POUKE

 

POUKE
 
PETI DEO
SILA ISPOVESTI
 
„Da bi čovek osetio spokojstvo u duši, treba da izbaci smeće iz sebe. To se postiže ispovešću. Otvarajući svoje srce pred duhovnikom i ispovedajući mu svoje grehe, čovek se smirava. Tako mu se otvaraju Nebeske dveri, blagodat Božija Ga štedro osenjuje, i on se oslobađa.“
 
PRVA GLAVA
Neophodnost duhovnog rukovoditelja
 
Čovek se putem ispovesti oslobađa
Starče, prvih godina hrišćanstva hrišćani su imali javnu ispovest. Da li takva ispovest koristi?
– Drugo su prve godine hrišćanstva; sada je drugačije. Danas tako nešto ne bi bilo od koristi.
– Zašto, Starče? Da li su tada hrišćani bili revnosniji?
– Em su bili revnosniji, em nisu išli dotle dokle današnji ljudi dolaze. Vidiš, danas se brakovi razvode iz čista mira, nije kao što je nekada bilo.
Ljudi su se udaljili od Svete Tajne ispovesti, pa se zato guše pomislima i strastima. Koliko mi ljudi dolazi i traži da im pomognem zbog nekog njihovog problema, a niti se ispovedaju, niti odlaze u crkvu! „Ideš li ti uopšte u crkvu?“, pitam. „Ne“, odgovara mi. „Ispovedaš li se ponekad?“ „Ne. Došao sam da bi mi ti pomogao.“ „Ama, kako? Treba da se pokaješ za svoje grehe, da se ispovediš, da počneš da ideš u crkvu, da se pričestiš – ako za to dobiješ blagoslov od duhovnika, a ja ću se moliti za tebe da budeš dobro. Zaboravio si da postoji i drugi život, i da treba da se pripremamo za njega?“ „Slušaj, Oče, sve to o čemu mi pričaš – crkve, drugi život, i tome slično – mene ne zanima. To su sve bajke. Išao sam kod magova, kod vračara, i nisu mogli da mi pomognu. Čuo sam da ti možeš to da učiniš.“‘Ajd’ sad! Pričaš mu o ispovesti, o budućem životu, a on ti kaže: „To su bajke“, a s druge strane: „Pomozi mi, uzimam tablete.“ Kako? Da im pomognem na neki magijski način?
I vidiš, mnogi ljudi, mada imaju probleme koje su sami izazvali svojim gresima, ne obraćaju se duhovniku koji zaista može da im pomogne, već završavaju tako što se „ispovedaju“ psiholozima. Pričaju im istoriju svoje bolesti, savetuju se sa njima o svojim problemima, pa ako treba da pređu neku reku, psiholozi će ih svojim savetima gurnuti nasred reke, i oni će se ili udaviti, ili nekako isplivati… ali gde će isplivati? A kada bi se ispovedali kod duhovnika, lako bi prešli preko mosta na drugu obalu. Jer u Tajni ispovesti deluje blagodat Božija i čovek se oslobađa od greha.
– Starče, neki ljudi govore: „Ne možemo da nađemo dobrog duhovnika, pa se zato i ne ispovedamo.
– To je samoopravdanje. Svaki duhovnik ima božansku vlast zato što nosi epitrahilj. On savršava Svetu Tajnu, ima božansku blagodat, i kada pročita razrešnu molitvu, Bog briše sve grehe koji su ispoveđeni sa iskrenim pokajanjem. Od nas samih zavisi koliko će nam Sveta Tajna ispovesti biti od koristi. Jedanput mi dođe u keliju čovek koji je imao nekih psiholoških problema. Mislio je da imam dar prozorljivosti i da mogu da mu pomognem. „Šta proviđaš o meni?“ upita me. „Da nađeš jednog duhovnika, i da se ispovediš. Onda ćeš spavati kao jagnje i nećeš koristiti tablete.“ „Dobri duhovnici danas ne postoje. Nekad ih je bilo“, na to će on. Ti ljudi dolaze kod mene sa dobrom pomišlju da će steći neku korist, ali ne slušaju šta im se govori i samo badava plaćaju prevoz.
A primetio sam i jednu novu đavolovu veštinu. Ubacuje ljudima pomisao da sa njihovim duhovnim stanjem biva sve u redu ako daju neki zavet, na primer – da odu na neko pokloničko putovanje, pa ga ispune. I možeš da vidiš kako mnogi ljudi idu sa svećama i zavetima[1] u manastire, na poklonička mesta, da ih tamo okače, osene se širokim krsnim znamenjem, da se malo isplaču i time se zadovolje. Ne kaju se, ne ispovedaju se, ne ispravljaju se, i raduju đavola.
– Starče, da li čovek koji se ne ispoveda može da bude spokojan?
– Kako da bude spokojan? Da bi čovek osetio spokojstvo u duši, treba da izbaci smeće iz sebe. To se postiže ispovešću. Otvarajući svoje srce pred duhovnikom i ispovedajući mu svoje grehe, čovek se smirava. Tako mu se otvaraju Nebeske dveri, blagodat Božija ga štedro osenjuje, i on se oslobađa.
Pre ispovesti, duhovni vrh čoveka je u magli. Zato on ne vidi jasno i opravdava svoje grehe. Pošto je um pomračen gresima, čovek ne vidi čisto. Dejstvom ispovesti nastaje silan vetar koji razgoni maglu i čisti vidik. Zbog toga, kada mi dođu ljudi da razgovaramo o nekom problemu ili da zatraže od mene neki savet, ako se uopšte nisu ispovedali, šaljem ih da se prvo ispovede, a posle mogu da dođu da razgovaramo. Neki mi na to kažu: „Starče, pošto znaš kako treba da postupim u ovom svom problemu, reci mi.“ „I da znam, i da ti to kažem – ti ne bi razumeo šta ti govorim. Zato idi prvo da se ispovediš, a posle dođi da razgovaramo.“ Jer, kako da uspostaviš vezu i da se sporazumeš sa čovekom koji se nalazi na drugoj duhovnoj frekvenci?
Kroz ispovest čovek izbacuje iz sebe sve što je nepotrebno, i potom počinje da donosi duhovni plod. Jednog dana kopao sam u svojoj bašti, kako bih posadio malo paradajza. U taj čas, pojavi se neki čovek i upita me: „Šta radiš, Starče?“ „Šta bih radio? Ispovedam svoju baštu“, odgovorih mu. „Pa dobro, Starče, zar je i bašti potrebna ispovest?“ „Svakako. Uverio sam se da kada je ispovedim – izbacim iz nje kamenje, pirevinu, trnje i tome slično, ona rađa naročite plodove; u suprotnom, paradajz biva žut, bolešljiv…“
 
Bog želi da se čovek ispravi pomoću čoveka
– Starče, kada se suočim sa nekim problemom i molim se za to, kako da znam šta je volja Božija?
– Tako se ne dolazi do volje Božije. Bolje bi bilo da nekoga pitaš o svom problemu. Ne traži da te Bog o nečemu izvesti, kad već možeš da se posavetuješ sa nekim čovekom, jer možeš pasti u prelest. Jedan čovek je otišao u crkvu, stao pred ikonu i rekao: „Presveta Bogorodice, da li da uzmem novac iz kutije za priloge?“ Pomisao mu je rekla: „Uzmi.“ „Dobro, uzeću“, rekao je čovek i uzeo novac. Isto se ponovilo još jedanput, dvaput, triput, pa se jedan od članova crkvenog odbora zapitao. „Šta se to dešava? Izgleda da neko krade novac.“ Počeo je da pazi. I šta je imao da vidi? Nakon ne mnogo vremena došao je onaj čovek i ponovio isto: „Presveta Bogorodice, da li da uzmem novac iz kutije za priloge?… Dobro, uzeću“, rekao je. Tada ga je član crkvenog odbora uhvatio.
Kad god postoji neki čovek duhovnog života koga možeš da pitaš za savet, treba da ga pitaš. Kada ne postoji čovek koga bi pitala – na primer, ako se nalaziš u pustinji – a u tebi postoji žeđ za poslušanjem, tada će sam Dobri Bog postati tvoj Starac, pa će te On prosvetiti i izvestiti. Recimo, ne možeš da nađeš nekoga ko bi ti protumačio jedan deo iz Svetog Pisma? Onda će te Bog prosvetiti da ga shvatiš.
– Starče, kako čovek da zna da li je nešto što mu se desilo u duhovnoj borbi bilo od đavola, ili se dogodilo zbog njegove nepažnje?
– Treba da ode i da pita.
– Dakle, on sam to ne može da shvati?
– Čak i da nešto shvati, ne može da bude siguran. Ovde i onaj ko ima iskustva, ode i pita nekog drugog za savet. Ako se problem tiče mene lično, uvek ću pitati nekoga za savet. Moje rešenje problema, makar bilo i najmudrije, smatram najvećom glupošću, kada se ono odnosi na neki moj lični problem. Ne idem kod nekoga ko zna šta bi me uspokojilo, već kod onoga ko to ne zna. Vidiš, kad se jedan lekar savetuje sa drugim lekarom kako bi bio siguran da je postavio pravu dijagnozu u nekom teškom slučaju, koliko više to treba da čini jedan student! Ma koliko čovek bio duhovan i ma koliko dobro da rešava svoje probleme, on ne može biti spokojan, jer Bog želi da čovek čoveku pomaže, i da se čovek ispravlja pomoću čoveka. Bog je tako ustrojio stvari, da bi se čovek smiravao. On treba da iznosi duhovniku svoje pomisli i stanja koja su ga savladala, da se savetuje sa njim. Ne treba da rešava samostalno teške probleme, niti da se sam suočava sa poteškoćama na koje nailazi u svojoj borbi, vršeći eksperimente na samom sebi, jer će ga đavo upetljati i stvoriti mu probleme. Neki ljudi dolaze dotle da sami sebi određuju epitimije. To je veoma opasna stvar.
Čovek koji nema duhovnika sa kojim bi se savetovao na svom duhovnom putu, sapliće se, umara, kasni, i teško stiže do svog cilja. Ako čovek sam rešava svoje probleme, ma koliko bio mudar, ostaje pomračen, jer se drži samouvereno i gordo. A onaj ko se smirava, i sa poverenjem i sebenegiranjem odlazi kod duhovnika tražeći njegovo mišljenje, dobija pomoć. Jer Bog tada obavezno prosvećuje duhovnika i daje mu pravi odgovor. Eto, kada mi dođe neko sa pobožnošću, sa pomišlju da sam svet čovek mada sam ja jedna obična konzerva – primetio sam da u sebi osećam neku promenu i da ono što tada kažem nije od mene. Po tome mi je potpuno jasno da je čovek došao sa pobožnošću, i da mi je Bog podario ovo dobro stanje duše kako ne bi bio nepravedan prema njemu. U takvim situacijama, kada se radi o nekim ozbiljnim pitanjima, Bog te izveštava, pa tako možeš da kažeš čoveku šta će se desiti, kada će se desiti i kako da se on prema tom problemu postavi.
 
U duhovnom životu potreban je duhovni vođa
Danas je neophodno da ljudi nađu duhovnika, da mu se ispovedaju, da imaju poverenja u njega i da se savetuju sa njim. Ako čovek ima duhovnika i svoj život ustroji tako da se moli i malo čita, odlazi u crkvu, pričešćuje se, tada on nema čega da se boji u ovom životu.
Duhovnik treba da straži nad dušom, kako ona ne bi skrenula sa puta. U duhovnoj borbi može da pomogne, primera radi, i čitanje knjiga duhovnog sadržaja, ali ako nema duhovnog vođe, neko može da protumači ono što je pročitao na neki svoj način i da padne u prelest. Vidiš, kada čovek ide negde kolima, a ne zna dobro put, on može da pogleda u kartu, ali će se i pored toga zaustaviti da nekoga pita, kako ne bi pošao pogrešnim putem. Krene, recimo, iz Atine u Florinu. Ima auto-kartu i prati je, ali i pita na nekom kiosku da li ide pravim putem, da li je drum dobar… Jer na raskrsnici postoji opasnost da krene pogrešnim putem, i da se obrete u Kavali ili u nekoj provaliji, rizikujući život. Razume se, neko može i da pita, ali da ne pođe putem kojim mu je rečeno da pođe, pa da na kraju stigne na neko drugo mesto; ili da ne obraća pažnju na znake upozorenja, i da zato nastrada. Ali onaj ko mu pokazuje put i stalno govori: „Pazi, na tom mestu je jedna opasna krivina, a tamo je jedna provalija…“, dobiće svoju platu. Hoću da kažem da isto treba da bude i u duhovnom životu. Neophodno je da vernik ima duhovnika koji će ga rukovoditi svojim savetima i pomagati mu Svetom Tajnom ispovesti. Samo tako čovek može da živi pravoslavnim duhovnim životom, i da pritom bude siguran da se nalazi na pravom putu.
Naravno, duhovnog rukovoditelja čovek sam bira. Svoju dušu on ne poverava bilo kome. Kao što se stara da za telesno zdravlje nađe dobrog lekara, tako će se i za zdravlje svoje duše potruditi da nađe nekog dobrog duhovnika, pa će kod njega – lekara svoje duše – odlaziti redovno.
 
Šaljite ljude duhovniku
– Starče, kada ljudi vide nas u rasama, često nam poveravaju svoj bol, svoje probleme, čak nam se i ispovedaju. Kako treba da se odnosimo prema njima?
– Kao prvo, kada vam se neko obrati zbog nekog svog problema, pitajte ga: „Imate li duhovnika?“ Ljudima koji mi dolaze u keliju da me pitaju za neke svoje probleme, govorim: „Ja nisam duhovnik; idite kod svog duhovnika i postupite onako kako vam on kaže.“ Ljudi treba da se pokaju, da imaju duhovnika i da mu se ispovedaju, kako bi đavo bio lišen prava nad njima. Razumem da monahinja jedanput sasluša ženu koja se muči zbog nekog svog problema, pa je posle pošalje duhovniku. Ali to ne znači da treba stalno da razgovara sa njom. Ili ako neka žena nije razumela svog duhovnika, ili se nikad nije ispovedala, ili je pala u očajanje, monahinja treba da je jedanput sasluša pa opet da je pošalje duhovniku, rekavši joj da će se ona moliti za nju.
Pored toga što monahinja nije dužna da pomaže ljudima na taj način – slušajući neprestano njihove probleme – ni sami ljudi time ne stiču korist. Jer u čoveku može da dođe do tri vida promena: od njega samog, od drugih ljudi, i od đavola. Oni dolaze ovde, nalaze ljudsku utehu, ali čim odu iz manastira i stignu kući opet se okreću oko svog problema, i sve ide po starom. I žene i muškarci treba da idu svojim duhovnicima. Nije dobro da svoje probleme iznose monahinjama. Jer, posle će kazati: „Rekla mi je da je sa mnom sve u redu“, i tako lažno uspokojiti svoju pomisao i neće otići kod duhovnika. To je đavolja prevara, kako se ljudi ne bi ispovedali.
Treba da znate kakvo je poslanje vas kao monahinja, i da se ne bavite tobožnjim misionarenjem, jer time pokazujete da niste svesne svog monaškog poslanja. Kao monasi dužni smo da se molimo za probleme svojih bližnjih, ali nismo dužni da se njihovim problemima bavimo. Duhovnik je dužan da to čini, a snosi i odgovornost. Ako neko razgovara sa tobom, on tovari na tebe i odgovornost. Duhovnik može da straži nad njima izbliza i da nađe rešenje njihovih problema. Dakle, s ljudima treba raditi, ali to nije posao monaha. Od nas treba da traže samo molitvu. Ako nam pošalju pismo sa imenima ljudi za koje treba da se molimo, okrenimo neku brojanicu za njih.
 
Duhovnik iz neposredne okoline
Kao što se čovek trudi da nađe porodičnog lekara, ukoliko je to moguće, u blizini, isto tako treba da se pobrine da mu i duhovnik bude blizu.
Lekar koji se nalazi blizu bolesnika može da pomogne više od profesora medicine – iako nema toliko iskustva – jer može redovno da prati njegovo stanje i, ako se ukaže potreba za tim, da ga pošalje lekaru specijalisti. Kada sam ležao u sanatorijumu[2] na mene je ostavila utisak sledeća stvar: Mnogi bogataši oboleli od tuberkuloze ostali su u svojim kućama, gde su im dolazili profesori medicinskog fakulteta da ih leče. Međutim, pokazalo se da terapija nije davala nikakve rezultate, jer profesori nisu mogli redovno da pregledaju bolesnike. Zbog toga je bilo neophodno da se u bolnici otvori posebno odeljenje za lečenje bogataša, kako bi lekari redovno pratili njihovo stanje.
Hoću da kažem da lekar iz blizine prati bolesnika, pa kada mu prepiše neku terapiju posmatra da li lekovi koje mu je dao deluju, imaju li neka neželjena dejstva, ili tome slično. Shodno tome, lekar povećava ili smanjuje dozu, i ako je to potrebno, može čak i da promeni terapiju. Isto tako i duhovnik treba izbliza da prati stanje duše, jer se s vremena na vreme u čoveku dešavaju različite promene i uticaji, koje sa veće razdaljine on ne može da isprati. Na taj način duhovnik može delotvorno da pomogne čoveku. Jednom prilikom sam rekao ženi koja se nalazila u iskušenju: „Učini to-i-to i videćeš da će sve biti u redu.“ I zaista, ona me je poslušala, i iskušenje je prošlo. Posle ne mnogo vremena pala je u iskušenje koje je bilo potpuno suprotno onom prvom, ali mu se ona suprotstavila na isti način kao prethodni put, pa se namučila! A mogla je, blagoslovena, da pošalje nekog čoveka ili da mi napiše jedno pismo i pita šta treba da radi, pošto se suočila sa drugom poteškoćom. Prepisao bih joj drugi lek, odnosno – dao bih joj drugačiji savet. Bilo joj je teško da me pita, jer sam bio daleko. Zbog toga, ukoliko ne poznajem dobro čoveka i nisam sa njim blizak, ja mu savete izdaleka ne dajem.
 
Duhovnik u porodici
– Starče, koja knjiga može da pomogne supružnicima?
– Ono što pomaže supružnicima je to da se nijedan od njih ne samoopravdava. Ako se samoopravdavaju, neće im koristiti nikakva knjiga duhovnog sadržaja. Ako imaju dobro nastrojenje, ako imaju duhovnika i ako ga slušaju, neće imati problema. Bez duhovnog sudije – ne ide.
Bolje je da supružnici imaju istog duhovnika, a ne da muž ima jednog duhovnika, a žena – drugog. Ako dva stolara tešu dve daske, svaki na svoj način, one nikada neće moći da se uklope. A kada imaju istog duhovnika, duhovnik teše kvrge – nedostatke – jednog, a teše i kvrge drugog, pa se tako prevazilaze poteškoće. Ali danas, čak i supružnici koji se trude da žive duhovnim životom, nemaju istog duhovnika. Retkost je da muž i žena imaju istog duhovnika, pa zato i ne stiču korist. Ovde imam u vidu supružnike koji su se slagali, ali su se razveli pošto nisu imali istog duhovnika koji bi im pomogao. A znao sam i neke druge koji se kao ljudi nisu slagali, ali su ipak živeli skladno jer su imali istog duhovnika.
Nesumnjivo, najbolje je kada cela porodica ima jednog duhovnika. Duhovnik tada sve njih sasluša i shodno tome rešava neki zajednički problem. Jedanput će pritisnuti oca ili majku, drugi put će pozvati decu, ako ne bude mogao da shvati situaciju na osnovu onoga što su mu rekli roditelji. Ili, ako u braku postoji problem za koji je kriva, na primer, žena, on može da pozove muža i da ga posavetuje kako da se ponaša, a može i da zamoli njihove srodnike ili poznanike da im na diskretan način pomognu.
 
Promena duhovnika
– Starče, kada je čovek iz nekog razloga prinuđen da promeni duhovnika, da li treba ponovo da ispovedi grehe koje je već ispovedio?
– Dobro bi bilo da uputi novog duhovnika u to od kojih je duhovnih bolesti bolovao, kao što i bolesnik kada promeni lekara iznosi ponovo istoriju svoje bolesti, kako bi lekar mogao bolje da mu pomogne.
– Starče, kada neko želi da promeni duhovnika pa nas pita da li je to u redu, šta da mu odgovorimo?
– Da za to treba da uzme blagoslov od svog duhovnika. Nije dobro da čovek tek tako menja duhovnika. Jedno zdanje nikada neće biti valjano urađeno, ako se inženjeri i majstori neprestano menjaju.
Nekada su ljudi odlazili Starcima kako bi se sa njima posavetovali u vezi sa nekim problemom koji ih je mučio, i dobijali su pomoć. Danas većina ljudi ne ide kod duhovnika da bi se posavetovali sa njim, već da bi se samoopravdavali, ili da bi mogli da kažu kako su se savetovali sa tim-i-tim Starcem. Govore: „Bio sam kod tog-i-tog Starca, pa kod tog-i-tog, a pitao sam i starca Pajsija za taj problem“, a možda sam ih ja izgrdio, ili su samo došli do vrata moje kelije i nisu ni pokucali! Takvi ljudi završavaju tako što stalno idu od jednog duhovnog oca do drugog, nemajući pritom jednog postojanog duhovnika. Posledica svega toga je smućenost.
Ima, opet, i takvih ljudi koji kada učine neki greh ne iznose to svom duhovniku, već idu kod drugog i njemu govore o svom padu, kako ne bi izgubili ugled. Posle nekog vremena učine isti greh i ispovedaju to nekom trećem duhovniku, a posle nekom četvrtom, i pred svakim duhovnikom predstavljaju stvari tako kao da su taj greh učinili samo jedanput, pa tako neprestano greše i ne ispravljaju se.
Primetio sam da postoje i takvi ljudi koji izbegavaju da duhovniku kažu neku stvar, iako znaju da će im on pomoći i da neće o tome nikome govoriti, i poveravaju se nekom svom poznaniku koji će zasigurno to ispričati drugima. Sećam se, kada sam bio monah početnik u manastiru[3], došao je neki čovek koji je želeo da se zamonaši. Pošto je proveo u manastiru neko vreme, imao je pomisli da ode odatle. Nije otišao da iznese svoje pomisli ni igumanu, niti bilo kom drugom duhovnom ocu te obitelji, nego ih je rekao jednom radniku iz Jerisosa koji je radio u manastiru. Bio sam u blizini kada se vodio taj razgovor, jer sam ispred kuhinje čistio luk. Bili su dva metra od mene, kada je monah počeo gromko da se „ispoveda.“ „Pokajao sam se što sam se zamonašio.“ „Zar nisi po dolasku u manastir neko vreme bio iskušenik?“ upitao ga je radnik. „Bio sam iskušenik dve godine.“ „Pa dobro, što ranije nisi otišao?“ „Eto, nisam otišao.“ „Jesu li te na silu zamonašili?“ „Ne, sam sam to hteo.“ „Dobro, jesi li razgovarao o tome sa igumanom?“ reče radnik. „Nisam“, opet će monah. „A što ti sve to meni pričaš? Kakve vajde od toga?“ reče radnik. Ispričao mu je čitavu svoju istoriju. Vidite? Nije o tome ništa rekao igumanu kome je trebalo da kaže, kako bi mu ovaj pomogao, već je otišao i „ispovedio se“ jednom radniku. A ovaj će za vikend u nekoj kafani u Jerisosu time zasmejavati svoje drugare, i priču proširiti još dalje. Možda ćete misliti da je taj monah bio priglup? A znate li kakav je rečnik imao? Starogrčki je znao besprekorno.
– Starče, može li mirjanin u odsustvu duhovnika da za neki svoj problem ili neko iskušenje pita za savet svog duhovnog brata?
– A ne može duhovnika da pozove telefonom? Brat nekad može da pomogne, a nekad i ne može, a nekad, i pored želje da pomogne, može čak i da nanese štetu. Kada je to neophodno, i jedan telefonski razgovor sa duhovnikom dovodi stvari na svoje mesto. Ako čovek ne može da stupi u kontakt sa svojim duhovnikom, a u pitanju je nešto ozbiljno i hitno, neka pita drugog duhovnika. Dobro bi bilo da ranije pita svog duhovnika kome može da se obrati za savet u takvim situacijama, kako bi išao kod nekog ko je u duhu blizak njegovom duhovniku. Jer svaki inženjer ima neki svoj nacrt. Možda su oba nacrta dobra, ali su ipak različita.
 


 
NAPOMENE:

  1. U ovom kontekstu grčka reč to tadža (zavet, obećanje) označava razne predmete kojima vernici, u znak blagodarnosti za očigledno čudesno dobijenu pomoć sviše, ukrašavaju hramove i ikone Svetitelja koji im je pomogao. Ti predmeti najčešće sami sobom ukazuju na problem koji je božanskim posredovanjem rešen (na primer: brod – ukazuje na čudesno izbavljenje od brodoloma, oči – na isceljenje od slepila).
  2. Godine 1966. Starac je bio u Sanatorijumu gde mu je zbog proširenih bronhija izvršena operacija pluća.
  3. To je bilo u manastiru Esfigmenu u periodu od 1953. do 1956. godine.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *