NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
VIII BOG JE DAO HRAM: SLUŽIMO SE NJIME KAO ŠTO PRILIČI
 
Dočekasmo i blagoprijatan završetak napora i staranja oko izgradnje toliko vam potrebnog drugog hrama. Zablagodarimo Gospodu na tom daru! Iako ste i same uložile veliki trud i podnele težak napor, ja govorim o daru, budući da bez pomoći Božije ne biste mogle ništa učiniti. Niste li u trenucima neočekivane pomoći i u mnogo čemu drugom i same osetile blisku i dobročiniteljsku ruku Njegovu? Ispovedajući dar, čime ćemo uzvratiti Darodavcu Gospodu? Uzvratićemo mu na najbolji način valjanim i doličnim upotrebljavanjem dara. A evo kako.
1) Hram nije ustrojen samo da bi služio kao spoljašnje, formalno svedočanstvo našeg blagočašća, nego da bi vazda bio ispunjen onima radi kojih je i sazdan. To vam nalaže obavezu da, bez propuštanja, neizostavno prebivate u hramu na svim ustavom ustanovljenim službama. Davši zavet da ćete Gospodu služiti podvižničkim i molitvenim naporima, vi jamačno niste ni bile namerne da popuštate lenjosti koja bi se u ovom pogledu mogla javiti. Ali, neka vas ne iskušavaju neki, navodno opravdani izgovori, kojima se počešće služe vama slične trudbenice. Neka vas ne iskuša, prvo, želja da propustite ovu ili onu službu Božiju zbog potrebe da završite izvesno delo. Znajte da poslovi ne napreduju kako valja ako nemaju blagoslov Božiji, koji se zadobija i nizvodi sa neba… Kako i gde? Pa, upravo hramovnom molitvom. Isprosi li se blagoslov, jedan čas će zameniti trud čitavog dana. Bez blagoslova, pak, posao ne uspeva i dan prolazi uzalud. U svemu ovome i same ste, verujem, već stekle znatni opit. Ne idite, onda, protiv samih sebe!
Neka vas ne iskuša, sa druge strane, ni varljiva pomisao da iz želje da se, odvojene od drugih u samoći, usrdnije pomolite i ostanete u keliji, u vreme kad ostale monahinje polaze u hram. Nije li za ličnu molitvu određeno drugo vreme, mimo časova koje posvećujemo zajedničkoj molitvi? Tada se i molite same. Na zajedničku, pak, službu, propisanu manastirskim ustavom, treba stalno dolaziti… Na sabranju je molitva toplija, usrdnija, i vazda plodotvornija. Gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt. 18,20). A gde je Gospod, onde su i sva blaga duhovna… Kako je žalosno što neke među vama same sebe lišavaju te riznice! A dešava se da one koje ostaju u keliji propuste i zajedničku molitvu, i svoju molitvu ne svršavaju, te čine dva zla: narušavaju poredak i sebi nanose štetu. Nije li zato bolje jedanput za svagda postaviti sebi za pravilo da se nikada ne čine ustupci takvoj pomisli?
Neka vas, sa treće strane, ne iskušava slabost da u hram dolazite tek pošto služba odmakne ili da izlazite pre svršetka bogosluženja. Vazda imajte na umu da je svaka služba jedna celina, te da samo u svojoj celovitosti donosi savršenu i potpunu korist čoveku. Kao što je hrana ukusna tek kada joj se dometnu svi potrebni začini, tako će i služba zadovoljiti duhovni ukus samo ukoliko je pratimo od početka do kraja. Prema tome, onaj ko propusti početak službe ili ne izdrži do kraja, sam sebe lišava plodova svoga truda, ili, drugačije kazano, jednom rukom gradi, a drugom razgrađuje. Sazdavši, dakle, ukrasivši i osvetivši ovaj hram, trudite se i da ga posećujete bez prestanka, odbacujući sve isprazne izgovore. To vam je prvo.
2) U hram valja hoditi kako priliči, a ne tek tako. Jer, moguće je redovno ići u hram, ali ne na pohvalu, već na osudu sebi, te od pohađanja službi nemati nikakve duhovne koristi. Sve što se odnosi na rečeno mogli bismo da obuhvatimo sledećim pravilima: čim začujete prvi udarac zvona, treba da napustite svako delanje i da pripremite dušu za crkvenu molitvu, čitajući „Bogorodice Djevo, raduj se“, ili „Care nebeski“, „Oče naš“, ili kakvu drugu molitvu. Prilazeći svetome hramu, kraj njegovog praga ostavite sve brige i staranja o raznoraznim delima, ma kakva bila, kako biste ušle nepomućenih misli. Stupajući u crkvu, treba da se, kao odelom, zaogrnemo strahom Božijim, znajući kome dolazimo i kome nameravamo da se obratimo u molitvi. Zauzevši svoje mesto u hramu (najbolje uvek jedno isto), treba da saberemo misli svoje i da umom stanemo pred lice svudaprisutnog Gospoda, prinoseći mu pobožno poklonjenje telom i duhom i priklanjanje u skrušenom i smirenom srcu. Nakon ovoga treba nerasejanim mislima pažljivo da pratimo sva sveštenodejstva, da pazimo na ono što se poje i čita u crkvi, i to sve do kraja službe. Eto svog nauka. Ovako čineći, nećemo se dosađivati u crkvi, nećemo se osvrtati na sve strane, niti pričati, nećemo jedva čekati da se služba svrši. Jer, ako prelazimo sa jednog molitvenog osećanja na drugo i sa jedne pobožne misli na drugu, moći ćemo da se uporedimo sa onima koji u prekrasnom i mirisnom vrtu prelaze od jedne grupe mirišljavog cveća ka drugoj. Samo tako će duhovna toplina, kao plod pažljive molitve, ispuniti srca naša neizrecivom sladošću, koja neće dozvoliti da primetimo napor od stajanja, i koja će nam svaku služba učiniti kratkom. Čovek, međutim, koji je nepažljiv prema onome što se savršava u crkvi, neće izbeći maštarije o beznačajnim stvarima i jalovim delima. On ta dela neće ubrzati, ali će nepovratno protraćiti vreme za molitvu, te će samog sebe rastrojiti i lišiti plodova molitve, iako mu se oni, takoreći, sami pružaju u ruke. Neka nas Gospod izbavi od ovoga greha!
3) Koristeći se kako valja crkvenim bogosluženjima, postepeno ćemo se približavati i onome najvažnijem, radi čega su nam i podareni vidljivi, rukotvoreni hramovi – neprestanoj molitvi koja se umno u srcu savršava. Ona će, pak, naše srce učiniti nerukotvorenim hramom Božijim. Zapovest o ovakvoj molitvi primili smo od svetih apostola. Za nju su se jedino starali i svi sveti podvižnici. I mi ćemo se zastideti, ako se, podigavši ovaj veštastveni hram, ne potrudimo oko ustrojenja neveštastvenog hrama, radi koga je veštastveni i sagrađen. Jer, kakva je korist čoveku imati oruđe, a ne umeti učiniti ono čemu je oruđe namenjeno? Onaj ko ne propušta službe Božije i ko je na njima pažljiv, lako stiče to neprocenjivo duhovno blago… Njemu ostaje da još nešto malo doda trudu redovnog pohađanja hrama, naime, da još dometne brigu o očuvanju u srcu topline koja se razgorela u hramu. To će postići održavanjem pažnje kojom je duša u hramu bila osenjena. Ovoga radi valjalo bi zavoleti samotno sedenje u keliji (isključujući vreme za neophodna poslušanja), češće poklanjanje Gospodu pred ikonama, često čitanje slova Božijeg i svetotačkih spisa, i – iznad svega – steći naviku neprestanog tvorenja kratke, ali svesilne molitve: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me“… Što više budemo napredovali u takvim naporima, duša će se sve više i više osenjivati blagodatnim prisustvom Božijim, koje će um uzneti ka Bogu a srce ispuniti sladosnim uzdisajima. A to i jeste neprestana molitva.
Stoga iznad svega želim da se udostojite ovoga dara Božijeg, kao uzdarja za vaš trud. Pošto ste sazdale i ukrasile ovaj sveti hram, neka bi Gospod dao da se i same duhom sazidate u stanište Božije, u duhovni hram, kako biste prinosile žrtve blagoprijatne Bogu, kroz Isusa Hrista (1.Pt.2,45). Amin.
 
17. avgusta 1859. godine u
Temnikovskom ženskom manastiru
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *