NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
DRUGA GLAVA
O pravilnoj ispovesti
 
Previjajmo svoju ranu
– Starče, kada mi se desi da padnem u duhovnoj borbi, ja se uspaničim.
– Ne boj se. To je borba, a u borbi se zadobijaju i rane. One se leče ispovešću. Vidiš, i u ratu vojnici koji su ranjeni u borbi odmah odlaze lekaru, tamo im previjaju rane, pa zdušno nastavljaju da se bore. Osim toga, vojnici na taj način stiču iskustvo i bolje se čuvaju, kako ponovo ne bi bili ranjeni. Isto tako i mi, kada zadobijemo rane u svojoj borbi, ne treba da se bojimo, već da potrčimo duhovniku, da mu pokažemo svoju ranu, da dobijemo duhovne lekove i opet nastavimo dobar podvig[1]. Zlo je kada se ne trudimo da nađemo strasti, te strašne neprijatelje duše, i ne borimo se kako bismo ih uništili.
– Starče, neki ljudi ne idu na ispovest iz usrđa. Kažu: „Možda ponovo učinim isti greh. Zašto onda to da ispovedam? Da bi mi se sveštenik rugao?“
– To nije u redu! To je kao da ranjeni vojnik kaže: „Pošto rat još nije završen, zašto bih previjao ranu?“ Ali ako je ne previje, iskrvariće, pa će i umreti. Ti ljudi možda stvarno ne idu na ispovest iz usrđa, ali na kraju time sami sebe upropaštavaju. Vidiš, đavo se koristi i darovima kojima je Bog obdario čoveka. Ako ispovešću ne očistimo svoju dušu kada padnemo i isprljamo se, jer mislimo kako ćemo opet pasti i isprljati se, samo dodajemo blato na staro blato i posle je teško očistiti ga.
 
Neophodnost ispovesti
– Starče, prepodobni Marko Podvižnik kaže: Onaj ko ima znanje i poznaje istinu, ispoveda se Bogu, ne kroz sećanje na ono što je ranije učinio, nego trpljenjem nevolja koje Ga postižu.[2] Šta on time hoće da kaže?
– Da čovek treba da čini i jedno i drugo. Da se vernik ispoveda duhovniku, a pre toga da se sa smirenjem ispovedi Bogu u molitvi, razobličujući samog sebe: „Bože moj, pogrešio sam, ja sam takav-i-takav.“ Ali u isto vreme on oseća i tugu, koja se nalaže na njega kao lek. Svetitelj ne kaže da se ne treba ispovedati Bogu i duhovniku, i da je dovoljno samo trpeti nevolje. Šta znači – ispovedati se? Zar to ne znači – otvoreno objavljujem ono što je u meni? Ako je u tebi nešto dobro, hvali Gospoda[3], odnosno – proslavi Boga. A ako je u tebi nešto loše, ispovedaj svoje grehe.
– Starče, da li čovek koji se prvi put ispoveda, treba duhovniku da kaže sve o svom ranijem životu?
– Prvi put treba da pred duhovnikom iznese jednu opštu ispovest. Baš kao što bolesnik koji ode u bolnicu iznosi lekarima istoriju svoje bolesti. On, primera radi, kaže: „Imao sam neku bolest na plućima, ali je to sada prošlo; izvršena mi je operacija sa opštom“ – ili -„lokalnom anestezijom…“ Isto tako, na prvoj ispovesti čovek treba da pokuša da duhovniku iznese i detalje iz svog života, pa će duhovnik tako naći duhovnu ranu kako bi je iscelio. Često se dešava da jedan udarac na koji nije obraćena pažnja, kasnije ima ozbiljne posledice. Kada čovek prvi put ode na ispovest, imaće da iznese duhovniku, recimo, sto grehova. Drugi put će imati sto deset grehova, jer đavo podiže veću borbu protiv njega, budući da se ispovedio i pokvario mu posao. Treći put će možda biti sto pedeset grehova, ali će se vremenom taj broj neprestano smanjivati, sve dok čovek ne pođe na ispovest sa neznatnim brojem grehova.
 
Pravilna ispovest
– Zašto ponekad mi ne ulazimo u neophodnu borbu za naše ispravljenje, iako nas savest izobličava?
– To može da se desi zbog nekog preloma u duši. Ako se čovek uspaniči zbog nekakvog iskušenja, on želi da se bori, ali nije raspoložen, nema duševne snage. Tada treba da se ispovešću iznutra dovede u red. Ispovešću čovek stiče utehu, ukrepljuje se, i blagodaću Božijom ponovo u sebi nalazi odvažnost da se bori. Ako se ne dovede u red, njega mogu da skole i druga iskušenja, i kada se tako žalostan slomi još više, on počinje da se guši pomislima, da očajava, a posle više uopšte ne može da se bori.
– A ako se to često dešava?
– Ako se to dešava često, čovek treba da se i često dovodi u red, da otvara svoje srce duhovniku i tako ponovo stiče odvažnost za borbu. A pošto se dovede u red, treba da upali duhovni motor i da krene u prilježnu i postojanu borbu kako bi najurio onoga kome ovde nije mesto.
– Starče, šta je razlog tome kada ne osećamo potrebu za ispovešću?
– Možda ne pratiš sebe? Ispovest je Sveta Tajna. Treba da odeš i da prosto izneseš svoje grehe. Šta misliš – koje grehe? Ti nisi tvrdoglava? Nemaš u sebi egoizma? Nisi nečim povredila sestru? Ne osuđuješ? Pa kad ja odem na ispovest, o čemu govorim? „Razgnevio sam se, osuđivao sam…“, i duhovnik mi pročita razrešnu molitvu. Ali, i sitni gresi imaju svoju težinu. Kada sam otišao da se ispovedim kod starca Tihona[4], nisam imao da mu iznesem neke ozbiljne grehe, pa mi je on rekao: „Pesak je to, sinko, pesak.“ Sitni gresi se skupljaju i stvaraju gomilu peska, ali ta gomila teža je od jednog velikog kamena. Čovek koji je učinio neki veliki greh, neprestano misli o njemu, kaje se i smirava. Ti imaš mnogo sitnih grehova. A ako uporediš uslove pod kojima si ti odrasla, i uslove pod kojima je odrastao čovek koji je učinio taj veliki greh, uvidećeš da si ti gora od njega. Osim toga, trudi se da na ispovesti budeš jasna. Nije dovoljno da čovek kaže: „Zavidim, gnevim se…“, već treba da iznese svoj konkretan pad, kako bi stekao korist od ispovesti. Kada je u pitanju neki teži greh, kao što je lukavstvo, treba da kažeš i šta si mislila i kako si postupila. U suprotnom – rugaš se Hristu. Čovek koji ne ispovedi istinu duhovniku i ne otkrije svoj greh, kako bi duhovnik mogao da mu pomogne, samome sebi nanosi veliku štetu, kao što bolesnik nanosi veliko zlo svome zdravlju kada sakrije bolest od lekara. A kada čovek iznese sebe pred duhovnikom onakvog kakav jeste, tada duhovnik može bolje da ga upozna i da mu bolje pomogne.
Osim toga, čovek koji je nekome učinio nepravdu ili je nekoga povredio svojim držanjem, treba prvo kod njega da ode, da smireno zatraži oproštaj i pomiri se sa njim, a posle da ispovedi svoj pad duhovniku, kako bi dobio razrešenje tog greha. Tako dolazi blagodat Božija. Ako čovek kaže svoj greh duhovniku, a pre toga nije tražio oproštaj od onoga koga je povredio, on neće moći u duši da oseti mir, jer se nije smirio. Jedino u slučaju kada je čovek koga je povredio umro, ili ne može da ga nađe jer je promenio mesto boravka, a on nema njegovu adresu kako bi ga zamolio makar i preko pisma za oproštaj, ali želi da to učini – tada mu Bog oprašta greh, jer vidi njegovo nastrojenje.
– Starče, a šta ako mi zamolimo nekoga za oproštaj a on nam ne oprosti?
– Tada treba da se molimo da mu Bog smekša srce. Ali ponekad Bog neće da pomogne da tom čoveku smekša srce, jer ako bi nam on oprostio, mogli bismo ponovo da padnemo u taj isti greh.
– Starče, kada čovek učini neki težak greh, postoji li slučaj u kome on ne može taj greh da ispovedi odmah?
– Zašto bi ga ostavljao za kasnije? Da se ukiseli? Koliko više zadržavaš neku trulu stvar, ona sve više truli. Zašto bi čekao da prođe mesec-dva, da ode kod duhovnika na ispovest? Treba da ide što pre. Zar bi čekao da prođe mesec dana da bi počeo da leči otvorenu ranu? Ne treba čekati trenutak kada će duhovnik imati više vremena, kako bi nam posvetio više pažnje. Taj greh treba na brzinu odmah reći, a posle, kada duhovnik bude imao vremena, treba otići za nešto više, na razgovor, i tome slično.
Nije potrebno mnogo vremena da duhovniku daš sliku o sebi. Kada savest dela kako treba, čovek u dve reči može da iznese duhovniku sliku svog stanja. Ali kada je u čoveku zbrka, on može da priča mnogo a da time ništa ne kaže o sebi. Eto, primetio sam da mi neki ljudi pišu čitave sveske, dvadeset-trideset stranica izveštaja, sitnim slovima pisanih, i još nekoliko stranica postskriptuma… A sve to što pišu mogli su da smeste na jednu jedinu stranicu.
 
Opravdavajući sebe na ispovesti, otežavamo svoju savest
– Starče, kada čovek ispovedajući neki greh ne oseća onakav bol kakav je osećao nakon što je učinio taj greh, da li to znači da on nema pravo pokajanje?
– Ako je prošlo neko vreme od kada je učinio taj greh, rana je zalečena, pa zato i ne oseća isti bol. Ono na šta treba da pazimo jeste da se na ispovesti ne samoopravdavamo. Kada odem na ispovest i kažem, na primer: „Razgnevio sam se“ – mada je čoveka na koga sam se razgnevio trebalo i dobro ošamariti, ne iznosim tu činjenicu, kako duhovnik ne bi počeo da me opravdava. Čovek koji se na ispovesti samoopravdava nema mira, ma koliko bio nesavestan. Samoopravdanje kojim se koristi na ispovesti postaje breme za njegovu savest. A onaj ko ima istančanu savest, pa preuveličava svoje grehe i dobija od duhovnika veliku epitimiju – oseća neizrecivu radost. Postoje ljudi koji se, ako ukradu, primera radi, jedno zrno grožđa, osećaju kao da su uzeli nekoliko korpi grožđa i neprestano misle o svom grehu. Po čitavu noć ne spavaju, sve dok se ne ispovede. Ima i takvih koji se samoopravdavaju, i iako su ukrali i gomile korpi, kažu da su uzeli samo jedan grozd. Znate li kakvu božansku utehu osećaju oni ljudi koji ne samo što se ne samoopravdavaju, već i preuveličavaju svoje sićušne grehe, uznemiravaju se i mnogo pate zbog nekog neznatnog prestupa? Tu se i vidi božanska pravda i kako dobri Bog uzvraća čoveku.
Primetio sam da ljudi koji smireno razotkrivaju svoje grehe pred duhovnikom i unižavaju se, blistaju, jer primaju blagodat Božiju. Jedan demobilisani oficir mi je veoma skrušeno ispričao šta je učinio kao osmogodišnje dečak: Uzeo je od jednog mališana loptu, zadržao je kod sebe te noći, i sutradan je vratio. Govoreći o tome, plakao je jer je ožalostio bližnjeg. Kada su ga demobilisali, potražio je sve one koje je ožalostio za vreme službe, čak i one koje je ožalostio obavljajući svoju službenu dužnost, i zatražio od njih oproštaj! To je na mene ostavilo jak utisak! Svu krivicu preuzeo je na sebe. On sada živi na selu, deleći milostinju. Služi i svoju ostarelu, devedesetpetogodišnju majku, koja je gotovo nepokretna i prikovana za postelju. Pošto je brinući o njoj prinuđen da vidi njeno telo, muči ga pomisao: „Kada je Ham, videvši nagotu svog oca, bio kažnjen[5], šta ja da očekujem…?“ Neprestano je plakao. Lice mu je bilo prosvetljeno. Koliko me je samo poučila njegova skrušenost!
– Starče, može li čovek da preuveličava svoje grehe sa namerom da duhovniku pokaže kako istančano dela na sebi?
– To je druga stvar. Tu se čovek gordi svojim „smirenjem.“
 
Posle ispovesti
– Starče, da li je opravdano kada neko posle ispovesti oseća težinu?
– Zašto bi osećao težinu? Jednom pravilnom ispovešću sve se staro briše. Otvara se nova beležnica. Dolazi blagodat Božija koja potpuno menja čoveka. Smućenje, ozlojeđenost i napetost nestaju, a dolaze tišina i mir. Ta promena je toliko primetna čak i od spolja, da sam rekao nekima da se fotografišu pre i posle ispovesti, kako bi se i sami uverili u tu promenu nabolje, jer se na licu izobražava unutrašnje duhovno stanje. Svete Tajne Crkve čuda čine. Približavajući se Bogočoveku Isusu Hristu, čovek se obožuje i potom zrači, a blagodat Božija ga otkriva ljudima.
– Dakle, Starče, čovek posle iskrene ispovesti odmah oseća radost?
– Ne uvek. Možda ne osetiš odmah radost, ali malo-pomalo ona će se roditi u tebi. Posle ispovesti potrebno je od sve duše spoznati sebe. Da se osećaš poput čoveka kome je oprošten dug, pa iz usrđa oseća blagodarnost prema svom dobrotvoru, i da mu je dužnik. Blagodari Bogu, ali istovremeno živi kao što kaže psalam: Jer ja znam prestupe svoje, i Greh je moj jednako preda mnom,[6] kako se ne bi odvažila da ponoviš istu grešku.
– Starče, negde sam pročitala da će nas demoni mučiti u drugom životu i za jednu jedinu neispoveđenu pomisao.
– Pazi, kada se čovek kaje i duhovniku iznese ono čega se seća, bez nastrojenja da nešto sakrije od njega, tu je tačka – demoni nemaju vlast nad njim. Ali ako svesno ne ispovedi neke grehe, mučiće se u drugom životu zbog njih.
– Starče, da li je to ispravno postavljanje kada čovek ponovo misli o gresima svoje mladosti i muči se zbog njih, iako ih je već ispovedio?
– Ako oseća skrušenost zbog mladalačkih grehova i ispovedio ih je, nema razloga da se muči, pošto mu ih je Bog oprostio u trenutku kada ih je ispovedio. Posle toga ne treba da čeprka po starim gresima, naročito onima koji su telesne prirode, jer može zadobiti teške ozlede. Na primer, za vreme borbe padne jedna bomba blizu nekog vojnika, ali Bog ga sačuva, te bomba ne eksplodira. Kada se borba završi, vojnik pronađe tu bombu koja nije eksplodirala i počne znatiželjno da je zagleda, i na kraju odleti u vazduh; ali ne u borbi, već nakon nje.
 
Poverenje u duhovnika
– Starče, da li je u pitanju egoizam kada se neko mnogo trza i pada u žalost zato što ga je duhovnik izgrdio zbog nekog propusta?
– U suštini, ima tu i egoizma. Ako se trza po Bogu, imaće i utehu, a i napredovaće jer će se potruditi da to više ne čini. Treba duhovniku da iznese svoje poteškoće, pomisli, padove, i sa radošću da prihvati i blago i strogo držanje, jer on sve čini iz ljubavi i brige za napredak njegove duše.
– Starče, a šta ako ne prihvatam njegovu grdnju ili primedbu?
– Ako ne prihvataš, nećeš se ni ispraviti. Oni koji ne prihvataju primedbe čak ni od ljudi koji ih vole, ostaju neotesani, i sami sebe čine duhovno neupotrebljivim. Stradaju kao daske koje ne prihvataju stolarsku rendu, kako bi jednog dana od njih postao nameštaj – završavaju u betonu ili na građevinskoj skeli, pa ih gaze i prljaju blatom, dok ih ne bace u vatru, pa tako na kraju propadaju.
– Starče, kako treba da postupi čovek koji se ne slaže sa duhovnikom u vezi sa nekim problemom?
– Da jednostavno i smireno kaže svoju pomisao. Zaista je potrebno da čovek bude veoma obazriv u izboru duhovnika, kako bi mogao da ima poverenja u njega i da bi bio siguran u njegovo rukovođenje.
– Starče, da li koristi da čovek insistira na svom mišljenju kada on problem vidi drugačije od duhovnika?
– Ne, jer on ne zna šta se krije iza ovog ili onog mišljenja za koje on smatra da nije u redu. Jer da bi shvatio šta se krije iza jednog postupka njegovog duhovnika, duhovnik možda treba, primera radi, da mu iznese ispovest nekog drugog čoveka. A zar je dozvoljeno govoriti o tuđim ispovestima? Svakako – ne. Recimo, neko se dogovorio sa duhovnikom da se vide u to-i-to vreme, ali baš tada je došao i čovek koji je imao pomisli da izvrši samoubistvo, i duhovnik je pozvao prvo njega na razgovor. Onda ovaj počinje da misli: „Pozvao je prvo njega, znači mene on prezire.“ Ali kako duhovnik da mu kaže da je taj čovek stigao dotle da iza sebe ima neuspeo pokušaj samoubistva? Ako mu to objasni, uništiće, upropastiće onog drugog. A ako se ovaj prvi i sablazni ili digne nos, ipak neće doći do nekog većeg zla. Jednom prilikom su se tako sablaznili i neki ljudi koji su došli ovde, u moju keliju. Baš tada se tu našao i čovek koga su srodnici sa velikom mukom uspeli da nagovore da dođe i da porazgovara sa mnom. Primio sam ga sa velikom radošću. Zagrlio sam ga, dao mu brojanicu, ikonice… Ovi drugi su se uvredili. Rekli su: „Nama, Starče, nisi poklonio toliku pažnju.“ A taj jadnik je bio neki razvratnik. Znao sam detalje iz njegovog života. Od mene je otišao kao potpuno drugi čovek. Pa neka su se oni ljudi sablaznili i hiljadu puta! Nećeš valjda da uništiš čoveka samo zato da bi nekome dao objašnjenje nekog svog postupka?
 
Pravilan odnos prema duhovniku
Jedan duhovan čovek, želeći nekome da pomogne, trudiće se da ga veže za Hrista, a ne za sebe. Ako mu pođe za rukom da to učini, radovaće se, a ovaj drugi će se podvizavati Hrista radi. Tada i jedan i drugi imaju platu, i sve ide svojim tokom. Ali kada čovek koji se podvizava gleda kako da udovolji onome ko se potrudio da ga veže za Hrista, odnosno zanima se time da li će neki njegov postupak da uznemiri ili obraduje Starca, a ne time kako će na taj njegov postupak gledati Hristos, tada on ne raduje ni čoveka koji mu je pomogao, ni Hrista, a ni on sam nema nikakve koristi od svega toga, jer ne prima božansku pomoć. Odnosno, njegovi postupci ne samo što ne raduju ni Hrista, ni duhovnika, već oni ni njemu samom ne pomažu da prevaziđe neku teškoću. Recimo, jedna sestra poje i razmišlja: „Možda dobro pojem? Da li će Mati biti zadovoljna?“ E, od toga nema nikakve vajde. Ali ako poje radi Hrista, sve teče kako treba: i pevaće dobro, i Mati će biti zadovoljna.
– Starče, da li je čovek kriv ako nije dobro razumeo ono što mu je duhovnik rekao?
– Pazi, ako nije razumeo zato što je želeo da od duhovnika čuje ono što će njega uspokojiti, pa mu je um sav bio pogružen u tu želju – kriv je. Ima ljudi koji svoju volju hoće da učine „voljom Božijom.“ Na primer, čovek pita duhovnika nešto u vezi sa nekim svojim problemom, a pritom ima na umu rešenje koje bi ga uspokojilo. Duhovnik mu kaže šta mu valja činiti, a ovaj shvati tako kao da mu je duhovnik rekao da postupi baš onako kako je hteo i on sam, pa sa radošću postupa po svojoj volji, i još misli da time izvršava poslušanje. A kada ga duhovnik posle pita: „Zašto si tako postupio?“ ovaj mu odgovara: „Zar mi nisi ti sam rekao da tako postupim?“
Ali u nekim slučajevima ne treba ni bukvalno shvatiti ono što je duhovnik rekao. Nešto može da bude i stvar načina izražavanja. Ispričaću vam jedan događaj kako bi vam to bilo jasnije. Neka četrdesetpetogodišnja profesorka, koja je inače imala i decu, upetljala se sa svojim šesnaestogodišnjim učenikom. Mladić je otišao od kuće i počeo da živi sa njom. Kada je njegov otac došao u moju keliju i izneo mi svoj bol, rekao sam mu da u pogledu tog problema postupi onako kako mu kaže njegov duhovnik. Siroti čovek otišao je kod duhovnika, a posle je ponovo došao kod mene. Toga dana imao sam neku delegaciju iz Vaseljenske Patrijaršije, pa zbog toga njega nisam mogao da primim. Rekoh mu: „Postupi onako kako ti je duhovnik rekao.“ Hvala Bogu što ipak nije otišao, nego je ostao da me čeka. Iskoristio sam nekoliko trenutaka da porazgovaram sa njim, i tada mi on reče: „Starče, odlučio sam da ubijem tu ženu, jer mi je to rekao moj duhovnik.“ „Stani malo, dobri moj čoveče, pgga ti je tačno rekao duhovnik?“ na to ću ja. „Rekao mi je: ‘Tu ženu bi trebalo ubiti’! Shvatate? Duhovnik je rekao: „Tu ženu bi trebalo ubiti!“, da bi izrazio svoje negodovanje, a ne zato što je zaista mislio da je treba ubiti! Od tada nikome ne govorim: „Postupi onako kako ti je rekao duhovnik“, već ga pitam šta mu je duhovnik rekao…
– Starče, može li čovek zatraživši od duhovnika pomoć, istovremeno da predloži i rešenje tog problema?
– Pa kakvu onda pomoć traži? Drugo je to da svoje mišljenje smireno iznese duhovniku kao pomisao – uostalom, to je i dužan da učini – a drugo je kada insistira na tome da je njegovo mišljenje ispravno. U tom slučaju čovek ne napreduje. To je kao kada bi neko otišao kod lekara i rekao: „Daj mi taj-i-taj lek.“ Bolesniku koristi poslušnost lekaru, a ne ukazivanje na to koju vrstu leka on njemu treba da prepiše. To nije stvar ukusa, kao kod hrane i slatkiša, kada čovek može da kaže: „Hoću baklavu, ili kadaif.[7]“ Lekar zavisno od bolesti prepisuje bolesniku i odgovarajuće lekove.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1. Tim. 6, 12.
  2. „Dobrotoljublje“ 1. tom, Sveti Marko Podvižnik, „O onima koji misle da se opravdaju delima „, Manastir Hilandar, 1996, str 399.
  3. Vidi Ps. 106, 1.
  4. Vidi Starac Pajsije Svetogorac, „Sveta Gora i Svetogorci“, str. 21-46.
  5. Vidi Post. 9, 20-27.
  6. Ps. 51, 3.
  7. Kolač od sitnih rezanaca koji obavijaju fil od lešnika i oraha.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *