NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
DRUGA GLAVA
Hulne pomisli
 
Koje su pomisli hulne
– Starče, nije mi jasno kada za neku pomisao kažemo da je hulna?
– Kada nam u um dolaze skverne slike o Hristu, Majci Božijoj, Svetiteljima ili o bilo čemu drugom božanskom i svetom, ili čak o našem duhovniku – to su hulne pomisli. Ove pomisli ne treba nikome govoriti.
– Zar ni duhovniku?
– Biće dovoljno ako mu kažemo: „Dolaze mi hulne pomisli o Hristu“, ili – „…o Duhu Svetom“, ili – „…o Majci Božijoj“, ili – „…o tebi, mom duhovniku.“ Sve te hule i gresi su od đavola; nisu naši. Zbog toga se i ne treba uznemiravati zbog đavolovih grehova. Kada sam bio monah početnik, đavo mi je jedno vreme ubacivao hulne pomisli čak i u crkvi, zbog čega sam se mnogo sekirao. Sve ono što sam kao vojnik čuo – psovke i tome slično, đavo mi je ubacivao u um vezano za svetitelje. Duhovnik mi je rekao: „Te pomisli su đavolje. Trenutak kada čovek počne da se uznemirava zbog skvernih pomisli koje mu dolaze u um u odnosu na sveštene stvari, dokaz je da te pomisli nisu njegove, već da dolaze od spolja.“ Ali ja sam se i dalje sekirao. U povratku od Starca, svratih u kapelu svetog Jovana Krstitelja da se pomolim; poklonio sam se ikoni Svetitelja i od nje osetio blagouhanje. Kada su me ponovo napale onakve pomisli, otišao sam opet u kapelu, i blagouhanje sa ikone se ponovo osećalo! Jednog dana, dok se služila Sveta Liturgija, za vreme Trisvete pesme, i ja sam tiho pevušio Nilovo[1] Sveti Bože. Tada ugledah kako kroz vrata koje vode u pritvor glavnog hrama ulazi jedna strašna, velika zver sa psećom glavom. Plamen joj je izbijao iz usta i očiju! Okrenula se oko mene i dva puta me ošamarila, zato što sam pevao Sveti Bože. Pogledao sam oko sebe da bih proverio da nije još neko video tu zver; ali niko je nije video. Posle sam rekao duhovniku: „Desilo se to-i-to“, a on mi je odgovorio: „Eto, vidiš! To je bio on! Da li si sada miran?“
– Da li čovek može uvek da shvati da je neka pomisao hulna?
– Shvata, ako koristi od Boga datu mu pamet. Na primer, meni neki ljudi govore: „Starče, zar je moguće da postoji pakao? Nas uznemirava čak i činjenica da ima ljudi po zatvorima, a koliko više to da ima ljudi u paklu.“ Ali i to je hula, jer ispada da su oni pravedniji od Boga. Bog zna šta radi. Sećate li se jednog događaja koji je naveo sveti Grigorije Dvojeslov? Jednom prilikom episkop Fortunat izagnao je demona iz đavoimane žene. Demon se posle okretao po gradu u vidu nekog sirotog čoveka, žaleći se na episkopa. „Onaj nemilostivi me je oterao!“, vikao je. „Bre, Bog da ga spase, zašto te je oterao? Zašto je to učinio? Povešću te svojoj kući“, reče mu neko i povede đavola sa sobom. Ne prođe mnogo, a đavo mu reče: „Hladno mi je. Ubaci neko drvo u kamin.“ Domaćin ubaci drva u kamin, doda i panj da bi vatra bila što jača. Na kraju, kada se vatra dobro razgorela, đavo uđe u domaćinovo dete. Ono, siroto, postade đavoimano, uskoči u vatru i izgore. Tada je onaj čovek shvatio koga je to episkop oterao i koga je on primio u kuću. Jer čim ga je episkop Fortunat oterao, sigurno je nešto znao.
 
Odakle proishode hulne pomisli
– Starče, recite nam nešto o blagorazumnoj ravnodušnosti.
– Blagorazumna ravnodušnost potrebna je preosetljivom čoveku koga đavolak[2] muči raznim pomislima. U tom slučaju dobro je da čovek bude pomalo neosetljiv, u dobrom smislu te reči, i da ne sitničari oko nekih stvari. Osim toga, blagorazumna ravnodušnost koristi i onome ko može da bude ravnodušan prema mnogim stvarima, ali mu đavo izaziva preosetljivost prema nečemu određenom, kako bi ga rastrojio. U tom slučaju će blagorazumna ravnodušnost pomoći čoveku. Ali potrebno je da ga neko rukovodi. Treba da iznosi svoje pomisli i bude pod rukovodstvom duhovnika. U suprotnom, on malo-pomalo može nakrivo da postavi stvari i da zapadne u drugu krajnost – da postane potpuno neosetljiv.
– Starče, zašto imam hulne pomisli kada me mori tuga?
– Pazi šta se tu dešava: Kada đavolak vidi da si tužna, on to iskorišćava, nudeći ti jednu svetsku bombonu, jednu grešnu pomisao. Ako padneš na prvu loptu, posle te vodi u sve veću žalost i više ne možeš da mu se suprotstaviš. Zbog toga nikada ne prebivaj u neraspoloženju, već se bavi nekim duhovnim delom koje će ti pomoći da izađeš iz tog stanja.
– Starče, mnogo me muče neke pomisli…
– To je nešto đavolsko. Budi spokojna i ne slušaj ih. Ti si osetljiva, a đavo tu osetljivost zloupotrebljava – čini te sitničavom u odnosu na neke stvari, prilepljuje ti um za nešto tako i muči te bez razloga. Može da ti ubaci neku skvernu pomisao vezanu, na primer, za igumaniju ili mene. Nemoj da joj pridaješ važnost. Jedna hulna pomisao, samo ako joj pridaš makar i malu važnost, može da te namuči, da te zdrobi. Tebi treba malo blagorazumne ravnodušnosti.
Hulnim pomislima đavo obično muči veoma pobožne i osetljive ljude. Preuveličava njihove padove kako bi ih ožalostio, a ako mu ne pođe za rukom da ih time gurne u očajanje i da izvrše samoubistvo, pokušava da ih bar izludi i učini potpuno beskorisnim. A ako ni to ne uspe, biće mu pravo zadovoljstvo da ih poseti makar uninijem.
Jednom prilikom sreo sam nekog čoveka koji je stalno pljuvao. Rekoše mi: „On je posednut.“ „Da je posednut, ne bi se baš tako ponašao“, odgovorio sam. Kako se kasnije pokazalo, ovaj siroti čovek nije ništa pogrešio da bi ga demon posednuo. Odrastao je kao siroče i bio je preosetljiv; imao je i pomisli s leva, a uz to još i malo mašte. Sve to đavo je obradio, pa je počeo da mu ubacuje i hulne pomisli. Kada mu je đavo ubacivao u um takve pomisli, siroti čovek im se suprotstavljao, poskakujući i pljujući na hulne pomisli. Oni koji bi videli takvu scenu pomišljali bi da je u pitanju neko posednut demonom. Siroti čovek bio je preosetljiv i zbog toga je pljuvao na hulne pomisli, a svi su mu govorili: „Ti si đavoiman!“
Hulne pomisli često dolaze od đavolske zavisti. Neki put, naročito posle bdenja, kada je čovek mrtav umoran i ne može da pruža otpor, zlobni đavo mu ubacuje u um hulne pomisli; posle toga, da bi ga upetljao u sve to ili da bi ga bacio u očajanje, počinje da mu govori: „Takve pomisli ni sam đavo ne ubacuje u um! Sada ne možeš da se spaseš…“ Đavo može da našapne hulnu pomisao čak i vezano za Svetog Duha, a posle da mu kaže kako je to neoprostiv greh…
– Starče, da li hulna pomisao može da dođe i našom krivicom?
– Da, i sam čovek može da da povod. Kada nije u pitanju preosetljivost, hulne pomisli nailaze zbog gordosti, osuđivanja i tome slično. Zato, kada uzmete na sebe neki podvig, a pojave se pomisli neverja, hule, znajte da se podvizavate sa gordošću. Um se pomračuje od gordosti, rađa se neverje, i čovek se obnažuje od blagodati Božije. Ili kada se neko bavi dogmatskim temama, nemajući pritom određene duhovne preduslove za to, kasnije ima hulne pomisli.
 
Prezrenje hulnih pomisli
– Starče, ava Isak kaže da strasti pobeđujemo smirenjem, a ne prezrenjem. Da li je prezrenje neke strasti i prezrenje hulnih pomisli – jedno te isto?
– Ne, u prezrenju neke strasti nalazi se gordost, samouverenost i – što je gore od svega – samoopravdanje. Dakle, ti opravdavaš samu sebe i ne priznaješ svoje strasti. To ti je kao da kažeš: „Ova strast nije moja, ona nema nikakve veze sa mnom“, pa se i ne boriš protiv nje da bi je se oslobodila. Ali hulne pomisli treba da preziremo, jer, kao što rekoh, one nisu naše, već đavolske.
– Da li neko ko se pred drugima pretvara da ima neku strast, na primer stomakougađanje, na taj način ismeva đavola?
– On licemeri dobrim licemerjem, ali to još uvek nije ismevanje đavola. Đavola ismevaš kada poješ psalme dok ti on ubacuje hulne pomisli.
– Starče, kako da za vreme bogosluženja odagnam hulne pomisli?
– Pojanjem. Otvoriću usta moja…[3] Ne znaš da pevaš? Ne čačkaj takve pomisli. Preziri ih. Kada se raspravljaš sa hulnim pomislima u vreme molitve, to je isto kao da vojnik čačka bombu dok daje raport starešini.
– A ako su one uporne?
– Ako su uporne, onda znaj da negde u tebi postoji neka slaba tačka. Savršeno rešenje: prezrenje đavola; jer je on diplomirao fakultet lukavstva. U vreme borbe sa hulnim pomislima bolje je da ne izgovaramo ni Isusovu molitvu, jer bismo time pokazali da se bavimo problemom hulnih pomisli; đavo tada cilja slabu tačku u nama i neprestano nas bombarduje hulnim pomislima. Bolje da pojemo. Vidiš, i dečica kada hoće da pokažu prezrenje prema nekom svom drugu koji ih začikava, pevuše: „Trala-la…!“ To isto treba i mi da radimo u odnosu na đavola. Samo, mi ćemo da pojemo, a ne da pevušimo svetske pesme. Pojanje je molitva Bogu, ali i prezrenje đavola. Tako sa svake strane doskačemo đavolu.
– Ali, Starče, kada sam u takvom stanju ja ne mogu ni da pevam, teško mi je čak i da se pričestim.
– To je veoma opasno! Tebe to đavolak blokira! Pevaj, pričešćuj se, jer te pomisli nisu tvoje. Samo tako ćeš pokazati da me slušaš; otpevaj jedno Dostojno, da bi se đavo pokupio i otišao. Nisam li ti pričao o jednom kaluđeru? Imao je dvanaest godina kada je došao na Svetu Goru. Bio je siroče; budući lišen ljubavi majke po ploti, on je svu svoju ljubav podario Majci Božijoj. Nju je osećao kao svoju majku. Da vidiš samo sa kakvom pobožnošću se poklanjao Njenim ikonama! Kasnije je đavo uprljao tu njegovu ljubav, ubacujući mu u um hulne pomisli. Siroti monah nije više ni prilazio da se pokloni Njenim ikonama. Saznavši za to, njegov Starac ga je uzeo pod ruku i priveo ikoni Bogorodice i Hrista da bi im celivao lica i ruke; i đavo je odmah utekao. Na neki način, drskost je celivati Bogorodicu i Hrista u lice, ali Starac je to učinio samo da bi odagnao pomisli koje je imao monah.
 
Kada smo mi krivi za hulne pomisli
– Starče, da li sam kriva kada me napadnu hulne pomisli, a ja se ne saglašavam sa njima?
– Ako se sekiraš i ne prihvataš ih, nije to ništa.
– Starče, a kada je zaista čovek kriv za jednu hulnu pomisao?
– Ako se ne sekira što ima takve pomisli, sedi skrštenih ruku i razgovara sa njima – u tom slučaju čovek je kriv. I koliko više bude primao hulne pomisli, toliko više će osećati i jednu demonsku smućenost. Jer kada primi jednu hulnu pomisao, počne da se okreće oko nje i razgovara sa njom u umu, tada u nekoj maloj meri postaje đavoiman.
– A kako se, Starče, odgone takve pomisli?
– Ako se čovek sekira kada mu dolaze takve pomisli i ako ne razgovara sa njima, one će same od sebe prestati da dolaze, jer nemaju hrane. Drvo koje se ne zaliva – suši se. Ali kada neko počne da se makar i malo zabavlja hulnim pomislima, on ih time hrani, zaliva svog starog čoveka; tada se pomisli teško sasušuju.
– Starče, neki put ja primam hulne pomisli, saglašavam se sa njima, a posle shvatim šta sam učinila, ali ne mogu da ih odagnam.
– Znaš li od čega ti patiš? U jednom trenutku um ti negde odluta, raseješ se i počneš da dangubiš otvorenih usta. Tada dolazi đavo, ubacuje ti u usta bombonu i ti počinješ da je cuclaš. Osećaš njen ukus i posle ti je teško da je ispljuneš. A treba da je ispljuneš odmah, čim počneš da osećaš da te malo zaslađuje.
– Starče, a kada mi dođe neka hulna pomisao, pa je ja malo primim a posle je odagnam?
To je kao da ti je đavo dao jednu bombonu, ti je malo cuclaš, a posle je ispljuneš. Treba odmah da je ispljuneš. U suprotnom, on će te prvo zavarati jednom bombonom, a posle će te napajati otrovom, rugajući ti se.
 


 
NAPOMENE:

  1. Nil Kamarados je živeo u Carigradu oko 1880. godine; marljivi muzikolog; bavio se teorijom vizantijske muzike i bio prepoznatljiv među crkvenim pojcima.
  2. Tako je Starac nazivao đavola.
  3. Početak blagoveštenjske katavasije.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *