NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
DRUGA GLAVA
Samoopravdanje odgoni blagodat Božiju
 
Samoopravdanje sprečava duhovni napredak
– Starče, šta se podrazumeva pod tim kada se kaže da u Svetom Pismu nema samoopravdanja?
– To da samoopravdanje ni u kakvom vidu – nema opravdanja.
– Starče, ja tek pošto se opravdam, shvatim da samoopravdanje ne priliči monahu.
– Ne samo što samoopravdanje ne priliči monahu, već ono nema nikakve veze sa duhovnim životom. Treba znati da ako se samoopravdavam, nalazim se u jednom iskrivljenom stanju. Presecam zajednicu sa Bogom i lišavam se blagodati Božije, jer blagodat Božija ne posećuje čoveka koji se nalazi u iskrivljenom stanju. Od trenutka kada se čovek opravda, a za šta opravdanja nema, on se udaljuje od Boga. Ostaje sam… kao da je duhovni kaučuk između njega i Boga. Zar struja može da prođe kroz kaučuk? Ne, ne može. To je izolator. Nema jačeg izolatora za blagodat Božiju od samoopravdanja! Pravdajući sebe, kao da podižeš jedan zid koji te deli od Boga, i tako presecaš svaku vezu sa Njim.
– Starče, često umete da kažete: „Potrudimo se da budemo barem iznad duhovne osnove.“ Šta je to duhovna osnova?
– To je kada čovek smireno priznaje svoje greške, i barem se svesno ne pravda kada mu se stavlja primedba za ono u čemu je kriv. A kada se ne pravda, i pored toga što je optužen za nešto za šta nije kriv, to je već za odličnu ocenu. Čovek koji se samoopravdava ne samo što ne napreduje, već ne oseća ni unutrašnje spokojstvo. Bog nas neće obesiti zbog nekog greha koji smo učinili, ali nemojmo da se opravdavamo, niti smatrajmo kao nešto prirodno što grešimo.
– Ako mi kažu da sam u nečemu pogrešila ali ja ne shvatam u čemu, treba li da pitam kako se to drugi put ne bi ponovilo, ili treba da ćutim?
– Zar nisi na dobitku ako budući kriva pet procenata ti prihvatiš krivicu za dvadeset pet procenata? Preuzmi veći deo krivice na sebe kako bi bila sigurna. To i jeste duhovno delo kojim bi trebalo da se baviš: da tražiš svoje greške, da „loviš“ samu sebe. U suprotnom, ti bežiš od same sebe, opravdavaš svoje „ja“, ali mira nemaš.
– Starče, stiče li korist čovek koji se po navici samoopravdava, ali posle shvata svoju grešku i žali zbog toga?
– U krajnjem slučaju, on stiče iskustvo, i ako ga iskoristi – steći će korist. A ako uz to još i Bog kaže: „Pošto je shvatio svoju grešku i pokajao se, daću mu nešto“, tada čovek dobija i iz jedne druge riznice – iz riznice pokajanja.
 
Samoopravdanje koristi egoizmu
– Starče, da li to znači da imam tvrdo srce, ako ne nalazim opravdanja za postupke svojih bližnjih?
– Za bližnje ne nalaziš opravdanja, a za sebe ih nalaziš? Sutra ni Hristos za tebe neće naći opravdanja. Ako je čovek zloban, njegovo srce za tren oka može postati tvrdo kao kamen. A ukoliko se prema svemu postavlja sa ljubavlju, njegovo srce može u jednom trenu da postane nežno. Stekni majčinsko srce. Vidiš, majka sve prašta, a ponekad se pravi kao da nešto loše ne vidi.
Čovek koji svoje duhovno delo obavlja valjano, za svakoga nalazi olakšavajuće okolnosti i svakog opravdava, ali za sebe opravdanja nikada nema, čak i u slučaju kada je u pravu. On sebe uvek vidi kao krivca, jer smatra da nije iskoristio dobra koja su mu data. Ugleda, na primer, lopova i pomisli kako bi i on sam krao mnogo više od njega samo da mu Bog nije pomogao, pa kaže: „Bog mi je pomogao, ali ja sam prisvojio Božije darove. To je najveća krađa. Razlika je samo u tome što se krađa mog bližnjeg vidi, dok se moja krađa ne vidi.“ Tako, on sebi strogo sudi, a svojim bližnjima snishodljivo. Ili, ako primeti kod svog bližnjeg neki nedostatak, bilo mali bilo veliki, on ga opravdava, gajeći dobre pomisli. Misli o tome kako i on sam ima mnogo nedostataka koje drugi ljudi primećuju. Ako čovek malo ispita stvari, naći će mnogo toga pogrešnog u sebi. Tada će mu biti lako da nađe opravdanja za svoje bližnje. Jer toliko toga lošeg smo učinili! Grehova mladosti moje i mojih prestupa ne pominji.[1]
– Starče, kada traže od mene neku pomoć, sa voljom pristupam poslu, ali ako u žurbi napravim neku malu štetu, ja se pravdam kada mi stave primedbu.
– Kada malo pogrešiš u želji da učiniš nešto dobro, prihvati primedbu za tu malu grešku, kako bi dobila svu nagradu. Đavo je mnogo lukav. Svoj zanat on odlično poznaje. Kako da ne iskoristi dugogodišnje iskustvo koje je stekao? Podstiče čoveka da se samoopravdava, ne bi li izgubio korist od dobra koje je učinio. Kada vidiš nekoga kako se preznojava podižući kakav teret na pleća i priđeš mu ne bi li mu olakšala, e, to je nešto sasvim prirodno. Ugledavši ga kako nosi taj teret, potrčala si da mu pomogneš pokrenuta usrđem. Ali kada preuzmeš na sebe teret nepravedne uvrede koju ti je neko naneo, to mnogo više vredi. Ako nam stave primedbu, a mi se odmah bacimo na samoopravdavanje, to pokazuje da u nama još uvek živi svetsko nastrojenje.
– Starče, čemu koristi samoopravdanje?
– Egoizmu. Samoopravdanje je pad; ono izgoni blagodat Božiju. Potrebno je ne samo ne samoopravdavati se, već i zavoleti nepravde koje nam se čine. Samoopravdanje nas je i izvelo iz Raja. Zar Adamov pad nije bio baš u tome? Kada ga je Bog pitao: „Da nisi možda jeo sa drveta sa kog sam ti rekao da ne jedeš?“, Adam nije rekao: „Pogrešio sam, Bože moj! Jeo sam sa tog drveta“, već se samoopravdavao. Rekao je: „Žena koju si mi Ti dao, ona mi je dala plod sa tog drveta i ja sam ga pojeo.“ Kao da je rekao: „Pa Ti si kriv što si stvorio Evu!“ Eda li je Adam bio dužan da sluša Evu po tom pitanju?
Bog je pitao i Evu, a ona je odgovorila: „Zmija me je prevarila.“[2] Da je Adam rekao: „Sagreših, Bože moj, prevarih se“, i da je Eva rekla: „Ja se prevarih“, sve bi bilo u redu. Ali oni se odmah dadoše na samoopravdanje.
– Starče, u čemu je problem kada neko ne shvata koliko je samoopravdanje zlo?
– U čemu je problem? U njemu! Kada se čovek neprestano samoopravdava, verujući kako ga niko ne razume jer su svi nepravedni prema njemu, i da je on taj koji nešto trpi, da je on žrtva – on prestaje da vlada sobom. A šta je to što je nekada prosto začuđujuće? Iako neko sam čini nepravde drugima i greši, on govori: „Ja bih prihvatio tu nepravdu, ali ne želim druge da navodim na greh.“ I počinje da se samoopravdava, tobož iz… ljubavi, da bi se onaj koga smatra vinovnikom učinjene mu nepravde osvestio i prestao da greši! Ili počinje da daje čitavu gomilu objašnjenja, kako ga ovaj slučajno ne bi pogrešno shvatio i tako… pogrešio! Vidite li kakvim se prefinjenim poslom đavo bavi?
 
Čovek koji se samoopravdava ne može da stekne duhovnu korist
Primetio sam da danas i mladi i stari sve opravdavaju pomoću jedne satanske pomisli. Đavo im sve tumači na neki svoj način, pa se tako ti ljudi nalaze izvan realnosti. Samoopravdanje je satansko tumačenje stvari.
– Starče, kako to da neki ljudi za svaku reč koja im se kaže nalaze odgovor?
– O, strašno je razgovarati sa čovekom koji je navikao da se samoopravdava! To je isto kao da razgovaraš sa đavoimanim! Oni koji se samoopravdavaju – Bog neka mi oprosti za ovo što ću reći – imaju đavola za duhovnika. To su izmučeni ljudi koji nemaju mira u sebi. Samoopravdanje su učinili svojom naukom. Kao što jedan lopov ne spava po čitavu noć, misleći o tome kako da uspe u krađi, tako isto i oni neprestano razmišljaju o tome kako da opravdaju sad ovu, sad onu svoju grešku. Ili, kao što neko razmišlja kako da ugrabi priliku da učini neko dobro ili da se smiri, tako ovi nasuprot tome razmišljaju kako da opravdaju neopravdivo. Postaju pravi advokati! Ne možeš da izađeš na kraj sa njima! To ti je kao da pričaš sa samim đavolom. Kako sam se samo namučio sa jednim takvim čovekom! Iako sam mu rekao: „To što činiš nije u redu, trebalo bi da obratiš pažnju na neke stvari. Ne ideš dobrim putem, valjalo bi da postupaš tako-i tako…“ on je na svaku moj reč nalazio opravdanje za svoje postupke, da bi mi na kraju svega rekao: „Nisi mi rekao šta da činim!“ „Bre, dobri moj čoveče! O čemu razgovaramo toliko sati? Razgovaramo o tvojim gresima, o tome kako ne ideš dobrim putem, ali ti se neprestano samoopravdavaš. Tri sata me ovde istjazavaš, mučiš! Kako ti nisam rekao?“ Eto, navodiš čoveku primere ne bi li shvatio da način na koji se on suočava sa problemima nosi u sebi satanski egoizam, govoriš mu o tome da se nalazi pod demonskim uticajem i da će propasti ukoliko se ne promeni, a on ti na kraju kaže: „Nisi mi rekao šta da činim“! Zaista, kako da ne eksplodiraš od muke? Ako je čovek ravnodušan, sve to će proći uz jedno: „Nema veze.“ Ali ako nije ravnodušan – eksplodiraće od muke. Blago ravnodušnim ljudima!
– Starče, da li u nekim slučajevima i sami poželite da ste ravnodušni?
– Dete moje, ravnodušni ljudi se, u krajnjem slučaju, ne izbezumljuju uzalud. Da pretrpiš nešto radi čoveka koji strada, to ima smisla. Ali da se okrećeš oko nekog, da mu ispričaš toliko toga, a da ti on na kraju svega kaže: „Nisi mi rekao šta da radim“, i pritom da opravdava ono što se opravdati ne može! Tako od čoveka postaje demon! Strašno! A kad bi razmislio o tome koliko si truda da ne pričamo o bolu – uložio da bi mu pomogao, malo bi se promenio. I vidi koliko toga trpiš, koliko se trudiš, mučiš, ali to ne uzima u obzir!
– Starče, kada se neko samoopravdava za grešku koju je napravio pa mu ti kažeš: „To je samoopravdanje“, a on nastavi da se samoopravdava u želji da dokaže da to nije samoopravdanje, da li je uopšte moguće da se takav čovek ispravi?
– Kako da se ispravi? On po muci koju oseća shvata da greši, ali zbog egoizma neće to da prizna. To je toliko strašno!
– Da, ali pritom govori: „Ti nećeš da mi pomogneš. Zamolio sam te za pomoć, ali nećeš da me pozoveš na razgovor. Ti me prezireš!“
– E pa, opet se zbog egoizma tako ponaša. To je isto kao kada bi rekao: „Ja nisam kriv. Ti si kriv što ja nisam dobro!“ Takav čovek na ovome završava. Pusti ga; ne vredi da se baviš takvom osobom, jer joj ne možeš pomoći. Odgovornost za jednu takvu dušu ne mogu da ponesu ni duhovnik, ni iguman ili igumanija. To je već satanski egoizam, a ne ljudski. Ljudski egoizam ima neko ko ne može da se smiri i kaže: „Oprosti“, ali makar i ništa ne govori kako bi se opravdao. Onaj ko se samoopravdava kada pogreši, svoje srce pretvara u demonsko pristanište. Ako on ne slomi svoje „ja“, nastaviće sve više da greši, i njegov sopstveni egoizam će ga mučiti, ne donoseći mu pritom nikakvu korist. Ukoliko čovek ne zna koliko je zlo samoopravdanje, to je još i neka olakšavajuća okolnost. Ali ako zna ili mu to kažu drugi, onda nema olakšavajućih okolnosti.
Budi veoma pažljiva kada hoćeš da pomogneš nekome ko je navikao da se samoopravdava, jer može da se dogodi sledeće: Pošto se samoopravdava, znači da u njemu ima mnogo egoizma, pa ako mu kažeš da to što čini nije u redu, počeće da niže neistinu za neistinom i samoopravdanje za samoopravdanjem, da bi ti dokazao ovo ili ono, samo da ga se slučajno nešto ne kosne. I tako, u pokušaju da mu ukažeš na to da greši, postaješ uzrok njegovog sve većeg egoizma i sve većih laži. Od trenutka kada vidiš da on nastavlja da se samoopravdava, prestani da mu bilo šta dokazuješ, jer od toga nema nikakve koristi. Moli se da ga Bog prosveti.
 
Ako se sam ne opravdavaš opravdaće te Bog
– Starče, često kada mi neko stavi primedbu pomislim kako treba da dam neko objašnjenje, pa kažem: „Da, tako je, ali…“
– Ma šta hoćeš s tim „ali“? U tom „ali“ nešto fali. Ono sve menja, ali u lošem smislu. Kada ti stave primedbu reci: „Oprosti, tvojim molitvama sledeći put biću pažljivija.“
– Starče, ako neko iz nekog mog postupka izvede pogrešan zaključak, da li je potrebno da objasnim zašto sam postupila baš tako kako jesam?
– Ako si duhovno jaka, odnosno smirena, prihvati krivicu i ništa ne govori. Ostavi Bogu da te opravda. Ako ne budeš ti govorila, posle će progovoriti Bog. Vidiš, kada su Josifa[3] prodala njegova braća, on nije rekao: „Ja sam njihov brat; nisam rob; otac me voli više od sve svoje dece!“ Nije govorio, a posle je progovorio Bog i načinio ga carem[4]. Zar misliš da Bog nije mogao da obavesgi ljude o tome kako stvari stoje? Pa ako Bog pokaže istinu radi tvoga dobra – u redu. Ali i ako je ne pokaže, to će opet biti radi tvoga dobra. Kada ti neko učini neku nepravdu, smatraj da ti on to nije učinio iz zlobe, već prosto zato što on na taj način posmatra stvari. Kasnije, ako u njemu nije bilo zlobe, Bog će mu otkriti kako zaista stvari stoje, shvatiće da ti je naneo nepravdu i pokajaće se. Samo kada je čovek zao, Bog mu ne otkriva pravo stanje stvari, jer je frekvenca Božijeg delovanja: ljubav – smirenje.
– Starče, a da li je u redu da tražim objašnjenje od nekoga ako dođe do nesporazuma među nama?
– Da li imaš loše pomisli?
– Nemam.
– Ako već nemaš loše pomisli, nije potrebno da tražiš objašnjenja. A ako ih imaš, onda bi bilo dobro da ti on da neko objašnjenje, kako ti se pomisli ne bi još više pokvarile.
– Starče, a ako objašnjenje nema za cilj samoopravdanje, već da se njime obrazloži kako sam se postavila u toj-i-toj situaciji, zašto sam se ponašala tako-i-tako…?
– Nema veze. Bolje reci: „Oprosti“, i ništa ne objašnjavaj, osim ako od tebe ne traže objašnjenje; tada smireno reci šta se desilo.
– Znači, Starče, u nekim slučajevima objašnjenja su neophodna?
– Kada se radi o nesporazumu koji se tiče drugih, tada je čovek dužan da da objašnjenje, ne bi li time pomogao rešenju nastalog problema. Ili ako je neko preosetljiv, a uz to i malo egoističan, potrebno je da objasni zašto se držao tako-i-tako, jer ukoliko ne bude ništa rekao – izbezumiće se.
– Starče, ponekad objašnjenje ne možemo da oslobodimo od samoopravdanja.
– Samoopravdanje ne donosi spokojstvo duši, dok objašnjenje donosi spokojstvo i mir.
 
Onaj ko sebe prati kako treba – ne samoopravdava se
– Starče, kako to da se samoopravdavam iako shvatam koliko sam duhovno slaba?
– Ne shvataš ti svoju duhovnu nemoć, i zato se samoopravdavaš. Da shvataš – ne bi se samoopravdavala. Mi volimo sami sebe; nećemo da nam bude teško, ne volimo napor. Često hoćemo bez truda da steknemo duhovno bogatstvo. Kada bismo se barem smirili i priznali da se, tako postavljajući stvari, ne krećemo ispravno u duhovnom smislu! A mi niti se trudimo, niti priznajemo svoju nemoć.
– Može li čovek da prati sebe, da se preispituje, a da se pritom i samoopravdava?
– Onaj ko sebe prati kako treba – ne samoopravdava se. Vidiš, ima pametnih ljudi, čak i veoma, veoma pametnih, a koji prave najveće gluposti, jer je prisutno i samougađanje. „Kako da mi bude što udobnije, kako da meni bude dobro?“
– Starče, čovek koji se samoopravdava ne vidi svoje padove u duhovnoj borbi?
– Ma šta da radi, đavo ga obmanjuje, pa tako sve opravdava: samovolju, tvrdoglavost, egoizam, laž.
– A zar mu ne bi pomoglo kada bi se ogledao u delima svetih Otaca, a naročito u Svetom Pismu?
– Za nekog ko razmišlja pravilno, duhovno, Sveto Pismo i svetootačke knjige rešavaju sve probleme. On jasno shvata smisao napisanog. Ali čoveku koji ne dela duhovno na sebi i kome duša nije očišćena, ne može pomoći ni Sveto Pismo, jer takav čovek sve tumači naopako. Bolje je da kaže svoju pomisao duhovniku i da ne tumači sam ono što je pročitao. Primera radi, čitajući Stari Zavet takav čovek može protumačiti smisao pročitanog u duhu lukavstva i tako se zaraziti duhovnom bolešću. Primetio sam da neki ljudi uzimaju ponešto iz duhovnih knjiga koje su pročitali, pa tumače to tako kako njima odgovara. Stvar nije u tome da njima nešto fali ili da ne razumeju smisao pročitanog, već tumače stvari tako da bi opravdali sami sebe. Strašna stvar! Uverio sam se da i duhovne pouke koje čuju oni retko kad prihvataju pravilno. Ispričam, na primer, jedan događaj s namerom da nešto istaknem. Ali ja hoću da istaknem jedno, a oni traže da iz tog događaja izvuku nešto drugo, za šta se hvataju da time opravdaju neku svoju grešku, neki svoj pad. Odnosno, sve to čine samo da bi uspokojili svoje strasti. Ne misle o tome da je čovek o kome sam im nešto izneo, zbog nepažnje završio tako kako je završio, već govore: „Ako postoje ljudi u tako užasnom stanju, onda smo mi mnogo dobri“, i tako sami sebe opravdavaju. Đavo će već naći čitavu gomilu samoopravdanja.
 
Samoopravdanje ne donosi duši spokojstvo
Duša onoga ko se samoopravdava ne nalazi spokojstvo. Takav čovek lišen je utehe. On opravdava svoje „ja“ – ali da li to njegovo „ja“ opravdava njega? Njegovo „ja“, njegova savest ne nalazi za njega opravdanja, i zato njegova duša nije spokojna. Ta činjenica upućuje na njegovu krivicu. Kako je samo Bog sve ustrojio! Čoveku je dao savest! Strašno! Uz pomoć nasilja, lukavstva ili laskanja čovek može da dostigne ono što je naumio, ali na taj način spokojstvo duše ne može da dostigne. Kroz to i sam može da se uveri da je sišao s pravog puta.
Kada čovek bez roptanja prihvata nepravdu, to je kao da prima duhovno bogatstvo i raduje se. A kada se samoopravdava, to je kao da gubi deo svog bogatstva, pa ne oseća radost. Hoću da kažem da on nema ono duhovno spokojstvo koje bi imao da se nije samoopravdavao. Šta tek da se kaže o onome ko nalazi opravdanja za sebe i pored toga što nije u pravu! Takav čovek zgrće na svoju glavu gnev Božiji, jer je to što čini – pronevera; on rasipa bogatstvo koje mu je dato. Eda li spokojstvo nalazi onaj koji rasipa?
Samoopravdanje čini čoveka slepim. Čak i da počini ubistvo, đavo će ga opravdati. „Kako si ga samo trpeo toliko vremena? Trebalo je mnogo ranije da ga ubiješ“, govori mu đavo. Takav čovek još može poželeti da od Hrista dobije platu za to malo vremena što je „trpeo“. Shvataš? Dotle se dolazi!
– Starče, ako se već onaj ko se samoopravdava muči, zašto to nastavlja da čini, i time pristaje na grižu savesti?
– To je stvar navike. Da bi se presekla, potrebna je snaga volje. A treba da nauči ne samo da se ne samoopravdava, već i da se unutar sebe postavi ispravno. Ukoliko se ne samoopravdava, ali u sebi veruje da mu je učinjena nepravda – to je još gore. Jer da se opravdao naglas, neko bi mu već nešto povodom toga rekao, pa bi tako mogao da se oslobodi prelesti. A ovako, on može da ćuti, ali u sebi da pomišlja: „Ja sam u pravu, ali neću ništa da kažem jer sam viši od njega.“ Na taj način čovek ostaje u prelesti
 
Preuzmimo tuđe breme na sebe
– Starče, juče ste rekli da je trpljenje – jedno, a podnošenje – nešto sasvim drugo. Šta ste time hteli da kažete?
– Trpljenje nije kada nekoga podnosimo. Kada kažem da nekoga podnosim, to je kao da kažem: „On nije kako treba, ali zato sam ja dobar pa ga, eto, podnosim.“ Pravo trpljenje je kada osećamo krivicu za stanje u kome se naš bližnji nalazi i kada sastradavamo sa njim. U takvom odnosu prema bližnjima ima mnogo smirenja i ljubavi. Tada ja primam blagodat Božiju, a time i moj bližnji dobija pomoć. Ako, na primer, vidim nekog hromog ili gluvog čoveka, ili nekog narkomana, trebalo bi da pomislim: „Da sam u dobrom duhovnom stanju, pomolio bih se Bogu, i On bi učinio da mom bližnjem bude dobro.“ Pa i Hristos je rekao: „Daću vam moć da činite veća čuda od onih koja ja činim.“[5] Za ovakvim mislima dolazi sastradavanje, ljubav prema bližnjem. Ali ako pomislim: „E, pa šta ja da mu radim što je sakat. Posedeću malo sa njim; ako ništa drugo, tako ću bar steći platu na Nebu“, tada ja u stvari podnosim svog bližnjeg i pravdam se time da sam učinio sve što sam bio dužan da učinim.
– Starče, da li je uvek korisno uzimati ne sebe tuđe grehe?
– Da, mnogo koristi ako si u stanju da to podneseš. Za sve okrivljuj sebe. Uzmi na sebe greh svog brata, svali ga na sebe i moli Hrista da ti podari snage da to izneseš. I kada na sebe preuzmeš breme veće od tvoje stvarne krivice (ili čak u tome i uopšte nisi kriva), verujući pritom da si na neki način ipak – kriva, tada ne pridaj tome važnost, ne gordi se, i steći ćeš obilje blagodati Božije. Ali pripazi na to da li si u stanju da podneseš veće breme. Jer ako ne možeš, nastradaćeš od kile, diskopatije…
– Šta su u ovom slučaju „kila“ i „diskopatija“?
– Ako, na primer, preuzmeš na sebe neki greh, a to ne možeš da izneseš i ne daš nikakvo objašnjenje, posle ćeš roptati, žestiti se, osuđuvati…
– Ali ako dam neko objašnjenje, zar to nije samoopravdanje?
– E, pazi da se opravdaš samo za ono što ne možeš da izneseš, a ono drugo – ne diraj. Ako je, na primer, čovek preosetljiv, trebalo bi da pazi da ne tovari na sebe breme koje prevazilazi njegove snage. Neka preispita sebe i prihvati nepravdu sa rasuđivanjem, srazmerno teretu koji može da nosi, kako ga neprijatelj ne bi oborio preosetljivošću, bacio ga u očajanje i učinio nesposobnim.
– Starče, ponekad ne samo što mi je teško da prihvatim nepravdu, već i odgovornost za svoj pad svaljujem na tuđa pleća.
– Ne samo što iz ljubavi nećete da ponesete torbu svog bližnjeg, već i svoju natovarenu torbu svaljujete na tuđa pleća. I to ne samo na pleća zdravih ljudi, već i na pleća onih bolesnih! Treba da stekneš duhovnu odvažnost, kako bi bila u stanju da prihvatiš svu odgovornost za svoje grehe. A koliko više mi uvećavamo svoj teret, svaljujući na sebe tuđa pregrešenja, toliko nam Dobri Bog olakšava to naše breme i tada osećamo božanstveno radovanje.
Kada snažan čovek iz ljubavi ponese na svojim plećima dva džaka cementa, kako bi poštedeo nekog ko nema snage i ne može da nosi teret, to ne vredi toliko koliko vredi prihvatanje na sebe težine tuđeg greha, „prisvajanje“ tog greha, i dopuštanje da drugi pomisle da je taj greh zaista tvoj. To je veća vrlina, veće smirenje.
U jednom manastiru na Svetoj Gori neki iskušenik se jednom prilikom brecnu na tipikara[6], koji je bio i jeromonah, samo zato što mu je ovaj pokazao koji kondak prvo da pročita. Tipikar je hteo da pomogne, a iskušenik se potpuno izbezumio, i posle bogosluženja u besu se zaključao u keliju. Tipikar je tražio krivicu u sebi i preuzeo na sebe breme greha; bio je veoma potresen, jer je mislio da je on sam nečim izazvao brata da mu se grubo obrati. Savest ga je zaista mučila. I premda je kao tipikar bio odgovoran za poredak bogosluženja, on se nije time pravdao, već je rekao: „Kriv sam zato što sam uznemirio brata.“ Otišao je do iskušenikove kelije da ga uz metaniju zamoli za oproštaj. Ali ovaj je bio zaključan i nije hteo da otvori. Tada je tipikar seo ispred njegovih vrata. Tu je čekao od jutra pa sve do tri posle podne, kada je zvonilo za večernju službu. Iskušenik je otvorio vrata da bi izašao. Tada tipikar pade ničice pred njim, praveći metaniju i govoreći: „Oprosti mi, brate, pogrešio sam!“ Tako dolazi blagodat Božija.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 24, 7.
  2. Vidi Post. 3, 11-13.
  3. Vidi Post. 37, 20 i dalje.
  4. Vidi Post. 41, 41.
  5. Vidi Jn. 14, 12.
  6. Tipikar – monah odgovoran za tačno držanje bogoslužbenog ustava i uopšte za poredak u hramu.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *