NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
PRVI DEO
BORBA SA POMISLIMA
 
„Kada čovek na sve Gleda sa dobrim pomislima, on stiče čistotu i blagodat Božiju. Pomislima sleva čovek osuđuje svoje bližnje i nanosi im nepravde, sprečava božansku blagodat da mu se približi, i tada dolazi đavo i vršlja.“
 
PRVA GLAVA
Dobre i loše pomisli[1]
 
Sila dobre pomisli
– Starče, u Starom Zavetu, u Četvrtoj knjizi Makaveja kaže se: Blagočestiva pomisao nije iskorenitelj strasti, već njihov protivnik.[2] Šta to znači?
– Pazi šta ću ti reći: Strasti su u nama duboko ukorenjene, a blagočestiva, dobra pomisao nam pomaže da ne padnemo u njihovo ropstvo. Kada čovek gaji samo dobre pomisli i utvrdi u sebi dobro duhovno stanje, strasti prestaju da deluju, što je kao da ih uopšte i nema. Dakle, blagočestiva pomisao ne iskorenjuje strasti, već se bori protiv njih, a postoji mogućnost i da ih savlada. Mislim da je pisac želeo da ukaže na to šta su sve mogli da podnesu svetih sedmoro dece, njihova majka sveta Salomija i njihov učitelj sveti Eleazar, imajući blagočestive pomisli[3], da bi jasno pokazao silu dobrih pomisli.
Jedna dobra pomisao ima istu silu kao višečasovno bdenje! Toliku snagu ima dobra pomisao. Baš kao što danas neko novo oružje laserskim zracima zaustavlja projektil u bazi, sprečavajući njegovo lansiranje, tako i dobre pomisli sustižu i blokiraju loše pomisli na đavolskim „aerodromima“ odakle one i polaze. Potrudite se da zasadite u sebe dobre pomisli pre nego što vas sustigne đavo i zasadi u vama loše pomisli, kako bi vaše srce postalo bašta, a vaša molitva da bude prožeta njenim božanskim blagouhanjem.
Kada čovek makar i malo zadrži u sebi pomisli sleva, odnosno loše pomisli o nekome, ma kakav podvig uzeo na sebe – post, bdenje i slično – on će biti uzaludan. Kako da mu pomogne podvig ako se istovremeno ne trudi da ne prima loše pomisli? Zašto prvo ne isprazni iz ćupa sav onaj mulj od ulja, koji služi samo za pravljenje sapuna, i posle nalije u njega dobro ulje, već meša dobro i neupotrebljivo ulje, prljajući tako i ono dobro?
Jedna čista, dobra pomisao ima veću silu od svakog podviga. Nekog mladića, na primer, napadne đavo nečistim pomislima, i on bdi, posti, po tri dana niti jede, niti pije, ne bi li ih se oslobodio. Ali samo jedna dobra pomisao koju će prizvati, imaće veću silu od svih njegovih bdenja i postova, i pružiće mu pouzdaniju pomoć.
– Starče, kada kažete „čista pomisao“ da li mislite na jedan određen problem, ili uopšte?
– I uopšte. Jer kada čovek na sve gleda kroz dobre pomisli, on stiče čistotu i Božiju blagodat. Pomislima sleva on osuđuje svoje bližnje i nanosi im nepravde, sprečava dolazak božanske blagodati, i tada dolazi đavo i vršlja.
– Dakle, Starče, osuđujući svoje bližnje on daje prava đavolu da ga muči?
– Da. Osnov svega je – dobra pomisao. To je ono što uzdiže čoveka, ono što ga u dobrom smislu menja. Treba da dospe dotle da sve vidi čisto. To je ono što je rekao Hristos: Ne sudite po izgledu, nego pravedan sud sudite.[4] Čovek kasnije dostiže stanje u kome na sve gleda duhovnim očima, a ne ljudskim. On za sve nalazi opravdanje, ali u dobrom smislu.
Pazimo da ne primamo lukave telegrame od đavola, da ne bismo oskvrnavili hram Svetoga Duha[5] i udaljili od sebe blagodat Božiju, usled čega bivamo pomračeni. Kada Duh Sveti vidi da je naše srce čisto, On dolazi i useljava se u nas, jer voli čistotu – zbog toga se i jeste javio u vidu goluba.
 
Najveća bolest: pomisli sleva
– Starče, kada treba da rešim neki problem, osećam nespokojstvo i ne mogu da spavam.
– Tvoj osnovni problem je – mnogo pomisli. Kada ne bi imala toliko pomisli, mogla bi više od sebe da daš i na poslušanju i na duhovnom planu. Čuj jedan metod za izbavljenje od mnoštva pomisli: Kada ti, na primer, padne na pamet nešto što se tiče onoga što treba sutra da obaviš, kaži svojoj pomisli: „Taj posao nije za danas. Misliću sutra o njemu.“ Isto tako, ako treba da doneseš neku odluku, ne muči samu sebe razmišljanjem o iznalaženju nekog boljeg rešenja i ne odlaži u nedogled donošenje odluke. Odluči se za nešto i idi dalje. Posle toga prepusti Bogu brigu o tome. Trudi se da izbegavaš sholastički pristup problemima, kako ti glava ne bi bila ošamućena. Radi sa usrđem ono što možeš, budi jednostavna i imaj poverenje u Boga. Mi, na neki način, obavezujemo Boga da nam pomogne kada svoju budućnost i nadu poverimo Njemu. I zdrav čovek od mnogo pomisli neće biti nizašta. Ako se sekira čovek koji boluje i strada – on još i ima neko opravdanje. Ali ako je čovek zdrav, a smućuje se i prima pomisli sleva – zavređuje batinu! Umesto da se raduje, on se muči pomislima!
Najveća bolest u naše vreme jesu isprazne pomisli ljudi svetskog nastrojenja. Oni mogu da imaju sve osim dobrih pomisli. Muče se, jer se prema problemima ne postavljaju duhovno. Na primer, neki čovek pošao je negde kolima; na motoru se desio manji kvar, i on malo kasni. Ako ima dobre pomisli, reći će: „Vidi, dobri Bog mi je poslao ovu prepreku jer bih možda doživeo neku nesreću da nisam zakasnio. Kako da Ti za to zablagodarim, Bože moj?“, i proslaviće Boga. Ali ako nema dobre pomisli, neće se suočiti sa problemom na duhovan način; optužiće Boga i počeće da ropće: „Eto, trebalo je da stignem ranije, a ja sam zakasnio! Kakva nesreća! I taj Bog…“
Čovek stiče korist kada prihvata ono što mu savetuju pomisli zdesna. A kada radi „ulevo“ – muči se, rastače se, izbezumljuje. Jedanput, pre nekoliko godina, ušli smo u neki teretni kamion u kome su kao sedišta stajale daske, da bismo se iz Uranupolisa prevezli do Soluna. Unutra je sve bilo zbrda-zdola: koferi, pomorandže, riba, sanduci koji su se osećali na ribu, deca iz Atonijade, neko sedi, neko stoji, kaluđeri, mirjani… Dođe jedan mirjanin i sede kraj mene. Bio je debeo, a budući još i prignječen, povika iz sveg glasa: „Na šta ovo liči?!…“ Nedaleko odatle nalazio se jedan monah koji, siromah, sav beše zatrpan sanducima, tako da mu je samo glava virila. Pored svega toga, pošto se kamion ljuljao – put je bio propali makadam – nagomilani sanduci su se rušili, a onaj sirotan je pokušavao da ih rukama odgurne levo-desno kako ga ne bi udarili u glavu. A onaj prvi je vikao jer je sedeo malo pritešnjen. Rekoh mu: „Zar ne vidiš kako je onom tamo, a ti se dereš?“ Upitah i monaha: „Kako je, Oče?“ Ovaj mi uz osmeh odgovori: „Bolje nego u paklu, Starče!“ Onaj se mučio iako je sedeo, a ovaj se radovao i pored toga što ga sanduci umalo nisu zatrpali. A pred nama je bilo još dva sata putovanja; nismo bili blizu. Um onog mirjanina okretao se oko udobnosti koju bi imao da je pošao autobusom, i time se samo uznemirio. A monah je mislio o tome koliko bi se mučio da se nalazi u paklu, i osećao je radost. Razmišljao je: „Stići ćemo za dva sata i izaći iz kamiona, a oni jadnici u paklu mučiće se doveka. Jeste da tamo nema sanduka, sveta i ostalog, ali pakao je – pakao. Slava Ti, Bože! Ovde mi je, ipak, bolje.“
– Starče, zbog čega dva poslušnika, na primer, nemaju isto poverenje u svog duhovnika?
– Zbog pomisli. Čovek može da ima iskvarene pomisli prema svemu i svačemu. Ako nema dobre pomisli i ne izbaci svoje „ja“ iz svakog svog postupka, odnosno, ako je samovoljan, ni Svetitelj mu neće pomoći. Ne samo da ima svetog duhovnika ili svetu igumaniju, već da mu je duhovnik i sam sveti Antonije, ili ma koji drugi Svetitelj – to mu ništa ne bi pomoglo. Ni sam Bog ne može da pomogne jednom takvom čoveku, iako On to veoma želi. Kada čovek voli sebe, odnosno kada je sebeljubiv, on sve kroz to tumači. Neko sve tumači grešno, a neko onako kako to njemu odgovara. Malo-pomalo, ova nerazumna tumačenja postaju deo prirode takvog čoveka. Ma kako da se držiš, oni će se sablazniti.
Ima i takvih ljudi koji, ako im posvetiš malo pažnje, ako im kažeš neku lepu reč, lete od sreće. Ali ako im ne posvetiš pažnju, veoma se žaloste i zapadaju u drugu krajnost, koja je đavolska. Kada vide, na primer, nečiji postupak oni pomisle: „Aha, desiće se to-i-to“, i kasnije su uvereni da se to sve sigurno baš tako desilo. Ili vide nekog da je ozbiljan, i pomisle kako sigurno ima nešto protiv njih, a on je možda ozbiljan jer je okupiran nečim. Pre neki dan dođe mi tako jedan čovek i reče: „Zašto je taj-i-taj nekada razgovarao sa mnom, a sada ne razgovara? Nešto sam mu prigovorio; da nije možda zbog toga?“ „Pazi“, rekoh mu. „Možda te je i video, ali te prosto nije primetio; ili mu je neko bolestan, pa razmišlja o tome kako da nađe lekara; ili putuje u inostranstvo te je okupiran zamenom novca…“ I zaista, taj čovek imao je bolesnog srodnika i ozbiljne probleme, a ovaj je, zato što je očekivao da on stane i porazgovara sa njim, izneo čitavu gomilu pomisli.
 
Dobre pomisli donose duhovno zdravlje
– Starče, koja je odlika slabašnih pomisli?
– Na šta misliš? Prvi put čujem za tako nešto.
– Pa, govorili ste o tome da, kada čovek prima pomisli sleva, on pogrešno shvata nečije držanje…
– I ti to zoveš „slabašnim pomislima?“
– Spomenuli ste nekog ko je želeo da ostane kod Vas kao poslušnik, a Vi ste mu rekli: „Ne mogu da te primim jer imaš slabašne pomisli.“
– Ma, ne! Nisam tako rekao. Rekao sam mu: „Ne mogu da te primim kao poslušnika, jer nisi duhovno zdrav.“ On me je na to upitao: „A šta je to duhovno zdravlje?“ Odgovorio sam: „Nemaš dobre pomisli. Ja kao čovek sigurno imam neke nedostatke, a kao dugogodišnji monah možda imam i neku vrlinu. Ako nemaš dobre pomisli, i od mojih nedostataka i od mojih vrlina imaćeš samo štetu.“ Za jedno dete može se reći da ima slabašne pomisli, jer je još uvek nezrelo, ali ne i za odraslog čoveka.
– Starče, a da li su svi odrasli ljudi – zreli?
– Kod nekih ljudi glava nije zrela. To je drugo, ako sa glavom nešto nije u redu. Ali ako neko ne razmišlja jednostavno, tada njegova pomisao skreće ka zlu i on sve pogrešno vidi. Takav čovek nije duhovno zdrav i nikakvo dobro mu ne može pomoći; i od samog dobra se muči.
– Ako se desi neki problem, Starče, da li je korisno da ispitamo ko je kriv?
– Prvo ispitaj da vidiš nisi li možda ti kriva. To je mnogo bolje!
– Ali, Starče, šta ako mi drugi daju povode?
– A koliko puta si ti njima dala povode? Budeš li tako razmišljala, shvatićeš da grešiš suočavajući se sa problemima na takav način.
– A da li je pomisao sleva i kada kažemo: „Verovatno je to učinila ta-i-ta sestra?“
– Jesi li baš sigurna da je to učinila ta sestra?
– Ne, ali ona je i ranije nešto slično radila.
– Ako nisi sigurna, onda je to opet pomisao sleva. Osim toga, čak i da je ona to i učinila, ko zna kako i zašto je učinila.
– Starče, a kada vidim, na primer, da sestra ima neku strast?
– Jesi li ti igumanija? Igumanija snosi odgovornost za vas, i zato treba da ispituje vaše strasti. Ali zašto biste se vi bavile tuđim strastima? Vi još niste naučile da radite na sebi. Ako već želite da radite na sebi, ne ispitujte šta rade oni oko vas, već gajite dobre pomisli i za ono dobro i za ono loše što primetite kod drugih. Bez obzira na to sa kojim ciljem neko nešto radi, vi imajte dobru pomisao. Dobra pomisao u sebi sadrži ljubav, ona razoružava ljude i čini da se svi odnose dobro prema vama. Sećate li se onih monahinja koje su lopova smatrale avom? A kada im se on otkrio ko je, monahinje su mislile da je to neki Hrista radi jurodivi, koji se samo predstavlja kao lopov, pa su počele još više da ga poštuju. Na kraju su se spasili i on i njegovi drugovi.[6]
– Starče, a kada me neka sestra slaže…
– A ako je iz nekog razloga bila prinuđena da ti kaže laž, ili ako se zaboravila, i ono što ti je rekla nije bila laž? Sestra odgovorna za goste potraži, na primer, od kuvarice salatu; ona joj kaže: „Nemam“, a ova zna da ima. Ako ne bude imala dobre pomisli, reći će: „Slagala me je.“ Ali ako ima dobre pomisli, reći će: „Sirota! Od silnog posla zaboravila je da ima salatu“, ili: „Sigurno čuva salatu za neku drugu priliku.“ Ti nisi duhovno zdrava, pa zato tako i razmišljaš. Da si duhovno zdrava, ti bi i nečistotu videla čistom. Gledaj na đubre kao što gledaš na voće, jer đubre pomaže da voće rodi.
Onaj ko ima dobre pomisli duhovno je zdrav, i sve okreće na dobro. Sećam se, za vreme Drugog svetskog rata deca koja su bila snažne građe sa apetitom bi pojela parče proje, i bila bi zdrava; a neka deca iz bogatih kuća i pored toga što su jela hleb sa puterom, budući slabašne građe – bila su bolešljiva. Tako je i u duhovnom životu. Čovek koji ima dobre pomisli, čak i ako ga neko neosnovano napadne, reći će: „To je dopustio Bog, ne bih li time iskupio svoje pređašnje grehe. Slava Ti, Bože!“ Nasuprot tome, ako pođeš da pomiluješ čoveka koji nema dobre pomisli, on će pomisliti da hoćeš da ga udariš. Uzmite za primer nekog pijanca. Ako je zao, on će u pijanom stanju razbijati sve oko sebe; a ako je dobar, plakaće i moliti za oproštaj. Jedan pijanac je rekao: „Poklanjam po jednu kofu lira svakome ko mi zavidi!“
 
Oni koji imaju dobre pomisli sve vide dobro
Rekao sam nekim ljudima koji su mi se požalili da se sablažnjavaju gledajući izvesne nepravilnosti u Crkvi: „Ako pitaš muvu: Ima li cveća u okolini? ona će ti odgovoriti: Ne znam; ali tamo dole u onoj rupi ima konzervi, đubreta, nečistoće, i nabrojaće ti svu prljavštinu u kojoj je bila. Ali ako zapitaš pčelu: Da nisi možda videla neku prljavštinu u okolini, ona će ti reći: Prljavštinu? Ne, nisam primetila nikakvu prljavštinu. Ovo mesto je prepuno mirisnog cveća,i navešće ti čitavu gomilu baštenskog i poljskog cveća. Vidiš, muva zna samo gde ima smeća, dok pčela zna da je tamo jedan ljiljan, a malo dalje jedan zumbul…“
Kako ja shvatam stvari, neki ljudi liče na pčelu, a neki na muvu. Oni koji liče na muvu u svakoj situaciji traže nešto loše i time se zanimaju; nigde ne vide nešto dobro. Oni koji liče na pčelu u svemu nalaze dobro. Oštećen čovek, oštećeno i misli; on sve prima nalevo, sve vidi pogrešno. A čovek koji ima dobre pomisli, ma šta da vidi, ma šta da mu kažeš, imaće dobru pomisao.
Jedanput mi je u keliju došao neki dečko, učenik drugog razreda gimnazije. Pokucao je na vrata zvekirom. Trebalo je da pročitam brdo pisama, ali rekoh – da izađem da vidim šta hoće. „Šta je, momče?“, upitah ga. „Da li je ovo kelija oca Pajsija? Treba mi otac Pajsije“, na to će on. „Ovo je njegova kelija, ali on nije ovde. Otišao je da kupi cigare“, rekoh mu. „Sigurno je otišao da bi nekome učinio uslugu“, opet će on uz dobru pomisao. „Ma, za sebe je otao da ih kupi. Sve je popušio, pa je postao kao lud za cigarama. Mene je ovde samog ostavio, i uopšte ne znam kada će da se vrati. Vidim li da kasni, pokupiću se i otići.“ Oči su mu zasuzile, pa mi opet uz dobru pomisao reče: „Umaramo Starca.“ „A šta ti hoćeš od njega?“, upitah ga. „Hoću da uzmem blagoslov“, odgovori on. „More, kakav blagoslov da uzmeš? Pa, on je u prelesti, nema blagodati; znam ga ja dobro. Ne čekaj ga uzalud, jer i kada se vrati biće nervozan, a možda i pijan; jer pored svega, još i pije.“ Ali on je i dalje imao dobre pomisli. „Uostalom, ja ću ga sačekati još malo; šta hoćeš da mu kažem?“ „Imam jedno pismo da mu predam, ali ću ga sačekati da bih uzeo blagoslov“, na to će on. Vidite? Šta god da sam rekao, on je to primao sa dobrom pomišlju. Rekao sam mu: „Postao je kao lud za cigarama“, a siroti dečko počeo je da uzdiše; oči su mu se napunile suzama. Mislio je: „Ko zna, hteo je nekome da učini uslugu.“ Neki ljudi toliko čitaju pa opet – ništa ne vredi, a jedno dete, učenik drugog razreda gimnazije, ima tako dobre pomisli! Ti mu kvariš pomisli, a on dolazi do boljih, i iznalazi sve bolje i bolje zaključke. Zadivio sam se! Prvi put sam tako nešto video!
 
Pomisli prosvećenog čoveka i pomisli lukavog čoveka
– Starče, da li čovek svetog života shvata da je neko lukav?
– Da, shvata, kako to da je neko lukav, tako i to da je jedan Svetitelj – svet. On vidi zlo, ali istovremeno vidi i kakav je čovek iznutra; zna da je to od đavola i da dolazi od spolja. Duševnim očima on svoje sopstvene grehe vidi velikim, a tuđe – malim. Zaista ih vidi malim, ne obmanjuje sebe. Može da vidi da je neko zločinac, ali će u dobrom smislu nalaziti opravdanja za lukavstva zlog čoveka; on ga ne prezire, ne smatra ga nižim od sebe. Može ga čak smatrati i boljim od sebe, i svesno trpeti njegove slabosti iz mnogih razloga. Vidi, na primer, zlobu nekog zločinca, ali smatra da je on došao dotle da čini zločine jer niotkuda nije imao pomoći, i da je i sam mogao da bude u tom stanju da mu nije Bog pomogao. Tako prima obilje blagodati. Nasuprot tome, kada lukav čovek vidi Bogom prosvećenog čoveka, on neće znati njegove dobre pomisli, baš kao što ih ni đavo ne zna.
Onaj koji nad sobom dela istančano duhovno delo, opravdava druge, a ne sebe. I koliko duhovno napreduje, toliko se oslobađa, i toliko stiče ljubavi prema Bogu i ljudima. On tada ne može da shvati šta znači zloba, jer o drugima ima samo dobre pomisli; o svemu misli čisto i sve vidi duhovnim vidom, sveto. Stiče korist čak i od padova svojih bližnjih, jer mu oni služe kao jaka kočnica, da bi pripazio da sam ne sklizne. Nasuprot tome, neko ko nije stekao čistotu lukavo misli i na sve stvari lukavo gleda. Čak i ono što je čisto on prlja svojim lukavstvom. Ne koriste mu ni vrline njegovih bližnjih, jer budući pomračen mrakom čovekoubice đavola, te vrline tumači svojim lukavim rečnikom. Neprestano je rastrojen, a i svoje bližnje neprestano rastrojava duhovnim mrakom. Ako hoće da se oslobodi, treba da shvati da je neophodno da se očisti, kako bi stekao duhovnu bistrinu, čistotu uma i srca.
– Starče, a kada je čovek nekad lukav, a nekad dobar?
– Tada je podložan odgovarajućim uticajima i promenama. Čovek je promenljiv. Lukave pomisli mogu biti od đavola i od samog čoveka koji lukavo razmišlja. Često đavo ustrojava neke situacije da bi izazvao kod čoveka loše pomisli. Kada mi je jedan arhimandrit prvi put došao u keliju, nisam stigao da ga primim. Kada je došao drugi put, nisam mogao da ga primim, jer sam bio ozbiljno bolestan, pa sam mu rekao da dođe neki drugi put da porazgovaramo. Tada je arhimandrit primio pomisli da ne želim da ga vidim, jer imam nešto protiv njega, pa je otišao u manastir i žalio se na mene. Sve je to bilo od đavola.
 
Pomisli otkrivaju duhovno stanje
– Starče, kako to da jednu istu stvar dva čoveka različito vide?
– A zar sve oči vide podjednako dobro? Da bi neko video dobro, treba da ima zdrave duševne oči. Kada su duševne oči zdrave, čovek ima unutrašnju čistotu.
– Zašto, Starče, jedan isti događaj ponekad neko smatra blagoslovom, a neko nesrećom?
– Svaki čovek tumači događaje u skladu sa svojim pomislima. Svaku stvar možeš da posmatraš i sa dobre i sa loše strane. Čuo sam da se dogodilo sledeće: U jednom manastiru koji se nalazio u naseljenom mestu, po tipiku je u ponoć služena večernja služba zajedno sa jutrenjem. Na bogosluženja je dolazio i narod, jer je manastir bio okružen kućama, koje su malo-pomalo zidane u neposrednoj blizini. Jednom prilikom neki monah početnik zaboravi da zaključa keliju, i u nju uđe – žena. Saznavši za to, monah se žestoko rasrdi! Oskvrnavljena mu je kelija! Strašno, propast sveta! Uzeo je špiritus, prosuo ga na patos i zapalio, ne bi li dezinfikovao keliju! Malo je falilo da zapali i čitav manastir. Patos kelije je spalio, ali svoje pomisli – nije. A trebalo je njih da spali, jer se zlo nalazilo u njima. Da je monah imao dobru pomisao i rekao sebi da je žena ušla u njegovu keliju iz pobožnosti, da bi stekla korist, da bi uzela malo blagodati kako bi se i ona kod kuće podvizavala, duhovno bi se promenio i proslavio bi Boga.
Kvalitet pomisli jednog čoveka otkriva njegovo duhovno stanje. Ljudi sude o stvarima shodno unutrašnjem sadržaju njihovih duša. Ukoliko nemaju duhovni sadržaj, izvode pogrešne zaključke i čine nepravde svojim bližnjima. Ako, na primer, onaj ko daje milostinju noću – kako ga niko ne bi video – ugleda nekog kasno uveče napolju, nikada neće imati lošu pomisao. Ali ako istog ugleda neko ko čitave noći provodi u grehu, reći će: „Kakva nakaza od čoveka! Ko zna gde je proveo noć“, jer on sam ima takvo iskustvo. Ili ako bi neko ko ima dobre pomisli začuo noću sa gornjeg sprata „tuk-tuk,“ pomislio bi: „Neko radi metanije“, dok bi neko drugi ko nema dobre pomisli, rekao: „Neko celu noć igra!“ Ako bi onaj prvi čuo muziku, rekao bi: „Kakva divna crkvena muzika!“, dok bi onaj drugi rekao: „Na šta liči ova dreka?“
Sećate li se kako su se prema Hristu postavila dva razbojnika koja su zajedno sa Njim bila raspeta? A obojica su videla Hrista na Krstu, zemlju kako se trese i ostalo. Ali kakve pomisli je imao jedan razbojnik, a kakve je imao drugi! Prvi, koji je bio sa Hristove leve strane, hulio je na Njega i rekao: Ako si ti Hristos, spasi sebe i nas. Drugi, koji je bio sa Hristove desne strane, rekao je: Mi smo pravedno osuđeni, jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili; a on nikakva zla ne učini.[7] Jedan se spasao, a drugi je propao.
 


 
NAPOMENE:

  1. U asketskom rečniku reč „pomisao“ označava ili prosto misao proisteklu iz uma, ili pokret duše prema dobru ili prema zlu; ili sklonost prema dobru ili prema zlu; ili ono što se stiče sadejstvom uma, savesti, osećanja i volje. Budući da pomisli prethode svakom delu, da bi borba svakog vernika, a naročito monaha, bila uspešna, najpre treba da je usmerena na ispitivanje pomisli, kako bi se uznegovale dobre pomisli, a porazile loše.
  2. Vidi 4. Mak. 3, 5.
  3. Vidi 4. Mak. 5, 1 i dalje.
  4. Jn 7,24.
  5. Vidi 1. Kor. 6, 19 i 3, 16.
  6. Među kazivanjima o monaštvu prvih vremena navodi se i sledeći događaj: Da bi opljačkao jedan dobro utvrđen manastir, neki vođa razbojnika preobukao se u monaha i potražio prenoćište u tom manastiru. Igumanija ga je sa celim sestrinstvom primila kao velikog avu, sa puno poštovanja. Sve sestre su se okupile da bi uzele od njega blagoslov, oprale mu noge i potom tu vodu od pranja nogu sačuvale kao blagoslov. Jedna nepokretna sestra koja se sa verom tom vodom umila – ozdravila je, i na iznenađenje svih, sama došla da i ona uzme blagoslov od ave. Vođa razbojnika se, videvši čudo, potpuno promenio; pokajao se i bacio mač koji mu je bio sakriven pod rasom. Posle kraćeg vremena i on i njegovi drugovi – razbojnici postali su monasi, koji su svoj monaški život provodili sa velikom doslednošću.
  7. Lk. 23, 41.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *