POUKE

 

POUKE
 
TREĆA GLAVA
Božanska i ljudska pravda
 
– Starče, šta je to božanska pravda?
– Božanska pravda je kada radiš ono što uspokojava tvog bližnjeg. Ako, na primer, treba nešto da podeliš sa nekim, nemoj mu davati polovinu od onoga što delite, već onoliko koliko on želi. Reci mu: „Koliko želiš? Dva i po? Tri? Uzmi!“ Njemu daj ono što je dobro, a za sebe zadrži pokvareno. Njemu daj više, a za sebe uzmi manje. Evo, recimo da nam sestra sad donese deset šljiva. Ako u svojoj proždrljivosti ja pojedem osam šljiva, a tebi ostavim dve, nepravedan sam prema tebi. Ako kažem: „Pošto nas je dvoje, ja ću pojesti pet šljiva, a i njoj će ostati isto toliko“, postupam po ljudskoj pravdi. Ali ako primetim da ti voliš šljive, pa pojedem samo jednu i kažem ti: „Učini mi ljubav, pojedi ostalo ti. Meni se nešto ne sviđaju, a od njih imam i stomačnih tegoba“, tada postupam po božanskoj pravdi.
– Šta je onda ljudska pravda?
– Ljudska pravda je kada, na primer, treba da podeliš nešto sa nekim, pa mu daš polovinu, a drugu polovinu zadržiš za sebe.
– Starče, kakvo mesto zauzima ljudska pravda u duhovnom životu?
– Ljudska pravda nije za ljude koji se trude da žive duhovno. Ona je kočnica za ljude koji žive svetskim životom. Nerazuman je onaj ko se trudi da živi duhovno, a pritom se oslanja na ljudsku pravdu, jer je ona u poređenju sa božanskom pravdom ravna nuli. Ali i čovek svetskog nastrojenja, koji postigne nešto u ovom životu oslanjajući se na ljudsku pravdu, neće osetiti istinitu radost i spokojstvo.
Recimo, dva brata imaju deset strema[1] zemlje. Prema ljudskoj pravdi, svaki bi uzeo za sebe po pet strema. A prema božanskoj pravdi, uzeo bi više onaj ko ima veću potrebu za tim. Ako, na primer, jedan brat ima dvoje dece, a drugi ima sedmoro, ili ako je posao jednog brata slabije plaćen od posla drugog, tada više zemlje treba da uzme onaj brat kome je to potrebnije. U ovom slučaju bilo bi nepravedno da drugi brat uzme koliko i prvi. Čovek svetskog nastrojenja ne mari za to što njegov brat jedva sastavlja kraj sa krajem. Budući da ne razmišlja na duhovan način, on ne shvata da je takva deoba nepravedna. Kažeš mu: „Trebalo bi da pomogneš svojoj porodici da se složi sa tim da daš veći deo imanja bratu čije su potrebe veće od tvojih“, a on će na to: „Zašto? Nisam mu učinio nikakvu nepravdu podelivši imanje na pola!“ A da je u pitanju čovek koji se trudi da živi duhovno, čak i ako bi mu se žena i deca suprotstavljali, on bi trebalo da ih ubedi da prihvate njegovo ustupanje bratu većeg dela imanja. Ako bi brat koji je u nevolji rekao: „Ti uzmi jednu stremu“, drugi brat bi trebalo ćutke da uzme tu jednu stremu, kako bratu koji je uzeo veći deo imanja ne bi bilo neprijatno. U svakom slučaju, najbolja deoba je ona koja se vrši po Jevanđelju.
Poražava me Avraamova velikodušnost. Pošto su Avraamovi i Lotovi pastiri počeli da se svađaju oko pašnjaka, otide Avraam Lotu pa mu reče: „Ne ide da se svađamo; mi smo rođaci. Gde tebi više odgovara? Hoćeš li da ideš tamo, ili možda onamo?“ Lot, pokrenut onim ljudskim, izabra Sodom i Gomor, zbog tamošnjih pašnjaka i zelenila[2], a kakva ga je beda posle snašla! A Avraam, pokrenut božanskom pravdom, želeo je da uspokoji Lota. I radovao se već i samim tim što je Lot otišao na bolje mesto.
 
Božije pravosuđe
– Starče, šta je to Božije pravosuđe?
– Božije pravosuđe je dugotrpljenje koje u sebi nosi smirenje i ljubav. Bog je veoma pravedan, ali i veoma milostiv, i to Njegovo milosrđe pobeđuje Njegovu pravičnost. Navešću ti jedan primer, kako bi mogla sve to da razumeš. Ako neki čovek nikada nije bio u prilici da čuje nešto o Bogu, njemu neće biti suđeno shodno stanju u kom se nalazi, već shodno stanju u kom bi bio da je znao za Boga. U suprotnom, Bog ne bi bio pravedan. Božanska pravda ima neke svoje matematičke zakonitosti: nekada jedan plus jedan jesu – dva, a nekada – dva miliona.
– Starče, kako se projavljuje božanska pravda nad čovekom koji u nečemu greši?
– Ljudska pravda kaže: „Pogrešio si? Treba da budeš kažnjen.“ A božanska pravda kaže: „Uvideo si svoju grešku i pokajao se? Sve ti je oprošteno.“ Vidiš, čak i po ljudskom zakonu blažoj kazni podleže čovek koji se iskreno pokajao za počinjen zločin i sam se prijavio, ukoliko se ne sumnja u njega kao ličnost. Pa ako takvog čoveka ljudski zakon kažnjava snishodljivo, koliko tek to više čini pravedni i mnogomilostivi Bog!
Svi smo mi u Božijim rukama. Bog nas netremice posmatra i poznaje srce svakog čoveka. Ne čini nam nepravdu. Pošto postoji božanska pravda i božanska nadoknada, i pošto nas Bog voli – što je važnije od svega – nijedno dobro koje čovek učini, neće propasti. Zbog toga je čovek koji traži ljudsku pravdu – gubitnik; potpuno je izgubljen.
Primetio sam da čoveka kome je učinjena neka nepravda, a koji se prema tome odnosi tako što traži božansku pravdu, Bog opravdava još u ovom životu. Sećam se, u vojsci, posle rata, dođe jednom general da nam uruči ordenje. Tog dana ja nisam bio tamo. Kada general prozva moje ime, iz stroja izađe neki moj saborac iz Tesalije i uze orden namenjen meni. Drugi vojnici su ćutali, jer se za laž tada išlo u zatvor. Kada je general otišao, onaj vojnik se sakrio jer bi ga inače drugi vojnici pretukli. Pošto sam se vratio, on se i od mene plašio. Muvao se tamo-amo, a onda mi reče: „Oprosti mi, uradio sam to-i-to.“ „Dobro si postupio uzevši taj orden. Šta bih ja sa njim?“, odgovorih mu. Posle ga je nosio na vojnim paradama. Nakon četrdeset godina došao je ovde u manastir komandant Prve Armije iz Tesalije i doneo mi orden Aleksandra Makedonskog. Kada sam ga ugledao, došlo mi je da se nasmejem! Posle četrdeset godina! Porazilo me je što je onaj vojnik bio iz Tesalije, a iz Tesalije je došao i komandant! Vidite šta se desilo! A ako za sebe tražimo ljudsku pravdu, gubimo i ovo ovde, a i ono što nam priprema Hristos u drugom životu za pretrpljene nepravde. Odnosno, zbog beznačajnih stvari mi gubimo ono najvažnije, večno. Kad su i ovako i onako sve ovo ovde trice i kučine, šta će nam?
 
Prava[3] monaha čuva Hristos za drugi život
– Starče, šta znači „imati pravo“ na nešto?
– „Imati pravo“ – to je svetska logika. Što je u čoveku više onog svetskog, to on ima i više prava. Što je u njemu više onog duhovnog, to on manje prava ima. Naročito monah ima samo jednu obavezu – da ni na šta nema prava. Hoću da kažem da on ne bi trebalo ništa i ni od koga da traži. Monah se odrekao svega ljubavi Hristove radi, i zato je potpuno pogrešno kada on traži neka svoja prava u ovom životu. Time on vređa Hrista, monaštvo. Ljudi ovoga sveta imaju prava na mnogo toga; zato i jesu „svetski.“ Sva prava monaha, kao i prava ljudi koji se trude da žive duhovnim životom, čuva Hristos za drugi život.
Traženje nekih „svojih prava“ prisutno je danas ne samo kod moderne omladine, već i kod mladih monaha. Neki od njih uopšte ne znaju ni zašto su postali monasi, ni šta je to uopšte monaštvo. Zato i traže „svoja prava“, zato su i obuzeti jednim svetskim duhom, jednom čudnom logikom, ljudskim viđenjem pravde – u svakom pogledu. Ova ljudska pravda, pokrenuta evropskim duhom, prodrla je i u monaštvo.
U savremenom monaštvu često susrećemo ovaj duh: „Nikom nisam učinio nešto nažao, pa neću ni meni neko nešto tako da učini. Nikom nisam naneo nikakvu nepravdu. Sa mnom je sve u redu.“ Ili, neki monasi znaju da kažu i ovo: „Obavio sam svoje poslušanje, pomogao sam tamo gde sam bio dužan da pomognem, i s tim sam završio. Sa mnom je sve u redu. Tuđi posao nije moja briga. Odlazim. Idem u keliju da se bavim duhovnim stvarima.“ Ne razmišljaju o tome da je njihov bližnji možda slabašan, da ga možda boli glava i da ne može da radi, ili manje radi jer je premoren od bdenija. Ili pak govore: „Ovo je moja porcija hrane. Ja na nju imam pravo“, i ne razmišljaju o tome da njihov bližnji možda ima manje snage, ili da se njegov organizam više troši pa ima potrebu za većom količinom hrane. Oni se nalaze u duhovnom okruženju, ali ipak ostaju ljudi svetskog načina razmišljanja, pa su i rezultati svega toga – svetski. Znate li kako je to kada vidiš čoveka koji bi trebalo da živi duhovnim životom, a koji se prema svemu odnosi na svetski način? Primetio sam da je kod većine monaha, manje-više, prisutno sledeće: Oni poste, mole se, idu na bogosluženja, na poslušanja; nose monašku odeću, žive po monaškom tipiku, ali prema svemu se odnose svetski, a ne duhovno. Paze da im slučajno neko ne kaže nešto uvredljivo, da im neko ne učini neku nepravdu. Odnosno, oni se nalaze u okvirima ljudskog poimanja pravde, a neki od njih čak ni dotle ne dolaze. I ‘ajd’ sad, sporazumi se sa njima o duhovnim stvarima! Ovi monasi se trude da sve ustroje tako da se Hristos sutra ne namuči izdajući im… račun! Pa iako Hristos gleda na to koliko je ko pretrpeo nepravdi i koliku je ko žrtvu zbog toga podneo, kako bi svakome uzvratio srazmerno podnetoj nepravdi i prinetoj žrtvi, oni hoće da sami srede svoje račune.
Uopšte, ogorčen sam načinom razmišljanja koje primećujem kod nekih mladih monaha. Ljudska pravda! Kako je smestiti u duhovni život? Pomoću nje se ni u svetskom životu ne stiže daleko, a kamoli u duhovnom! Dok sam živeo u opštežiteljnom manastiru, sva bratija su gledala kako da ulove priliku da prinesu neku žrtvu. Na poslušanju, za trpezom, svugde je bio prisutan ovaj duh požrtvovanja. Uvek su prvo mislili na svog bližnjeg, pa su zato i živeli kao u Raju. Monah je bio za trpezom? Gledao je da jede manje kako bi za druge ostalo više. I nije mario za to što ni on sam nije imao snage, niti se brinuo oko toga koliko ima snage njegov bližnji. Monah se prosto – žrtvovao. Nije ništa stavljao pred svoj sud, pa nije ni govorio: „Nije dobro za brata ako jede više.“ Od trenutka kada monah počne da gleda da mu neko ne učini neku nepravdu, da se ne premori, da njegov trud ne bude uzaludan, on kao da prestaje da veruje da postoji Bog, da postoji drugi život, Sud koji dolazi i božansko uzdarje. I ako se potrudi malo više od drugih, ni taj trud neće biti uzaludan. Samo je trud životinja uzaludan. I one se sirote, žrtvuju za nas, iako se zbog nas muče, jer nakon praroditeljskog pada priroda strada zajedno sa čovekom! Strašno! Vidite, divlje životinje se toliko muče kada ih lovci povrede! Osakaćene, slomljenih nogu, one ne mogu da pobegnu od velikih životinja koje ih ubijaju i jedu. I za sve to one ne dobijaju nikakvu nadoknadu! Čovek koji to ne shvata i nije čovek! Bog mu je zato i dao razum da bi ispravno postupao i da bi našao pravi put.
Ne kažem da sad treba da se izbezumljujete od umora, već da steknete revnost po Bogu.
– Odnosno, Starče, Vi želite da nam srce poskakuje od čežnje za tim da uspokojimo svog bližnjeg.
– Da, jer kada misliš na to kako da uspokojiš svog bližnjeg, predajući se pritom svecelo u ruke Božije – ne osećaš umor. A ako se umoriš, pa to kažeš drugima, sav tvoj trud biće uzaludan. Šta, misliš da će Hristos da te nagradi za tvoje žalopojke? Šamar će ti biti nagrada.
Koliko god možete, starajte se o tome. To je duhovno delo kojim valja da se bavite. Ako se čovek i podvizava zanemarujući pritom ovo delo, podvizi mu neće biti ni od kakve koristi, jer njegova radio-stanica radi na drugoj frekvenciji od one Božije. Sve mu je uzalud: metanije, postovi… Ne kažem da podvizi nisu potrebni, već da ne pomišljamo da je pošto ispunjavamo to-i-to sa nama sve u najboljem redu!
 
Sačiniše neko drugo jevanđelje
– Starče, kada za nekog čoveka možemo reći da je pravedan?
– Sa svetske tačke gledišta, pravedan je onaj čovek koji donosi sud na osnovu svetskog poimanja pravde. Ali savršen čovek je onaj koji je pravedan ne po zakonu ljudske pravde, već po zakonu božanske pravde. Takvog čoveka blagosilja Bog. Ako je ono što radim uvek slobodno od moga „ja“ i onoga što meni odgovara, prinuđujem Boga, ako tako mogu da kažem, da mi pošalje božansku blagodat.
Svaka ljudska pravda, čak i ona najsavršenija, uvek u sebi nosi ljudska načela. I dokle god u čoveku koji se trudi da živi duhovno postoji ljudska pravda, dotle Duh nastoji da ga odstrani kao neko strano telo, a čovek ustaje i pada, i od toga se duševno umara. Stekavši božansku pravdu, čovek se čisti i prima božansko prosvećenje.
– Starče, da li ću pomoći nekome ko mi se požali da mu je učinjena nepravda time što ću mu reći: „Postoji i božanska pravda“?
– Ne, bolje mu reci: „Pogledaj na tu stvar duhovnim očima, jevanđelski.“ Jer ako mu kažeš: „Postoji i božanska pravda“, on će verovati da mu je učinjena nepravda, a možda je baš on drugima učinio nepravdu.
Zaista, duša me boli… Poznavao sam jednog čoveka koji je redovno odlazio u crkvu, postio i slično, misleći da živi duhovno. Međutim, i pored toga što je imao pet stanova, dve plate, a nije imao dece, siromašnima nije davao milostinju. Rekoh mu: „Dobro, imaš toliko siromašnih rođaka, zašto im bar nešto ne daš? Šta ćeš sa tim? Daj nešto udovicama, siročadi.“ I znate šta mi je rekao? „Dobro; onda da mojoj sestri ne naplaćujem kiriju?“ Kad sam to čuo, krv mi je jurnula u glavu. Eto, to ti je ljudska pravda! „Ja ne snosim odgovornost za decu koja su gladna, ako nisu moja. Nikom nisam učinio ništa nažao! Bože sačuvaj, zar ja nekome da učinim nepravdu“, reći će neko, umirujući svoje pomisli na neki svoj način, ali pravog mira on neće imati. Rukovođeni ljudskom logikom i svetskim poimanjem pravde, takvi ljudi su ravnodušni u ozbiljnim situacijama. Pa kako posle da osete nešto duhovno? Postoje ljudi koji mogu da poklone i čitavu kuću, a istovremeno da tuže onog ko im nije platio kiriju. Kako to objašnjavate?
– Starče, da li je to ljudska pravda?
– To čak nije ni ljudska pravda; i nje tu ima tek nešto malo. S jedne strane takvi ljudi daju nekome sto hiljada drahmi, a sa druge sitničare za hiljadu drahmi, zbog kojih su u stanju da taksistu prijave policiji. Kako vi to objašnjavate?
– Starče, možda im u glavi nije sve baš kako treba?
– Ne, sa glavom im je sve u redu.
– Starče, možda daju milostinju s gordošću, kako bi bili zadovoljni sami sobom?
– To je. Daju mnogo, ali sa gordošću; čine to u svoju slavu, a ne u slavu Božiju. Takvi ljudi mogu da daju sve, ali ljubavi ipak da nemaju.
U današnje vreme prisutan je jedan iskrivljen duh. Čak i ljudi koji se trude da žive duhovno, traže zakonsku pravdu i pritom govore da veruju u Boga! „Ti imaš pravo na ovo, ja imam pravo na ono…“ Kada samo ovo jevanđelje zdravog razuma, tog čudovišnog zdravog razuma, ne bi postojalo! „Da ne misle za mene da sam budala“, govore. Zar ne vidite dokle su stigli hrišćani, predajući jedni druge sudovima? I da su u pravu – ne bi trebalo da idu po sudovima, tim više ako nisu u pravu. Njihovom krivicom neki ljudi gube veru. Vide kako čovek koji niti odlazi u crkvu, niti svršava bdenija, ne postupa poput nekih hrišćana – koji odlaze u crkvu, svršavaju bdenija i ostalo, a predaju sudu siromaška koji im duguje neku malu sumu novca, samo i samo zato da bi zaštitili svoja prava. Rekao sam jednom čoveku koji je hteo da tuži nekog svog dužnika: „U nevolji si? Ili imaš puno dece? Možda si u nezgodnom položaju jer supruga traži od tebe da ga tužiš?“ Na to će on: „Ne, činim to da bih zaštitio svoja prava.“
Šta veliš na to? U svemu tome prisutan je i uticaj koji su nekada izvršili pojedini crkveni krugovi. Već godinama se sećam jednog događaja i nikako ne mogu da ga zaboravim. U jednom sirotištu radile su sestre zavetovane na bezbračni život. Jednom bolesnom detetu trebalo je izvršiti radiološka ispitivanja. Lekar je tražio da mu jedna sestra pomogne, ali nijedna od njih nije pristala jer su se bojale da im radijacija ne naškodi. Kao prvo, pošto su već dale zavet bezbračnosti problem uopšte ne bi trebalo da postoji. Da su mislile o udaji, njihov strah bi se još i mogao opravdati. Ali i da su planirale da osnuju porodice, opet je trebalo da učine neku žrtvu, kao one koje se trude da žive duhovnim životom. Bilo bi ispravno da se posvađaju oko toga koja će da pomogne. I na kraju, sažalivši se na mališana, lekaru je pritekla u pomoć jedna medicinska sestra koja nije živela duhovnim životom, i koja je planirala da se uda.
A što je najgore od svega, takve ljude uopšte ne grize savest, jer misle: „To nije za nas. Mi se bavimo duhovnim stvarima.“ Mogu čak i da pomišljaju: „Pa šta sad? Nekoga uspokojava da se žrtvuje, a mene uspokojava tihovanje“, pa i da osude takve ljude kao neduhovne. Ali Hristos počiva tamo gde je prisutno blagorodstvo, duh samopožrtvovanja, tihosti, nenametljivosti.
– Starče, a kada vidiš da se neko nalazi u teškoći, treba li da mu pomogneš, bez obzira na to kako je tebi samom?
– Svakako! Primetio sam da mnogi ljudi koji se trude da žive duhovno razmišljaju na svetski način. Sačinili su neko svoje, jevanđelje ovoga sveta, jevanđelje po njihovoj meri, pa govore: „Hrišćanin treba da se drži dostojanstveno; da ne dozvoli da mu se izruguju.“ Na sve gledaju kroz ljudsku logiku i ljudsko poimanje pravde. „To je moje pravo! Nisam mu učinio ništa nažao, pa to isto od njega očekujem“, reći će ti. Povrh svega, još ih uspokojava pomisao kako su u pravu. Kod takvog čoveka primetni su svi oblici ljudske pravde. On nema revnost po Bogu, nema duha samopožrtvovanja, ničega nema. Stvorio je neko svoje jevanđelje i nema nikakve veze sa Bogom. E, pa kako da ga onda oseni blagodat Božija? Dok sam bio u vojsci dolazio je jedan radiovezista sa vojnog aerodroma u našu jedinicu radi prenosa poruka[4]. Bili smo upućeni jedan na drugog. Bio je teolog, pa je ponekad u vojsci propovedao. Ali svi su ga zvali „Jezuita“[5] jer ne samo što nije bio rad da prinese ni najmanju žrtvu za bližnje, već ni da im učini sasvim malu uslugu. Jednom mu rekoh: „Pošto već ideš na aerodrom, molim te predaj ove poruke tom-i-tom.“ „Ne mogu“, na to će on, „ja prenosim svoje poruke, a on neka sam dođe po svoje.“ I još je uspokojavao svoje pomisli time da on nikome ne čini nepravdu. Pa Hristos nije rekao: „Ako te neko zamoli da ideš jednu milju, a ti idi dve“, već: „Ako te neko potera da ideš sa njim jednu milju, a ti idi dve.„[6] On ne kaže: „Ako te neko zamoli da mu daš košulju, daj mu i haljinu“, već: „Ako neko hoće da se sudi sa tobom i košulju tvoju da uzme, daj mu i haljinu.“[7] Eto, to govori Hristos, a čovek koji sebe smatra duhovnim kaže: „Ja ću da ponesem svoje, a on neka izvoli, pa neka sam dođe po svoje.“ To je kao da kaže: „Nisam valjda lud da idem dve milje, ako se od mene traži da idem samo jednu?“ Kako da se blagodat Božija približi takvom jednom čoveku? A kada čovek primeni tu jevanđelsku zapovest, pa kada ga neko primora da ide jednu milju a on pođe još dalje, Hristos počinje da dela. Tada se i onaj koji je prinuđavao čoveka da ide duhovno menja i razmišlja: „Pazi, bre, ja sam od njega tražio da ide jednu milju, a on ide još dalje! Kakva je to dobrota!“
Da je i Hristos imao svetsku logiku kakvu imaju mnogi današnji ljudi koji se trude da žive duhovno, On nikada ne bi napustio svoj nebeski presto i sišao na zemlju, da postrada i pretrpi raspeće za nas, bedne ljude. Ali baš u tom – po ljudskom viđenju stvari – „neuspehu“ Njegovom, beše sakriveno spasenje svih ljudi. Šta je sve On pretrpeo radi našeg spasenja! Unizio je sebe dotle da su Mu udarali šamare i govorili: „Proreci ko te udari?“ Odnosno Jevreji su se zabavljali izrugujući se Hristu. Kad bi samo znala koliko sam se još kao mali žalostio gledajući drugu decu kako igraju zuju. A Jevreji su se zabavljali igrajući tu igru sa Hristom!… „Proreci ko te udari…“ O, strašno! A mi tražimo hrišćanstvo bez raspeća, hrišćanstvo ekspres-vaskrsenja. Krojimo hrišćanstvo i monaštvo po nekom svom ukusu. Nećemo ni u čemu sebe da pritesnimo.
Ali da bismo doživeli ono natprirodno, treba prvo da živimo natprirodno.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mera za površinu (1 strema = 1000m2)
  2. Vidi Post. 13, 1-13.
  3. Reč „pravo“ na monaškom jeziku odnosi se na sklonost monaha da se samoopravdava i traži zadovoljenje svih svojih egocentričnih želja.
  4. Starac je u vojsci bio vezista.
  5. Rimokatolički monaški red Jezuita osnovao je Ignjatije Lojola, a poznat je po strogoj disciplini i po krajnostima koje je dosegao. U prenosnom smislu, ova reč upotrebljava se za čoveka koji se strogo drži spoljašnjih pravila pobožnosti, bez unutrašnjeg osvedočenja.
  6. Vidi Mt. 5, 41.
  7. Vidi Mt. 5, 40.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *