NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE

POUKE

 

POUKE
 
ČETVRTA GLAVA
Svest o našoj grešnosti dotiče se Boga
 
Priznanje svojih grešaka
Starče, ava Isak kaže da u molitvi treba da se osećamo poput deteta.
– Da, treba da se osećaš poput deteta, i to neposlušnog. Treba da priznaš da sekiraš svog Oca i da plačeš zbog toga. Tada ćeš osetiti božansko milovanje. Ne govori: „Bog treba da me voli i da mi prašta kada zabrljam, zato što sam ja dete.“
– Starče, uznemirila sam se kada sam kod svetog Grigorija Niskog pročitala da treba da dostignemo bestrašće[1] da bismo Boga nazivali Ocem. U suprotnom, to bi bilo drskost i poruga.
– Blagoslovena, ne sekiraj se. Svetitelj je to napisao za one koji žive nemarno i grešno. A kada čovek greši, a pritom oseća težinu svoje krivice, tada može Boga da naziva Ocem.
– Starče, osećam da moj odnos prema Bogu nije kako treba, i to me boli.
– U trenutku kada osetiš da nešto kod tebe nije kako treba, pa u smirenju kažeš: „Sagreših, Bože moj“, Bog ti oprašta, pomaže ti i daje ti blagodat. Ako te smrt zatekne u takvom stanju, bićeš spasena. Jer ne kažeš prosto da u tebi nešto nije kako treba, pa ostaješ na tom krivom putu, već se boriš. Nisi, ne daj Bože, u demonizovanom stanju. Manje-više sve sestre ovde u manastiru, uz pomoć Božiju, žive u pokajanju. Uostalom, da znaš i to da čovek koji se trudi da živi duhovno, pošto oseti da je u lošem duhovnom stanju, prima božansku blagodat, jer je za njega i samo to osećanje grešnosti poput duhovnog umivanja.
Kada mi neko sa bolom kaže: „Ja sam takav-i-takav“, ja se radujem, jer čim čovek priznaje svoje greške, oslobodiće ih se. Jednom prilikom naiđoh na nekog čoveka koji je živeo u jednoj keliji zajedno sa mačkama i psima. Ni vatru nije ložio, jer se bojao da ne zapali keliju. Bio je potpuno napušten od svih! To me je zabolelo, bilo mi ga je žao, ali on mi reče: „More, kaluđeru, nemoj ti mene da žališ; ja treba da se mučim. Kad bi samo znao šta sam ja sve učinio, ne bi ti bilo žao. Za mene je i ovo gde živim – i suviše dobro.“ Pa zar Bog da ne ustroji spasenje takvog čoveka, ma šta da je on nekada počinio? A sada[2] kada sam bio u bolnici, prišla mi je jedna žena čije su ruke bile potpuno izbušene od transfuzije krvi! Bila je potpuno propala! Nisu mogli da joj nađu vene. Rekla mi je: „U meni nema ničeg dobrog. Možda se Bog zbog ovog smiluje na mene, pa me uvede u Raj! Imam taj-i-taj porok, takav-i-takav nedostatak…“ I onda je navela čitavo brdo raznih svojih nedostataka. Kako je tanano delo ona obavljala na svojoj duši! Nisam video još nekog u takvom stanju!
– Starče, čula sam da je neko rekao: „Imam pomisao da će Hristos biti popustljiv prema ljudima kada im bude sudio.“ Da li je ova pomisao ispravna?
– Ako je čovek veoma smiren, ako priznaje svoje greške, ako duboko oseća svoju krivicu i pati zbog toga, tada će Hristos biti snishodljiv prema njemu i oprostiće mu. Reći će mu: „Dete moje, prestani da misliš o tome; to je sve prošlo.“ Ali veoma je opasno ako čovek ne oseća svoju krivicu, a uspokojava se pomišlju da će Hristos biti snishodljiv i milostiv prema njemu. Odnosno, Hristos će možda da nagradi grešnike?
Dobro samopoznanje dotiče se Boga, pa nam On daje božansku pomoć i rajsku radost. Da možemo da dobijemo pomoć i bez samopoznanja, Bog ga od nas ne bi ni tražio.
– Starče, rekoste – „dobro samopoznanje.“ Da li to znači da postoji i loše samopoznanje?
– Da, čovek može i pogrešno da vidi sebe, da se samoopravdava i uspokojava svoju pomisao. Zato, kada kažem da kod nekog čoveka postoji poznanje sopstvenih grešaka, mislim na to da on isto tako ulaže makar i mali trud za svoje ispravljanje. Na primer, ja ti dugujem petsto hiljada drahmi. Susrevši se sa tobom, kažem ti: „E, dužan sam ti petsto hiljada drahmi“, ali se pritom ne opterećujem problemom vraćanja duga; prosto primećujem da sam dužan. Posle nekog vremena, ja se ponovo setim toga, pa ti kažem: „Da, da, imam i jedan dug.“ Ali to ne znači i spoznaju duga. Kada čovek zaista spozna da ima neki dug, on ne spava; traži načina da se razduži. I tada, kada čovek kaže nekome: „Dužan sam“, i ovaj će, po načinu na koji je to rečeno, osetiti da se njegov bližnji zaista bavi tim problemom.
 
Svest o svojoj grešnosti i napredak u borbi
– Starče, kada čovek ne napreduje u borbi, da li je ispravno da kaže sebi: „Kakav jesi, takav ćeš i ostati. Ništa bolje od tebe nije ni moglo da se očekuje“?
– Suočavajući se na taj način sa svojim stanjem, čovek može da padne u prelest. Može da dođe do toga da kaže: „Oni kojima je suđeno da stignu u Raj – stići će. Dakle, zašto bih se onda ja trudio?“ Zar su se svetitelji posvetili bez borbe? A on očekuje da se ispravi, da se oslobodi od strasti, iako se ne bori. Postupa poput onog starca koji je poželeo dudinje, pa je otvorenih usta stao ispod drveta duda, čekajući ne bi li mu neka dudinja upala u usta.
– Starče, kako da znam da li napredujem u duhovnom životu?
– Imaš li svest o svojoj grešnosti, imaćeš i napretka u duhovnom životu. Koliko većim budeš videla svoje grehe, toliko ćeš steći veću svest o svojoj grešnosti, pa ćeš toliko i napredovati.
– A može li, Starče, neko da spozna svoje grehe, ali da ne napreduje?
– Kada čovek spozna svoje grehe, ali i nevoljno ponovo pada, to znači da u njemu postoji gordost ili težnja ka gordosti, pa mu zato Bog i ne pomaže u napredovanju.
Spoznaja svojih grehova nosi u sebi veliku silu; to je velika stvar. Posle toga čovek počinje da prezire samog sebe, da se smirava, da sve ono što je dobro pripisuje Božijem čovekoljublju i dobroti, i da oseća veliku blagodarnost. Zbog toga Bog više voli grešnike koji su svesni koliko su grešni, koji se kaju i žive u smirenju, nego one koji se mnogo podvizavaju ali nisu svesni koliko su grešni, pa i ne žive u pokajanju.
 
Smireno ištimo milost Božiju za naše ispravljenje
– Starče, kada sveti Oci kažu da je pokajanje u tome da čovek odluči da ne ponavlja više pređašnje grehe, i da žali zbog njih, da li to znači da neprestano treba da ih se seća?
– Ne, ne treba se sećati svakog greha posebno, ali čovek treba uvek da bude svestan svoje grešnosti. Jedno vreme on treba da drži na umu neki konkretan propust, i posle da u smirenju traži milost Božiju, pa ako u njemu nema gordosti – Bog će mu pomoći. Tim više preosetljiv čovek, koji se pokajanjem i ispovešću doveo u red, treba da zaboravi pređašnje grehe. Jer đavo može da ga podseća na stare grehe i da ga smućuje pomislima, kako bi mu oduzimao vreme i odvraćao ga od molitve. Ali ako čovek nije preosetljiv i primeti da se u njemu rađa gordost, tada je dobro da se podseti svojih grehova, kako bi se smirio.
– Starče, a može li čovek da bude svestan svojih grehova, ali da se ne kaje?
– Da, ukoliko u njemu nema smirenja. Kada se u pokajanje umeša egoizam, čovek stalno razmišlja: „Kako sam mogao to da uradim? Kako su to videli drugi? Šta li će sad o meni da misle“, i time se muči. To – „Kako sam mogao ponovo to da učinim“, „Kako sam mogao dotle da dođem“, ima u sebi egoizma. To nije pokajanje. Treba da shvati da je pogrešio i da smireno traži milost Božiju, govoreći: „Bože moj, pogrešio sam, oprosti mi. Eto kakav sam ja nitkov. Sažali se na mene. Ako mi Ti ne pomogneš, mogu da postanem samo još gori; bolji – ne mogu. Sam ne mogu da se ispravim“, i da se potrudi da taj greh više ne ponovi. Mnogi ljudi koji su sagrešili, i osetili bol – ne zato što su pali u očima drugih, već zato što su svojim grehom povredili Boga – osvećuju se.
Kada neko ko živi svetskim životom preseče svoje veze sa svetskim duhom, i protiv svoje volje biće često privučen njime. Ali ne treba zbog toga da bude razočaran. Mislim da je u tom slučaju uspeh već to što je u čoveku počeo da se budi nemir po Bogu, koji izobličava dušu za grehe koje je učinila, kao i za ono dobro koje je trebalo da učini, a nije. Malo-pomalo nastupa borba, čovek se nehotice smirava i očajava dobrim očajanjem, jer očajava zbog svoga „ja.“ Tada on sve pripisuje blagodati Božijoj i zaista veruje onome što je Gospod rekao: Bez mene ne možete činiti ništa.[3] Ako nastavi da se bori zdušno, uz veliko smirenje, uzdajući se u svemoć Božiju, Dobri Bog će ga pomilovati.
 
Tuga zbog naših sagrešenja
– Starče, kako čovek da pomogne sebi da ne ponovi isti prestup?
– Ako ga učinjeni prestup zaista boli, neće ga ponoviti. Da bi se čovek ispravio, u njemu treba da postoji unutrašnja skrušenost i iskreno pokajanje. Zato sveti Marko Podvižnik kaže: Onaj ko padne u neki Greh i ne pokaje se srazmerno veličini prestupa, opet će lako pasti u istu zamku.[4] Odnosno, za manji prestup, potrebno je i manje pokajanje, a za veći prestup – veće pokajanje. Kada čovek ne mari za veličinu svog pada i ne tuguje srazmerno veličini prestupa, tada lako pada u isti ili veći greh.
– A kako možemo da znamo da ne tugujemo srazmerno veličini prestupa?
– Potvrda za to je ako ponovo padate u isti greh. Osim toga, prateći sebe nemojte se baviti samo duhovnom dijagnostikom. Vi vršite mikrobiološka ispitivanja, nalazite svoj duhovni mikrob, posmatrate ga, pa kažete: „Treba da ga ubijem“, ali ne otpočinjete sa terapijom. U redu, uverili ste se da bolujete od određene bolesti. Odmah treba da gledate kako da se izlečite od nje. Kakvu korist ćete steći ako neprestano obavljate razne analize, a pritom se ne trudite da se ispravite? Kažete: „Imam ovu strast, imam onu strast“, ali te strasti vi ne odsecate i ostajete u istim žalopojkama. Tako samo rasipate svoje snage i sebe uzalud rastačete. Rastačete svoj um, rastačete i svoje srce. Postajete bolesni od rastrojstva, a posle ništa više ne možete da radite. Kasnije, pošto ozdravite, ponovo počinjete: „I zašto sam se tada razbolela, i kako sam se razbolela…?“ Ne kažem da ne treba da pratite sebe, da puštate svoje propuste da prolaze neprimećeno, ali, bre dete moje, pa i zabrinutost zbog propusta ima svoje granice! Ne treba biti ravnodušan, ali ne treba ni stalno jadikovati nad sobom! Učinila si nešto što nije u redu? Zamislila si se nad tim? Uvidela si grešku? Shvatila si? Ispovedila si se? Idi dalje; ne zadržavaj se. Taj propust zadrži samo u svom umu, ne bi li u prilici kada ti se pruži povod da učiniš isto, bila pažljivija. Žalost zbog naših pogreški je besmislena, ako se već ne trudimo da ih ispravimo. To je isto kao da stalno plačemo zbog nekog bolesnika, a pritom se ne trudimo da mu pomognemo da ozdravi.
– Starče, a da li ne treba da tugujem kada zasluženo stradam zbog nekog svog prestupa?
– Ne, treba da tuguješ, ali ta tuga treba da bude odgovarajuća, srazmerna tvom propustu. Ako ne osećaš bol zbog onoga što si učinila, bićeš „trala-la“ i ponovo ćeš napraviti istu grešku; nećeš se ispraviti. Ali ako tvoja pokajnička tuga prelazi u očajanje, to znači da tuguješ više nego što treba. U takvim situacijama potrebno je da malo obodriš samu sebe i da se prema učinjenom prestupu odnosiš pomalo ravnodušno.
 
Samoukorevanje, a ne očajanje
– Starče, zar je lako na samom početku duhovnog života duboko osetiti svoju ogrehovljenost?
– Po svojoj ljubavi, Bog ne očekuje da na početku duhovnog života osetimo svoju ogrehovljenost, kako ne bismo pokleknuli pod tolikim teretom. Postoje revnosne i osetljive duše koje ne mogu da ponesu suočenje sa samim sobom, pa bi pretrpele štetu. Bog nam zaslepi oči, pa tako ne vidimo sve naše grehe. Na primer, možemo na rukavu da imamo ptičiji izmet, a da mislimo da je to – cveće. Napredujući u borbi, malo-pomalo Bog ustrojava tako da počinjemo da uviđamo svoje propuste, a daje nam i snage da se borimo, kako bismo se ispravili. Kada nema iskustva, sitan rad na duši šteti. To se isto dešava i sa svešću o Božijim dobročinstvima. Kada bi čovek na početku svog duhovnog života sagledao Božija dobročinstva, oboleo bi od duhovnog krvarenja. Jer sagledavši Božija dobročinstva i osetivši svoju neblagodarnost, on bi se mučio, iskopneo bi.
– Starče, ja ne vidim svoje propuste i srce mi je kao kamen.
– Ponekad Bog ustrojava tako da mi ne vidimo svoje propuste i da nam srce bude kao kamen, jer đavo može da nas baci u beznađe. Čovek treba da se seća svojih grehova sa rasuđivanjem. Pokajanje koje u sebi nosi napetost i očajanje – nije od Boga. Tu je đavo umešao prste. Čovek treba da bude obazriv, jer đavo može da ga uhvati zdesna, sa strane pokajanja, i da ga baci nalevo – u tugu i očajanje, kako bi ga slomio duševno i telesno i tako ga učinio beskorisnim. Unosi jednu drugačiju skrušenost, skrušenost sa napetošću, ne bi li takvom skrušenošću slomio čoveka. Đavo može, na primer, da mu kaže: „Mnogo si grešan; nema ništa od tvog spasenja!“ Tobož je zabrinut za čovekovu dušu, a unosi u nju napetost i očajanje! E, neću da pustim đavola da radi šta hoće. Kada ti đavo kaže: „Ti si grešnica“, reci mu: „Šta tebe briga za mene? Reći ću da sam grešnica kada to ja hoću, a ne onda kada to ti hoćeš.“
– Starče, zbog čega uninije često posećuje dušu?
– Uninije i težina u duši obično potiču od griže savesti, zbog preosetljivosti. U tom slučaju čovek treba da se ispovedi, kako bi mogao da dobije pomoć od duhovnika. Jer preosetljivom čoveku, neprijatelj đavo može i mali greh koji je učinio da preuveliča, da mu ga prikaže pod mikroskopom, kako bi ga bacio u beznađe i učinio beskorisnim. Primera radi, može da mu kaže da je navodno veoma ožalostio svoje bližnje, da im je na teretu i tome slično, i tako ga nasekira više nego što to on može da podnese. Ako se đavo već toliko brine za naše duše, zašto ne iskušava savest nekog neosetljivog čoveka? Ali zato on neosetljivom čoveku i veliki greh predstavlja beznačajnim, kako ne bi postao osetljiv.
Čovek treba da zna sebe onakvim kakav on zaista jeste, a ne onakvim kakvim ga neprijatelj đavo predstavlja, jer se đavo brine samo za to kako da nam učini neko zlo. Čovek nikada ne treba da očajava; dovoljno je da se pokaje, jer su njegovi gresi manji od đavolovih a ima i neku olakšicu u tome što je stvoren od zemlje, i iz nepažnje se okliznuo i isprljao.
Da bi naša duhovna borba bila pravilna, treba da okrećemo točak svoje duhovne mašine u suprotnom smeru od onog u kome ga okreće đavo. Ako nam kaže da smo neko i nešto, treba da se samoukorevamo. A ako nam kaže da smo niko i ništa, recimo: „Pomilovaće me Bog.“ Ako se čovek drži tako jednostavno, sa poverenjem i nadom u Boga, pokajanje i smirenje ulaze u njegov život, i on se uspinje na duhovne visine.
– Dakle, Starče, samoukorevanje ne pomaže u duhovnom životu?
– Pomaže, ali je tu potrebno rasuđivanje. Na primer, čovek može da kaže sebi: „Baš si glup.“ A to treba da kaže sa smirenjem, kako bi ismejao đavola, ali i odvažno, a ne jadikujući. Samoukorevanje, a ne očajanje.
Znak duhovne zrelosti je kad čovek veruje da ništa ne čini, kad je – u dobrom smislu te reči – razočaran u sebe, u svoje „ja“; kada oseća da, ma šta činio, on ipak samo niže nulu za nulom, a pritom nastavlja svoju duhovnu borbu uzdajući se u Boga. Tada će se Dobri Bog, videći nule od njegovih dobrih namera, sažaliti na njega i pridodati jedinicu na početak niza; tako će njegove nule dobiti vrednost, a on će se duhovno obogatiti. U stanju smirenog razočarenja sobom krije se dobro duhovno stanje.
 
Duhovni rad sa lupom
– Starče, kako čovek može uvek sebe da smatra grešnikom?
– Ako pažljivo ispituje samoga sebe. Koliko čovek pažljivije sebe ispituje, toliko vidi sebe kao većeg grešnika. A kako time da se bavi neko ko ima mnogo briga?
– Bilo bi dobro da tokom dana neko vreme izdvoji za Isusovu molitvu a da ima i neko vreme za razmišljanje. Vidite, trgovac svake večeri broji novac. Jer ako ne vodi računa o zaradi i dugovanju, propašće i završiće u zatvoru.
– Starče, neki ljudi ne znaju šta da kažu na ispovesti.
– To znači da ne delaju tanano duhovno delo na sebi. Ako ne delamo fino duhovno delo, i grubi propusti će nam promaći. Treba da očistimo oči svoje duše. Slepac ne vidi ništa. Ko ima jedno oko – e, taj već vidi. Ali mnogo bolje vidi onaj ko ima oba oka zdrava. A kad bi imao još teleskop i mikroskop, takav čovek bi video vrlo jasno i ono što je daleko i ono što je sasvim blizu. Na primer, jednu duborezanu ikonu mogu da završim za tri sata. Ali ako je ostavim nekoliko dana, pa je ponovo uzmem, naći ću na njoj prilično nedostataka. Jednu istu ikonu mogu da radim i nedelju dana, i jedan mesec, i dve godine. A ako hoću, mogu da radim na njoj i pet godina. Ali u tom slučaju trebalo bi da radim sa lupom. Hoću da kažem da duhovno delanje nema kraja. Što više čovek napreduje duhovno, to mu se oči duše sve više čiste, te on počinje da vidi i svoje grehe sve većim i većim. Tako se čovek smirava, i dolazi blagodat Božija. Svetitelji koji su govorili: „Ja sam bedni grešnik“, verovali su u to što su govorili, jer su im se duševne oči pretvorile u „mikroskope.“ Koliko su više napredovali, toliko su jače „mikroskope“ zadobijali, a sebe su videli sve većim grešnicima. Eto, ja mogu sad da pogledam svoju ruku golim očima i da mi se ona učini lepom. Ali ako je pogledam kroz lupu, videću na njoj dlačice, koje se sad jedva primećuju, kao neku šumu kiparisa! „Bre, dete moje, šta sam to ja? Divljak?“ upitaću se. Delajući ovakvo duhovno delo, prezrećete svog starog čoveka.
Naš stari čovek je jedan zli zakupac u nama. Da bi otišao, treba da mu razrušimo kuću i da započnemo sa zidanjem novog zdanja, novog čoveka.
 


 
NAPOMENE:

  1. U svetootačkoj terminologiji ova reč označava ono blaženo stanje u kome nakon višegodišnjih podviga prestaju da deluju strasti, a čovek, blagodaću Božijom, dostiže meru rasta punoće Hristove (Ef. 4,13).
  2. Godine 1994.
  3. Jn.15, 5.
  4. „Dobrotoljublje“ I tom, Manastir Hilandar, 1996, str 404.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *