POUKE

 

POUKE
 
DRUGA GLAVA
O demonizovanima
 
Starče, koliko je demona obitavalo u besomučnom Gadarincu[1]?
Mnogo demona[2], piše u Jevanđelju. Zato je demonizovani i rekao da mu je ime – Legion[3]. I vidite, kao što u jednom demonizovanom čoveku može da obitava čitava gomila demona, tako i u srce verujućeg mogu da stanu svi Sveti. Kad Hristos u njega staje, koliko više staju Sveti! To je velika tajna! Jedanput kada sam bio u keliji Časnog Krsta, neko pozvoni na zvonce. Pogledam kroz prozor, i imam šta i da vidim: Čoveka koga je pratila čitava falanga, jedno crno jato demona! Prvi put sam video da je jedan čovek pod vlašću tolikih demona. On je bio medijum. Izmešao je molitve Crkve sa prizivanjem demona, a hrišćanske knjige sa magijom, i posle je pao pod vlast demona. Strašno! Veoma sam se zabrinuo.
Pojedini psihijatri i demonizovane ljude smatraju duševnim bolesnicima, a opet, pojedini sveštenici duševne bolesnike drže za demonizovane. Ali, duševni bolesnik za pomoć treba da se obrati onom prvom, a demonizovani čovek – onom drugom. Kako psihijatar da pomogne demonizovanom[4]?
– Starče, da li je jedan demonizovan čovek u stanju da razume u čemu je pogrešio pa se demonizovao?
– Da, može da razume, osim ako mu je oboleo i um, kada je vrlo teško da mu se pomogne. Ako je samo demonizovan, možeš vrlo lako da se sporazumeš sa njim i da mu pomogneš, ali on treba da bude poslušan. U protivnom, kako da mu se pomogne?
Jedanput mi je došao u keliju neki čovek iz južne Grčke koji je bio u Indiji i demonizovao se. Govorio je neke psovke, a iz usta mu je izlazila pena. Oči su mu bile širom otvorene, divlje. Rekoh mu: „Ne huli, jer tako prizivaš demone.“ Nije me slušao. I po drugi put je tražio da mu pomognem. „Pomozi mi“, reče, „samo ti možeš da mi pomogneš.“ „Ama, kako da ti pomognem?“, kažem mu. „Hoćeš da se ja molim za tebe kako bi se blagodaću Hristovom oslobodio, a ti da prizivaš demone? Idi da se ispovediš, da ti pročitaju egzorcizme, pa posle dođi da razgovaramo.“ „Ne idem“, na to će on. „Uđi da te pomažem uljem iz kandila“, rekoh mu. „Neću. Hoću da mi pomogneš.“ Otišao je potom malo dalje i razgovarao sa nekim. U jednom trenutku, dok sam govorio posetiocima da Bog dopušta iskušenja radi našeg spasenja, povikao je odande: „Bre, ti, zašto pričaš kako Bog dela da bi spasao čoveka? Imamo jednog oca na nebu i jednog na zemlji, a iznad svih je jedan gospodar.[5]“ „Prekini sa tim demonskim izjavama“, rekoh mu i izgovorih molitvu. „Sad si me smutio“, na to će on. „Beži“, uzvratih mu i on odskoči. Prava zapetljancija! „Uz koga si ti?“, upita me. „Uz Hrista“, odgovorih mu. „Lažeš“, opet će on, „nisi ti uz Hrista, pošto sam ja Hristos, a ti me udaraš.“ Tako se đavo pojavljuje naopačke.
– I sve to je rekao đavo?
– Da, đavo. Ali, vidiš, Bog je tog čoveka ohrabrio da stigne do Svete Gore. U takvom stanju krenuti sa drugog kraja Grčke da bi se došlo na Svetu Goru – velika je stvar! Ali bilo mu je još gore jer nije slušao. Da je bio poslušan, dobio bi pomoć.
 
Ako ima lucifersku gordost, čovek može da se demonizuje
Čovek koji je mnogo gord, pomračen je. Kao da mu je mozak zamagljen nekim dimom. Pravi grube propuste, a to ne shvata. Jedan takav čovek mi reče: „Ja sve volim; volim i đavola; nije on tako loš…“ „Ama, šta to pričaš?“, na to ću ja. „Kada bi Bog dao đavolu potpunu slobodu, on bi nas sve uništio. Ko je još video neko dobro od đavola, da bi ga sad ti video?“ Dospeo je u takvo pomračenje, da ma šta da mu kažeš kako bi mu pomogao, on to neće shvatiti. Reći će ti da ga gnjaviš! To ga gnjavi? ‘Ajde sad, pa probaj da mu dokažeš nešto… Nije sumanut, mozak ga dobro služi. Treba da shvati da je to što govori – hula, odricanje od Hrista.
Tako, malo-pomalo, ljudi dolaze do obožavanja satane. Kada vidiš satanistu, izgleda kao da je đavo ovladao njim. Gledaš pred sobom demonizovanog čoveka. A sirotu omladinu takvi usmeravaju kuda hoće, uz pomoć satanske muzike. Počinju i da prizivaju satanu. Čuo sam da ako se neki diskovi „rok“ muzike puste unatraške[6], čuju se pesme u kojima se priziva satana. Postoji čak i slavoslovlje satane: Satana, posvećujem se tebi. Strašno!
– Znači, Starče, gordost može da odvede čoveka u demonizovanost?
– Da. Recimo da neki čovek učini nekakav greh, i opravdava se. Ako drugi povedu razgovor o tome u želji da mu pomognu, on će reći da mu čine nepravdu, i budući čvrsto uveren da je on bolji od njih, još će ih i osuditi. Kasnije, malo-pomalo, počinje da osuđuje i Svetitelje, najpre one novije, a potom i drevne: „Taj-i-taj Svetitelj nije činio nikakva čuda, a onome je falilo to-i-to…“ Ubrzo potom ide još dalje, i počinje da osuđuje Sinod: „A i taj Sinod, kakve odluke donosi…“, budući da i Sinod, po njegovom mišljenju, nije kako treba. I na kraju počinje da govori: „I zašto Bog to-i-to radi baš tako?“ E, kada čovek dođe dotle, on nije sišao sa uma, već se demonizovao.
Jednom mi je ovde u keliju došao neki demonizovani mladić sa svojim ocem. Govorio je da je on bog. Bio je kod jednog duhovnika koji ne živi u svetu, i on mu, u strahu da mu demon može naškoditi, reče: „Blagoslovi me!“ Na kraju krajeva, šta i da kažeš? Posle je ovaj demonizovani rekao svom ocu: „Videćeš da će i otac Pajsije priznati da sam ja bog.“ I tako se opkladio sa svojim ocem, u sav novac koji je imao uz sebe, da ću ga ja priznati za boga.
Čim sam počeo da okrećem brojanicu, skočio je, sav se tresući. „Šta radiš s tim?!“, povikao je. „Ja sam počinio sve grehe što postoje. Činio sam taj-i-taj greh, i taj-i-taj… Imam đavola u sebi i postao sam bog. Treba da priznaš da sam ja bog. A ti, bre, ništa ne radiš. Samo vrtiš li vrtiš tu tvoju brojanicu.“ Govorio je tako i razne druge stvari! Tada sam planuo i povikao na njega: „‘Ajde, briši odavde, izgubljeni!“ On se razbesneo poput divlje zveri. Izvadio je novac iz džepa i bacio ga ocu: „Uzmi, izgubio sam opkladu.“
 
Demonizovani ljudi negativno reaguju na svaku svetinju
– Starče, kako čovek može da uvidi da je neko demonizovan, a ne duševni bolesnik?
– To može da uvidi i jedan običan, pobožan lekar. Oni koji stradaju od demona počinju da se tresu kada se približe nekoj svetinji. Iz toga je savršeno jasno da su posednuti demonom. Ako im daš malo svete vode, ili ih zakrstiš svetim moštima, usprotiviće se, jer to stešnjava demona koji je u njima, dok se duševni bolesnici uopšte ne opiru. Čak i ako na sebi imaš krstić i samo pokušaš da se približiš demonizovanom čoveku, on će se uznemiriti i početi da se trese. Na jednom bdenju na Svetoj Gori, oci su mi rekli da imaju pomisao da je jedan mirjanin koji je bio tamo demonizovan. Seo sam u stasidiju do njegove, i dotakao ga mojim krstom koji u sebi ima česticu Časnog Krsta. On se odmah stresao, skočio na noge i otišao na drugi kraj hrama. Kada su se ljudi malo razišli, prišao sam mu i učinio isto kao i prvi put. Opet isto. Tako sam shvatio da je čovek zaista demonizovan.
Kada mi u keliju dovedu dečicu i kažu da su đavoimana, da bih se uverio u to, obično uzimam jednu česticu moštiju svetog Arsenija i sakrijem je u šaku. I da vidite, dok držim tako obe šake zatvorene, đavoimana deca sa strahom gledaju u onu šaku u kojoj držim svete mošti. A ako deca nisu posednuta demonom, nego pate od nekog, recimo, oboljenja mozga, uopšte ne reaguju na mošti. Ponekad im dajem da piju od vode u koju su bile pogružene svete mošti, ali ako su đavoimana – odbijaju da piju i beže. Jednom takvom detetu dao sam prvo da jede slatkiše da bi ožednelo, a onda sam mu doneo da pije od te vode. „Doneo sam za Jocu jednu mnogo dobru vodu“, rekoh. Čim je otpio malo, počeo je da viče: „Ova voda me peče! Šta ima u njoj?“ „Ništa“, odgovorih. „Šta mi to radiš? Peče me!“, nastavio je da viče. „Ne peče tebe; nekog drugog peče“, rekoh mu. Potom mu zakrstih glavu, a ruke i noge počeše da mu se tresu… Pao je u demonsku krizu. Demon ga je smotao kao klupče.
Sećate li se jednog studenta koji je pre mnogo godina dolazio ovde? „U meni je demon“, govorio mi je, „i on me mnogo tiraniše. Preživljavam pravo mučenje zbog njega, jer me tera da govorim svakakve gadosti. Pao sam u očajanje. Osećam kako me pritiska iznutra, steže me nekad ovde, nekad ovde“, i pokazivao je na svoj stomak, na grudi, na bok, na ruku. Pošto je bio veoma osetljiv, kako ga ne bih povredio i da bih ga utešio, rekoh mu: „Vidi, nije demon u tebi, već se nalaziš pod spoljašnjim uticajem zlih sila.“ Kada smo ušli u crkvu rekao sam sestrama koje su bile unutra da se pomole za to nesrećno Božije stvorenje, a sam sam ušao u oltar, izneo odatle jednu česticu moštiju svetog Arsenija, prišao mladiću i ponovo ga upitao: „Na kom mestu te pritiska i muči demon? Gde ti se čini da se tačno nalazi?“ Pokazao mi je bok. „Gde, ovde?“, upitah ga i naslonih na to mesto šaku sa svetim moštima. Tog trenutka je urliknuo: „Peče me! Peče me! Neću da idem! Neećuuu!“ Vikao je, psovao, govorio mnoge gadosti. Tada počeh u sebi da se molim: „Gospode Isuse Hriste, Gospode Isuse Hriste, izagnaj nečistog duha iz svoga stvorenja“, i da ga zakrštavam svetim moštima. To je trajalo oko dvadeset minuta. Onda je demon počeo da ga razdire, oborivši ga na zemlju. Počeo je da se prevrće po podu. Odeća mu je bila sva od prašine. Podigli smo ga na noge. Čitavo telo mu se treslo i grčevito trzalo. Pridržavao se za ikonostas kako bi se održao na nogama. Ruke su mu bile oblivene hladnim znojem, kao rosa kad prekrije travu. Uskoro je demon izašao, i on se smirio. Ozdravio je, a i dan-danas je dobro.
 
Ne pridajte značaja onome što govore demonizovani
– Starče, na šta treba obratiti pažnju kada se razgovara sa demonizovanim čovekom?
– Treba tvoriti molitvu i obraćati mu se sa dobrotom.
– Starče, da li se demonizovani sećaju šta su govorili za vreme napada?
– Nečega se sećaju, a nečega – ne. Mi ne znamo kako Bog deluje. On često dopušta da se sećaju, ne bi li se tako smirili i pokajali.
Kada demonizovan čovek zatraži nešto, nije lako raspoznati da li to dolazi od đavola ili je u pitanju njegova lična potreba. Jednom sam sreo neku demonizovanu devojku. Ona je čitala Kazandzakisa[7] i poverovala u neke bogohulne stvari, zbog čega se demonizovala. Demon ju je iznenada napao, pa je počela da ispušta strašne krike: „Gorim! Gorim!“ Njeni srodnici su je držali, kako bih mogao da je zakrstim. Zatim je povikala: „Vode! Vode!“ „Donesite joj vodu“, rekoh im. „Ne, ne! Jedan čovek nam je rekao da ne treba da slušamo đavola“, odgovoriše mi oni. „Sirota devojka je sada žedna. Donesite vodu“, rekoh. Bilo mi je jasno kada je to gorenje dolazilo od đavola, a kada od žeđi. Ispila je dve pune čaše vode. „Kao da ugalj gori u meni“, reče ona, „toliku žeđ osećam. I čitavu kofu vode da popijem, neću ugasiti tu vatru u sebi.“ Toliko je gorela iznutra!
– Starče, a kada demonizovan čovek počne da viče, kako da znamo kada govori đavo iz njega, a kada sam čovek?
– Kada govori đavo, usne se ne pokreću normalno, nego kao mašina. A kad čovek govori sam od sebe, pokreti usana su prirodni. Ako demonizovani viče u trenutku dok nad njim čitaju egzorcizme, ili se drugi mole za njega, to se dešava ili zato što se njegova duša muči, pa govori đavolu: „Beži, šta čekaš!“, ili to đavo vređa čoveka ili sveštenika huleći na Hrista, Majku Božiju, Svetitelje. Nekada laže, a nekada ga sila imena Hristovog prinuđuje da kaže istinu. Ponekad, opet, demonizovani govori nešto iz duhovnog štiva koje je pročitao, i tome slično. Šta da kažem? To su jako zamršene stvari. Zato, kada razgovarate sa takvim čovekom, budite veoma obazrive. Ne pridajte značaja onome što on govori. Može da kaže, na primer: „Pečeš me.“ Sve da ga ti zaista i pečeš, ako kažeš: „Pečem ga“, opekla si se sama. A ako ga ne pečeš, a poveruješ u to da ga pečeš, duplo si se opekla. Ili, na primer, demonizovani može da zaurla na vas: „Smrdljivice!“, a jednoj sestri da kaže: „A ti, ti si čista.“ I ako ona poveruje u to, propala je. Zato nemojte da eksperimentišete sa đavolom.
U jedan manastir doveli su nekog demonizovanog čoveka, i iguman je rekao bratiji da idu u crkvu da se mole za njega na brojanice. A tamo se nalazila glava svetog Partenija, episkopa Lampsakijskog[8], što je demona dobro pritesnilo. Dok se bratija molila na brojanice, iguman je naložio jednom jeromonahu da čita egzorcizme. Taj jeromonah pokazivao je jednu spoljašnju pobožnost, a u sebi je imao prikrivenu gordost. Bio je podvižnik i tačan u svemu. Budući obrazovan, davao je savete ostaloj bratiji. Njemu samom, međutim, nije imao ko da pomogne, jer su se svi iz poštovanja koje su gajili prema njemu ustručavali da mu nešto kažu kada bi u nečemu pogrešio. Tako je stekao lažno mišljenje o sebi kako je u vrlini iznad sve druge bratije u manastiru, i tome slično. I baš tog dana, lukavi je našao zgodnu priliku da mu nanese zlo. Upotrebio je svo svoje lukavstvo, ne bi li jeromonahu stvorio utisak kako je on isterao demona iz demonizovanog čoveka. Dakle, čim je počeo da čita egzorcizme, đavo je počeo da urla: „Gorim! Kuda me izgoniš, ti nemilostivi čoveče?“ – kako bi jeromonah pomislio da đavo gori od njegovih egzorcizama, a zapravo je bio pritešnjen jer su se i sva druga bratija molila. Jeromonah odgovori demonu: „Uđi u mene.“ Sveti Partenije je to isto rekao jednom demonu, ali on je bio Svetitelj. Naime, kada je jedan demon zaurlao: „Gorim, gorim, gde da idem?“, Svetitelj mu je rekao: „Uđi u mene.“ Na to mu demon odgovori: „Partenije, i samo tvoje ime me sažiže“, i istog trena izađe iz demonizovanog čoveka koga je mučio. Tako se ovaj jeromonah demonizovao, u pokušaju da bude poput svetog Partenija. Istog časa demon je dobio vlast nad njim. Demon ga je mučio godinama, tako da nije mogao nigde da se skrasi. Neprestano je lutao, čas po svetu, čas po Svetoj Gori. U šta se uvalio, nesrećnik! Od ovakvog stanja došao je do takve duševne iznemoglosti i telesne iscrpljenosti, da se sav tresao. I tako, iako je nekada bio dobar sveštenoslužitelj, više nije mogao da služi[9]. Vidite šta đavo radi?
– Starče, ima li uticaja upotreba kafe na reakcije demonizovanog?
– Kada je čovekov nervni sistem nadražen, a on uz to pije još i mnogo kafe, nervi još više popuštaju, pa đavo to stanje zloupotrebljava. Sama kafa nije nešto demonsko, već đavo koristi njen uticaj na nerve, te stanje demonizovanog od toga postaje još gore.
 
Pomoć demonizovanima
– Starče, negde piše da se đavo skriva u samom srcu demonizovanog čoveka, ali ne dozvoljava da čovek to shvati, da ne bi molitvom zaratio protiv njega. Da li je to tačno?
– Da, zato što demon ima pravo da živi u demonizovanom čoveku određeno vreme. On može da se pritaji, međutim molitva ga nagoni da se uzbuni i beži. Molitva je za đavola teška artiljerija. Jednom su mi u keliju doveli jedno demonizovano momče, koje je neprestano govorilo molitvu. Njegov otac je bio monah, ali je pogazio monaške zavete i oženio se, te se ovaj nesrećnik rodio demonizovan. Bog je tako uredio da bi dete obrelo nagradu, da bi se otac spasao, a i da bismo mi monasi kao kočnicu imali ovaj primer – kako se muče monasi koji pogaze monaške zavete. U jednom trenutku demon ga ščepa, pa povika jakim glasom, ispuštajući zvuke kao kokoška: „Kokokoko-da, kokokoko-da…“ „Šta ti je?“, upitah ga, a u sebi počeh da tvorim molitvu: „U ime Gospoda Isusa Hrista, izađi nečisti duše iz Božijeg stvorenja.“ Na to demon zaurla: „I ja bih voleo da pobegnem odavde, jer ovaj neprestano govori molitvu. Hoću da odem u Pakistan da malo odahnem!“
– Starče, a zašto demon nije izašao iz dečka, iako je on stalno govorio molitvu?
– Izgleda da je i on dao izvesna prava đavolu, a i đavo ima svog starešinu od kog dobija naređenja.
– Starče, šta treba govoriti u molitvi za demonizovanog?
– Pre svega treba uzneti slavoslovlje Bogu: „Blagodarim Ti, Bože moj, što mi pomažeš, pa se nalazim u ovom stanju, jer sam i ja mogao da budem na njegovom mestu i da imam u sebi ne pet-šest demona, nego – hiljade. Molim Te, pomozi sluzi Tvome koji se tako strašno muči.“ Dakle, najpre se treba pomoliti od srca, a potom nastaviti sa molitvom: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj slugu Tvoga.“
Često se događa da smo upravo mi koji se molimo uzrok zbog koga demon ne izlazi iz demonizovanog čoveka, jer se molimo sa gordošću. Ako prihvatimo i jednu gordu pomisao tipa: „Evo, sad ću ja svojom molitvom da pomognem da iz njega izađe demon“, odmah odstupa božanska pomoć, i tako pomažemo đavolu da i dalje ostane tu gde jeste.
Za demonizovane se uvek treba moliti sa smirenjem, bolom i ljubavlju. Mnogo me je zabolela duša zbog jedne demonizovane žene. Ona je, nesrećnica, u nečemu popustila, rekla je jedno „da“ đavolu, i demon ju je od tada godinama strahovito mučio. Pekao joj je telo. Obišla je mnoge manastire zajedno sa mužem i šesnaestogodišnjom ćerkom. Provodili su čitave noći u crkvi i bdili. Da je ova žena bila muškarac, stegnuo bih je u zagrljaj. Demon se mnogo muči kada demonizovanog čoveka zagrliš sa božanskom ljuba vlju.
Kada ne razdražuješ demonizovanog čoveka i ne protiviš mu se, već sastradavaš sa njim u njegovom bolu, tada demon izlazi iz čoveka posle kraćeg ili dužeg vremena. Smirenje je najveći mogući šok za đavola. U jednom manastiru, dok su se poklonici klanjali svetim moštima, neki demonizovan čovek odjednom skoči i besno reče igumanu: „Jel’ mi to silom treba da prilazimo?“ Iguman mu smireno i sa puno dobrote reče: „Ne silom, već vašom slobodnom voljom.“ Tada onaj povika: „A ja prilazim silom!“, pa jurnu ka svetim moštima i pokloni im se. Vidite, smirenje i dobrota igumana stesnile su demona. Toga se demoni i plaše.
– Starče, dobijaju li demonizovani pomoć od Svetitelja, kada na dan njihovog spomena odlaze na poklonjenje?
– Bolje je da demonizovani ne odlaze na slave, jer odvraćaju ljude od molitve. Stvara se nered. Mogu da odu na poklonjenje neki drugi dan. Čak i ako neko od njihove rodbine zna da tamo postoji čovek koji mu može pomoći, neka ipak ne idu tamo, među ljude, na dan slave. Zar ćemo da pravimo reklame?
Nije dobro ni da se ljudi okupljaju kada demonizovan čovek počne da viče. Prekjuče mi se požalio jedan jadni demonizovani dečko: „Obrukao sam se.“ Svi su se okupili oko njega, kao neke vrane. „Sklonite se“, rekao sam im, „nije ovo cirkus!“ Oni – ništa. Ne shvataju da čovek postaje predmet podsmeha kada njegov nedostatak izađe u javnost.
– Starče, da li Sveto Pričešće pomaže demonizovanom čoveku?
– Za one koji su se rodili demonizovani, s obzirom da nisu sami krivi za to, često pričešćivanje je najdelotvorniji lek. Takvi ljudi stiču veliku nagradu, samo ako ne ropću, sve dok se blagodaću Božijom ne oslobode. Oni su mučenici ako sve to pretrpe, te je zato i potrebno da se često pričešćuju. Ako se čovek demonizovao usled svoje nepažnje, trebalo bi da se pokaje, ispovedi i podvizava kako bi se iscelio, i da se pričesti kada je to potrebno, sa odobrenjem duhovnika. Ako se pričesti bez prethodnog pokajanja i ispovesti, demonizovaće se još više. Kada je jedan demonizovan čovek prišao da se pričesti, pljunuo je na Svete Tajne. Hristos je prineo sebe na žrtvu, udostojio čoveka samog Tela i Krvi Svoje, a on da pljune na sve to! Strašno! Vidite, đavo ne dopušta pomoć.
– Starče, možemo li da dajemo njihova imena na Proskomidiju?
– Da, naravno. Demonizovanima je od velike pomoći kada sveštenik na Proskomidiji sa bolom čita njihova imena.
– Starče, kada se demonizovan čovek pokaje, ispovedi i pričesti, a demonski uticaj ne prestaje, šta to znači?
– Znači da se njegovo duhovno stanje nije stabilizovalo. Kada bi mu Bog odmah pomogao da se oslobodi ovog demonskog uticaja, ubrzo bi se ponovo vratio na isto. Zato Bog, iz velike ljubavi, ustrojava da zlo odstupa postepeno. Tako čovek u isto vreme stiče i stabilnije duhovno stanje. Kako se njegovo duhovno stanje više stabilizuje, tako i zlo sve više odstupa. Od samog čoveka zavisi koliko brzo će se osloboditi demonskog uticaja. Nekom prilikom me je jedan otac čije je dete bilo demonizovano, upitao: „Kada će da se isceli moje dete?“ „Kada se tvoje duhovno stanje utvrdi, i njemu će biti bolje“, odgovorio sam mu. Njegov sin se trudio da živi duhovnim životom, a on se tome protivio i govorio mu da će sići s uma ne bude li promenio način života. Počeo je on sam da ga odvodi u javnu kuću, i pošto je dečko bio uvučen u greh, demonizovao se. Jedanput je, navođen demonom, nasrnuo na svoju majku, imajući nečasne namere. Nesrećna majka bila je prinuđena da ode na neko ostrvo kako bi se izbavila. Otac se pokajao i pokušao da živi duhovnim životom, međutim, njegovom sinu nije bivalo bolje. Tek kada je sa njim obišao sva poklonička mesta, upoznao se sa svim Žitijima Svetih i utvrdio svoje duhovno stanje, njegov sin je ozdravio.
 
O egzorcizmima
– Starče, danas su doveli jednu demonizovanu ženu i zamolili nas da kažemo svešteniku da joj pročita egzorcizme. Kako da postupimo u takvom slučaju?
– Najbolje će biti da im kažete da to pitanje reši njen duhovnik. Ako je đavo našao mesta u njoj, to znači da je učinila neki ozbiljniji greh, ili su njeni roditelji nešto tako učinili, čime su đavolu data prava nad njom, jer greh dovodi đavola. Ako se ne pokaje i ne ispovedi, greh neće odstupiti, a samim tim ni đavo. A možda postoji i neki drugi razlog zbog koga je Bog dopustio da se demonizuje.
– Starče, da li demonizovanima pomaže čitanje egzorcizama?
– Zavisi. Egzorcizmi pomažu kada se čitaju nekom mališanu koji nije đavolu dao prava nad sobom i ne shvata šta je ispovest, kao i odraslom čoveku koji je izgubio razum i ne može da se ispovedi. Kada je demonizovani zdravog razuma, potrebno je da najpre shvati u čemu je pogrešio pa se demonizovao, da se pokaje, ispovedi, i tek potom, ako je potrebno, da mu se pročitaju egzorcizmi. Jer i samo pomoću razrešne molitve, đavo može da odstupi.
Neki sveštenici skupe i demonizovane ljude i one koji pate od neke bolesti, pa im svima zajedno čitaju egzorcizme. Jednom čoveku bolesnom od Parkinsonove bolesti, čitali su egzorcizme. Evo, danas su doveli jednog starijeg čoveka za kog su rekli da je demonizovan. Desna ruka mu se tresla, a imao je i napade. „Od kada traje ovakvo Vaše stanje?“, upitao sam ga. „Od malena“, reče mi. To me je iznenadilo. Kasnije sam primetio da mu je leva strana glave malo zaravnjena. Izgleda da je na porođaju došlo do nekih komplikacija, zbog čega je i kasnije imao problema. Zamislite: Bolesnom čoveku kažu da je demonizovan, čitaju mu egzorcizme – Izađi nečisti duše… a još mu se i ljudi izruguju! Ne ide! Koliko samo dece koju smatraju demonizovanom, nisu demonizovana. Doveli su mi tako jednog dvadesetpetogodišnjeg mladića i rekli mi da je demonizovan. Dao sam mu da pije svetu vodu, i nije se nimalo protivio. „Šta je sa njim?“, upitao sam njegovog oca. „Od kada ima probleme?“ „Od svoje šeste godine“, reče. „Dogodilo se da su u radnju jednog dana doneli telo njegovog ubijenog dede, i dete se, ugledavši taj prizor, odmah rastrojilo.“ Siroti mališan doživeo je nervni slom. Da je odrastao čovek doživeo tako nešto, pa bi se možda rastrojio, a kamoli malo dete! I ‘ajd’ odmah da ga proglasimo demonizovanim!
– Starče, da li egzorcizmi mogu da se čitaju i u sebi?
– Bolje je kada se čitaju u sebi. Najvažnije je čitati egzorcizme sa bolom i smirenjem, a ne sa gordošću. Kada sveštenik kaže glasno i gordo: Izađi, nečisti duše, đavo se razgnevljuje i podivlja, pa koristeći se egoizmom posednutog čoveka, može da mu kaže: „Evo vidiš; svi ti se smeju; izmlati tog popa“, na šta ovaj zaista počinje da ga tuče. I tako, umesto da pobegne đavo, beži sveštenik sa svojim Trebnikom… Jedanput je jedan sveštenik rekao demonizovanom čoveku: „Naređujem ti, duše nečisti, da izađeš iz ovog čoveka!“ „E, baš zato ja i ne izlazim…“, reče mu đavo ustima demonizovanog. Zato i govorim sveštenicima da kada čitaju egzorcizme nikada ne viču: Izađi, nečisti duše… jer to demoni ne čuju!
Rođaci demonizovanog ne treba druge da obaveštavaju da će sveštenik čitati baš egzorcizme. Bolje neka im samo kažu da će se čitatati moleban. A sveštenik neka čita egzorcizme tišim glasom.
 
Demonizovani ljudi preživljavaju mučeništvo
Demonizovani ljudi se uvek mnogo muče, pa se i smiravaju, ali i stradaju od đavola! Jedanput sam u manastiru Stavronikiti sreo demonizovanog, dvadesttrogodišnjeg mladića. Napolju je bio mraz, u crkvi je gorela peć, a on je sedeo pozadi, u priprati, imajući na sebi samo jednu tanku košulju kratkih rukava. Nisam izdržao, pa sam otišao i dao mu jedan vuneni džemper. „Obuci ovo“, rekoh mu. „Smrznućeš se.“ „Kako da se smrznem, Oče“, na to će on, „kad sav gorim?“ Eto, to je pravi pakao.
Demonizovanim ljudima koji su osetljive prirode, đavolak govori kako se neće spasiti, i nagovara ih da izvrše samoubistvo. Strašno! To nije mala stvar! Upoznao sam i jednog demonizovanog čoveka koga su i sveštenici povredili – kada je došao da mu pročitaju egzorcizme, oni su ga isterali napolje. Posle mu je đavo i za mene rekao: „Ma, ne idi kod njega; ni on te neće prihvatiti“, i tako ga bacio u očajanje. A šta je tek đavo uradio jednom drugom đavoimanom čoveku, koji se iscelio blagodaću svetog Arsenija! Kada je došao ovde da se pokloni moštima svetog Arsenija, manastir je bio zatvoren[10]. Tada se đavo u liku svetog Arsenija pojavi ispred kapije, i reče mu: „Nemoj više da si kročio ovde; niti ja hoću da te vidim ovde, niti Pajsije.“ Tako ga je oterao. Shvataš? Kasnije je ovaj čovek počeo da huli na Svetitelja, da vređa i mene. Dobro, ja i jesam za vređanje, ali Svetitelj!… Onda se jadnik opet demonizovao. Kada se zbog drskosti udaljuje blagodat Božija, koliko tek više kada se huli na Svete? Dolazio je i ovde, u moju keliju, i vikao: „Šta sam ti uradio pa nećeš ni da me vidiš? Zašto ni ti nećeš da mi pomogneš? Hoćeš da se mučim?“ Rekao sam mu: „Blagosloveni moj, tebe je oterao đavo, a ne Svetitelj! Svetitelj ne tera ljude od sebe“, ali on nije hteo da sluša. Verovao je svojoj pomisli. Znate li kakvo zlopaćenje, kakvo mučeništvo preživljavaju ovakvi jadnici svakog dana?
Ali, mnogi demonizovani se muče i zbog toga da bi pojedini ljudi „promenili misao.“ Jer, gledajući njih kako se zlopate, zamisle se nad sobom, urazumljuju se i kaju. Nemojte misliti da demonizovani imaju više grehova od drugih ljudi. Bog dopušta da se demonizuju, jer se tako ponižavaju, smiravaju, oplakuju svoje grehe, stiču nagradu, a i drugima pomaže kada ih vide kako se muče.
Svakako, neko će reći da ima ljudi koji učine neki težak greh, a ne postanu demonizovani. Kako to? Kada čovek dostigne potpunu neosetljivost, demon ga ne opseda, jer Bog vidi da čovek time ne bi stekao nikakvu korist. Trebalo bi da znamo da je i napad demonske sile, na neki način, Božiji dar grešnom čoveku, da bi se smirio, pokajao i spasao.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi Lk. 8, 26 i dalje.
  2. Lk. 8, 30.
  3. Rimska vojna formacija sastavljena od 3000-6000 vojnika.
  4. Starac je govorio da je duševnim bolesnicima potrebna lekarska pomoć dobrog i pobožnog psihijatra, kao i duhovna pomoć duhovnika, dok demonizovani ljudi zdravog rasuđivanja treba da nađu u čemu su pogrešili pa su se demonizovali, da se pokaju i ispovede, kako bi se oslobodili demona.
  5. Misli se na đavola.
  6. Starac misli na diskove sa sakrivenim porukama koje se čuju kada se disk pusti unazad.
  7. Nikos Kazandzakis (1883-1957) – najviše prevođeni Grčki pisac i filosof dvadesetog veka. U svom najpoznatijem romanu „Grk Zorba“ (po kome je 1964. godine snimljen i istoimeni film), dosledno Ničeovoj filosofiji govori u prilog ovozemaljskih vrednosti i čovekovih telesnih nagona i zadovoljstava.
  8. Njegov spomen Crkva praznuje 7. februara.
  9. Vidi Starac Pajsije Svetogorac, „Sveta Gora i Svetogorci“, manastir Svetog Stefana, Vranje, II izd. 2005, str. 100.
  10. Manastiri u Grčkoj najčešće su otvoreni za posetioce samo određenim danima i u tačno određeno vreme, kako bi se sačuvao spoljašnji poredak i duh monaškog života, neophodan za unutrašnje delanje monaha.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *