POUKE

 

POUKE
 
TREĆA GLAVA
Praćenje sebe i samopoznanje
 
Ispitivanje sebe
U vojsci, u jedinici radio-veze, imali smo mrežu radio-praćenja i tabelu za raspoznavanje. Pratili smo i saznavali koja je stanica strana a koja naša, jer su se ponekad u naše stanice mešale strane. Tako i čovek treba da prati svoje pomisli i svoje postupke, kako bi video da li su oni saglasni sa jevanđelskim zapovestima. Tako će uloviti svoje greške i započeti borbu za njihovo ispravljenje. Jer čovek ne može da uznapreduje u duhovnom životu ako dopušta da mu greške prolaze neprimećeno ili ako ne želi da se malo zamisli nad svojim prestupima, kada mu neko skreće pažnju na njih.
Ispitivanje sebe korisnije je od svakog drugog ispitivanja. Neko može da prouči mnogo knjiga, ali ako pritom ne prati sebe, sve pročitano biće mu uzalud. A čovek koji prati sebe, a uz to i malo proučava knjige, steći će veliku korist. Tada njegovo ponašanje postaje istančano u svakoj situaciji. U suprotnom, on čini grube greške, a to uopšte ne shvata. Primetio sam nešto, tamo u svojoj keliji: ljudi me vide kako sa drugog kraja porte prenosim panjeve[1] kako bi oni seli, a kada ustanu i krenu, ne razmišljaju ko će te panjeve da vrati na mesto. Ili vide da nosim jedan panj, i da nema drugog na koji bi seli, ali čekaju da im ga ja donesem! Kad bi samo malo razmislili, rekli bi: „Dobro, nas je ovde petoro-šestoro ljudi; zar on sam da donosi tolike panjeve sa drugog kraja porte“, i za tren oka pošli bi da ih sami donesu.
– Starče, jedna mlađa sestra me je pitala: „A kada je Starac bio monah početnik, on nije doživljavao padove u svojoj borbi? Nisu mu ponekad nailazile pomisli sleva? Nije padao u osude?“
– Kada bi mi se nešto tako dešavalo u borbi ili kada bi me ružili, ja ništa od toga nisam „oslobađao od poreza.“
– Šta to znači „oslobađati od poreza“?
– To znači da se čovek ravnodušno postavlja prema greškama koje učini; da se ne bori; da ih doživljava „od spolja.“ Kao što stvrdnuta zemlja ne propušta vodu kada padne kiša, tako se dešava i u ovom slučaju: njiva srca takvog čoveka postaje tvrda od ravnodušnosti, pa tako ma šta da mu kažu i ma šta da mu se desi, njega ništa ne može da se dotakne, ne bi li osetio svoju krivicu i pokajao se. Kada bi mi neko rekao da sam, primera radi, licemer, ja nisam govorio: „Sram ga bilo, kako je tako nešto mogao da kaže!“, već sam se trudio da nađem uzrok koji ga je pobudio da kaže to o meni. Mislio sam: „Nešto se dogodilo; nije on kriv. Bio sam nepažljiv, dao sam neki povod, i on je pogrešno shvatio moje ponašanje. Nemoguće da je to rekao iz čista mira. Da sam pazio i da sam postupao blagorazumno, ne bi došlo do nesporazuma. Naneo sam štetu bližnjem i za to ću odgovarati pred Bogom“, i trudio sam se da smesta nađem gde sam pogrešio i da se ispravim. Dakle, nisam ispitivao zašto je on to rekao: iz ljubomore, iz zavisti ili je nešto čuo od nekoga pa je to drugačije razumeo. To me nije zanimalo. Pa i sada, u svakoj situaciji ja tako postupam. Ako mi neko, na primer, nešto zameri, ja ne mogu da spavam. I ako je tako kao što je on rekao, sekiram se i gledam da se ispravim. A i ako nije tako, opet se sekiram, jer smatram da sam ipak ja pogrešio u nečemu; bio sam nepažljiv i sablaznio sam brata. Ne tovarim breme na tuđa leđa; brinem o tome kako će Bog suditi moje postupke, a ne kako će na njih gledati ljudi.
Ako čovek na taj način ne pristupa stvarima, ni od čega neće steći korist. Zato često ljudi umeju da kažu za nekoga: „Izgubio je kontrolu nad sobom.“ Znate li kada čovek gubi kontrolu nad sobom? Kada ne prati sebe. Ako čovek pati od neke bolesti u glavi, pa zbog toga ne može da se kontroliše, on ima opravdanje. Ali zato nikakvo opravdanje nema onaj kome je sa glavom sve u redu, a ne kontroliše svoje postupke, jer ne prati sebe.
 
Iskustvo koje stičemo od svojih padova
Kada „kopate po sebi“, veoma pomaže da ponekad sagledate svoj život po redu, od detinjstva, kako biste videle gde ste se nalazile, gde se nalazite i gde treba da se nađete. Ako ne uporedite prošlost i budućnost, nećete shvatiti da, iako se možda i nalazite u nekom manje-više dobrom stanju, ipak niste tamo gde biste trebale da budete, i da time žalostite Boga. Kada je čovek mlad i nalazi se u nekom ne baš dobrom duhovnom stanju, on još i ima neko opravdanje. Ali kada odraste i ostane u istom stanju, ili se samo neznatno popravi – nema nikakvog opravdanja.
Kako prolaze godine, tako čovek duhovno sazreva. A ako još i na dobro iskoristi iskustvo koje je stekao, napredovaće čvršće i smirenije. Često usponi i padovi koji se smenjuju u duhovnoj borbi, pomažu čoveku da sigurno i postojano pređe svoj put naviše.
Kada malo dete počne da hoda, razumljivo je da će ponekad i da se stropošta sa stepenica, da udari glavom o gelender, da se popne na stolicu i da padne. Mališan ne shvata da će se stumbati ako se penje na stolicu i nogicom nagazi na ivicu. Ali kako odrasta, on stiče iskustvo, sazreva i počinje da pazi. Razmišlja: „Prošli put penjao sam se na stolicu i nagazio na ivicu, pa sam pao. Zato sada neću da se penjem.“ Isto tako je i u našoj duhovnoj borbi: kada sve što nam se dešava ispratimo sa pažnjom i iskoristimo na dobro – stičemo iskustvo koje će nam mnogo pomoći, samo ako ga upotrebimo.
Sećam se, u mom domu u Konici, imali smo šest kobila: bilo je tu mladih i starih kobila. Jednog dana, prelazeći preko nekog mostića napravljenog od debala drva i dasaka, pošto jedno trulo deblo beše propalo, noga najmlađe, četvorogodišnje kobile zaglavila se među deblima. Pa iako sam posle toga napravio veći most i stavio jača debla, kad sam prolazio tuda sa kobilama, ona kobila se uznemirila, zatresla glavom gore-dole, pokidala ular i u jednom mahu pobegla na drugu stranu. Pa kad je jedna četvorogodišnja kobila, koja je ipak samo – kobila, iskoristila iskustvo koje je stekla kako ne bi ponovo zaglavila nogu na mostu, koliko bi više čovek trebalo da koristi iskustvo koje stiče u svojim padovima!
 
Ograničimo neprijatelja i zadajmo mu udarac
– Starče, ja nisam zavolela smirenje, požrtvovanost, prihvatanje nepravdi…
– Nije tačno to što kažeš. Ja ne brinem, jer vidim da je u tebe ušao onaj „dobar nemir“. Brzo ćeš se osloboditi strasti, jer si počela da „loviš“ samu sebe. A to pomaže više od bilo koje druge borbe. Onaj ko „lovi“ sebe oslobađa se svog starog čoveka i izlazi na pravi duhovni put. Naš stari čovek potkrada ono što uradi naš novi čovek. A kada naučimo da lovimo tog svog starog čoveka, lovićemo i sve druge kradljivce koji nam kradu ona dobra koja nam daje Bog. Na taj način nama ostaje duhovno bogatstvo.
– Starče, da li pomaže to što mnogo tugujem zbog nekog svog greha, na primer – zato što sam grubo razgovarala sa sestrom?
– Pomaže, ali treba da paziš da i u tome ne pređeš određene granice. Tuguj, ali se pored toga i raduj, jer ti je data mogućnost da tvoja bolest izađe na videlo i da je izlečiš. Pomisli: „Da bih mogla da kažem nešto tako grubo i da se ponašam kako sam se ponašala, u meni mora da postoji neka strast. Ovim mi je data prilika da ta strast izađe na površinu, kako bih je primetila i ispravila se.“ Razume se, treba i sestru da zamoliš za oproštaj. Tvoj pad pomoći će ti da upoznaš samu sebe. Sve izlazi na videlo i tako se lagano duša obrađuje. Vidiš, i lekari ponekad daju bolesnicima razne supstance, kako bi otkrili simptome njihovih bolesti i postavili dobru dijagnozu. Oni, na primer, bolesniku daju šećer, a posle mu ispituju krv kako bi utvrdili da li mu je porastao šećer. U duhovnoj borbi treba da označimo slaba mesta svog karaktera, svoje nedostatke, a posle da se trudimo da udaramo po njima. I kada za vreme rata izviđamo neku oblast, mi obeležavamo tačke gde se nalazi neprijatelj ili sa kojih strana može da nas napadne, pa onda sa naročitom pažnjom motrimo na njih. Jer kada tačno znaš gde se nalazi neprijatelj, možeš sa sigurnošću da se krećeš. Staviš mapu ispred sebe i kažeš: „Neprijatelj je tu-i-tu. Mi treba da ga preduhitrimo i da zauzmemo ovu-i-ovu tačku. Ovde ćemo tražiti pojačanje, a za tamo je potrebno takvo-i-takvo naoružanje…“ Dakle, možeš da sastaviš neki plan. Ali da bi saznao gde se nalazi neprijatelj, treba da brineš o tome i da ispituješ stvari; ne smeš da dremaš.
– Starče, da li je bolje kada čovek sam uviđa svoje nedostatke, ili kada mu na njih neko drugi skreće pažnju?
– Dobro je kada čovek sam uviđa svoje nedostatke, ali ne treba da se protivi ni kada mu neko drugi na njih skrene pažnju, već da primedbu prihvati sa radošću. Jer on može samo da misli da vidi sebe, a u stvari da vidi sebe onakvim kakav bi on hteo da bude, a ne onakvim kakav zaista jeste.
– Starče, da li moji bližnji mene vide bolje nego što ja samu sebe vidim?
– Samo ako hoće, čovek može da vidi samog sebe bolje nego što drugi mogu da ga vide. Odnosno, on može bolje da uvidi neku svoju negativnu reakciju ili neku grešku, i da nađe razlog zbog koga su one nastale, dok drugi ljudi izvode zaključke na osnovu nekih svojih pretpostavki.
– Starče, a može li čovek da se trudi da vidi sebe onakvim kakav jeste, a da mu to ne polazi za rukom?
– Da, ukoliko u tom njegovom trudu postoji gordost, on ne može da vidi sebe onakvim kakav on zaista jeste.
 
Ogledajmo se u drugima
Čovek bolje vidi sebe kada se ogleda u drugima. Bog je svakom čoveku dao dar koji mu je neophodan da bi stekao korist svojoj duši, nezavisno od toga koristi li čovek taj dar na dobro ili ne. Ako on koristi taj dar na dobro, postaće savršen. Naši nedostaci – bilo da smo ih stekli svojom nepažnjom, bilo da smo ih nasledili od svojih roditelja naša su svojina. Svako od nas treba da uloži izvestan trud, kako bi se oslobodio tih nedostataka. A dok ih se ne oslobodimo, treba da se ogledamo u nedostacima naših bližnjih i da ispitujemo gde se mi sami nalazimo. Na primer, ako primetimo kod nekog jedan nedostatak, odmah se zapitajmo: „Daj da vidim, možda i ja u sebi nosim isto?“ Pa ako zaista otkrijemo u sebi isti nedostatak, započnimo borbu kako bismo ga sasekli.
– Starče, a šta da kažem sebi ako mi pomisao govori da ja nemam taj nedostatak?
– A ti kaži: „Ja zato imam druge, veće mane. U poređenju sa mojim nedostacima, ovaj njegov je sasvim sitan.“ Jer možda nekad može da se desi da su tvoji nedostaci manji od nedostataka tvog bližnjeg, ali da ti za njih imaš i manje opravdanja. Ako čovek ispituje sebe na taj način, videće da su njegove mane veće od tuđih. Kasnije on u bližnjem počinje da primećuje i njegove vrline: „De, da vidim ima li i u meni ove vrline? Ne. Pazi samo koliko sam daleko od duhovnog stanja u kome bi trebalo da budem!“ Čovek koji ovako postupa, od svega stiče korist, menja se u dobrom smislu te reči i usavršava se. Stiče korist i od svetitelja, stiče korist od onih koji se bore sa strastima, pa čak i od ljudi svetskog nastrojenja. Jer ako primeti kako neki čovek svetskog nastrojenja uopšte ne mari za sebe žrtvujući se za druge, pomisliće: „Ima li u meni ovakve prilježnosti? Nema, a ja sam čovek koji bi trebalo da živi duhovno!“ Posle počinje da ga podražava. Svi mi imamo da obavimo puno posla! Dobri Bog sve premudro ustrojava za naše dobro.
 
Onaj ko valjano upozna sebe, ima smirenje
– Starče, ja obično svoju gordost primetim tek kada već padnem.
– Cilj je da je primetiš pre nego što padneš. Kada ti neko kaže kako nešto dobro radiš, nemoj da osećaš zadovoljstvo. Ne daj da se pohvala priljubi, prilepi za tebe.
– A šta u tome može da mi pomogne?
– Poznanje sebe. Ako čovek upozna sebe – uspeo je. Posle toga pohvale postaju kao strana tela: ne lepe se za njega. Na primer, za čoveka koji zna da je ciganin ne može da se prilepi pomisao da je car. A ti, ako umišljaš da si princeza, znači da sa tobom nije sve kako treba.
– A hoće li mi pomoći ako sam se još ranije spremila na to da ne primim pohvalu?
– Razume se, tako i treba bude. Ali desiće ti se da ćeš jedanput biti spremna, a drugi put – ne. Cilj je da upoznaš sebe. Ako ne upozna svog starog čoveka, hrišćanin ne može da se smiri. On ne može ni da izvrši duhovno cepanje svog atoma kako bi ušao u duhovnu orbitu, već ostaje u svetskoj orbiti.
– Može li biti, Starče, da moje viđenje same sebe bude pogrešno?
– Ma, ne govorimo sada o nekom promašenom stanju. Čovek koji pravilno upozna sebe stiče smirenje. A kada se čovek smiri, tada svakako dolazi blagodat Božija.
Čovek koji radi ono što je neophodno kako bi spoznao samog sebe, sličan je čoveku koji kopa duboko i nalazi metale u dubini zemlje. Što dublje zalazimo u samopoznanje, to nižim vidimo sebe. Na taj način čovek se smirava, a ruka Božija ga neprestano podiže. Kada konačno upozna sebe, smirenje postaje njegovo stanje, a blagodat Božija „zakupac“ njegove duše, jer više ne postoji opasnost od gordosti. A čovek koji na sebi ne dela u ovom pravcu, neprestano skriva svoje đubre, uvećavajući gomilu nečistote, te tako za neko vreme gordo sedi visoko i na kraju pada.
 
Spoznajmo svoju bolest
– Starče, ja stalno primećujem greške svojih bližnjih i osuđujem ih.
– A znaš li od čega ti boluješ?
– Ne.
– Zato i znaš za tuđe bolesti. Kada bi znala svoju bolest, ne bi znala bolesti svojih bližnjih. Ne kažem da ne treba da sastradavaš sa njihovim bolom, već da se ne baviš njihovim greškama. Ako se čovek ne bavi sobom, đavo će mu već naći posao da se bavi drugima. A ako čovek radi na sebi, on upoznaje i sebe i svog bližnjeg. U suprotnom, došavši do pogrešnih zaključaka o samom sebi, čovek pogrešno sudi i o svojim bližnjima.
– Starče, šta čoveku najviše pomaže u njegovom ispravljanju?
– Volja, pre svega. Volja je, na neki način, dobar pokretač. Posle toga čovek treba da shvati da je bolestan i da počne da uzima određeni duhovni antibiotik. Ako čovek krije svoju telesnu bolest, jednom će se, ni sam ne znajući kako, srušiti, i tada lekovi više neće moći da mu pomognu. Na primer, čovek zna da je na ivici da oboli od tuberkuloze i da zato nema apetit. Ali kada ga pitaju: „Što ne jedeš?“, on odgovara: „Pa ne sviđa mi se ovo jelo.“ Posle nekog vremena čovek malaksava i jedva hoda, ali kada ga pitaju: „Zašto tako hodaš?“, on odgovara: „Zato što mi se baš sviđa da hodam polagano. Neću valjda da jurim k’o lud?“, a neće da kaže da je malaksao i da zato jedva hoda. Posle počinje da kašlje. „Zašto kašlješ?“, pitaju ga. „Ma, to je od alergije“, na to će on. A ne kaže da su mu pluća u sve gorem stanju. Na kraju stane da iskašljava ugruške krvi. „Šta je sad to?“, pitaju ga. „Upala grla“, odgovara bolesnik!
– I čovek sve to čini samo da niko ne sazna da on ima tuberkulozu?
– Da, da bi sakrio svoju bolest od drugih. On krije, krije svoju bolest, a posle tuberkuloza prelazi u galopirajući oblik – razbija pluća, puni lavore krvlju; bolesnik pada, i na kraju njegova bolest se otkriva i drugima, ali je tada već teško pomoći mu. A da je priznao da je temperatura koja mu se pojavila – posledica tuberkuloze, i da je odmah primio odgovarajuće lekove, postao bi zdraviji od zdravog čoveka. Hoću da kažem da i u duhovnom životu onaj ko opravdava svoje strasti, na kraju potpada pod demonski uticaj, a to ne može da se sakrije. Znaš li kako izgleda čovek kada potpadne pod demonski uticaj? On podivlja, postaje zver, protivi se, govori drsko, bestidno, i ni od koga ne prihvata pomoć.
Zbog toga, osnov svega je da čovek prvo spozna svoju duhovnu bolest i da se toj spoznaji raduje. Posle toga treba da prima terapiju, određene lekove, osećajući pritom blagodarnost prema svom lekaru – duhovniku ili igumanu, a ne da mu se protivi. Eto, kad je bolesniku potrebna transfuzija krvi, on pruža svoju ruku, buše mu venu; njega boli, ali on sve prihvata jer zna da će mu to pomoći. A koliko tek muke zadaje jedna operacija! Ali čovek pristaje na operaciju, kako bi mu bilo bolje.
– Starče, zašto se ne osećam prijatno ako već znam da će mi nečiji strog prekor biti na korist?
– Pazi, možda ti i nije baš prijatno, ali bar shvataš da to nije u redu?
– Da, to shvatam.
– E, ako shvataš, i to je već nešto. Vidiš, bolesnik uzme jednu tabletu u kojoj je gorak lek, ali je prima radije nego karamelu, jer zna da će mu tableta koristiti. Ako ne uzme gorak lek, neće se izlečiti. Čovek treba da spozna svoju nemoć i da primi odgovarajući duhovni lek, kako bi ga posle ukrepio Hristos.
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac je u keliji Panaguda, osim u zimskim mesecima, primao posetioce u dvorištu, gde je za sedenje koristio panjeve koji su se po potrebi premeštali.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *