POUKE

 

POUKE
 
ČETVRTA GLAVA
„Varajući i varajući se“[1]
 
O prelesti pentikostalaca
Starče, da li je ono što govore pristalice pentikostalaca – kako imaju viđenja, govore razne jezike, i tome slično – fantaziranje, ili dolazi od demonskog dejstva?
– Od demonskog je dejstva. Zato što, kada priđu pentikostalcima i prime od njih „krštenje“, ljudi preziru i odbacuju Sveto krštenje. Ispovedam jedno krštenje za oproštenje Grehova, kaže se u Simvolu vere, pa tako kada se ljudi ponovo krste, primaju demonski uticaj i ispuštaju zvuke „vrrr…“ – tobožnje jezike. „To govori“, kažu, „Sveti Duh Pedesetnice.“ Nije to Sveti Duh, nego jedna gomila nečistih duhova. Kakvo govorenje jezika? To što govore su besmislice; ni oni sami ih ne razumeju. Štaviše, snimaju ih magnetofonom, i kasnije iznose statističke podatke i donose zaključke: „U ovom jeziku ima ovoliko „aliluja“, u onom onoliko… Ama, šta možeš da nađeš u tom „vrrr… “ što liči na „aliluja“ na bilo kom jeziku sveta? I vidiš, iako je to nešto demonsko, oni ga smatraju dejstvom Svetog Duha, i govore kako preživljavaju sve ono što su i apostoli doživeli na dan Pedesetnice. To u šta veruju su hule, i zato se i demonizuju.
– Starče, zašto se oni ponovo krštavaju?
– Zato što kažu: „Kada sam se krstio, bio sam mali i nisam to razumeo – a sada se krštavam svesno.“ Ponovo se krštavaju i opravdavaju svoje grehe. Kada Crkva ne bi krštavala bebe, šta bi bilo sa onima koji umru pre krštenja? Zato kum i svedoči, govori Simvol vere i snosi odgovornost za dete, sve dok ono ne odraste. Da li se, možda, nanosi nepravda onome ko se krsti kao dete? Ne, on malo-pomalo dobija pomoć, jer se pričešćuje. A kada odraste, ako nekakvim grehom uprlja Sveto krštenje, postoje pokajanje i ispovest koji će izgladiti taj greh, a ne da ide da se ponovo krsti!
 
Hodanje po užarenom uglju[2]
– Starče, kažu da neki ljudi na praznik svetog cara Konstantina gaze po zažarenom uglju i ne opeku se. Šta je to?
-To je nešto demonsko, a i obmana. To što plešu držeći u rukama neku ikonu ili krst jeste drskost, odricanje od vere. Blagodat Božija se udaljava, jer im pomaže đavo. Zar je moguće da im đavo kasnije ne pomaže? Oni imaju prava na njegovu „pomoć“.
Ali, tu je i njihovo lukavstvo koje im pomaže. Oni prethodno odlaze i pripremaju mesto. Naime, pale drva od platana, koje ostavlja mnogo pepela, i dok plešu paze gde će zgaziti. Zašto ne pale hrastovinu ili planinku[3] koji drže ugalj? Neka im neko drugi pripremi vatru, pa neka onda idu tamo da plešu! Neki čovek mi je rekao: „Čudo! Gaze po plamenu a ne opeku se.“ „Tome se čudiš?“, rekoh mu. „Demoni borave u plamenu pakla godinama, sada već vekovima. Tome treba da se čudiš, a ne ovima što malo hodaju po uglju i pepelu, a ne opeku se.“
 
O reinkarnaciji[4]
– Starče, kako to da neki ljudi, čak i obrazovani, veruju u reinkarnaciju?
– Reinkarnacija „pomaže“ ljudima, naročito onim bezbožnim, neverujućim. To je najveće đavolje lukavstvo. Đavo ih drži u grešnom životu, sa pomišlju da će duša izaći iz ovog sveta i vratiti se u njega. „E, ako ovaj put ne uspeš“, govori mu đavo, „povratićeš se u život i uspećeš sledeći put – a ako opet ne uspeš, opet ćeš da se vratiš, evoluiraćeš…“ Onda oni kažu: „Nije važno ako učinim i taj greh“, i zabavljaju se, žive nepažljivo, ne kaju se. Vidiš kako ih đavo zaslepi i zakopča u pakao. Nisam video veće lukavstvo i veštinu đavola kako da skupi ljude u pakao. A ako te đavo jedanput dokači, zar će te pustiti da se vratiš nazad? To je najgora teorija od svih hinduističkih teorija.
Jednom, kasno posle podne, došao mi je u keliju neki mladić. „Sinko, u ovo vreme hoću da čitam večernju“, rekoh mu. „Nije valjda da se time baviš?“, odgovori on i ode. Sutradan je ponovo došao i ispričao mi o nekim viđenjima. „Da li si nekada ranije koristio hašiš?“, pitao sam ga. „Jesam, davno. Ali kada sam imao ova viđenja nisam ga uzimao.“ „Da nisi možda čitao o reinkarnaciji?“ „Da“, reče mi. Tu je i nastradao. Čitao je o reinkarnaciji, tu se umešao i egoizam, pa je počeo da se prelašćuje snovima kako je pre nekoliko hiljada godina bio neki znamenit, bogat čovek! Potom je u viđenju video kako se uzdiže na nebo, ali su mu rekli da siđe pošto tamo nije bio upisan. U ovo stanje ga je doveo đavo. „Sve su to bajke“, rekoh mu, „a ti u njih veruješ?“
Nažalost, ima i obrazovanih ljudi koji veruju u takve gluposti. Tamo blizu moje kelije bio je jedan magarac koga sam nazvao Naser[5], jer je bio živahan. Jednog dana došao je neki Grk koji je živeo u Švajcarskoj, i čuo je kada sam pozvao Nasera. Kada je posle nekog vremena ponovo došao, doneo je jednu kutiju sa običnim slatkišima, i jednu sa boljim. „Ovo je za tebe“, reče, i pruži mi kutiju sa običnim slatkišima. „A ovi dobri slatkiši su“, reče, „za Nasera. Prošli put sam shvatio da je on bio Naser. Kada sam ga sreo, pogledao me je jednim tako tužnim pogledom, da mi se srce cepalo!“ Mislio je da se Naser reinkarnirao i postao magarac! I verovao je u to! „Bre, jesi li ti čitav? Nazvao sam ga Naser, jer je živahan magarac.“ Nikako me nije shvatao.
A to još nije ništa! Da vam ispričam jedan drugi slučaj: Pre nekoliko godina na Krit su došli Nemci da bi održali pomen Nemcima postradalim u vreme okupacije. Za vreme dok su držali pomen, prolažaše tuda jedan Krićanin sa magarcem natovarenim nekom robom. Ugledavši okupljene ljude, magarac stade da njače. Jedan od Nemaca pomisli da je magarac bio njegov drug koji je ubijen u ratu, a sada se reinkarnirao! Prepoznao ga je i pozdravio njakanjem! I Nemac je pažljivo stao i – „trup“ – pozdravio ga vojnički… Da se rasplačeš!… Smesta je prišao Krićaninu i rekao mu: „Koliko tražiš za njega? Hoću da ga kupim.“ „Bre, briši odavde!“, na to će Krićanin. Nemac je odbrojavao marke: „Toliko, toliko…“ „Beži, ostavi me!“, govorio je ovaj. Na kraju mu neko reče: „Ama, čoveče, on ti plaća za magarca kao za mercedes; daj mu ga!“ Krićanin rastovari magarca, rasamari ga, odveže, a Nemac ga sa suzama u očima uze i odvede u Nemačku!
– Ozbiljno, Starče?
– Ozbiljno! Da to nisam čuo od pouzdanog čoveka, ni ja ne bih verovao!
 
O askezi hinduista[6]
– Starče, hinduisti dostižu nekakvu samokontrolu, jer im pomaže veliko asketsko upražnjavanje kojim se kroz jogu bave?
– Bave se i bave, a šta postižu svim tim? Pravoslavno uzdržanje i duhovni podvig uopšte, usmereni su uvek ka višem duhovnom cilju – osvećenju duše. A njihova satanska svetska askeza upražnjava se da bi telo postalo elastično, da bi se ruke i noge okretale kao kod papirnatog Karađoza, da bi im se divili nerazumni ljudi i podsmevali smešni demoni. Još kao mala deca oni istežu noge, stavljajući jednu nogu na jedno rame a drugu na drugo, i tako se mole. Vežbaju dugo udarajući rukom u džak sa šljunkom, dok toliko ne očvrsne, da kasnije mogu da razbijaju kamenje, drva i tome slično.
Ali, i sve što kažu da osećaju ima neko objašnjenje. Izbacuju, na primer, jezik do nosa, ili ga uvlače do grkljana, izazivajući nadražaj. Osećaju nekakvu sladost, golicavost, i govore: „Ovo je nektar.“ Potom pritiskaju neke nerve blizu ušiju i slušaju „muziku“: „Vuuu“ Ili pritiskaju sebi oči i vide zvezdice! Sede na suncu širom otvorenih očiju, i kada ih zatvore vide svetlost! „Evo, postigli smo to!“, govore. „Videli smo nestvorenu svetlost!“ A onda im đavo govori: „A, hoćete svetlost? Daću vam ja svetlost!“ Raspaljuje im maštu, pa posle i kada ne pritiskaju oči i kada ih ne drže otvorene na suncu – vide svetlost. Kada đavo i ovako često pokušava da nas obmane iako ga ne izazivamo, prikazujući nam svetlost i tome slično – a mi mu okrećemo leđa – koliko više kada ga izazivamo! On traži povod!
– Znači, Starče, đavo im prikazuje razne predstave?
– Da, razvija im maštu do visokog stepena, a potom ih prelašćuje.
A neki od naših odlaze kod hinduista. Indijci ih uče da na njihovom jeziku govore razne hule o Hristu, Bogorodici, Svetima – neki znaju da su to hule, a neki ne znaju – i tako se demonizuju. Kasnije počinju da govore nekakve mantre. Dostižu neko euforično stanje, a oni koji ih gledaju misle da se nalaze u duhovnom stanju. To stanje je demonsko.
 
Hinduizam je pričinio veliku štetu
Indijci, premda su uman narod i ne zadovoljavaju se onim zemaljskim, vidljivim, i premda imaju veliko srce, bave se tobožnjom filozofijom, prelestima i magijom. Svojim teorijama zaluđuju Evropejce. I pogledajte – dok su im vođe kao bikovi, neki ljudi u Indiji umiru od gladi! Dolazili su i ovde, u Grčku, i obmanjivali ljude nirvanom, dembelstvom, reinkarnacijom… Između ostalog, u svojim knjigama koriste i delove iz Svetog Pisma, Dobrotoljublja, svetih Otaca, i tako privlače ljude. Kada bi nekadašnji pravoslavci poverovali u hinduističke teorije? A sada, šta da kaže neko kada i pojedini ispravni ljudi podržavaju takve gluposti i daju tim ljudima novac. Hinduizam je pričinio veliku štetu.
– Starče, da li postoje Indijci koji su pravoslavni hrišćani?
– Veoma malo. Ostala ih je nekolicina iz Crkve koju je osnovao sveti apostol Toma, ali su je i oni napustili. Neki su postali katolici, neki protestanti. Danas tamo pravoslavne možeš na prste da izbrojiš!
Ono što druge religije ili lažne religije predstavljaju kao čuda, nema nikakve veze sa čudima naše vere. Hristos od nas traži prilježnost. On traži da Ga volimo, jer je svesilan. Da je hteo, mogao je da učini neko čudo i da odjednom čitav svet poveruje u Njega. Međutim, na taj način bi sputao čovekovu slobodu. Zbog toga kaže: Blaženi koji ne videše, a verovaše.[7]
Pravoslavlje ima čuda i božansku blagodat. Hinduizam ima magiju i filosofiju. Čudo je zamenjeno magijom, a božanska blagodat – filosofijom. Đavo guruima, magovima i njima sličnim daje moć, jer mu oni daju prava nad sobom. Tako mogu da čine neka lažna čuda, a oni koji ih gledaju im se dive.
Od trenutka kada čovek vidi da onaj ko tvori takva čuda uopšte nije blizak Hristu, treba da uvidi da je sve što on čini – obmana đavola, koji nikada ne zna da kaže istinu, već uvek laž, i zaluđuje stvorenja Božija. Ljudi koji imaju dobro nastrojenje, pošto su prethodno malo upoznali pravoslavlje, zamisle se jer vide da život magova nije čist. Zbunjeni su, jer u pravoslavlju nalaze čist život i uzvišenost. Nalaze svete ljude koji tvore istinska čuda.
Dobrota u pravoslavlju jeste preizlivanje čovekove ljubavi prema Bogu i prema bližnjima. Svaka druga dobrota, prisutna kod inoslavnih, prelašćenih i njima sličnih, nema duhovnu osnovu u Hristu, već mora da ima neku dobru ljudsku osnovu. Čovek koji živi valjano, pravoslavnim životom, ima smirenje, ljubav, sav se daje bližnjima i žrtvuje se. I podvig, i post, i bdenje koje vrši, opet vrši iz ljubavi prema Bogu, a ne da bi osetio nekakvo zadovoljstvo.
Hristos je došao u svet da bi se raspeo iz ljubavi prema svome stvorenju. Najpre se raspeo, a potom je vaskrsao. Jeftino je da čovek traži duhovne darove; drugo je ako mu Hristos daje da okusi nebesku sladost. Dok oni koji se bave, primera radi, hinduističkom filosofijom, jogom i tome sličnim, gledaju da dospeju u jedno lažno duhovno stanje, u ekstazu, da osete neko zadovoljstvo ili da budu viši od ostalih, a ne interesuju se za svoje bližnje.
Recimo da se neki hinduista nalazi na morskoj obali i bavi se meditacijom. Ako se u to vreme neko nađe u opasnosti u moru, i traži pomoć, hinduista će ostati krajnje ravnodušan, ne mičući se sa svog mesta, da se ne bi lišio zadovoljstva koje oseća. A ako bi se na tom mestu našao jedan pravoslavni monah koji se bavi Isusovom molitvom, ostavio bi brojanicu i skočio bi u more da spase čoveka.
 
Obmanjivanje ljudi
– Starče, kada dođu prorok Ilija i Enoh da propovedaju pokajanje, hoće li ih ljudi shvatiti, hoće li se urazumiti?
– Oni koji budu imali dobro nastrojenje – shvatiće. Oni koji ne budu imali dobro nastrojenje – neće shvatiti i biće obmanuti. Hristos nas je upozorio da treba mnogo da pazimo, jer će se pojaviti lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake i čudesa da bi, ako je moguće, prevarili i izabrane.[8]
Postoje i takvi ljudi koje oni u prelesti prihvataju za proroke. Pre nekoliko godina jedan protestant je neprestano kružio okolo sa jednom kožnom torbom, koja je na sebi imala natpis na engleskom jeziku: „Ja sam prorok Ilija!“ Nosio je košulju kratkih rukava, imao je i jedno Sveto Pismo na engleskom jeziku, i govorio je kako je sišao sa neba. Kada su ga pitali kako veruje i kojoj religiji pripada, rekao je: „E, sada nje više nema. Tada nisu postojale religije!“ Shvataš li? Jer svi katolici, protestanti, pentikostalci, sve jeresi i njihovi ogranci – za njega su jedno isto. Odavde ne može da se razume šta se događa. Koliko mi je pisama poslao! Navodio je različite citate iz Svetog Pisma i zastupao protestantske stavove. Slao je i drugim ljudima gomilu pisama, nekima iz Engleske, a nekima iz drugih mesta. Neki su poverovali u to što je pisao, i hteli su da objave u jednom časopisu da je došao prorok Ilija. „Ma, jeste li vi čitavi? Šta to radite?!“, rekoh im. Nesrećni ljudi, skroz su ošamućeni.
Čovek greši kada i samo sluša šta govore ljudi u prelesti. Ima nekih koji govore: „Kada veruješ da će nešto biti tako – biće.“ To je njihova vera u sebe same, ali iza njih stoji đavolak. Od sebe prave bogove[9] i obnažuju se od božanske blagodati. Nekim takvim teorijama gledaju da obmanu ljude. Jedan četrdesetpetogodišnjak predstavljao se kao diplomac bogoslovije sa Halke, i iznosio je razne hinduističke filosofije. „Ti nanosiš zlo i sebi i drugima, govoreći te oplemenjene indijske gluposti, a u isto vreme se predstavljaš kao svršeni bogoslov Halke. Pazi, demonizovaćeš se“, rekao sam mu.
– Starče, zašto razne lažne religije u Grčkoj nastoje da se prikažu kao udruženja, i tome slično, a ne kažu da su religije?
– To čine da bi obmanuli narod. I vidi, iako je sveti car Konstantin uništio idolopoklonstvo i ustanovio hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u čitavoj carevini, danas žele da ponovo vrate idolopoklonstvo. Dozvoljavaju podizanje džamija, da i gurui imaju svoje manastire, da slobodno drže predavanja, da otvaraju razne prozelitske centre, da masoni slobodno deluju, jehovini svedoci – isto tako… pravoslavlje stavljaju uz jednu običnu gomilu teorija. Ali neće tako ostati; srušiće se.
Nesrećni ljudi su uvučeni, jer su se udaljili od Boga i dospeli u tamu! Dva mladića su mi pričala kako su išli u Hevron na poklonjenje, i tamo su im stavili jevrejske kapice da bi se poklonili Avraamovom grobu. Čemu onda poklonjenje, kada stavljaju ono što Jevreji koriste u svojoj veri?
Šta da kažeš? Velika zbrka! U Parizu su na jednoj rimokatoličkoj crkvi napisali: „Naučite se upražnjavanju molitve metodom joge.“ Dokle su došli! A onda počinju psihološki problemi, i ljudi silaze sa uma. Posle ne znaju šta traže. Neki rimokatolici, protestanti i njima slični, uče da se čovek, krsteći se u pravoslavnoj Crkvi, menja, preporađa, i misle da će ako se krste, svi njihovi psihološki problemi nestati. Za jednog protestanta koji je želeo da primi pravoslavlje, rekao sam: „Pazite, nemojte da ga krstite. On nije za krštenje.“ „Ne“, rekoše mi. „Kada se krsti, to će mu pomoći.“ „Ama, nije za krštenje! Kako ne razumete?“ Nisu poslušali, uzeli su ga, odveli do mora i krstili ga! Posle dva-tri dana dolazi on i kaže mi: „Krstio sam se, ali krštenje nije razrešilo moje psihološke probleme.“ „Dobro, ti si se, dakle, krstio da bi nestali tvoji psihološki problemi“, upitah ga. „Pazi: Da osećaš potrebu za Svetim krštenjem, da shvataš njegovu vrednost i zbog njegove veličine mu pristupaš, tada bi te i ti problemi napustili. Ali ako ideš da se krstiš da bi se rešio psiholoških problema, kako da te napuste? Da nestanu na neki magijski način?“
Brkaju magiju sa čudom. Ne umeju da razlikuju zlato od bronze. I pogledaj: jedan protestant, na primer, može da primi pravoslavno krštenje, potom da postane rimokatolik, a onda da kaže: „Nisam se uspokojio“, i da se ponovo vrati u protestantizam ili opet u pravoslavlje. Jedan katolik je primio pravoslavno krštenje, postao monah i devet godina živeo u manastiru. Došao je jednog dana u moju keliju i rekao mi: „Nisam živeo svetskim životom kao pravoslavan. Hoću da odem u svet i da se oženim!“ Čujete li ovo? A da mu kažeš koliku težinu, između ostalog, nosi to što misli, rekao bi: „Kakvu težinu? Ne razumem.“
 
Povratak u pravoslavlje
Današnji čudni svet uspokojava se onim što je čudno, a ne onim čime treba da se uspokojava. Indiju, koja je na drugom kraju zemlje, poznaju po njenoj magiji i odlaze tamo. A Svetu Goru, koja je u njihovoj otadžbini, tako blizu, sa istinskim svetotajinskim životom u Hristu – ne poznaju! Jedan student mi je pričao da je išao u Indiju i ostao tamo tri i po godine. U religijama je tragao za istinom. Na kraju mu je neki Indijac rekao: „Zašto si došao ovde? To što tražiš postoji u pravoslavlju. Tamo je svetlost. Idi na Svetu Goru i naći ćeš ono što tražiš.“[10] Tako se vratio u Grčku i došao na Svetu Goru.
– Starče, kada jedan pravoslavac zađe u hinduizam ili nešto slično, i ako se posle pokaje, da li ponovo biva primljen u pravoslavnu Crkvu?
– Takvom čoveku je potrebno veliko pokajanje i miropomazanje. Ako želi da se vrati u pravoslavlje i da ponovo postane član Crkve, prema kanonima treba najpre da se zakune nad pismenim ispovedanjem vere da se odriče svog zloverja i ispoveda pravoslavnu veru, a potom da mu sveštenik pročita molitve za povratak u istinitu veru[11] i da ga pomaže svetim mirom.
Gledam neku mladu decu. Grčka omladina, ne pročitavši ni jedno slovo iz Jevanđelja, ide i čita o bramanizmu, budizmu, Kuran i tome slično, odlazi i kod hinduista. Posle se ne uspokojavaju i vraćaju se u pravoslavlje, ali su već skupili čitavu gomilu mikroba. Pretrpe štetu, i posle im je teško da nađu istinu. Čovek treba prvo da upozna pravoslavlje, a posle, ako mu se ne sviđa, da ga napusti. Ako ga valjano upozna, kasnije će moći da pravi poređenja sa raznim teorijama o kojima bude slušao. Jer, kada upozna pravoslavlje, moći će da razlikuje bakar od zlata, ili će shvatati od koliko karata je zlato. Ne vara se lako, i ne misli da je zlato sve što sija.
Uvek sam upozoravao da samo egoističan čovek koji poznaje pravoslavlje može da ga napusti. Smiren čovek nikada ga neće napustiti.
 


 
NAPOMENE:

  1. 2. Tim Z, 13.
  2. Ritualni običaj zastupljen u severoistočnoj Trakiji, koji se vezuje za praznik svetih cara Kostantina i carice Jelene. Kroz dvadesetak dana praznovanja organizuju se posebne ritualne radnje sa neizostavnim ritualnim plesom, koji na sam dan praznika dostiže do ekstaze. Izabrani učesnici plesa tada uzimaju u ruke ikone svetog cara Konstantina, i sa njima igrajući po užarenom uglju navodno dobijaju otkrovenja od Svetitelja. Smatra se da ovaj običaj vodi poreklo od orgijastičkog praznovanja boga Dionisija, a Crkva ga je i zvaničnim ukazom iz 1974. godine zabranila kao nehrišćanski.
  3. Planinka – drvenasto-žbunasta biljka sa žuto-narandžastim loptastim plodovima, visine do 1,30 m.
  4. Lažna teorija prema kojoj se duša posle smrti tela useljava u telo drugog čoveka ili životinje, čime se ostvaruje jedan beskrajan krug rađanja i umiranja.
  5. Gamal Abdel Naser (1918-1970), oficir egipatske vojske, izabran za predsednika Egipta 1956. Godine. Stekao je ugled najuticajnijeg lidera arapskog sveta. Sa političke scene se povukao posle katastrofalnog poraza egipatske vojske u šestodnevnom ratu protiv Izraela.
  6. Sve što je ovde Starac izneo uglavnom se odnosi na organizacije „Novog doba“ koje se koriste tehnikom joge i meditacije.
  7. Jn. 20, 29.
  8. Mk. 13, 22.
  9. Vidi Starac Pajsije Svetogorac, „Duhovno buđenje“, manastir Svetog Stefana, Vranje, 1. izd. 2005, str. 281.
  10. Poznato je da Bog dobronamernom čoveku može da projavi Svoju volju na razne načine. Primer za to je Valaamova magarica koja je progovorila, kako bi odvratila Valaama od protivljenja volji Božijoj.
  11. Vidi „Veliki Trebnik“, Prizren, 1. izd, 1993, str. 402.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *