POUKE

 

POUKE
 
ČETVRTI DEO
CRNE SILE TAME
 
„Crne sile tame su nemoćne. Ljudi ih sami čine moćnim svojim
udaljavanjem od Boga, jer time daju đavolu prava nad sobom.“
 
PRVA GLAVA
Magija
 
Pošto sam vam često govorio o Raju, o Angelima i o Svetima, želeći da vam pomognem, sada ću vam – opet da bih vam pomogao – govoriti malo i o paklu i demonima, kako biste znale sa kim se borimo.
Jedan mladi mag sa Tibeta došao mi je u keliju i ispričao mi dosta toga iz svog života. Njega je kao trogodišnje dete – tek što se odbio od majčinih grudi – otac predao grupi od trideset tibetanskih magova najvišeg stepena, da bi ga oni posvetili u tajne svoje magijske veštine. Dostigao je do jedanaestog stepena – a najviši stepen je dvanaesti. Kada mu je bilo šesnaest godina, pobegao je sa Tibeta i došao u Švedsku, da bi video svog oca. Tamo je slučajno sreo jednog pravoslavnog, veoma verujućeg sveštenika, pa je zatražio od njega da porazgovaraju. Mladi mag uopšte nije znao šta to znači pravoslavni sveštenik. U sali, dakle, gde su seli da porazgovaraju, počeo je da izvodi nešto od svojih vradžbina, kako bi pokazao svoju moć. Pozvao je jednog starešinu demona po imenu Mina, i rekao mu: „Hoću vode.“ Jedna čaša iz kuhinje se podiže, sama ode do česme, slavina se odvrnu, čaša se napuni i kroz zatvorena staklena vrata vrati se u salu. Mag je uze i ispi. Potom je, tu u sali, pokazao svešteniku čitavu vasionu, nebo sa zvezdama. Koristio se magijom četvrtog stepena i odmakao do jedanaestog. Tada upita sveštenika kako mu se sve to čini. „Bio sam spreman“ – reče mi – „da ga ubijem, ako uvredi satanu.“ Međutim, sveštenik mu nije rekao ništa. Tada mu mladić reče: „Zašto sad ti meni ne pokažeš neko čudo?“ „Moj Bog je smiren“, odgovori sveštenik, zatim izvadi krst i dade ga mladiću u ruke. „Učini opet čudo“, reče mu. Mladić pozva Minu, starešinu demona, ali Mina, sav drhteći od straha nije se usuđivao da se približi. Mladić tada pozva satanu, ali sa njim se desi isto; ugledavši krst, nije se primicao. Rekao mu je samo da se digne i beži za Tibet. Tada mladić poče da ruži satanu: „Sada shvatam“, reče mu, „da je tvoja velika moć, jedna velika – nemoć.“ Kasnije ga je dobri sveštenik nekako poučio osnovama vere, govorio mu je o Svetim mestima, o Svetoj Gori… Onda je mladić pobegao iz Švedske i otišao u Jerusalim, gde je video Blagodatni oganj. Odatle je otišao u Ameriku, da izobliči tamošnje sataniste koje je poznavao i izmeni im shvatanja. Bog je od tog mladića načinio najboljeg propovednika! Iz Amerike je potom došao na Svetu Goru.
Dobri Bog mu je posve čudno pomogao, zato što mu je od malena učinjena nepravda. Ipak, molite se, jer protiv njega ratuju magovi sa svim demonima. Kada ustaju protiv mene zato što mi dolazi da mu pomognem, koliko se tek više bore protiv njega. Dok mu sveštenik čita egzorcizme, na rukama mu pucaju vene i iz njih teče krv. Tog nesrećnog mladića strašno muče demoni, a ranije, dok se družio sa njima, nisu mu smetali, već su mu pomagali i služili mu. Molite se. Ali i on sam treba da pazi, zato što je u Jevanđelju napisano da nečisti duh kada izađe iz čoveka otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga.[1]
 
Magovi koriste i raznesvetinje
– Starče, ko su vračevi?
– Magovi. Koriste se Davidovim psalmima, imenima Svetih, i tome slično, ali to mešaju sa prizivanjem demona. Odnosno, kao što čitajući Psaltir mi prizivamo pomoć Božiju i primamo božansku blagodat, oni načinom na koji ga upotrebljavaju hule na Boga, odriču božansku blagodat, a demoni im onda čine po volji. Pričali su mi za jednog dečka, kako je otišao kod nekog maga, sa ciljem da postigne nešto što je želeo. Ovaj mu je pročitao nešto iz Psaltira, i dečko je dobio to što je hteo. Ali, posle nekog kraćeg vremena nesrećnik je počeo da se gasi, da se topi. Šta je uradio mag? Uzeo je nešto suvih plodova i počeo da čita 50. psalam. Kada je došao do stiha: Žrtva je Bogu[2], bacio je suve plodove prinoseći žrtvu demonima, ne bi li učinili to što mladić traži. Tako je pomoću Psaltira hulio na Boga.
– Starče, neki od onih koji se bave magijom koriste krst, ikone…
– Da, znam. Iz toga možeš da shvatiš kakva se obmana krije iza svega što oni čine! Tako varaju sirote ljude. Vide ih da koriste sveće, ikone i tome slično, i veruju im. Jedan čovek mi je pričao, kako je u gradu u kome živi neka Turkinja postavila ikonu Presvete Bogorodice na kamen, pa sada taj kamen ona naziva: „Kamen koji pomaže svetu.“ Ne kaže: „Presveta Bogorodica“, nego: „Kamen.“ Hrišćani se zbunjuju, jer vide Bogorodičinu ikonu, pa poneki od njih koji imaju nekakav problem sa zdravljem hitaju na to mesto, sa mišlju da će dobiti pomoć, a posle đavo s njima čini šta hoće. Jer kad Turkinja kaže da kamen pomaže svetu, a ne Bogorodica, tu istog časa dolazi đavo, jer su te reči – prezrenje Bogorodice. Blagodat Božija se udaljava od čoveka i on postaje đavoiman. A Hrišćani trče da ih kamen isceli – kamen i đavolak – i na kraju stradaju, jer kakvu pomoć možeš da dobiješ od đavola? Da imaju malo pameti, pomislili bi: „Kakve veze ima jedna Turkinja, muslimanka, sa ikonom Presvete Bogorodice?“ Čak i da je rekla da je Bogorodica ta koja pomaže, pošto je muslimanka – kakve veze ona ima sa Bogorodicom? A kamoli kada govori da im pomaže kamen. Rekao sam nekome da obavesti o tome Mitropoliju, kako bi preduzeli mere da se ljudi zaštite.
– Starče, ljudi od nas traže amajlije[3].
– Bolje je da im dajete krstiće, kada vam traže amajlije. Nemojte da pravite amajlije, jer ih danas i magovi prave. Spolja stave neku ikonicu ili krst, a unutar nje se nalaze raznovrsne vradžbine. Ljudi ugledaju ikonu ili krst, i tako se prevare. Evo, pre nekoliko dana doneli su mi jednu amajliju od Turčina po imenu Ibrahim, koja je na sebi imala izvezen krst sa gornje strane. Čuo sam i za jednog koji se ne boji Boga, kako zamotava razne ikonice, unutra stavljajući vlasi, parčiće drveta, igle, perlice[4] i tome slično. Kada ga je Crkva izobličila, rekao je: „Ja sam medijum“, jer je medijumima data sloboda, te tako radi šta god hoće. Rekao sam jednom čoveku koji je postradao od njega: „Idi da se ispovediš, jer si pod demonskim uticajem.“ Otišao je i ispovedio se. Posle dolazi kod mene i kaže: „Ne osećam nikakvu razliku.“ „Možda nosiš na sebi nešto od onog varalice?“ upitah ga. „Da“, reče mi, „imam jednu kutijicu, kao malo Jevanđelje.“ Uzeh je, otvorih i nađoh u njoj razne zamotane ikonice. Pošto sam ih odmotao, video sam da su u njima bile neke perle, vlasi, i neka drvca. Uzeo sam to, i čovek se oslobodio. Vidiš kakav je đavo majstor!
Nesrećni ljudi nose neke takve amajlije, tobož da bi im bile od pomoći, a muče se. Trebalo bi to spaliti i zakopati pepeo, ili ga baciti u more, pa otići na ispovest. Jedino tako je moguće osloboditi se. Jednom mi je u keliju došao neki mladić koji je imao mnogo problema, i mučio se telesno i duševno više od četiri godine. Živeo je grešnim životom, a u poslednje vreme se zatvorio u kuću i nije hteo nikoga da vidi. Dva njegova prijatelja koji redovno dolaze na Svetu Goru, nakon mnogo poteškoća ubedili su ga da pođe sa njima na Svetu Goru, nameravajući da ga dovedu kod mene. Na putu od Uranupolisa do Dafnija, svaki put kada bi brod pristao u manastirsku luku, mladić je padao na pod. Njegovi prijatelji su, zajedno sa monasima koji su bili na brodu, pokušavali da ga osveste, govoreći molitvu. Uz mnogo muka stigli su u moju keliju, Nesrećnik mi je otkrio svoje srce, pričao mi o svom životu. Shvatio sam da se muči zbog nekakvog demonskog uticaja. Rekao sam mu da ode da se ispovedi kod tog-i-tog duhovnika, da uradi sve što mu on kaže i da će biti dobro. Mladić je zaista otišao i ispovedio se. Kada je ušao u brod da bi se vratio sa Svete Gore, rekao je svojim prijateljima da mu je duhovnik rekao da baci u more amajliju koju mu je poklonio neki njegov poznanik, ali nije imao snage to da učini. Ma koliko da su ga prijatelji molili da ustane i da baci amajliju u more, on je bio nepomičan kao kip. Nije mogao da se podigne sa sedišta. Tada ga uhvatiše i sa mnogo napora izvedoše napolje na palubu. Uz pomoć prijatelja mladić je uspeo da izvadi amajliju i da je pusti da padne u more, jer nije imao snage da je baci. Odmah je osetio kako mu se ruke oslobađaju a njegovo namučeno telo dobija snagu. Pun života, počeo je od radosti da skače po hodniku i isprobava snagu svojih ruku na gvozdenoj ogradi i na zidovima broda.
 
Oni koji se bave magijom govore i mnoge laži
– Starče, da li magovi imaju neka otkrovenja?
– Imaju otkrovenja od đavola, ali govore i mnoge laži. A vi treba da pazite tamo u gostoprimnici. Morate da kontrolišete situaciju. Gledajte kakvi su to ljudi koji dolaze, jer može se desiti da dolaze i neki koji se bave magijom. To vam deluje čudno? Ovde su na jedno bdenje došla dva čoveka koja se bave magijom. Prilazili su ljudima i govorili im različite stvari. Govorili su i laži – kako imaju veze sa Kandiotisom[5]. Jednoj ženi su rekli: „Na tebe su bacili čini. Doći ćemo kod tebe u kuću da ih skinemo, uz pomoć jednog krsta koji imamo.“ Dolaze na bdenje, govore pomalo i o nekim duhovnim stvarima, pa ti posle ljudi kažu: „Pošto dolaze na bdenje, znači da su verujući“, i otvaraju im srca.
Kako samo obmanjuju ljude lažima koje iznose! Da bi prevarili jednu devojku, rekli su joj: „Otac Pajsije je imao viđenje da ću se ja oženiti tobom; uzmi ovo da nosiš, ali ne ispituj šta je“ – i dadoše joj neki magijski predmet. Ali, na svu sreću, ona to nije nosila. „Znači, tako! Otac Pajsije se time bavi“, reče i požuri da mi napiše pismo, četiri stranice zbijenih slova, koje vrvi od uvreda. I to kakvih uvreda! „Ne mari“, rekoh, „samo ti mene vređaj. Blagodarim za vređanje, samo kada se nisi prevarila da nosiš tu satansku stvar!“
– Starče, da li Vas je ona poznavala?
– Ne, nije. Nisam ni ja poznavao niti tu devojku, niti te ljude.
 
Demonska magijska dejstva
– Starče, šta ste rekli učenicima koji su dolazili danas i ispričali Vam kako su prizivali duhove?
– Šta da im kažem? Prvo sam ih dobro isprašio! To što su uradili je odricanje od vere. Od trenutka kada su prizvali đavola i prihvatili ga, odrekli su se Boga. Zato sam im rekao da se pre svega pokaju, iskreno ispovede, i ubuduće da paze: da odlaze u crkvu, da se pričešćuju s blagoslovom svog duhovnika, kako bi se očistili od greha. Imaju tu olakšavajuću okolnost što su deca, i tome su pristupili kao igri. Da su u pitanju odrasli ljudi, pretrpeli bi ogromnu štetu – đavo bi stekao veliku vlast nad njima. Mada i ovu decu đavo drmusa.
– Šta su oni zapravo radili, Starče?
– Ono što mnogi rade… Stave na sto jednu čašu sa vodom, a oko nje postave slova azbuke – A, B, V… Onda stave prst u vodu i prizivaju duha, to jest đavola. Čaša počinje da kruži, zaustavljajući se kod određenog slova i tako se obrazuju reči. Prizivali su dakle duha, i kad je došao upitali su ga: „Postoji li Bog?“ „Ne postoji“, na to će duh. „A ko si ti?“ upitaše ga. „Satana“, odgovori on. „A da li postoji satana?“ „Postoji!“ Teška budalaština! Bog ne postoji, a satana postoji! Kada su ga ponovo pitali da li postoji Bog, rekao im je: „Da, postoji.“ Jedno „da“, jedno „ne“ – i deca nisu više znala šta da misle. Bog je tako uredio da bi im pomogao. Jedna devojka iz njihovog društva razbila je čašu. Bog je dopustio da je razbije, kako bi se i ostala deca urazumila.
Danas se mnogi, kada žele nekome da nanesu zlo, obraćaju magovima koji koriste voštanu lutku – „vudu“[6]. Za magove je bavljenje time poput igre, hobija.
– Starče, šta oni rade?
– Naprave lutku od voska, pa kada im neko zatraži da naude njegovom neprijatelju, na primer – da mu oštete oči, oni zabadaju jednu iglu u oči lutke izgovarajući ime onoga kome žele da naškode, vršeći pritom još neke magijske radnje. Ako taj čovek živi grešnim životom i ne ispoveda se, zaista ga po očima napada demonska sila. Od bola samo što mu ne ispadnu oči! Ide na ispitivanja, ali lekari ništa ne nalaze.
A kakvo tek zlo nanose vidovnjaci! Nije im dovoljno što dobijau novac od ljudi, već i porodice rasturaju. Dođe, na primer, neko kod vidovnjaka i kaže mu kakav problem ima. „Pazi“, kaže mu taj, „jedna tvoja rođaka – onako malo crnomanjasta, visoka – navela je na tebe neku magiju.“ Onda ovaj počinje da istražuje ko u njegovoj rodbini ima takve osobine. I pronaći će već nekoga ko bar malo odgovara opisu. Kaže: „Aha, to je ona što je navela na mene magiju“, i uz to ga obuzima mržnja prema njoj. A ona, sirota, o tome ništa ne zna – možda mu čak i čini neko dobro – ali onaj je toliko besan na nju, da ne želi ni da je vidi! Potom ponovo odlazi kod vidovnjaka, a on mu kaže: „Sada bi trebalo da vas razrešimo magije, a za to treba nešto da platite.“ „E, pošto ju je pronašao“, misli onaj, „treba da ga nagradim.“ I daje mu novac…
Vidiš šta radi đavo? Stvara sablazni. Jedan dobar čovek, čak i ako nešto tačno zna o nekome, nikada neće reći: „Taj-i-taj ti nanosi zlo“, već će pokušati da mu pomogne. „Pazi“, reći će mu, „ne primaj pomisli. Ispovedi se, i ne plaši se.“ I tako će pomoći i jednom i drugom. Jer čovek koji je naneo neko zlo svom bližnjem, videvši ovoga da se prema njemu ophodi sa dobrotom, zamisliće se u dobrom smislu te reči, i pokajati.
 
Đavo nikada ne može da čini dobro
– Starče, može li mag da isceli nekog bolesnika?
– Mag da isceli bolesnog čoveka! Čoveku koga muči demon mag može pomoći samo tako što će poslati demona u drugog čoveka. Zahvaljujući tome što mag sarađuje sa demonom, on i može da mu kaže: „Izađi iz ovog čoveka, i uđi u tog-i-tog.“ Izagnavši demona iz demonizovanog čoveka, obično ga šalje u nekog od njegovih rođaka ili poznanika, koji su đavolu dali prava nad sobom. Onda čovek koji je bio demonizovan kaže: „Toliko sam se mučio, a onda me je taj-i-taj iscelio“, i tako ga reklamira. A demon na kraju samo kruži među rođacima i poznanicima. Ako je neko, recimo, pogrbljen zbog demonskog uticaja, mag može iz njega da izagna demona i pošalje u drugog čoveka, i grbav čovek će se ispraviti. Ali, ako je neko invalid, pa je zato grbav, mag ne može da ga isceli.
Pričali su mi za jednu ženu da isceljuje bolesnike, koristeći različite sveštene predmete. Kada sam čuo šta radi, bio sam poražen umećem đavola. Ona drži krst i peva razne tropare. Peva, na primer, Bogorodice Djevo, pa kada dođe do reči: Blagosloven je plod utrobe Tvoje, ona pljuje pored krsta, huleći tako na Hrista, zbog čega joj kasnije i pomaže đavolak. Tako ona isceljuje pojedine ljude kojima lekari ne mogu da pomognu, a koji, pod uticajem demona, boluju na primer od melanholije. Isceljuje ih tako što demona koji pritiska čoveka izgoni u nekog drugog, a ovaj se tako oslobađa od tuge. I mnogi je smatraju svetom! Savetuju se sa njom, a ona im malo-pomalo upropašćuje duše i porobljuje ih.
Treba biti veoma oprezan. Od magova treba daleko bežati, kao što se beži od vatre i zmija. Nemojmo da brkamo stvari. Đavo nikada ne može da učini dobro. On može da izleči samo one bolesti koje je on sam i prouzrokovao.
Čuo sam za sledeći slučaj: Jedan mladić se upetljao sa nekim magom, i počeo da se bavi magijom. Kasnije je od toga izvukao štetu – razboleo se, pa su ga smestili u bolnicu. Njegov otac je mesecima trošio novac, jer u to vreme nisu mogli sa sigurnošću da utvrde od čega mladić boluje. Lekari nisu našli ništa. Mladić je došao do užasnog stanja. I šta je onda smislio đavo! Javio se mladiću u obličju svetog Jovana Preteče, koji je pokrovitelj mesta u kome je mladić živeo, i rekao mu: „Isceliću te, ako mi tvoj otac podigne crkvu.“ Kada je mladić o tome ispričao svom ocu, ovaj nesrećnik reče: „Daću sve što imam, samo da mi dete ozdravi“, pa obeća svetom Jovanu da će mu podići crkvu. Đavo tada izađe iz mladića, i on ozdravi. Učinio je… „čudo“! Tada otac reče: „Obećao sam da ću podići crkvu. Treba da ispunim svoj zavet.“ Pošto nije imao nikakvu
ušteđevinu, prodao je sav svoj posed radi izgradnje hrama. Izgubio je čitavo imanje. Deca su mu ostala na ulici. „Ma, pusti to pravoslavlje“, reče on ispunjen gorčinom, i priđe Jehovinim svedocima. Vidiš šta radi đavo? Izgleda da u tom mestu nije do tada bilo Jehovinih svedoka, pa je našao načina kako da ih i tamo dovede.
 
Kada magija deluje
– Starče, da li magija uvek može da deluje?
– Da bi magija imala dejstvo, čovek prethodno treba da da đavolu prava nad sobom. To znači da mu je dao ozbiljan povod, a potom nije pribegao pokajanju i ispovesti. Ako na nekoga ko se ispoveda i lopatom baciš čini, one neće delovati. Jer kada se čovek ispoveda i ima čisto srce, mag nema mogućnosti da sarađuje sa đavolom, da bi tako naštetio čoveku.
Jedanput mi dođe u keliju neki čovek srednjih godina. Čim sam ga ugledao izdaleka, shvatio sam da je pod demonskim uticajem. „Došao sam da mi pomogneš“, reče mi. „Pomoli se za mene, jer već duže vreme imam strašnu glavobolju, a lekari nisu ništa našli.“ „Posednut si demonom“, rekoh mu, „jer si dao prava đavolu.“ „Nisam ništa uradio“, na to će on. „Nisi ništa uradio?“ upitah ga. „A da nisi prevario jednu devojku? E, ona je zbog toga otišla kod maga, pa su naveli na tebe čini. Idi i zatraži oproštaj od devojke, potom se ispovedi, neka ti pročitaju i egzorcizme, i ozdravićeš. A ako ne uvidiš svoju grešku i ne pokaješ se, mogu da se skupe i svi duhovnici ovog sveta da se mole, ali demon neće izaći.“ Kada mi dođu takvi ljudi, sa tolikom bestidnošću, govorim im otvoreno. Treba ih prodrmusati da bi se malo rasvestili.
Neki drugi čovek mi je ispričao kako je njegova žena posednuta demonom. Stalno pravi lom po kući. Ustaje noću, budi ukućane, prevrće sve naglavačke. „Da li se ti ispovedaš?“ upitah ga. „Ne“, kaže mi. „Sigurno ste nečim dali prava đavolu“, na to ću ja. „Nije do svega ovoga došlo tek tako.“ Kasnije sam saznao da je išao kod nekog hodže, koji mu je dao nešto da pokropi time svoju kuću – „za sreću“, da bi mu posao išao dobro – a on tome nije pridavao nikakav značaj. I posle je đavo počeo da mu vršlja po kući.
 
Kako se osloboditi magije
– Starče, kako čovek može da se oslobodi magije ako potpadne pod njen uticaj?
– Pokajanjem i ispovešću. Jer čovek najpre mora da pronađe razlog zbog koga je i mogla na njega da deluje magija, da uvidi svoju grešku, da se pokaje i ispovedi. Koliko mi samo ljudi, izmučenih magijskim uticajem, dolazi ovde u keliju i govori: „Pomoli se za mene da se oslobodim ovog mučenja!“ Oni traže da im pomognem, a nisu ni pokušali da uvide odakle je krenulo zlo, ne bi li se u tome ispravili. Dakle, treba najpre da pronađu svoju krivicu zbog koje su potpali pod uticaj magije, i da se potom pokaju i ispovede, da bi se tim putem prekratile njihove muke.
– Starče, kada čovek koji je pod uticajem magije dođe do takvog stanja da ne može sam sebi da pomogne – da se ispovedi i slično – mogu li drugi da mu pomognu?
– Mogu da pozovu sveštenika u kuću da bi obavio čin jeleosvećenja ili osvećenja vodice. Čoveku koji se nalazi u takvom stanju treba dati da pije osvećenu vodu, ne bi li zlo koliko-toliko odstupilo, kako bi Hristos mogao makar malo da uđe u njega. Jedna majka je tako postupila sa svojim detetom i bilo mu je bolje. Ona mi je ispričala koliko se njen sin mučio zbog delovanja magije. „Neka se ispovedi“, rekoh joj. „Kako da se ispovedi, Oče, kad se nalazi u takvom stanju?“, odgovori ona. „Onda“, rekoh, „zamoli svog duhovnika da vam dođe u kuću i osveti vodicu, a onda daj sinu da pije od te svete vode. Samo, hoće li on hteti da je pije?“ „Hoće“, reče ona. „E, onda kreni od toga, od osvećene vode, a kasnije se potrudi da sin porazgovara sa sveštenikom. Ako se ispovedi, odgurnuće đavola daleko od sebe.“ I zaista, žena me je poslušala i njenom sinu je bilo bolje. Posle nekog vremena on je mogao i da se ispovedi, i tako je ozdravio.
A evo šta je uradila jedna druga, sirota žena. Njen muž se upetljao sa nekim magovima, i ni krst više nije hteo da nosi. U želji da mu koliko-toliko pomogne, ušila je jedan krstić u okovratnik njegovog sakoa. Jednom prilikom kada je on pošao da pređe preko nekog mosta do druge obale reke, istog trena kada je zakoračio na most začuo je nekakav glas kako mu govori: „Taso, Taso, skini taj sako da bismo zajedno prešli preko mosta!“ Srećom, bilo je hladno, pa on reče: „Kako da ga skinem? Smrznuću se!“ „Ma, skini ga ti samo, skini ga, da bismo i mi mogli da pređemo most“, začu on kako mu isti glas govori. Vidi ti tog đavola! Hteo je da ga baci u reku sa mosta, ali nije mogao jer je ovaj na sebi imao krstić. I tako, na kraju ga je samo odbacio malo dalje odatle. Rođaci su ga čitavu noć tražili, i konačno su našli sirotog čoveka kako leži na mostu. A da nije bilo hladno, on bi skinuo sako i đavo bi ga utopio u reku. Sačuvao ga je krst koji je bio u okovratniku. Njegova sirota žena je bila verujuća. Da nije imala vere, zar bi učinila tako nešto?
 
Saradnja magova i demona
– Starče, zar jedan čovek svetog života ne može da izobliči maga, ili da ga urazumi?
– Kako da ga urazumi? Kada čoveku koji nema straha Božijeg kažeš da pazi jer ne ide dobrim putem, on i dalje ostaje uporan u tom svom, koliko to više važi za maga koji sarađuje sa đavolom. Šta sa njime da radiš? Ako mu i kažeš neke stvari, on će se i dalje držati đavola. Ništa ne vredi. Jedino kada u prisustvu maga počneš da tvoriš molitvu, demon se u trenutku smućuje i mag ne može da izvede svoje vradžbine.
Jedan čovek je imao nekakav problem, i neki mag koji je inače bio velika varalica, došao mu je u kuću da mu „pomogne.“ Onaj je tvorio molitvu. Siroti čovek, bio je prost. nije znao da je to mag, pa je prizivao Boga u pomoć. I da vidite kako je Bog uredio da ipak shvati sa kim ima posla! Demoni su stali da tuku maga, a ovaj je počeo da traži pomoć od onoga kome je on došao da reši problem!
– Starče, taj čovek je video demone?
– Ne, nije ih video. Video je samo ovu scenu: Mag zapomaže: „Upomoć!“, pada, prevrće se po podu, držeći se pritom za glavu ne bi li je zaštitio od udaraca. Zato, nemojte misliti da magovi uvek dobro prolaze i da im demoni uvek čine po volji. Demonima je dovoljno što se mag jedanput odrekao Hrista. U početku se magovi dogovaraju sa demonima da im pomažu, i oni se zaista nekoliko godina pokoravaju njihovim zapovestima. Ali posle nekog vremena demoni im kažu: „Sada ćemo se malo sa vama pozabaviti!“ Naročito kada magovi ne uspevaju da čine ono što žele demoni, znate li kako prolaze?
Sećam se, jednom sam tako sedeći ispred kelije razgovarao sa nekim mladim magom sa Tibeta. On iznenada ustade, uhvati me za ruku i zavrnu iza leđa. „Neka dođe sad Hadži-efendija da te oslobodi“[7], reče. ,,’Ajde, bre đavole, briši odavde“, uzvratih mu i sruših ga na zemlju. Zar da slušam kako huli na Svetitelja? On potom jurnu na mene da me udari nogom, ali nije uspeo – noga mu se ukočila kod mojih usta. Bog me je sačuvao. Ostavio sam ga i ušao u keliju. Posle nekog vremena ugledah ga kako dolazi odande, pun trnja. „Satana me je kaznio“, reče on, „jer nije uspeo da te pobedi. Strovalio me je u trnov žbun.“
Crne sile tame su nemoćne. Ljudi ih sami čine moćnim svojim udaljavanjem od Boga, jer time daju đavolu prava nad sobom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt. 12, 45.
  2. Ps. 50, 17.
  3. Pod pojmom filaxto (zaštitni predmet, amajlija), Starac podrazumeva komadić tkanine sašiven u obliku jastučića u koji se ušivaju različite svetinje, a koje vernici nose uz sebe kao zaštitu od zlih sila.
  4. Prema 61. kanonu šestog vaseljenskog sabora, iz Crkve treba izopštiti magove koji prave amajlije u koje stavljaju demonske simvole ili razne zastrašujuće predmete (vlasi kose, kosti zmije ili slepog miša…).
  5. Avgustin Kandiotis – mitropolit Florine od 1967. do 1999. godine. Ime ovog revnosnog Arhipastira, autora mnogih duhovnih knjiga i vatrenog propovednika, poznato je širom Grčke.
  6. Vrsta magije koja se upražnjava po ugledu na religijski kult Haitija i Južne Amerike. Izraz potiče od reči „vodun“ što znači: božanstvo ili duh.
  7. Misli se na svetog Arsenija Kapadokijskog.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *