<p claАРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
ПОВЕСТ О ОСВАЈАЊУ ВАВИЛОНА
У детињству сам слушао причу о паду Вавилона. Не гарантујем за њену истинитост, па чак ни за то да ли је правилно преносим по сећању. Међутим, она за мене има посебну вредност – као поука коју треба да памте наши савременици.
Вавилон су опселе персијско-миђанске војске под вођством Кира. Велики град, назван “престоница света”, који је још недавно ужасавао своје непријатеље, сада је стајао као усамљена стена усред таласа узбурканог мора. Иза његових моћних зидина сличних блоковима пирамида, сместила се непријатељска војска. Вавилон је био напуштен од савезника и дојучерашњих пријатеља, који су пришли Персијанцима и чекали његов пад, да би узели учешће у подели ризница вавилонских царева – као што чопор хијена стоји недалеко од смртно рањеног лава да би се наситио његовим трупом. Међутим, опседнути град није мислио да се преда. Зидине по којима су истовремено могле да прођу четири кочије, биле су неосвојиве за непријатељска опсадна оружја. Овнови за разбијање стена одскакали су као осе које покушавају да убоду камену скулптуру.
Опсада је трајала годинама. Огромне вавилонске вртове и паркове становници су претворили у поља која су засејали пшеницом и јечмом, а воду је давао Еуфрат који је протицао испод гвоздених врата и раздвајао град на два дела. Река је била налик на главну артерију града. Чинило се да ће срце Вавилона куцати док се Еуфрат не помери са места. Опсада је више исцрпљивала Персијанце него Вавилоњане. Чинило се да је заузети вавилонску тврђаву исто тако немогуће као и померити планине или исушити море.
Цар Вавилона је славио у свом дворцу, буквално заборавивши да је у току рат који ће одлучити судбину династије Нимрода. Чинило се да наставља да празнује дане свог крунисања, који су се протегли на године. Када је код градских врата одзвањао звекет оружја, из отворених прозора дворца чули су се звуци музике и песме као да је град под опсадом већ славио своју победу. Становници као да су се навикли на опсаду, а Вавилон им је изгледао као џин који спава обавијен и спутан најобичнијом паучином.
Једном приликом је стража код градских зидина видела човека обливеног крвљу који је гестикулацијом молио да га пусте у град. Подигли су га на мердевинама од канапа. Његов изглед је био ужасан. Одсечене су му уши и нос; лице му је било као крвава маска. Пребеглица је говорио да је Киров рођак и да га је Кир због лажне доставе, тачније, плашећи се потенцијалног супарника подвргнуо мукама. Успео је са напором да побегне из персијанског логора. Сада је у његовом животу изгубљено све осим једног – жеље да се освети Киру.
Представили су га вавилонском цару. Цар је примио унакаженог Персијанца, заповедио својим лекарима да га лече, а затим приближио себи. Пребеглица је давао корисне савете: како се треба борити са Персијанцима, где су слабе тачке у њиховом логору, одакле се могу очекивати напади, која градска врата треба посебно штитити, итд.
Задобио је потпуно поверење цара. Цар му је дао чету војника за ноћне нападе и он се сваки пут враћао у Вавилон са пленом. Међутим, испоставило се да је ова пребеглица у ствари Киров ухода. Он је добровољно одлучио да се жртвује ради победе својих сународника и због тога је унаказио себе.
Сазнавши оно што је неопходно о стању Вавилона, вратио се у персијски логор. По његовом савету су ископани канали за одвођење дела воде из Еуфрата. Чета Персијанаца је непримећена ноћу прошла дном оплићале реке и ушла у Вавилон да би отворила изнутра његова гвоздена врата.
Град је био освојен неочекивано, као птица ухваћена током сна у свом гнезду. Троја је пала не због Ахилове снаге, већ због лукавости Одисеја и простодушности Тројанаца. Вавилон је пао не због Кировог оружја, већ због покварености уходе и немарности Вавилонаца. Троја је изгорела до темеља, а у освојеном Вавилону жртва огња био је само царски дворац. Кир је освојени град прогласио својом новом престоницом, оставивши му претходно име. Чак је своју династију објавио за потомке Нимрода.
Један мој познаник – православни монах изразио је недоумицу зашто се код неких модерниста могу наћи поједини чланци и предавања написани као да их је саставио неки други човек, човек одан Православљу. Одакле такве метаморфозе? По некој асоцијацији на ум ми долази прича о Кировој уходи који је требао да помогне освајачима да заузму Вавилон изнутра.
Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
