NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
ČETVRTA GLAVA
Borba protiv pomisli
 
Duhovni život zasniva se na pomislima
– Starče, čitala sam da su grčki vojnici u ratu protiv Italijana nastojali da prvo unište neprijateljska utvrđenja, pa su tek onda išli u napad.
– I đavo to isto radi. Kao što neprijatelj, pre nego što izvrši napad vatrenim oružjem, šalje avijaciju da bombarduje utvrđenja i uništi ih, tako i đavo prvo bombarduje čoveka pomislima, a posle ga napada. Đavo ne napada čoveka ako ga prethodno ne razbije pomislima. Jer dobre pomisli štite čoveka; one mu dođu nešto kao pancir!
Pomisao sleva je strano telo i čovek treba da se trudi da je izbaci iz sebe. Za ovu borbu svako od nas ima snage. Niko ne može da kaže da je slabašan i da ne može da se bori; za to niko nema opravdanja. Dobre pomisli nisu ni kramp ni macola, pa da neko ne može da ih podigne jer mu drhte ruke. Ne vidim ništa teško u tome da sve posmatramo s dobrim nastrojenjem. Zašto bih se ja, na primer, bavio nečijom ćudljivošću? Možda u stvari to što on radi i nije neka ćudljivost, već on to čini pretvarajući se, da bi se smirio.
– Starče, uznemirava me to što sve radim nakrivo. Borim se, ali ne mogu da se ispravim.
– Pomak je već i to što prepoznaješ nečiste pomisli, što se uznemiravaš i boriš da ih odagnaš od sebe. Ako želiš da napreduješ, kada te đavo napadne pomislima s leva i počne da te vuče na svoju stranu, ti snažno okreni volan na suprotnu stranu i pravi se kao da se ništa ne dešava. Trudi se da gajiš dobre pomisli kako za mlađe, tako i za starije sestre, koje neprimetno obavljaju svoje unutrašnje duhovno delo. Jer đavo ti kvari pomisli ne bi li tako zadržavao tvoje duhovno uzrastanje. Ukoliko se ne sapleteš o svoje pomisli, napredovaćeš ogromnim duhovnim skokovima. Sav duhovni život zasniva se na pomislima. Napredak u duhovnom životu zavisi od pomisli.
– Starče, šta pomaže u borbi protiv pomisli sleva?
– Bdenje i neprestana molitva. Bdijući nad sobom, ti paziš i gajiš dobre pomisli. Ugledaš, na primer, jednu čašu i setiš se Svetog Putira, Tajne Večere, Hrista… Ali ako ne bdiš nad sobom, tvoj um može da luta po različitim, neduhovnim stvarima, pa čak i po lošim. Zato, potrudi se da ne skupljaš u sebe mutljag od pomisli, da ne bi posle morala da se rveš ne bi li ih nekako prognala. Moli se i budi sabrana. A ako ti odluta um, ti ga opet vrati, i uvek tako isto postupaj. Ne dopuštaj umu da luta. Jer ako ti se um neprestano nalazi makar i na neutralnim, ako već ne na prljavim stvarima, ipak će i one da ga „neutrališu“ mnogobrižnošću i raseju ga. Osim toga, pomisli koje nastaju usled mnogobrižnosti mnogo su podmuklije od očigledno rđavih pomisli, jer ih ne primećujemo da bismo ih odbacili.
– Starče, pomisao mi govori: „Tolike godine si u manastiru, a nimalo nisi napredovala.“
– Baš da čujem, šta ti još govori pomisao? Kako vidim – vi ovde nešto mnogo slušate đavolka. Kako vas samo obmanjuje! Ma, zašto verujete đavolu? Zašto nasedate? Smiri se. Uzalud se sekiraš i bez razloga se mučiš. Đavo ti, poput fakira, predstavlja stvari potpuno upetljano. Ošamućuje te pesimističkim pomislima ne bi li ti njima utrošio vreme i odvojio te od molitve i sabranosti na poslušanju. Ako te makar i malo ošamuti učinivši te neraspoloženom za borbu, i to će biti sasvim dovoljno da neprijatelj preduzme napad protiv tebe. Gledaj da se kada si sama na poslušanju držiš sledećeg pravila: psalmopojanje, slavoslovlje i Isusova molitva – u sebi ili naglas; oni koriste kao sredstva da bi odstupio mutljag pomisli, odnosno kao način da promeniš temu pomisli. Kada đavo menja temu, zašto je ne bismo i mi menjali? I ranije sam vam govorio o tome da za vreme nekog razgovora, baš kada nastupi trenutak da kažem ono što će drugima biti od pomoći – ili neko dođe i prekine me, ili nastane neka buka ili već nešto tome slično, kako bih bio prinuđen da se zaustavim. Kada đavo sprovodi na nama takve planove, zašto i mi ne bismo njemu činili to isto? Budite mudre, nasamarite đavolka.
– Starče, muči me tuga, uninije… Kao da preživljavam mučeništvo.
– Mučeništvo pre mučeništva!… Ti si samouverena. Pomisli sleva su postale tvoje stanje i zato se mučiš. Potrebne su ti pomisli zdesna. Treba da preinačiš lukave mašine svoje duhovne fabrike tako da one postanu dobre. Najbolji poduhvat je da čovek napravi fabriku dobrih pomisli. Tada će čak i ono loše tvoj um ispravljati u dobro. Na primer, ako u čoveku gledaš dušu, ti ćeš ga videti kao angela; tako se i sama podobno angelu uznosiš na Nebo, a tvoj život postaje duhovno slavlje. A ako ga posmatraš telesnim očima – survavaš se u pakao.
– Starče, dešava mi se da kada smislim neku dobru pomisao vrlo brzo dođe neka pomisao sleva i sve mi upropasti. Da li to znači da nisam od srca prionula na dobru pomisao?
– Cilj je da to radiš od srca; a kada ti dođe pomisao sleva, ti reci: „Ovo je nešto tuđe. Trebalo bi da ga oteram. Zaključujem – gubi se, završili smo!
– Starče, kada sa naporom odagnam jednu pomisao sleva, kako to da mi se ona ponovo vraća, kada je već ta stvar završena?
– Da, stvar je završena, ali đavolak nije. Đavo nikada ne umire. Jedan starčić je ispričao: „Ako jedanput-dvaput šutneš psa – on će pobeći. Ali đavo neće; on ostaje. Stalno je tu! Zapalim sveću Svetiteljima kojima je posvećena moja kelija ne bi li đavo pobegao, a on mi kaže: Jesi li to za nas zapalio sveću? – Bre, propalice, kako za vas? Za Svetitelje sam je zapalio! – Da, ali mi smo te na to prinudili, na to će đavo.“
– Starče, da li dobija pomoć čovek koji kada mu se desi neka neprijatnost počinje da ropće: „Bože moj, zašto me je još i ovo zadesilo?“
– Kako da dobije pomoć! Stvar je u tome da čovek na sve gleda sa dobrom pomišlju; samo tada on stiče korist. Ima i takvih ljudi koji imaju dobre duhovne mašine, mnogo preduslova za duhovni život, ali im je volan upravljen na pogrešnu stranu. Ukoliko okrenu volan ka dobrim pomislima, postojano će napredovati u valjanom pravcu.
 
Negovanje dobrih pomisli
– Starče, da li dobre pomisli dolaze same od sebe ili ih treba negovati?
– Treba ih negovati. Prati sebe, proveravaj se, a kada ti neprijatelj donese rđave pomisli potrudi se da ih odagnaš i zameniš dobrim pomislima. Boreći se na taj način, obdelavaćeš raspoloženje svoje duše i ono će postati dobro. Tada će Bog, videvši tvoje dobro nastrojenje, pokazati milost i pomoći će ti, a posle toga za loše pomisli neće više biti mesta u tebi. Rđave pomisli će pobeći i za tebe će postati sasvim prirodno da imaš dobre pomisli. Stekni naviku u onome što je dobro, pa će dobrota ući i u tvoje srce; tada ćeš u sebi ugostiti Hrista. Ali do toga se ne dolazi za dan-dva. Potrebno je vreme i neprestana borba, kako bi se duša ovenčala vencem pobede. Tada se borba zauvek prekida, jer su borbe projava unutrašnjeg nesređenog stanja, kojim se koristi neprijateljska propaganda.
– Starče, znači li to da su ljudi koji imaju dobre pomisli do toga došli borbom?
– Zavisi. Neki ljudi na početku duhovnog života imaju dobre pomisli i tako napreduju. Neki drugi, mada u početku imaju dobre pomisli, kasnije ne paze na sebe pa počinju da imaju pomisli sleva. Treći u početku imaju pomisli sleva, ali prateći sebe uviđaju koliko puta su se namučili, gube poverenje u sebe i onda imaju dobre pomisli. Neki mogu da imaju pola dobrih pomisli i pola rđavih. Neki, opet, imaju više dobrih pomisli, a neki više rđavih. Primera radi, neko ko se sprema da bude monah, u zavisnosti od okruženja, od uslova u kojima je živeo, ima i dobre i loše pomisli. On može da ima deset, dvadeset, ili čak i osamdeset procenata loših pomisli. Kada počne da se bavi unutrašnjim delanjem i da prati sebe, on počinje i da se trudi da odagna rđave pomisli, a da neguje dobre. Nastavljajući da se trudi u ovome, on posle nekog vremena počinje da ima samo dobre pomisli. Koliko vremena će biti potrebno da od čoveka odstupe rđave pomisli, zavisi od toga koliko je dugo imao takve pomisli u svetu. Posle još nekog vremena, malo-pomalo prestaju da deluju i dobre pomisli, a nastupa stanje ispražnjenosti od pomisli. U tom periodu čovek nema ni dobre ni loše pomisli. Ova faza unosi i neki nemir u dušu, pa čovek počinje da se pita: „Šta je to? Šta se to sada događa? Imao sam rđave pomisli i one su otišle; onda su došle dobre. Sada nemam ni loše ni dobre pomisli.“ Posle ove ispražnjenosti od pomisli, um se ispunjava božanskom blagodaću i tako nastupa božansko prosvećenje.
– Starče, a kakvo je to ispunjenje božanskom blagodaću?
– Nekome ko nije video zvezde, nemoguće je objasniti kako izgleda sunce. Približnu predstavu o tome kako izgleda sunce, možeš da daš samo onome ko je video makar zvezde.
– Starče, šta pomaže u dostizanju onog stanja ispražnjenosti od pomisli koje ste pomenuli?
– Čitanje duhovnog štiva, neprestana molitva, molčanije i prilježno podvizavanje. Čovek koji ima žestoku borbu sa rđavim pomislima, može da dostigne bolje stanje od nekog drugog koji nema čak ni predstavu o rđavim pomislima. Odnosno, takav čovek u početku duhovnog života može da ima devedeset procenata loših pomisli a deset procenata dobrih, i da dostigne bolje stanje od onoga ko je imao devedeset procenata dobrih pomisli a deset procenata loših.
 
Očišćenje uma i srca
– Starče, kako nastupa očišćenje uma i srca?
– Već sam vam govorio o tome da je za očišćenje uma i srca potrebno da čovek ne prihvata lukave pomisli koje mu donosi đavolak, niti da sam lukavo razmišlja. Treba da se trudi da uvek ima dobre pomisli, da se ne sablažnjava lako i da na greške svojih bližnjih gleda sa trpljenjem i ljubavlju. Kada se dobre pomisli umnože, čovekova duša se očišćuje, on se drži pobožno, stišava se. Njegov život postaje Raj. U suprotnom, čovek na sve gleda sa podozrenjem, a njegov život postaje pravi pakao. On sam svoj život čini paklenim.
Potrebno je da delamo na svom očišćenju. Mi možda priznajemo da smo bedni, ali to nije dovoljno. Ako ne prihvatamo lukave pomisli i sami ne razmišljamo lukavo, ako za sve što nam kažu i za sve što vidimo imamo dobre pomisli – očišćavaju se um i srce. Razume se, đavo neće prestati da nam s vremena na vreme šalje lukave telegrame. I ako se oslobodimo sopstvenih pomisli, ipak ćemo biti izloženi uznemirenjima koja će nam slati đavo, ali ona nas se neće doticati ukoliko je srce očišćeno.
– Starče, da li molitva pomaže očišćenju uma?
– Molitva nije dovoljna. Možeš da zapališ i kilo tamjana kada se moliš, ali ako ti je um pun rđavih pomisli protiv bližnjih – ništa ti to neće pomoći. Lukavi telegram iz uma silazi u srce, čineći od čoveka – zver. Bog želi da imamo srce čisto[1], a naše srce je čisto kada ne dopuštamo da se kroz naš um provuku rđave pomisli o drugima.
– Starče, čovek najpre treba da se potrudi da ima dobre pomisli, a posle mu Bog pomaže?
– Pazi, samo kada se čovek trudi da ima dobre pomisli, on stiče pravo na božansku pomoć. Dobrim pomislima čisti se lukavstvo srca, jer iz srca izlaze[2] sva zla, i opet – usta Govore od suviška srca.[3] Zaista, Bog će nagraditi čoveka za trud koji ulaže da bi imao dobre pomisli.
 
Stavimo upitnik na podozrive pomisli
– Starče, šta može da mi pomogne da bih odagnala podozrive pomisli?
– A sve je baš uvek onako kako ti to vidiš? Stavi upitnik na svaku svoju pomisao, jer ti na sve gledaš loše. Osim toga, potrudi se da imaš i dobre pomisli za svoje bližnje, da u svojim zaključcima ne bi pogrešila. Staviš li dva upitnika, biće još bolje. A staviš li tri – to će već biti sasvim dobro. Na taj način ćeš se uspokojiti, a i steći ćeš korist – i ti sama, i tvoji bližnji. Uz rđave pomisli samo ćeš se nervirati, uznemiravati i sekirati, a pretrpećeš i duhovnu štetu. Kada se budeš prema svemu odnosila sa dobrim pomislima, ubrzo ćeš shvatiti da je sve zaista onako kako i ti to vidiš uz dobre pomisli. Ispričaću ti jedan događaj, kako bi shvatila šta može da učini rđava pomisao. Jednog dana u keliju mi dođe neki monah i reče: „Starac Haralampije je mag, pravi vradžbine.“ „More, šta to pričaš? Jesi li pri pameti? Kako te nije sramota!“, na to ću ja. „Da, da, video sam ga kako jedne noći na mesečini mrmlja – Mmm…mmm… i pritom prosipa u žbun neku tečnost iz jedne velike opletene boce.“ Pođoh jednog dana i nađoh starca Haralampija. Rekoh mu: „Kako ide, starče Haralampije? Šta radiš? Kako si? Neki čovek te je video kako prosipaš u grm nešto iz jedne velike opletene boce, i pritom mrmljaš – Mmm…mmm…“ Na to će Starac: „Ma, neki ljiljani su izrasli usred čestara, pa sam ih zalivao. Dok sam pevušio – Raduj se, Nevesto Nenevesna! – sipao sam malo vode na jedan cvet; i opet pevušeći – Raduj se, Nevesto Nenevesna! – sipao malo vode na drugi… Onda sam ponovo napunio bocu, i nastavio da zalivam cveće.“ Vidiš? A onaj monah je Starca smatrao magom!
Kako neki mirjani imaju dobre pomisli! A neki opet, siroti ljudi, toliko se muče stvarima koje ne samo da ne postoje, već ni sam đavo ne bi mogao da ih smisli! Jedanput, kada je nakon velike suše pala kiša, osetio sam toliku blagodarnost prema Bogu, da sam sedeći u keliji neprestano ponavljao: „Blagodarim Ti, Bože moj, milion, milijardu
puta!“ Nisam znao da se napolju nalazi jedan mirjanin i da me sluša. Kada me je posle video, rekao mi je: „Sablaznio sam se, Oče. Čuo sam te da govoriš:
Milion, milijarda… – i pomislio: – Šta li to govori otac Pajsije?“ I šta je trebalo da mu kažem na to? Ja sam osećao blagodarnost prema Bogu jer je pala kiša, a on je mislio da brojim novac. A da je na njegovom mestu bio neko drugi, mogao je da dođe noću da me opljačka. Ja bih dobio dobre batine, a on posle svega ne bi ništa našao. Nekom drugom prilikom došao je kod mene čovek koji je imao bolesno dete. Uveo sam ga u crkvu da bismo tamo porazgovarali. Saslušavši njegov problem, u želji da mu pomognem rekao sam: „I ti sam nešto treba da učiniš kako bi pomogao svom detetu. Metanije ne radiš, ne postiš, novca nemaš da bi mogao da deliš milostinju, pa barem reci Bogu: – Bože moj, nemam ništa što bih Ti prineo kao žrtvu za zdravlje svog deteta, pa ću se potruditi da bar prestanem sa pušenjem.“Siroti čovek je bio ganut i obećao mi je da će učiniti kako sam mu rekao. Na rastanku sam pošao da mu otvorim vrata, a on je ostavio upaljač i cigare u crkvi, ispod Hristove ikone. To nisam ni primetio. Posle njega u crkvu je ušao jedan mladić, sa željom da mi nešto kaže. Pošto je izašao, počeo je da puši. Rekoh mu: „Mladiću, ne ide da ovde pušiš. Idi negde malo dalje.“ Na to će on: „A u crkvi može da se puši?“ On je video paklu cigareta koju je ostavio otac onog bolesnog deteta i pomislio da ja pušim. Pustio sam ga da ode sa svojom rđavom pomišlju. Dobro, čak i da pušim, zar bih to činio i u crkvi? Vidite li šta je pomisao?
– Starče, a kakvu štetu duši nanosi sumnjičavost, podozrivost?
– Kolika sumnja, tolika i šteta. Podozrenje sobom nosi oboljenje.
– Čime se lečiti?
– Dobrim pomislima.
– Starče, ako čovek vidi da se jedanput nasukao verujući svojim podozrivim pomislima, zar mu to neće pomoći?
– Ako se jedanput i nasukao – ništa ne mari; ali ako se nasuče dva puta – ozleđuje se. Treba biti oprezan, jer ako stvari nisu makar i hiljaditim delom onakve kakvim smo ih mi smatrali, već smo mnogo pogrešili. Kada sam živeo u opštežiću, jedanput za vreme Četrdesetnice jedan starčić, Dorotej, pržio je tikvice. Neki brat ga je opazio u trenutku dok je stavljao tikvice u tiganj. Došao je kod mene i rekao: „Samo da vidiš, starac Dorotej prži ovako velikog barbuna[4]“ „Ma, hajde! Nije moguće da starac Dorotej u Velikom postu prži barbuna“, odgovorih mu. „Stvarno! Video sam svojim očima, neki ovako veliki barbun!“ Starac Dorotej imao je petnaest godina kada je došao na Svetu Goru, i odnosio se prema bratiji kao majka. Kada bi ugledao nekog bolešljivog kaluđera, rekao bi mu: „Dođi ovamo, imam da ti kažem jednu tajnu“, i davao bi mu taan sa mlevenim orasima ili nešto drugo. Slično je brinuo i o starčićima. Posle otidoh kod starca Doroteja. I šta sam imao da vidim? Starac prži tikvice za manastirsku bolnicu!
– Starče, a šta ako se podozriva pomisao vezana za nekog pokaže kao tačna?
– Čak i ako se jedanput neka takva pomisao pokaže kao tačna, znači li to da će svaki put podozrive pomisli biti tačne? Osim toga, otkud znaš da Bog nije dopustio da se ta pomisao pokaže kao tačna, kako bi čovek na koga je bilo usmereno tvoje podozrenje položio duhovne ispite iz smirenja?
Svakako, treba da pazimo da mi sami ne dajemo ljudima povode za pogrešne zaključke. Ako neko, na primer, dođe do neke rđave pomisli o tebi, razlog tome može biti to što on sam ima strast osuđivanja, ali možda si mu i ti dala neki povod za takvu pomisao. Međutim, ako i pored toga što ti paziš neko loše misli o tebi, tada proslavi Boga, a za njega se pomoli.
 
Razgovor sa pomislima
– Starče, mnogo mi je teško kada mi dođe neka gorda pomisao.
– Ti tu pomisao zadržavaš u sebi?
– Da.
– Zašto je zadržavaš? Otvori joj vrata da izađe. Zadržavajući takvu pomisao, samo nanosiš štetu sebi. Pomisao ti dolazi poput lopova; ti mu otvoriš vrata, uvedeš ga unutra, zapodeneš razgovor sa njim, a on te posle pokrade. Pa zašto sa lopovom zapodevaš razgovor? I ne samo da moraš da izbegavaš razgovor sa njim, već bi trebalo i vrata da zaključaš, kako ne bi ušao unutra. Čak i da ne razgovaraš sa njim, zašto bi ga uopšte puštala da uđe? Navešću ti jedan primer – ne kažem da ti imaš takve pomisli – ali recimo, dođe ti pomisao da bi ti mogla da budeš igumanija. Dobro, pomisao je došla. Čim dođe, reci samoj sebi: „Baš dobro! Hoćeš da budeš igumanija? Budi prvo samoj sebi igumanija“, i odmah presecaj svaki razgovor sa pomišlju. Šta, zar sa đavolom da razgovaramo? Vidiš, kada je đavo došao da iskuša Hrista, On mu je rekao: Idi od mene, Satano[5]. Pa kada je Hristos rekao đavolu: ,,Ajde, briši odavde…!“ zašto bismo onda mi razgovarali sa njim?
– Starče, da li je zlo ako razgovaram sa pomišlju da bih videla odakle ona dolazi?
– Zlo je u tome što ti ne razgovaraš sa pomišlju, kao što misliš, nego sa đavolom. Razgovarajući sa njim, ti prijatno provodiš vreme, ali se posle mučiš. Nikako ne razgovaraj sa takvim pomislima. Uhvati bombu bačenu na tebe i baci je na neprijatelja kako bi ga ubila. Bomba ima tu osobinu da ne eksplodira odmah, već nakon dva-tri minuta. Isto tako, ako odmah odbaciš lošu pomisao, ona neće moći da te povredi. Ali ti ponekad ne stražiš nad sobom, ne moliš se, i onda ne možeš ni da se braniš. Stigne đavolski telegram od spolja, ti ga primiš, pročitaš, onda ga ponovo pročitaš, poveruješ u ono što piše u njemu i odložiš ga u arhivu. Eto, te fascikle će pokazati đavo u dan Suda, ne bi li te pomoću njih okrivio.
– Starče, a kada se napad jedne pomisli sleva smatra padom?
– Naiđe pomisao, i ti je odmah odbaciš – to nije pad. Naiđe pomisao i ti porazgovaraš sa njom – to je već pad. Naiđe pomisao, a ti je malo prihvatiš, ali je uskoro odbaciš – to ti je pola pada, jer i tada trpiš štetu, pošto ti je đavo uprljao um. To ti je kao da ti dođe đavo, a ti mu kažeš: „Dobar dan, kako si? Dobro? Sedi da te ugostim. A, ti si đavo? Onda beži odavde!“ Kada si već videla da je to đavo, zašto si ga pustila da uđe? A ovako, pošto si ga ugostila, on će ti ponovo doći.
Saglašavanje sa pomislima
– Starče, zašto mi ovde u manastiru dolaze rđave pomisli, a u svetu nije bilo tako? Da li im ja sama to dozvoljavam?
– Ne, blagoslovena moja! Pusti ih! Samo neka one dolaze i odlaze. Zar avioni koji preleću iznad manastira narušavajući tišinu, pitaju tebe za dozvolu da tuda prolete? Isto je i sa ovim pomislima. Ne kloni duhom. Te pomisli ti đavo našaptava. One su kao ptice selice, i veoma je prijatno dangubiti gledajući ih dok lete po nebu. Ali kada slete i naprave gnezda pod tvojim krovom, pa se posle izlegu i ptići, oni će ti sve isprljati.
– Ali zašto mi dolaze takve pomisli, Starče?
– To i jeste posao đavola. Ali i u tebi samoj ima nekog mutljaga. Još uvek nisi dostigla čistotu. Kada ne prihvataš pomisli, tada ne snosiš ni odgovornost za njih. Pusti pse da laju. I ne bacaj na njih mnogo kamenja. Jer koliko ih budeš gađala, toliko će oni lajati. Osim toga, od toliko kamenja sagradiće sebi manastir ili kuću… a tebi će posle biti teško da srušiš to đavolsko zdanje.
– Starče, a kada se javlja saglašavanje sa pomislima?
– Kada počneš da ih sisaš kao bombonu. Potrudi se da ne sisaš te pomisli koje su od spolja slatke, a iznutra – gorke, jer ćeš posle žaliti. To što čoveku dolaze rđave pomisli ne treba da te uznemirava, jer one samo angelima i ljudima koji su dostigli savršenstvo ne dolaze. Zabrinjavajuće je kada čovek izravna deo svoga srca i počne da prima „vukoptere“[6], odnosno – đavole. Ako ti se nekada to i desi, odmah se ispovedi, obradi aerodrom svoga srca i posadi u njega plodonosno drveće, kako bi ono ponovo postalo Raj.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 50, 12.
  2. Mt. 15, 19.
  3. Lk. 6, 45.
  4. Vrsta morske ribe.
  5. Lk. 4, 8.
  6. Starac, je igrajući se rečima („vuk“ i „helikopter“) obrazovao kovanicu koja se na šaljiv način odnosi na đavola.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *