POUKE

 

POUKE
 
DRUGI DEO
PRAVDA I NEPRAVDA
 
„Kamo sreće da su svi ljudi nepravedni prema meni! Iskreno vam kažem da sam najslađu duhovnu radost osećao kada sam trpeo nepravde.“
 
PRVA GLAVA
Prihvatanje nepravde
 
Ispravno postavljanje prema nepravdi
– Starče, kada mi neko učini nepravdu srce mi se steže.
– Da ti se srce ne bi stezalo, nikada ne razmišljaj ni o tome ko je kriv, ni o tome kolika je krivica onoga ko ti je učinio neku nepravdu, već o tome – koliko si ti sama kriva. Vidiš, kada se ljudi svađaju, svaki od njih će reći da je u pravu, samo zato što svako uzima više prava nego što mu pripada, pa se zato stalno razmimoilaze. Ode čovek, na primer, u policiju i kaže: „Taj i taj me je pretukao“, i podiže tužbu protiv njega a pritom ne govori koliko je on njega tukao.
Kada bismo razmišljali o tome da je najveću nepravdu podneo Hristos, prihvatali bismo nepravde sa radošću. Iako je Bog, On je iz svoje velike ljubavi sišao na zemlju i zaključao se devet meseci u utrobu Bogorodice, a potom je trideset godina živeo neprimetno. Od svoje petnaeste do tridesete godine pravio je stolariju za Jevreje. A kakav je alat On u to vreme mogao da ima? Tada su se koristile drvene testere sa nekakvim drvenim zupcima. Davali su mu daske i govorili: „Napravi mi ovo, napravi mi ono…“ A kako da obradi te daske? Glačao ih je nekom gvožđurijom koja se tada koristila umesto struga. Shvataš li kako je to bilo mučno? A posle toga – tri godine stradanja! Radi propovedi išao je bosonog, sad ovde, sad onde! Isceljivao je bolesnike, blatom je otvarao oči slepcima, a oni su opet tražili znake. Izgonio je demone iz đavoimanih, ali nažalost, neblagodarni ljudi govorili su Mu kako je demon u Njemu! I pored toga što se o Njemu toliko govorilo i prorokovalo, i pored tolikih čuda koja je satvorio, na kraju su Ga naružili i raspeli.
Zbog toga su oni koji trpe nepravde – vozljubljena deca Božija. Jer trpeći nepravde, oni u svojim srcima imaju Hrista Koji je trpeo nepravde; i raduju se i u progonstvu i u zatvoru, baš kao da se nalaze u Raju, jer gde je Hristos, tamo je Raj.
– Starče, može li čovekovo breme da bude veće od onoga koje on može da ponese?
– Bog ne bi dopustio da dobijemo breme koje je iznad naših sila. Nerasudljivi ljudi tovare na svoje bližnje teška bremena. Dobri Bog često dopušta da dobri ljudi padnu u šake zlih, kako bi stekli nebesku platu.
– Starče, da li nezadovoljstvo ima veze sa neblagodarnošću?
– Da. Može da se desi da neko brine o dobru svog bližnjeg, ali da ovaj to ne shvata, pa se oseća kao neko kome se čini nepravda, i izražava svoje nezadovoljstvo. Ne bude li pazio na sebe, takav čovek može pomišljati kako mu se čini nepravda, i doći i do drskosti kada ga zbog nekog propusta opomenu da bude pažljiviji. Na primer, neka sestra sipa previše otrova u rastvor, pa tako prskajući masline, sprži im lišće. Stave joj primedbu, a ona umesto da shvati svoju grešku i kaže: „Oprostite“, oseća se kao neko kome je učinjena nepravda, i plače. Govori: „Nepravedni su prema meni. Da su naišli skakavci i upropastili drveće, ne bi ni reč rekli, a pošto sam ih ja upropastila – oni viču. Hriste moj, samo me Ti razumeš!“, i pritom plače! Može čak da oseća i radost, misleći da će zbog „nepravde“ koju trpi steći platu na Nebu, pa blagodari Hristu! To je jedno promašeno stanje, jedna velika prelest.
 
Radost od prihvatanja nepravde
– Starče, kada sa radošću primim primedbu za neki svoj prestup, da li je ta radost koju osećam – čista?
– Pazi, ako praviš propuste zbog kojih te grde, a ti ne ropćeš već se raduješ i govoriš: „Slava Ti, Bože, tako mi i treba!“, osećaćeš polovinu radosti. Ali ako ne praviš propuste i grde te bez razloga, a ti to primaš sa dobrom pomišlju – osećaćeš svu punoću radosti. Ne kažem da tvoj cilj treba da bude – trpljenje nepravdi, jer bi te u tom slučaju đavo bacio u gordost, već da prihvataš nepravde kada te one same po sebi skole, i da im se raduješ.
Postoji četiri stepena u suočavanju sa nepravdama. Neko te, na primer, izudara bez razloga. Ako se nalaziš na prvom stepenu – uzvratićeš mu istom merom. Ako se nalaziš na drugom stepenu – osetićeš u sebi veoma veliko uznemirenje, ali ćeš se savladati i nećeš ništa reći. Na trećem stepenu nećeš se uznemiravati zbog toga, a na četvrtom ćeš osećati neizmernu radost, veliko veselje u duši. Kada čoveka za nešto nepravedno okrive a on dokaže da nije kriv, time on dobija za pravo i zadovoljava se. U tom slučaju on oseća svetsku radost. Ali ukoliko se sa nepravdom koja mu je učinjena suoči duhovno, sa dobrim pomislima, i ne trudi se da dokaže svoju nevinost, on oseća duhovnu radost. Dakle, on tada u sebi ima božansku utehu i blagodari Bogu. Znate li kakvu radost oseća čovek u duši kada trpeći nepravdu – ne pravda sebe da bi mu neko rekao: „Bravo“, ili: „Oprosti.“ I radost koju on oseća onda kada trpi nepravde, veća je od one radosti koju bi osetio kada bi bio opravdan. Oni koji su dostigli ovakvo stanje želeli bi da zablagodare ljudima koji im čine nepravde, kako za svu onu radost koju su im priuštili u ovom životu, tako i za onu radost koju su im tim nepravdama obezbedili u večnosti. Koliko se samo „duhovno“ razlikuje od „svetskog“!
U duhovnom životu stvari drugačije postojavaju. Kada zadržiš za sebe nešto ružno – osećaš se divno. Kada to daš nekom drugom – osećaš se ružno. Kada primaš nepravdu bez roptanja, a svog bližnjeg opravdavaš, u svoje srce primaš Hrista Koji je mnogo puta pretrpeo nepravdu. Tada Hristos postaje „zakupac“[1] tvog srca i obitava u njemu, ispunjavajući ga mirom i radošću. Bre, deco, pokušajte da i same doživite ovu radost! Naučite da se radujete ovom duhovnom radošću, a ne svetskom. Tako ćete svakog dana praznovati Pashu.
Ne postoji veća radost od one koju osećaš kada bez roptanja prihvataš nepravdu. Kamo sreće da su svi ljudi nepravedni prema meni! Iskreno vam kažem da sam najslađu duhovnu radost osećao kada sam trpeo nepravde. Znate li koliko sam se radovao kada bi neko rekao da sam u prelesti? Kažem: „Slava Ti, Bože! Ovim rečima stičem platu, a kad bi rekli da sam svetitelj – postao bih dužnik.“ Nešto slađe od nepravde koju prihvataš bez roptanja – ne postoji!
Jednog jutra neko je pokucao zvekirom na vrata moje kelije. Pogledao sam kroz prozor da vidim ko je, jer još uvek nije bilo vreme da otvorim. Ugledao sam jednog mladića svetlog lika. Pošto ga je otkrila blagodat Božija, shvatio sam da živi duhovnim životom. Zbog toga, iako sam bio zauzet, ostavio sam to što sam radio, otvorio mu vrata, uveo ga unutra, dao mu čašu vode i shvativši da se u njemu nalazi sakriveno nešto duhovno, počeo sam pažljivo da ga ispitujem o tome kako živi. „Kakvim poslom se baviš, mladiću“, upitao sam ga. „Ma, kakav posao, Oče? Odrastao sam u zatvoru. Tamo sam proveo veći deo svog života. Sada imam dvadeset šest godina“, odgovorio mi je. „Dobro, bre mladiću, šta si ti to radio pa su te zatvarali u zatvor?“, opet ću ja. Tada mi on otvori svoje srce i reče: „Od malena me je veoma bolelo kada bih video nesrećne ljude. Poznavao sam sve stradalnike, ne samo iz moje parohije već i iz nekih drugih. Naš parohijski sveštenik sa članovima Crkvenog odbora stalno je skupljao novac i trošio ga na izgradnju nekih zgrada, sala, i tome slično, ili na raznorazno ukrašavanje hrama, a pritom uopšte nije brinuo o siromašnim porodicama. Ne želim da sudim o tome da li su svi ti radovi oko izgradnje bili zaista neophodni, ali video sam da ima mnogo nesrećnih ljudi. Počeo sam da kradem od novca koji je skupljan od priložnika. Uzimao sam poprilično, ali ne baš sve. Onda sam kupovao hranu i razne druge stvari, koje bih krišom ostavljao ispred kuća siromašnih porodica. A kako ne bi nekog drugog nepravedno optužili za krađu, odmah bih odlazio u policiju i govorio: ‘Ja sam ukrao novac iz crkve i potrošio ga’. Ništa više im nisam govorio. Oni bi me tukli i vređali, govorili: ‘Propalico, lopove…!’ a ja sam ćutao. Posle bi me stavili u zatvor. Ovim poslom bavio sam se godinama. Čitav grad od trideset hiljada stanovnika, pa i neki drugi gradovi, znali su me kao propalicu i lopova. A ja sam ćutao i osećao radost. Jedanput sam proveo u zatvoru pune tri godine. Ponekad su me zatvarali ni krivog ni dužnog, a kada bi uhvatili krivca, puštali su me na slobodu. Ako ne bi našli krivca, proveo bih u zatvoru onoliko vremena koliko bi on proveo da su ga uhvatili. Zato ti i kažem, Oče moj, da sam najveći deo života proveo po zatvorima.“ Pošto sam ga pažljivo saslušao, rekoh mu: „Bre, mladiću! Ma koliko sve to da izgleda dobro – nije dobro, i nemoj to više nikada da ponoviš. Slušaj šta ću ti reći. Hoćeš li da me poslušaš?“ „Poslušaću te, Oče“, na to će on. „Idi iz svog rodnog grada u taj i-taj grad, gde te niko ne poznaje. Pobrinuću se da se tamo upoznaš sa nekim dobrim ljudima. Zaposli se, i koliko možeš pomaži ljudima koji su u nekoj nevolji, deleći sa njima do poslednjeg što imaš, jer to mnogo više vredi. Ali i kada neko nema baš ništa da pruži jednom siromašku i zbog toga ga srce boli, on mu tada daje jednu uzvišenu milostinju – milostinju od krvi svoga srca. Jer ako čovek ima i daje milostinju, on oseća radost; ali ako nema šta da da – oseća bol u srcu.“ Obećavši da će poslušati moj savet, otišao je od mene radostan. Nakon sedam meseci dobio sam jedno pismo iz zatvora Koridalu. U njemu je pisalo sledeće: „Sigurno ćeš se iznenaditi, Oče moj, što ti opet pišem iz zatvora posle toliko tvojih saveta i posle toliko mojih obećanja. Samo da znaš da ovaj put izdržavam kaznu za koju sam već bio u zatvoru; došlo je do neke greške. Sva sreća što nema ljudske pravde; da nje ima, duhovni ljudi bi trpeli nepravdu jer bi bili lišeni plate na Nebu.“ Pročitavši poslednje reči, ostao sam poražen ovim mladim čovekom koji je sa toliko žara pristupio duhovnom životu, i tako ozbiljno shvatio dublji smisao života! Lopov za Hrista! Imao je Hrista u sebi! Nije mogao da se zaustavi od radosti koju je osećao. Doživeo je božansku ludost, praznično veselje!
– Starče, da li je ta njegova radost poticala od toga što su mu se ljudi podsmevali?
– Njegova radost poticala je od nepravde koju je trpeo. To je bio jedan mirjanin koji nije čitao ni Prolog ni Starečnik, i premda su ga nepravedno tukli i držali u zatvoru, a u gradu smatrali za propalicu, mangupa i lopova, i zbog toga mu se podsmevali, on nije ništa govorio, već se sa svim tim suočavao duhovno! Mlad čovek, a da uopšte ne brine o tome kako da se opravda, već samo – kako da drugima pomogne! Velike lopove često nikada ne zatvaraju, a ovog jadnička su za jednu te istu krađu zatvarali dva puta, a za neke krađe su ga zatvarali ni krivog ni dužnog, dok ne bi našli pravog lopova! Ali radost koju je on imao, nisu imali ni svi stanovnici grada zajedno. Trideset hiljada njihovih radosti ne bi moglo da dostigne njegovu radost.
Zato i kažem da kod duhovnog čoveka nema prostora za tugu. Kada ljubav uzraste i raspali srce božanskom ljubavlju, u njega tuga više ne može da stane. Velika ljubav prema Hristu nadilazi bolove i patnje koje dolaze od ljudi.
 
Korist od prihvatanja nepravdi
– Starče, kada me okrive za nešto za šta me je optužila neka sestra a ja nisam kriva, ne mogu da se izdignem iznad toga, pa i moji odnosi sa tom sestrom zahlađuju.
– Stani malo! Šta Crkva kaže o tome? U koji slučaj to spada? I šta tebi najviše pomaže? Recimo da se dogodilo tako kako si rekla, i da pritom ti nisi kriva. E, ako su ti učinili nepravdu, ti si na dobitku. A i tu će sestru koja je govorila protiv tebe, želeći sebe da opravda, posle iskušenja izobličavati savest; zato će se kajati, a na tebe će gledati sa više ljubavi. Dva-tri dobra zajedno. Tako ti se pruža mogućnost da od cigančice postaneš blagorodna devojka. Kada ti Bog daje mogućnost da postaneš blagorodna devojka, pa i sama da možeš drugima nešto da pružiš, zašto hoćeš da ostaneš cigančica?
– Moja pomisao nastojava na tome da pitam sestru kako je ona to shvatila moje držanje, pa me je okrivila.
– Uostalom, zar đavo može da izdrži videvši da imaš neku duhovnu ušteđevinu? Prinuđava te da tražiš svoja prava, ne bi li iz sebe isterala Hrista.
– Starče, sve što želim je da mi bližnji oproste kada nešto pogrešim.
– Šta? Hoćeš da te opravdaju? Recimo da te opravdaju; da li ćeš time biti na duhovnom dobitku ili na gubitku?
– Na gubitku.
– A kada bi imala radnju da li bi volela da si na dobitku ili na gubitku?
– Na dobitku.
– Kada u materijalnim, taštim stvarima ne želimo da pretrpimo štetu, koliko više treba da pazimo da ne pretrpimo štetu u onom duhovnom! Ljudi svetskog nastrojenja paze na materijalni dobitak i ne dopuštaju da se on uludo potroši; pa zar je onda ispravno da ljudi koji se trude da žive duhovno odbace duhovni dobitak? Ali čak i kada ljudi svetskog nastrojenja rasipaju novac, oni time razbacuju samo materijalne stvari, dok neprihvatanjem nepravdi mi razbacujemo ono duhovno, nebesko. Sve potrošimo ovde na zemlji. Zašto menjamo nebesko za ovozemaljsko? Uostalom, ljudima svetskog nastrojenja nisu poznati duhovni principi, a nama jesu. Postali smo monasi da bismo stekli ono nebesko, a na kraju ispada da smo, uputivši se ka jednom cilju, završili na nekom sasvim drugom. Za čoveka svetskog nastrojenja veoma je mučno ako ga nepravedno kazne, pretuku ili prosto oteraju. A mi treba sve to da tražimo i da trpimo – ljubavi Hristove radi. Da stremimo poniženju, preziru, vređanju, jer njima naše duše stiču dobitak. Jedan porodičan čovek, na primer, želi da se opravda jer mu je to zaista neophodno; on mora da misli ne samo o sebi, već i o tome kako će da prežive njegova sirota deca ako izgubi ugled ili bankrotira. Zato mirjani i imaju neko opravdanje, ali mi ga nemamo.
Kada sa nama ljudi postupaju nepravedno a mi to prihvatamo bez roptanja tada nam oni u suštini čine dobro. Na primer, oklevetaju me da sam počinio neki zločin i stave me u zatvor. Dobro. Savest mi je mirna, jer nisam počinio zločin, a pored toga imam i platu na Nebu. Postoji li veće dobro za moju dušu? Ne ropćem, već proslavljam Boga: „Kako da Ti zablagodarim, Bože moj, što nisam počinio taj zločin? Da sam ga počinio, ne bih mogao da podnesem grižu savesti.“ Tako zatvor postaje Raj. Neko me je bez razloga udario? „Slava Ti, Gospode! Tako možda iskupljujem neki greh; nekada sam i ja nekog udario.“ Nepravedno su me izvređali? „Slava Ti, Gospode! Prihvatam i to radi ljubavi Tvoje, zbog koje si za mene pretrpeo šamare i uvrede.“
 
Nebeska ušteđevina
– Starče, smućujem se kada neko ne misli dobro o meni.
– Baš dobro da si mi to rekla! Od danas ću da se molim da niko nema dobro mišljenje o tebi, jer će ti to biti na korist, dobro moje dete. Bog, promišljajući o nama, dopušta da nam ljudi čine nepravde ili da nam kažu nešto neosnovano – da bismo iskupili neki greh ili da bismo uštedeli nešto za drugi život. Ne mogu da razumem kakav vi to duhovni život želite? Vi još uvek ne shvatate svoju duhovnu korist i hoćete još ovde da budete isplaćene; za Nebo ništa ne ostavljate. Zašto tako posmatraš stvari? Šta čitaš? Evergetinos?[2] Zar tamo ne piše šta ti valja činiti? A čitaš li Jevanđelje? Čitaj ga svaki dan.
– Starče, kada učinim nešto dobro, rastužim se ako taj moj postupak neko ne pohvali.
– Dobro, jel’ ti tražiš pohvalu od Hrista ili od ljudi? Zar ti neće mnogo više biti od koristi pohvala od Hrista? I šta će ti pomoći ako ljudi i budu obraćali pažnju na tebe? Ako sada dobiješ priznanje za neko dobro koje učiniš, u drugom životu ćeš čuti: Seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome.[3] Treba da nas raduje kada ljudi ne priznaju naš trud i ostavljaju nas bez ljudske nadoknade, jer sve to Bog ima u vidu i uzvratiće nam za naš trud večnom platom. Kada već postoji božansko uzdarje, pobrinimo se da stavimo makar jedan dinar u Božiju štedionicu. Trebalo bi da nepravdu primate kao veliki blagoslov, jer tako skupljamo nebeske blagoslove.
– Starče, da li je ispravno kada čovek blagodušno prima nepravde – ali ne zato što misli o Strašnom Sudu, već zato što jednostavno smatra da je takvo postavljanje dobro?
– A zar je tu kraj? Da neko pazi da nešto ne čini samo da bi postao prosto „dobar čovek“, jer tako postupaju evropejci?[4] Treba da razmišlja o tome kako je on ikona Božija i da se potrudi da zaliči na svog Tvorca. Bude li ovakve misli imao kao motiv za blagodušno postavljanje prema nepravdama, koračaće sigurno putem spasenja. U suprotnom, biće u opasnosti da padne u zamku evropskog humanizma.[5]
 
Sveto licemerje
– Starče, koliko ima otšelnika[6] na Svetoj Gori?
– Ne znam. Kažu da ih je sedam.[7] Poslednjih godina je veoma teško naći neko tiho mesto pogodno za podvižnički život. Zbog toga su neki Oci, još dok su na Svetoj Gori postojali idioritmijski manastiri[8] iznalazili jedan nov način podvižničkog života. Govorili su, na primer: „Ovde ne osećam spokojstvo u duši; otići ću u neki idioritmijski manastir da radim, i tako ću sakupiti novac.“ I svi su im verovali. Otišli bi u idioritmijski manastir, radili tamo tri-četiri meseca i onda tražili veliku povišicu. Pošto im povišicu ne bi dali, govorili bi: „Od ovog posla nema nikakve vajde. Odoh ja odavde.“ Uzeli bi malo dvopeka i napuštali bi manastir, da bi se podvizavali krijući se po pešterama. A pritom su svi mislili kako su oni otišli da bi negde drugde radili. I ako bi neko pitao u manastiru: „Kako ste? Da nije možda ovde bio taj-i-taj Otac?“, odgovorili bi mu: „Da, bio je. Ali što je to neki čudak! Hteo je ovde da prikupi novac. Tražio je i povišicu. Kaluđer, a traži povišicu! Kakav mi je to kaluđer?“ Tako bi otšelnik sticao korist i od svojih podviga i od optužbi manastirske bratije. A korist je imao i od lopova, jer bi oni, saznavši da taj-i-taj podvižnik ima novac, odlazili u njegovu pešteru i tukli ga, ali na kraju ništa ne bi našli.
– Starče, ako sestra krije neku svoju vrlinu, kako onda ja mogu da je podražavam?
– Nije valjda luda pa da je ne krije? Svetitelji su veći podvig činili da bi prikrili neku svoju vrlinu, nego da bi je stekli. Znate li šta su radili jurodivi? Izbegavši prvo licemerje ovoga sveta, stupali su u oblast jevanđelske istine. Ali ni to im nije bilo dovoljno, i zato su išli još dalje – ka svetom licemerju Hristove ljubavi radi. Tada više nisu marili za to šta će da rade sa njima ili šta će govoriti za njih. Ali za tako nešto potrebno je veoma veliko smirenje. Dok se jedan čovek svetskog nastrojenja vređa kada neko kaže nešto protiv njega, ili se smućuje ako ga ne pohvale za neko dobro koje učini, jurodivi se raduju kada ljudi imaju rđave pomisli o njima.
Nekada su postojali Oci koji su se pravili čak i demonizovani, ne bi li tako sakrili svoje vrline i pokvarili dobre pomisli koje su ljudi imali o njima. Kada sam živeo u manastiru Filoteju[9] u vreme dok je tamo vladala idioritmija, zatekao sam tu jednog monaha koji se nekada podvizavao u pustinji Vigla.[10] Shvativši da tamošnji Oci primećuju njegove podvige i duhovni napredak, uzeo je blagoslov od duhovnika i otišao odatle. Odlazeći iz Vigle rekao je: „Dojadilo mi je da jedem buđav dvopek. Odlazim u neki idioritmijski manastir da jedem meso i živim kao čovek! Nisam lud da ostanem ovde!“ I otišao je u manastir Filotej, gde se pravio đavoiman. Kada su njegova sabraća čula da se demonizovao, jedan od njih je rekao: „Šteta! Demonizovao se, jadnik. To se moglo i očekivati. Otišao je odavde u idioritmijski manastir da bi mogao da jede meso, jer mu je dojadio buđav dvopek.“ A šta je on u stvari radio? Više od dvadeset pet godina niti je sebi pripremio hranu niti je spavao. Da ne bi zaspao, po celu noć bi hodao manastirskim stazama, noseći sa sobom jedan fenjer. Kada bi se premorio oslonio bi se malo na zid, i samo što bi ga san obuzeo, prenuo bi se i neko kraće vreme šaputao: „Gospode Isuse Hriste…“ Posle bi nastavljao sa umnom molitvom; samo bi mu se ponekad, i nehotice, molitva otela sa usana, pa je mogla da se čuje. Kada bi se sreo sa nekim sabratom govorio je: „Molim se, molim se ne bi li demon otišao.“ Neki mladi petnaestogodišnji monah jednog dana mi reče: „Ma, pusti tog đavoimanog!“ Na to mu odgovorih: „Ne govori tako! Taj čovek je stekao mnogo vrlina, a samo se pravi da je đavoiman.“ Posle toga mladi monah odnosio se prema njemu sa pobožnošću. Kada je podvižnik umro, Oci su ga našli sa nekim papirom u rukama. Na njemu su bila ispisana imena sve bratije, a pored svakog imena nalazio se pogrdni nadimak koji im je on nadenuo, kako bi bratija odbacila makar i najmanju dobru pomisao o njemu, čak i kao mrtvom. Na kraju je iz njegovih posmrtnih ostataka počelo da se oseća blagouhanje. Vidiš, on je nastojao da se sakrije, ali ga je blagodat Božija otkrila.
Zbog toga ne treba donositi zaključke o čoveku na osnovu onoga što se vidi, ako već ne možemo da prepoznamo ono što se u njemu krije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Obavezno produžavanje zakupa: zakonska uredba prema kojoj zakupci kuća za stanovanje ili profesionalnu delatnost imaju pravo da produže boravak i posle isteka ugovora o zakupnini.
  2. Poznati zbornik asketskih i svetootačkih pouka koje je tokom 11. veka sabrao prepodobni Pavle, osnivač i ktitor manastira Presvete Bogorodice Evergetide u Carigradu, a po kome je i on sam, kao i njegov zbornik, dobio naziv „Evergetinos“.
  3. Lk. 16, 25.
  4. Govoreći o evropejcima Starac ne želi njih da potceni, već nas da odvrati od racionalističkog duha zapada.
  5. Humanizam koji u središtu ima autonomnog čoveka, odvojenog od Boga i Crkve, razvio se tokom srednjeg veka na Zapadu.
  6. Godine 1950. starac Pajsije je prvi put došao na Svetu Goru. Dok je tražio put koji je vodio iz Kavsokalivije za skit Svete Ane, odjednom se pojavio neki otšelnik svetlog lica, star oko sedamdeset godina. Izgled njegovog odela svedočio je da već dugo nije ni u kakvom kontaktu sa ljudima… Po svemu sudeći, bio je to Svetitelj! (Starac Pajsije Svetogorac, „Sveta Gora i Svetogorci“, manastir Svetog Stefana, Vranje, 2. izd. 2005, str. 52). Kada ga je starac upi- tao gde živi, otšelnik je odgovorio: “ Ovde negde „, pokazavši pritom prema vrhu Atona. Kasnije su mu iskusni starci potvrdili da na vrhu Atona u nepoznatosti živi dvanaest otšelnika.
  7. Starac je ovo rekao novembra 1988. Godine.
  8. Manastiri u kojima monasi žive zajedno, ali pritom nemaju zajedničkog igumana; slede individualni poredak u duhovnom životu i sami brinu o svom materijalnom izdržavanju, sredstvima koja dobijaju kao nadoknadu za obavljanje poslušanja.
  9. 1956-1958. godine.
  10. Pustinja Vigla nalazi se u jugoistočnom delu poluostrva Atona.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *