NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
TREĆA GLAVA
Duhovnik – lekar duša
 
Neophodnost dobrih duhovnika
Danas su ljudi premoreni, smućeni i pomračeni grehom i egoizmom. Zato su sada više nego ikada ranije potrebni dobri i iskusni duhovnici, koji bi se jednostavno i sa nepritvornom ljubavlju približili ljudima, i rukovodili ih sa rasuđivanjem kako bi se umirili. Bez dobrih duhovnika crkve se prazne, a pune se psihijatrijske klinike, zatvori i bolnice. Ljudi treba da shvate da se muče jer su se udaljili od Boga; treba da se pokaju i ispovede svoje grehe.
Posao duhovnika je unutrašnje isceljenje čoveka. Nema boljeg lekara od iskusnog duhovnika, koji čistotom svog života uliva poverenje, izbacuje iz osetljivih stvorenja Božijih pomisli koje im donosi đavo, i bez lekova, blagodaću Božijom, isceljuje duše i tela.
Kada duhovnik u sebi nosi božansko prosvećenje, duh Božiji, on razume i razlikuje stanja u kojima se nalaze ljudi, pa može dobro da usmeri duše. Dobro je kada duhovnik nema mnogo obaveza, kako bi mogao svakoj duši da posveti potrebno vreme i kako bi svoj posao valjano obavljao. U suprotnom, proći će kao dobar hirurg koji svakoga dana ima da obavi nekoliko hirurških zahvata, pa se umara, i razume se, nije u stanju da svakom bolesniku pruži šta bi trebalo. Zbog toga nema potrebe da se duhovnik upliće u sve porodične probleme, već da se ograniči na to da uspostavi odnos sa svakom dušom, kako bi imao vremena da joj delotvorno pomogne. Ali ni onaj ko se ispoveda ne treba da opterećuje duhovnika problemima za koje može da pita nekog upućenijeg u takva pitanja, na primer – kakvu kuću da iznajmi, ili na koji fakultet da upiše dete…
Za vreme ispovesti odgovornost snose i onaj ko se ispoveda i duhovnik. U duhovnom rukovođenju duša, veoma pomaže duhovna sloboda. Duhovnik ne treba da se povodi za onim kako drugi postupaju, već da gleda šta kažu sveti Oci i da se postavlja sa rasuđivanjem, zavisno od čoveka, pada, i pokajanja. Ali primetio sam da često nema iskrenosti među duhovnim licima. Neki od onih koji snose odgovornost za ljudske duše neće da porazgovaraju sa čovekom koji se upetljao sa magovima, koji je pao u prelest i tome slično, ne žele da se malo pozabave njegovim problemom, da zauzmu jedan stav, samo da ne bi došli u sukob sa nekim. Odnosno, da ne bismo ni sa kim pokvarili odnose, i da bi o nama dobro govorili – pustićemo čoveka da propadne, na radost đavola.
 
Rasuđivanje i iskustvo duhovnika
– Starče, nije li položaj duhovnika u naše vreme, kada je u svet prodrlo toliko greha, često težak?
– Da, težak je. Zbog toga bi bilo dobro da se duhovnik trudi da ispravi najteže grehe, kako bi se stvorenja Božija oslobodila mnoštva grehova i postala prijemčivija za duhovno rukovođenje. Neka bude snishodljiv prema ljudima, ali istovremeno neka ih rukovodi tako da oni shvate svoje grehe i zatraže od Boga oproštaj za njih. Vrlo je važno da pokajniku naglašava neophodnost pokajanja, promene života, kako bi zadobio milost Božiju. Isto tako veoma pomaže da ljudima sa ljubavlju govori o velikoj ljubavi Božijoj, kako bi se u njima samima probudili usrđe i svest o njihovim gresima, i kako bi promenili rđave navike.
Bolje bi bilo da mlad duhovnik, dok ne stekne iskustvo, pomaže u nekim lakšim slučajevima. Jer jedan „težak“ čovek, primera radi, može da ometa njegov duhovni napredak i da mu oduzima vreme duhovnim sabotažama. Ne bude li oprezan, mlad duhovnik će iz želje da pomogne, uzalud trošiti snagu i mučiti se, pridavajući značaj scenama koje će priređivati jedan takav čovek. Kada stekne iskustvo, znaće kada treba nečemu da prida značaj, a kada da bude ravnodušan. Eto, i ja bacim pogled na pisma koja mi pošalju kako bih video ima li nešto ozbiljno u nekom od njih, da bih mu posvetio pažnju. Tu se često i đavo umeša. Neko ti kaže: „Samo dva minuta, nešto bih Vam rekao ovde, pred vratima“, i zadrži te čitav sat. Ako si još i znojav pa te produva vetar, počećeš da drhtiš, a on će da ti priča svoju istoriju kao da se ništa ne dešava. Pa jel’ to od Boga? Posle ćeš se razboleti. Nećeš moći da se moliš ni za druge, ni za sebe, i bićeš potpuno nesposoban nekoliko dana. Kasnije ti dođe neki jadnik kome je pomoć zaista neophodna, a ti ne možeš da mu pomogneš.
Osim toga, ljude koji imaju neke ozbiljne probleme nije dovoljno samo saslušati i sagledati njihov bol, pa im reći: „Uzmi jedan aspirin.“ „Zadržaću te samo minut, jer će da mi ode auto“, kažu mi neki, pa mi onda iznesu neki ozbiljan problem. Kao kad bi neko imao rak i rekao lekaru: „Operiši me, jer mi uskoro poleće avion!“ Svaka bolest zahteva određeno vreme. Treba da ustanoviš odakle ona potiče, koji su joj simptomi… Težak problem se ne rešava „na brzinu.“ Jedanput za vreme litije koju smo organizovali na Svetoj Gori u toku Svetle sedmice, prišao mi je neki poslušnik baš kad smo bili na jednom usponu, da bi me pitao o umnoj molitvi. Toliko puta je dolazio kod mene u keliju i nikada me o tome ništa nije pitao, i baš je ovde na usponu dobio nadahnuće da me pita o nečemu tako tananom! O tako tananim i ozbiljnim stvarima ne razgovara se niti s nogu, niti na usponu…
 
Duhovnik određuje koliko često će se vernik pričešćivati
– Starče, apostol Pavle piše: Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega.[1] Kada se čovek pričešćuje „nedostojno“?
– Stvar je u tome da Svetom Pričešću pristupamo sa osećanjem svoje nedostojnosti. Hristos od nas traži skrušenost i smirenje. Kada postoji nešto što muči našu savest, treba da se dovedemo u red. Ako smo se, primera radi, posvađali sa nekim, treba da se pomirimo sa njim, pa onda da se pričestimo.
– Starče, neki ljudi oklevaju da se pričeste, premda imaju blagoslov duhovnika za to.
– Ne određuje sam čovek kada će se pričestiti, a kada ne. Ako bude sam odlučivao da li će da se pričesti ili neće, tu će se umešati đavo i „otvoriti posao“. Mi često mislimo da smo dostojni, a nismo, dok nekada, po slovu zakona, mi smo zaista nedostojni, ali nam je – po duhu svetih Otaca – radi lečenja potrebna božanska transfuzija i božanska uteha, jer od mnogog pokajničkog skrušenja đavo može da nam priđe zdesna i da nas baci u očajanje.
– Starče, koliko se često treba pričešćivati?
– Koliko često se treba pričešćivati i koliko pre Svetog Pričešća treba postiti, ne može se staviti u kalup. Duhovnik će sa rasuđivanjem odrediti koliko često će se čovek pričešćivati i koliko će postiti, imajući u vidu njegovu snagu. Ujedno će ga uvoditi i u duhovni post, uzdržavanje od strasti. Intenzivnost takvog duhovnog posta zavisi od čovekove duhovne osetljivosti, odnosno od toga koliko duboko on oseća svoj greh. Duhovnik pritom treba da ima u vidu i zlo koje neprijatelj može da nanese osetljivoj duši boreći se protiv nje, sa ciljem da je baci u očajanje. Primera radi, za grehe telesne prirode kanonima je određeno odlučenje od pričešća četrdeset dana. Ali ako đavo tridesetpetog dana epitimije grešnika ponovo baci u isti greh, i ako na njega bude naložena nova četrdesetodnevna epitimija, đavo će osvojiti dušu, bacivši je u smućenost i očajanje. U ovakvim slučajevima, posle prve epitimije duhovnik može da kaže: „Pazi ne sebe nedelju dana, pa se pričesti“, a posle da se redovno pričešćuje na svakoj Liturgiji, kako bi se duša ukrepila a đavo udaljio od nje. Čovek koji se trudi da živi duhovim životom i koji pazi na sebe pristupaće Svetoj Tajni kad god oseti potrebu za Svetim Pričešćem, a ne prosto po navici. Ali i on sve to može da čini samo sa blagoslovom svog duhovnika.
 
Primena epitimija
– Starče, da li besprekorno držanje zapovesti pomaže da istinitije osećamo Boga?
– Kojih zapovesti? Mojsijevog zakona?
– Ne, jevanđelskih.
– Držanje zapovesti pomaže, ali samo kada se to čini na pravi način, jer čovek može i da se prelestno pridržava zapovesti. U duhovnom životu potrebna je božanska pravda, a ne suva primena zakona. Znamo da su i sveti Oci učili da se sveti kanoni primenjuju sa velikim rasuđivanjem! Sveti Vasilije Veliki, najstroži Otac Crkve, koji je napisao najstrože kanone, posle jednog od njih u kome je reč o kanonskoj kazni za neki greh, dodaje: Ne ispituj vreme, već način pokajanja. Odnosno, ako dva čoveka učine jedan isti greh, u zavisnosti od pokajanja koje će prineti, duhovnik može jednom od njih da naloži epitimiju od dve godine, a drugome od dva meseca. Toliko je velika razlika!
– Starče, pomažu li epitimije u sasecanju strasti?
– Čovek treba da shvati da će mu epitimija pomoći. U suprotnom, šta reći? Ako pokušavaš da batinom ispraviš čoveka, ništa nećeš postići. U dan Strašnog Suda Hristos će pitati čoveka koji je hteo svog bližnjeg da ispravi na silu: „Ko si ti? Dioklecijan?“ A ovom drugom će reći: „Sve što si radio, radio si na silu.“ Ne treba da gušimo nekog želeći da ga pošaljemo u Raj, već da mu pomognemo da on sam poželi da uzme na sebe neki podvig. Da dostigne stanje da se raduje što živi, i da se raduje što će umreti.
Epitimija je stvar rasuđivanja duhovnika. Prema čoveku koji svesno greši duhovnik treba da bude nepokolebivo strog. A čoveku koga greh pobeđuje, ali se zato kaje, smirava i sa skrušenošću traži oproštaj, treba sa rasuđivanjem da pomogne da se ponovo približi Bogu. Tako su postupali i mnogi svetitelji. Primera radi, sveti Arsenije Kapadokijski obično nije nalagao epitimije. Trudio se da čovek počne da oseća svoje grehe, pa da kasnije sam iz prilježnosti zatraži blagoslov za neki podvig, za milostinju ili neki drugi vid dobrog dela. Kada bi video neko demonizovano ili oduzeto dete, shvativši da su roditelji uzrok patnjama tog jadnička, prvo bi iscelio dete, a onda bi roditeljima dao epitimiju kako bi kasnije bili pažljiviji.
Neki ljudi kažu: „A, taj duhovnik se mnogo pridržava učenja svetih Otaca! Veoma je strog! Bistar je, ima dobro pamćenje, napamet zna čitav „Pidalion“[2]. „Međutim, duhovnik koji se doslovce pridržava pravila iznetih u „Pidalionu“, može da nanese veliko zlo Crkvi. Ništa neće pomoći ako duhovnik uzme „Pidalion“ i počne: „Koji si greh učinio? Da vidimo šta ovde piše za taj slučaj… Toliko-i-toliko godina odlučenja od Svetog Pričešća! A ti? Šta si ti uradio? To… Šta ovde piše? Ta-i-ta epitimija!“
– Starče, duhovnik treba da ima u vidu toliko toga.
– Da, naročito u naše vreme duhovnici ne mogu da primenjuju sva crkvena pravila sa jednom nerasudljivom strogošću, već treba da uzneguju usrđe u ljudima. Duhovnik treba prvo da dela na sebi kako bi bio u stanju da pomaže ljudima. U suprotnom slučaju, duhovnik će ljudima razbijati glave.
Pidalion se i zove pidalion[3], zato što ljude privodi spasenju, jedne na jedan način, a druge na drugi, kao što kapetan okreće kormilo nekada levo, a nekada desno kako bi brod usmerio ka obali. Kada bi kapetan držao kormilo stalno u istom položaju, ne okrećući ga gde je to potrebno, nasukao bi brod na greben. Tako bi brod potonuo, a putnici bi se udavili. Ako duhovnik koristi kanone kao… šablone, a ne sa rasuđivanjem, i ne uzimajući u obzir konkretnog čoveka i pokajanje koje on prinosi, umesto da leči duše on će ih ubijati.
 
Razrešna molitva
Neki duhovnici imaju ovakvo pravilo: Ako im se ispovedi čovek koji ne bi trebalo da se pričesti, oni mu ne čitaju razrešnu molitvu. Postoje i duhovnici koji govore: „Naš je princip da ne čitamo razrešnu molitvu uvek.“ To nekako podseća na protestantizam… Dođe mi tako u keliju jedan mladić koji je imao neke grehe. Otišao je kod duhovnika i ispovedio se, ali mu duhovnik nije pročitao razrešnu molitvu. Siroti dečko pao je u očajanje. „Pošto mi duhovnik nije pročitao razrešnu molitvu, znači da mi ni Bog nije oprostio“, mislio je i došao do pomisli o samoubistvu. Rekoh mu: „Idi kod duhovnika da ti pročita razrešnu molitvu, a ako ti on ne pročita, idi kod drugog duhovnika.“ Bez razrešne molitve čovek će stalno padati, jer đavolu nisu oduzeta prava nad njim. Pa kako da se čovek bori kada đavo vlada nad njim? Nije slobodan; prima demonske uticaje. A razrešnom molitvom sasecaju se demonski uticaji, preorava se bašta, pa tako jadni čovek stiče pomoć i mogućnost da se bori i podvizava, ne bi li se oslobodio strasti.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1. Kor. 11, 29.
  2. Zbornik kanona pravoslavne Crkve koji sadrži sveštene kanone Vaseljenskih sabora, Apostolske kanone, kao i kanone svetih Otaca sa kratkim tumačenjima. Sastavili su ga 1793. godine sveti Nikodim Svetogorac i monah Agapije.
  3. Upravljač, kormilo, volan.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *