glasom i ja Mu priđoh. Načinih tri zemna poklona i celivah Desnicu Višnjega, zatim sagnuvši se na desno da se poklonim Bogorodici, okretoh se i pođoh da celivam noge Spasitelja, ali On mi opet pruži Desnicu; i poklonivši se Bogorodici, povukoh se unazad i stadoh, čekajući da mi dozvoli da izađem. Utom, Anđeo donese jednu dušu, i za njom iđaše mnoštvo demona koji držahu zapise grehova te duše. Videh gde se postavljaju terazije na sredinu. I na jedan njihov kraj bi stavljena duša a na drugi oni zapisi demona; i kada trebaše da padne odluka, videh Anđele da se mole sa umiljenjem da Bog bude milostiv, da pokrije grehe ovoj( duši kojoj se sudi. Na kraju, pošto duša bi proglašena za nevinu, videh Anđele da silaze sa gornjeg neba, i oni, pomazujući dušu sa mirom koje držahu u jednoj tašni, preobraziše je u uzrast oko trideset godina i odmah je povedoše u gornje nebo. A demoni ne pristajući još na tu odluku udaljiše se vičući: „Sud je nepravedan“. Posle, pošto otide prvi red Anđela, opet me pozva Svedržitelj i posavetova da provedem ostatak života po zapovestima Njegovim.
Pošto, izgleda, isteče vreme moga boravka u novom Sionu, dozva Gospod Arhangela da me uzme i odnese dole na zemlju. Tada zapitah Arhanđela za Gornje nebo i da li bi bilo moguće da izađem gore i vidim Slavu Božju? On mi reče da to nije moguće, jer se još ne udaljih za svagda od zemlje, ali, da bi razrešio tu moju nedoumicu, Anđeo povuče zavesu i ja videh svetlost još savršeniju koja izlažaše iz zlatnih polijeleja. Još videh bezbrojne horove Anđela, koji udarahu u zvona veoma skladno i pevahu najharmoničnije. Ta anđelska harmonična melodija i harmonično brujanje zvona odjekivahu posle u mojim ušima čitave tri godine. Na kraju, pošto, kao što rekosmo beše naređeno da ostavim večnu i neizrecivu radost i veselje, ja pozdravih nebesku Mariju i pođoh za Arhanđelom koji krete u pravcu zlatnoga grada. Na putu opet ugledasmo veliki Krst. Približivši mu se klekoh i sa suzama celivah prečiste noge Raspetoga. Sa neizrecivim uzdahom ispoljih bol srca moga, zato što već ostavljam svetlost i vraćam se u senku smrti. Ali srceznalac Svedržitelj, videći da beše potrebno da isceli taj bol duše moje, reče mi: „Nemoj se žalostiti nego veruj da ćeš ponovo doći u novi Sion, jer ime tvoje, već je zapisano u knjigu života“. I da ne bih imala neku sumnju o tome, On dozva onog ogromnog čoveka i on mi stvarno pokaza moje ime kao žive, zapisano u pomenutoj knjizi. Zbog toga, puna radosti, poklonih se Gospodu i sa voljom pođoh za Anđelom. Pošto izađosmo iz zlatnih vrata i pođosmo u pravcu mermernih, videh starca obučenoga u crni ogrtač, gologlavog sa svetlim licem, sede brade, srednje visine, krepkoga i smeloga. Zapitah za njega i doznadoh da je to Sveti Nikolaj, i da je dole na zemlji. Jer mnogi od Svetih, a osobito Sv. Jovan Bogoslov, Sveti Grigorije i Sveti Nikolaj, imaju pravo da po potrebi posećuju zemlju. Drugi pak Svetitelji božanskom silom ispunjavaju blagorazumne molbe ljudi iz daljine. Sveti Nikolaj me vide iz daleka, i osmehnu mi se. Ja priđoh i celivah mu desnicu, a on me blagoslovi i otide. Poželeh da vidim njegovu sobu, no to beše daleko a vremena mi ne preostajaše. Zatim videh i druga dva starca bosa, oko šezdesetih godina, odenuti i oni u crne ogrtače, i imađahu glave prekrivene kukuljama. To su, reče mi Arhanđeo, Enoh i Ilija. Njihove sobe videh iz daleka, celivah njihove desnice, i oni me blagosloviše.
Kada stigosmo na ona vrata od mermera i trebasmo da izađemo kroz njih, videh Anđela koji nošaše jednog kaluđera i predade onom ogromnom čoveku, a on ga bez ispitivanja uhvati za kosu na glavi gurnuvši ga dole, baci ga na zemlju te iščeze. Zatim sa gnjevom reče: „Kada si nepodnošljiv, idi telesno u pakao“.
Posle toga Arhanđeo preobrazivši me običnim načinom u golubicu, stavi me u naručje svoje. U trenutku se okrenuh i videh da smo u našoj kući na zemlji. Telo pak moje videh da se nalazi u onom istom stanju, u kome sam ga ostavila pre tri dana. A moji su ga zadržali nepogrebeno, zato što, kako mi reče posle moja majka, neka mi vratna žila pokazivaše znake života. U tome me Arhanđeo uze iz svog naručja i reče mi: dušo, uđi u telo. A ja, u znak poslednje moje zahvalnosti celivah odeću Arhanđelovu, i kroz usta uđoh u telo; i odmah, probudivši se kao iz dubokog sna i uzdahnuvši duboko, podigoh se i sedoh na postelju.
Kada videše to čudo, mati moja i ostali prisutni počeše, neki da me ljube kao nekog drugoga Lazara, a neki od njih mi donesoše nešto osvežavajuće za piće. No ja, pošto bejah gladna, zatražih da jedem. Kada sam potom ozdravila, ispričala sam mnogima ovo što sam doživela i videla, a tako isto sam ispunila i one poruke braće Hristodula.
 
***
 
Zaista „svima ljudima predstoji jednom umreti, a potom na sud“ (Jevr. 9, 27). Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo, ako umiremo Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ožive, da vlada i mrtvima i živima“ (Pim. 14, 7-9).
 
MOLITVA ZA SVAKO VREME
 
Gospode pomiluj (40 puta)
 
Hriste Bože, kome se u svako vreme i svakog časa klanjaju i koga slave na nebu i na zemlji, dugotrpeljivi, mnogomilostivi, mnogosažaljivi, koji pravednike ljubiš, a grešnike miluješ i sve zoveš spasenju obećanjem budućih dobara. Ti Gospode, primi i naše u ovaj čas molitve i upravi život naš zapovestima Tvojim, duše naše osveti, tela očisti, rasuđivanja ispravi, misli razbistri i izbavi nas od svake žalosti, zla i bola; ogradi nas svetim Tvojim anđelima, da njihovim mnoštvom čuvani i vođeni stigaemo do jedinstva vere i poznanja nepristupne Tvoje slave, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin.
 
Gospode pomiluj (3 puta)
 
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Dostojno je, zaista, blaženom zvati Tebe, Bogorodicu, blaženu i Preneporočnu i Mater Boga našega. Časniju od Heruvima i slavniju neuporedivo od Serafima, Tebe što neporočno Boga-Reč, rodi suštu Bogorodicu veličamo.
 


ČUDESNO VIĐENJE MONAHINJE EVPRAKSIJE
POVRATAK IZ ONOGA ŽIVOTA

ŠTAMPANO IZDANJE
Časopis: Neimari i pisari – Svetosavska biblioteka  
Izdato: 1978.
Izdaje: Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica i Crkvena opština Krnjevo
Štampa: Štampa se za dovršenje Svetosavskog hrama u Krnjevu

 INTERNET IZDANJE
 Objavljeno: 11. februar 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

 

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *