NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
TREĆI DEO
GREH I POKAJANJE
 
Istinsko pokajanje sastoji se u tome da čovek, spoznavši svoj prestup, oseti bol, zamoli Boga za oproštaj, a potom se i ispovedi. Tako dolazi božanska uteha. Zato uvek savetujem ljudima da se kaju i ispovedaju. Nikada im ne savetujem samo ispovest.“
 
PRVA GLAVA
Greh muči čoveka
 
Očišćenje srca
– Starče, da li Hristos može da se smesti u srce svakog čoveka?
– Hristos može da se smesti, ali ljudi ne mogu da smeste Njega u sebe, jer se ne trude da se isprave. Da bi se Hristos uselio u nas, srce treba da nam bude čisto. Srce čisto sazdaj u meni, Bože…[1]
– Starče, zašto divlje zveri nisu dirale svetitelje?
– Kada se ljudi pripitome, pripitome se i divlje životinje, koje onda priznaju čoveka za svog gospodara. U Raju, pre Adamovog i Evinog pada u greh, divlje zveri su ih sa pobožnošću lizale, a posle njihovog pada počele su da nasrću na njih da bi ih rastrgle. Kada se čovek vrati u stanje u kome se nalazio pre pada u greh, životinje ga ponovo priznaju za gospodara. Ali danas možeš da vidiš ljude koji su gori od divljih zveri, gori i od samih zmija. Zloupotrebljavaju nezaštićenu decu, uzimaju im novac, a kada se nađu u nezgodnoj situaciji svaljuju na njih svu krivicu, zovu policiju, zatvaraju ih i u psihijatrijske bolnice. Zato i ja čitam 147. psalam – koji je čitao sveti Arsenije Kapadokijski da bi se ukrotile divlje zveri i da ne nanose ljudima zlo – ali za ukroćenje ljudi, i da ne čine zlo drugim ljudima i životinjama.
– Starče, kako se čovek vraća u stanje u kome su se ljudi nalazili pre pada u greh?
– Treba da očisti srce, da stekne duševnu čistotu, odnosno iskrenost, čestitost, nesebičnost, smirenje, dobrotu, nezlobivost, duh samopožrtvovanja. Na taj način čovek se srođuje sa Bogom, i u njemu tada počiva blagodat Božija. Ako neko ima telesnu čistotu, ali ne i duševnu, u njemu ne počiva Bog, jer u takvom čoveku živi lukavstvo, gordost, zloba… Čitav njegov život tada je jedna velika obmana. Svoju borbu otpočnite od truda u sticanju duševne čistote.
– Starče, da li jedna rđava navika može odjednom da se saseče?
– Kao prvo, čovek treba da shvati da mu ta navika šteti, a zatim da poželi da se protiv nje bori ne bi li je se oslobodio. Da bi se rđava navika odjednom sasekla, treba imati jaku silu volje. Kao što konopac malo-pomalo pravi tanak urez na ivici bunara pa više ne „beži“, tako i svaka navika malo-pomalo udubljuje u srcu žljeb, iz kog kasnije ona teško izlazi. Treba da budemo veoma pažljivi da ne steknemo rđave navike, jer kasnije je potrebno mnogo smirenja i volje da bismo uspeli da ih se oslobodimo. Otac Tihon znao je da kaže: „Dete moje, dobra navika to ti je vrlina, a rđava navika – strast.“
Bilo kako bilo, uverio sam se da je u egoizmu, sebeljublju i samovolji uzrok ako se čovek bori, pa se i pored toga neprestano spotiče i nikako ne menja na bolje. Nedostaje mu smirenje i ljubav, i to je prepreka za Božije delovanje. Sam čovek ne pomaže Bogu, da bi posle Bog njemu pomogao. Ako, na primer, Bog nekome pomogne da pobedi jednu strast, on će to pripisati sebi, pogordiće se, jer će misliti da je pobedio tu strast sam, bez Božije pomoći.
 
Izbavljenje od tame greha
– Starče, da li je težak greh ako čovek uprlja Sveto krštenje?
– Zavisi od toga koliko ga je uprljao. Neko ga uprlja mnogo, a neko – malo; neko napravi jednu fleku, a neko dve…
– A da li veliki gresi prljaju krštenje?
– Pa, razume se, smrtni gresi prljaju Sveto krštenje, i tada se božanska blagodat udaljuje od čoveka. U stvari, ona ga ne napušta potpuno, kao što ga ne napušta potpuno ni njegov Anđeo Čuvar. Sećate se šta je idolskom žrecu rekao đavo za monaha koji je hteo da se oženi njegovom ćerkom? „Ne žuri s tim. Taj monah je ostavio Boga, ali Bog njega nije ostavio.“[2]
– Starče, može li neko da živi u tami greha a da toga nije svestan?
– Ne, čovek je svega toga svestan, ali je ravnodušan. Da bi neko prišao svetlosti Hristovoj, treba da zaželi da izađe iz tame greha. Uzmimo za primer nekog čoveka koji se greškom zatvorio u jedan mračan podrum. Primetivši jedan zračak svetlosti kako ulazi kroz neku pukotinu, on gleda kako da dođe do njega. Malo-pomalo otvara pukotinu ne bi li pronašao vrata i izašao napolje. Isto tako i od trenutka kada čovek oseti „dobro“ kao potrebu svoje duše, pa se u njega useli onaj „nemir po Bogu“, on će se potruditi da izađe iz tame greha. Ako kaže: „To što ja radim nije u redu, nisam na pravom putu“, smirava se, pa dolazi blagodat Božija, a on nadalje živi kako treba. Ali, ako se u njega ne useli „nemir po Bogu“, teško da će se ispraviti. Na primer, našavši se u zatvorenom prostoru, neko se oseća loše. Kažeš mu: „Ustani, otvori vrata i izađi da udahneš malo vazduha, ne bi li došao k sebi“, a on ti na to uzvrati: „Ne mogu da izađem napolje. Ali zašto sam zatvoren između četiri zida i ne mogu da dišem? I zašto ovde nema svežeg vazduha? I zašto mene Bog drži ovde, a druge – napolju?“ Eee, zar se može pomoći takvom čoveku? Znate li koliko se ljudi muči samo zato što ne slušaju one koji mogu duhovno da im pomognu?
Čovek grehom pretvara zemaljski Raj u zemaljski pakao. Ukoliko se njegova duša isprlja smrtnim gresima, on preživljava demonsko stanje; breca se, muči se, nema mira. Nasuprot tome, čovek koji je blizu Boga stremi svojim umom božanskom smislu i uvek ima dobre pomisli; oseća mir, i još na zemlji živi kao u Raju. On se po nečemu razlikuje od čoveka koji je udaljen od Boga, što je primetno i za druge. Eto, to i jeste ta božanska blagodat koja odaje čoveka, čak i kada se on krije.
 
Gresi po proizvoljenju
Budimo veoma obazrivi prema gresima po proizvoljenju, jer je upravo naše proizvoljenje ono na šta Bog gleda. Gresi koje činimo iz nepažnje nisu toliko teški. Ima grehova koji jesu gresi, ali za njih kao da postoji neko opravdanje.
Osim toga, kada nehotice pogrešimo, Bog tako ustrojava stvari da se naša greška iskoristi za neko dobro. To ne znači da treba da grešimo kako bi došlo do nečeg dobrog, već da ako nehotice pogrešimo, Bog to koristi da proizađe dobro. A kada sa znanjem učinimo neki greh pa se posle pokajemo, molimo se da zbog posledica našeg greha ne nastane neko zlo.
– Starče, a kako se spasao onaj monah koji se spominje u Evergetinosu, a koji je svakog dana tokom deset godina padao u jedan te isti greh, ali se svakog dana i kajao?[3]
– On je, na neki način, bio savladan, porobljen grehom. Nije imao loše nastrojenje, a nije imao nikoga da mu pomogne, gurnut je u zlo. Zbog toga je i imao prava na božansku pomoć. Borio se, stradao, iskreno se kajao, i Bog ga je na kraju spasao. A evo kako: neko može da ima dobro nastrojenje, ali ako mu u detinjstvu niko ne pomogne, pa ga zlo povuče, kasnije vrlo teško ustaje. Čovek pokušava da ustane, ponovo pada, ponovo ustaje… bori se. Takvoga Bog neće ostaviti. Taj siroti čovek ulaže mali trud i traži božansku blagodat; on ne greši namerno. Na primer, neko pođe na put, nemajući pritom nameru da pogreši, ali na putu mu se dogodi neko iskušenje i on padne u greh. On se kaje i ulaže napor da se oslobodi greha. Međutim, zamka mu je ponovo postavljena i on – iako nema nameru da ponovo učini zlo – opet pada, opet se kaje. Takvom čoveku može se „progledati kroz prste“, jer on nije hteo da učini ništa loše. Zlo ga je povuklo, ali se posle pokajao. A oni koji govore: „Da bih uspeo u ovome, treba da učinim tu-i-tu nepravdu; a da bih uspeo u onome, treba da se poslužim tim-i-tim lukavstvom“, greše namerno i potpuno svesno. Oni prave nacrt greha i zajedno sa đavolom planiraju koji će greh da učine. To je veoma veliko zlo, jer je greh učinjen s predumišljajem. Nije da čovek padne u neko iskušenje, već on polazi od toga da učini nešto loše zajedno sa đavolom. Jedan takav čovek nikada nema božansku pomoć, jer na nju nema prava, i na kraju umire bez pokajanja.
Ali i oni ljudi koji kažu da će se pokajati kada ostare, kako mogu da budu sigurni da će stići da se pokaju i da ih neće zadesiti iznenadna smrt? Neki preduzimač je govorio: „Kada ostarim otići ću u Jerusalim, okupaću se u Jordanu i tako ću da izgladim sve svoje grehe“, nastavljajući pritom da živi u grehu. Na kraju, kada više nije imao snage da greši – hodao je već na jedvite jade – odluči da krene. Reče on tako jednom svom radniku: „Majstore, odlučio sam da idem u Jerusalim i da se okupam u Jordanu.“ A ovaj mu na to odgovori: „E, moj gazda! Ako si čist – otići ćeš, ako li nisi – nećeš, ostaćeš na putu!“ Kako je rekao, tako je i bilo! Umro je čim je stigao u Atinu da bi izvadio dokumenta! Neki ljudi su uzeli sav njegov novac, njega prebacili u pogrebno preduzeće, a odatle ga u mrtvačkom kovčegu poslali nazad – u njegov grad.
 
Činimo dobro iz ljubavi prema Hristu
– Starče, uplašim se kada pomislim na teška vremena koja nas očekuju.
– Čega se bojiš? Možda da ne završiš u paklu i da se tamo mučiš zajedno sa đavolom? Razumeo bih kada bi govorila: „Pomozi mi, Hriste moj, da stignem u Raj, da Ti ne bih nanela bol; jer bi Tebi, posle svega što si učinio za mene, bilo veoma teško kad bih ja bila u paklu.“ Ali da želiš da stigneš u Raj samo da bi tebi bilo što bolje, u tome revnosti po Bogu – nema. Ne kažem da treba da počnemo da živimo nedisciplinovano, bez ikakvog reda, i da dopadnemo pakla, ali često se u nama javlja svojevrsno koristoljublje[4]: „Činiću dobro, da ne bih bio lišen Raja.“ A da u nama postoji revnost po Bogu, mislili bismo ovako: „Toliko će jadnih ljudi, koji ni u ovome životu nisu osetili ni malo istinske radosti dospeti u pakao, a ja da mislim na sebe?“ Iskreno vam kažem – mene ne zanima gde ću da budem u Raju ili u paklu. Uopšte ne mislim o tome! Nije stvar u tome da želim da sam udaljen od Hrista, pa me zbog toga ne zanima da li ću biti u Raju. Jednostavno, moj cilj nije da činim dobro radi toga da bih stigao u Raj. Govorim: „I da me odbaciš, Hriste moj, biću Ti blagodaran, jer ja Raja nisam dostojan.“
Naš život postao je težak i bez radosti, jer je odvažnosti i prilježnosti sve manje. Čak i ljudi koji se trude da žive duhovno razmišljaju trgovački. Dolaze dotle da žive životom nazovi-duhovnim.
Gledaju da uživaju koliko god žele, samo da to ne pređe granicu greha. Računaju: „Da li je ovo greh? Ne, još uvek nije. Znači, mogu u tome da uživam!“ Kada je u pitanju, na primer, post, reći će: „Sutra je petak. E, znači – noćas mogu da jedem meso do pet do dvanaest. Daj ovamo da jedem. Ali posle ponoći to ne ide; drugi je dan. Onda je to greh.“ Odnosno, oni neće da budu lišeni Raja, ali neće ni da se liše zadovoljstava u ovom životu. Odnose se i prema grehu i prema paklu – trgovački. A da razmišljaju prilježno, rekli bi: „Hristos se raspeo i toliko toga pretrpeo radi mene, pa kako ja da Ga ranim nekim grešnim delom? Ne želim da stignem u pakao, ni zbog čega drugog nego što ne mogu da podnesem da svojim prebivanjem u paklu Hristu nanosim bol.“
Nemojmo da činimo dobro iz računa, da bismo dobili platu, već počnimo da se borimo iz ljubavi prema Hristu. Potrudimo se da sve što činimo bude čisto, učinjeno Hrista radi. Pripazimo da u našim postupcima ne bude nečeg ljudskog – sebeljublja, sebičnosti i tome sličnog. Imajmo na umu misao da nas Hristos posmatra, prati, i potrudimo se da Ga ne žalostimo. U suprotnom, i naša vera i naša ljubav biće iskrzane.
I ako ispitamo ono što činimo u duhovnom životu: podvig, post, bdenje… videćemo da sve to pomaže i našem dobrom telesnom zdravlju. Neko se podvizava spavajući na tvrdom krevetu? I lekari savetuju: „Spavajte na tvrdom dušeku, jer spavanje na mekom nije zdravo.“ Neko radi metanije? Drugi rade gimnastiku da bi ojačali mišiće. Neko malo spava? Mnogo spavanja raslabljuje čoveka. Ne kaže li se: „Ovaj je pospan, a onaj – budan?“ Dakle, duhovno delanje kojim se čovek bavi pomaže i njegovom telesnom zdravlju. Osim toga, uzdržanje mnogo pomaže čoveku. Vidiš, i ljudi koji se bave istraživačkim radom ili nečim sličnim, trude se da žive celomudreno, kako ne bi bili ošamućeni i da bi sačuvali bistrinu uma. Razume se, mi monasi se ne uzdržavamo sa tim ciljem, ali između ostalih plodova našeg duhovnog delanja, pojavljuje se i ovaj kome streme ljudi svetskog nastrojenja. Mi delamo duhovno delo, pa tako pored duhovnog zdravlja stičemo i telesno.
 
Iskušenja u našem životu
Bog popušta iskušenja srazmerno našem duhovnom stanju. Nekada On dopušta da pogrešimo, na primer da projavimo neku malu nepažnju, kako bismo drugi put bili pažljiviji i tako izbegli, ili bolje reći – predupredili neko veće zlo koje bi nam đavo naneo. Nekada On pušta đavola da nas iskušava kako bi nas ispitao. Odnosno, položimo ispit, i tako nam đavo umesto zla čini dobro. Setite se starca Filareta koji je govorio: „Čedo, Bog me je ostavio! Danas mi nije poslao nijedno iskušenje!“ Želeo je da se svakog dana bori sa iskušenjima, kako bi dobio od Hrista pobedni venac.
Neko snažan poput starca Filareta ne beži od iskušenja, već moli Hrista: „Hriste moj, pošalji mi iskušenja i daj mi snage da se borim.“ A slab čovek reći će: „Hriste moj, ne dopusti da padnem u iskušenje.“Ne uvedi nas u iskušenje…[5] Ali mi često u nekom iskušenju umemo da kažemo: „E pa, i ja sam čovek! Ne mogu više da izdržim“, a trebalo bi reći: „Ja nisam čovek; ja sam otpadak od čoveka. Bože moj, pomozi mi da postanem čovek.“ Ne kažem da treba da tražimo iskušenja, ali kada ona sama dođu, treba da ih dočekamo sa istrajnošću i molitvom.
U vreme svake duhovne zime sa trpljenjem i nadom čekajmo duhovno proleće. Velika iskušenja obično su munjevita, i ako ih u tom trenutku kada nastupe izbegnemo, ona proleću; pukovi demona prolaze dalje, a mi se spasavamo. Kada se čovek sjedini sa Bogom, on više nema iskušenja. Može li đavo da učini neko zlo Anđelu? Ne, približi li mu se – đavo gori.
Duhovni život je veoma jednostavan i lak. Mi ga činimo teškim, jer se ne borimo kako treba. Uz malo truda, i mnogo smirenja i poverenja u Boga, čovek može brzo da napreduje. Jer tamo gde je smirenje, za đavola nema mesta. A tamo gde nema đavola, nema ni iskušenja.
– Starče, može li čovek da padne u neki greh po Božijem dopuštenju?
– Ne, grubo je reći da Bog dopušta da grešimo. Bog nikada ne dopušta da padnemo u greh. Mi smo ti koji to dopuštamo dajući povode đavolu, pa on dolazi i iskušava nas. Kada se, na primer, pogordim, odgonim od sebe blagodat Božiju, napušta me moj Anđeo Čuvar, dolazi jedan drugi „anđeo“… đavo, i razbija mi nos. To je moje lično dopuštenje, a ne Božije.
– Starče, a da li je ispravno kada govoreći o nekom svom padu kažemo: „Đavo me je spotakao.“
– Često i sam čujem kako neki ljudi krive đavola zato što stradaju, a u stvari, sami su krivi jer se nisu postavili ispravno prema onome što im se dešava. Osim toga, đavo je ipak – đavo. Da neće možda da nas spreči da činimo zlo? On samo radi svoj posao. Ne svaljujmo sve na njega. Neki poslušnik koji je živeo sa svojim Starcem u keliji, ostao je jednom prilikom nakratko sam. Uzeo je jaje, stavio ga na alku ključa – a ključ je bio veliki, kakvi su nekad ključevi bili – pa je ispod jajeta zapalio sveću kako bi ga ispekao! Najedanput uđe Starac, ugleda poslušnika, pa reče: „Šta ti to radiš?“ A poslušnik će na to: „Eto, Starče, đavo me je nagovorio da ispečem jaje.“ U tom se začu jedan strašan glas: „Taj recept ni meni nije bio poznat. Od njega sam ga naučio!“ Đavo nekada spava, a mi ga sami izazivamo.
 
Grešnici imaju obilan materijal za smirenje
Ljudi koji su živeli grešnim životom, a onda su se pokajali i počeli da se trude da žive duhovno, treba sa radošću da prihvataju poniženja i žalosti koje ih snalaze, jer njima isplaćuju pređašnje dugove. Vidimo da su i prepodobnu Mariju Egipćanku koja je nekada živela u grehu, pošto se pokajala i promenila način života, mučile svetske želje. Ali ona se mnogo borila kako bi ih odagnala. Đavo joj je govorio: „Šta možeš da izgubiš ako baciš jedan pogled na Aleksandriju? Ne kažem da ideš tamo da lumpuješ; samo da je malčice pogledaš izdaleka…“ a ona – na tu stranu ni da pogleda. Kakvo pokajanje! Neki drugi prepodobni Oci i Matere koji nikada nisu živeli svetskim životom, nisu imali borbu. A prepodobna Marija koja je nekada živela u duhu ovoga sveta, imala je i borbu. To stradanje je kauterizacija[6] grehovnih rana. Tako i jedni i drugi na kraju stižu do istog stanja.
– Starče, da li u takvim slučajevima kakav je slučaj prepodobne Marije Egipćanke uopšte nema božanske utehe?
– Kako da je nema? I te kako je ima! Prepodobna Marija je dostigla do takvih duhovnih visina, da je moleći se lebdela lakat od zemlje.
Razume se da veliki grešnici koji spoznaju sebe, imaju i mnogo materijala za smirenje. Svaki pad je, naravno – pad, ali je ujedno i materijal za smirenje i molitvu. Gresi su poput đubriva koje upotrebljavamo za biljke, samo ako ih iskoristimo za smirenje. Zašto ne iskoristiti taj materijal za đubrenje njiva naših duša, kako bi one postale plodne i donele rod? Neko ko je učinio velike grehe, pa oseti kolika je njegova krivica i kaže: „Ne bi trebalo ni glavu da podignem i na čoveka da pogledam“, mnogo se smirava i zbog toga stiče obilje blagodati. On čvrsto korača stazom spasenja i može da dostigne velike duhovne mere. A opet, čovek koji nije učinio neke velike grehe, ako se ne postavlja ispravno i ne govori: „Bog me je sačuvao od mnogih opasnosti, a ja sam toliko neblagodaran! Ja sam grešniji od najvećeg grešnika“, duhovno zaostaje za grešnikom koji se smirava.
Setite se, primera radi, carinika i fariseja[7]. Farisej je tvorio dela, ali je u sebi gajio i gordost. Carinik je imao grehe, ali ih je i priznavao, skrušavao se, smiravao – a to i jeste ono glavno što Hristos traži od čoveka. Zato se carinik na lak način spasao. Videle ste kako je farisej izobražen na jednoj ikoni! Pokazuje prstom na carinika: „Nisam kao on!“ Siroti carinik, sakrio se iza stuba; nema obraza ni da pogleda oko sebe. A farisej pokazuje Hristu gde se nalazi carinik! Jeste li obratile pažnju na to? Zar Hristos nije znao gde je carinik? Pa iako je farisej ispunjavao spoljašnje propise ponašanja, sve to mu je bilo uzalud. Eto šta čini gordost! Grešnik koji nema smirenja, ima grehe carinika a gordost fariseja. Ima dvostruke… „darove“! Kao što bi se u Epiru reklo: „Em prljav, em šugav.“
Koliko možete trudite se da se očistite od duhovnih otrova – strasti, kako biste stekle duhovno zdravlje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 50,12.
  2. Vidi „Vrlinoslov“ I tom, Manastir Hilandar, 2005. str. 32.
  3. Isto, str. 23.
  4. U monaškom rečniku reč „koristoljublje“ označava strasnu vezanost za nešto, ili težnju za zadovoljenjem nekog sebeljubivog prohteva.
  5. Mt. 6, 13.
  6. Medicinska tehnika spaljivanja, kojom se zatvaraju otvoreni krvni sudovi, čime se sprečava rasejavanje tumora po organizmu (metastaze). Navedenom metodom se takođe mogu odstranjivati delovi tumora.
  7. Vidi Lk. 18, 9-14.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *