NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
VII OGLEDALO MONAHOVANJA U ŽITIJU SVETOGA ALEKSIJA, ČOVEKA BOŽIJEG
 
Žitije svetoga Aleksija, čoveka Božijeg, predstavlja ogledalo monaškog življenja u svom njegovom savršenstvu. Hodite, sestre, da se oglednemo u to ogledalo. Pogledavši, videćemo da li je kod nas sve kako treba, da bismo se, na osnovu toga, ili još više utvrdile u dobru, ili odbacile neprilično, ili dodale što nedostaje.
Početak monaškog života se sastoji u ostavljanju sveta i svega što je umesno u ljudskom saživljenju. Onaj ko stupa u monaštvo ne ostavlja samo ono što je grehovno i poročno (što je i svaki Hrišćanin dužan učiniti), već i sve prirodno – oca i majku, srodnike i sve žitejske slasti, postajući u duši mrtav za sve. Vama je znano da je sve ovo neophodno i da se bez toga ne može dostići sloboda u monaškom delanju, jer će, inače, ostati osećaj kao da su čoveku vezane i ruke i noge. Različiti su stepeni i različni načini ovog odricanja… Ipak, gotovo svi koji su se istinski odrekli sveta nalazili su da je najbolje potpuno se udaljiti i od sveta, i od svega žitejskog. Jer, premda se ovo sveto delo preduzima prevashodno iz ljubavi prema Gospodu, zbog čega je srce svakako zaokupljeno i zarobljeno drugačijim stvarima, boljim od onih koje se ostavljaju, ipak čovek ne može da ne oseti bol pri napuštanju svojih prirodnih veza. Taj bol se stišava usled udaljavanja, ali opet oživljava prilikom susreta i viđenja. Ostajati, pak, u blizini takvih stvari, pa ipak srcem biti odvojen od njih, znači postaviti sebe u težak položaj neprekidnih mučnih osećanja. Ko se, međutim, može ponadati da će vazda imati dovoljno hrabrosti u srcu da blagodušno, sebi na korist, podnosi taj bol… Eto, zbog čega skoro svi koji se odriču sveta beže u pustinje ili iza manastirskih zidina.
Nije takav bio sveti Aleksije, čovek Božiji. On se nije mogao zadovoljiti da hodi opštim putem. On bira novi, koliko čudan, toliko i uzvišen put. Da li je on voleo svoga oca, majku i nevestu? Jamačno jeste, pa možda i silnijom ljubavlju no što oni ljubljahu njega. Nije ih on, dakle, ostavio iz mržnje, već zato što beše obuzet većom ljubavlju prema Gospodu. I da li je ta ljubav presušila kada se Aleksije vratio u dom očev? Nikako! Ona je samo zahtevala nove žrtve, kao što je vatri, da bi silnije gorela, potrebno neprestano dodavati nova i nova drva. Čime je on pothranjivao tu ljubav? U srcu njegovom neprestano su se obnavljala najnežnija, prirodna osećanja blagodareći onome što je vazda video, čuo i u čemu je prebivao. Viđajući oca, sigurno mu je dolazilo da mu se baci u zagrljaj, a on iz l5ubavi prema Gospodu prigušivaše taj poriv. Slušaše on i ridanje materino, i tuženje neveste svoje, što ga je sigurno duboko pogađalo i diralo u srce, ali se opet pobeđivaše ljubavlju prema Gospodu. I Avraama je negda bolelo srce, ali je ipak projavio gotovost da prinese sina na žrtvu, savladavši svoje roditeljsko osećanje. A da je Avraam zaista prineo žrtvu, podneo bi bol samo jednom. Čovek Božiji, pak, svakog trena osećaše najsilnija osećanja prema srodnicima, i neprestano ih prinošaše na žrtvu Gospodu, koljući srce svoje. I mučenici su bili izloženi strahotnom stradalništvu, ali su, pošto bi se pomučili nekoliko dana, meseci, ili, ređe, godina, odlazili u Gospodnji pokoj. A čovek Božiji je sam sebe izlagao neprekidnom stradanju – od trena kada je kročio u dom očev, do časa u kome je zatvorio svoje oči. Tako on beše nalik na one kojima su nožem odsecali komad po komad mesa, ili na one koje su bez prestanka strugali gvozdenim noktima, ili na one kojima su nazuli gvozdene čizme sa oštrim klinovima iznutra i primoravali ih da hodaju bez zaustavljanja, da bi sve više i više razdirali bolne rane. U takvim okolnostima sveti Aleksije vaistinu beše žrtva svepaljenica. U njemu izgaraše priroda, a oganj u kome ona izgaraše beše oganj ljubavi prema Gospodu. O, čoveče Božiji! Da li da ti samo uznosimo pohvale, ili da se, proslavljajući te, potrudimo da podražavamo podvig tvoj? Vi koje ste se posve odrekle sveta, stanite ovde i same za sebe rasudite: da li ste se, odbacivši svet, odrekle i svega žitejskoga, i da li svojim odricanjem prinosite žrtvu Bogu, ili samo sebi pružate pokoj?
Oni koji se odriču sveta, stupaju u obitelj i u njoj otpočinju tegoban život u mnogom pošćenju, molitvama i trpeljivom poslušanju, uz odricanje od svoje volje.
To je praksa monaškog življenja i ujedno proba vaše iskusnosti i gotovosti da u njemu prebivate. Stupajući u obitelj, odričemo se sveta. U obitelji treba da se odričemo od samih sebe, od svoga života svakovrsnim mučenjima ploti, od svojih želja, predajući se trpeljivom poslušništvu, od svih pomisli svojih, vezujući pogled uma svoga jedino za Boga, i uklanjajući od njega sve ostalo, vazda prebivajući u molitvenom pogružavanju u Bogu. Vi dobro znate da je sve što sam kazao istinito, i da su ovim rečima obuhvaćene sve strane života koji se provodi unutar manastirskih zidina. Svaka od vas ovako čini prema svojoj snazi i usrđu: saglasno moćima i usrdnosti postite, molite se, u crkvi i u keliji, obavljate poslušanja i ne dajete sebi povoda da izlazite iz manastira. Blagoslov Božiji da siđe na napore vaše! Trudite se, ali ne mislite da ste, jedanput ili nekoliko puta učinivši nešto, u potpunosti sve posvršavale. Nikako! Treba da se neprestano trudite, ushodeći sve više i više, bez zaustavljanja, sve dok ne dospete u meru savršenstva koja je određena za svaku stranu monaškog živl3enja. Da biste saznale kako to da učinite, i šta je za to potrebno – nema potrebe da mnogo tragate za savetima i uputstvima. Dovoljno je da se pažljivo zagledate u trud čoveka Božijeg, pa ćete uvideti do kog vam stepena valja usavršavati svoje podvige. Pogledajte samo na kako je malu meru on sveo udovoljavanje telesnim potrebama, pogledajte kakve su njegove molitve i kakvo je odricanje od svoje volje – i prisilite se da mu postanete slične. Sluga koji ga je pazio pred carem i osvećenim saborom svedočaše da je malo šta jeo, da je slabo spavao, da nikada nije izlazio, da je dane i noći provodio u molitvi. Šta je, pak, sve pretrpeo od slugu – rečima se ne da iskazati. Ne mislite da se ovo ne može primeniti na vas. Jer, nije sve u spoljašnjoj formi. Ne bi trebalo da se uklanjate od savesnog odgovora na pitanje: Da li su ma i osnovne crte žitija čoveka Božijeg našle odraza u monaškom životu svake od vas?
Onima koji žive u obitelji spoljašnja je ograda i zaštita – sama obitelj unutar svojih kapija, a unutarnje pristanište, pokrov i pokojište – hram Božiji. A šta da kažemo za čoveka Božijeg? Ograda mu i obitelj beše – potpuno samoodricanje, hram, pak – nebo koje je vazda sagledavao i gde je, predstojeći pred licem Božijim u čistome umu, sa horovima anđela i vojskama svetih Bogu uznosio pohvalne pesme. Jedino ovakvo raspoloženje i nastrojenost mogu dati silu da se podnese sve ono što je on pretrpeo. Njegovo srce je obitavalo u drugom svetu. Zagrevajući se toplinom ljubavi Božije, predokušavajući željeno sažiteljstvo blaženih nebožitelja i gotovo se već preselivši onamo, sveti Aleksije je hrabro nosio sve boli i napore svoga života, kao što se na trkalištu nadanjem na primanje pohvale i nagrade nadahnjuju na što brže trčanje, bez obzira na iscrpljenost i umor. Podražavajući ga, i mi, sestre, treba da trčimo, kako bismo došli na cilj, odrekavši se svih zemnih nadanja i hraneći se jedino nebeskim uzdanjem. Jer, ako se preko manastirskog prebivanja nadamo da ćemo postići neki od zemnih ciljeva, mi smo vaistinu jadniji od svih ljudi.
Pokušao sam da ovde u najkraćim crtama predstavim jedno ogledalo za monaško življenje. Oglednimo se i mi u njemu, ali ne zato da bismo odmah zaboravili šta smo videli, nego da bismo u viđenom našli ili utešni podstrek na još bolje, ili opomenu da očistimo i ispravimo sve što je u nama rđavo. Neka vas Gospod na svaki način umudri na spasenje, molitvama svetoga Aleksija, čoveka Božijega. Amin.
 
17. marta 1861. godine
u Tambovskom ženskom manastiru

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *