NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO

 

POUKE SVEČASNIM INOKINJAMA O TOME ŠTA OD NJIH ZAHTEVA MONAŠTVO
 

 
VI PODIZANJE UNUTRAŠNJEG KRSTA
 
Danas praznujemo preslavno Uzdizanje časnog i životvornog Krsta Gospodnjeg. Svima je znano zbog čega je do njega došlo, kako se ono zbilo i zašto se u Hrišćanskoj Crkvi tako veličanstveno proslavlja. Da se podsetimo. Pošto je Gospod naš Isus Hristos bio skinut sa Krsta i položen u grob, na Golgoti su ostala tri krsta. Časni i životvorni Krst je, zatim, zajedno sa krstovima na kojima su visili razbojnici, bio bačen u duboku pešteru nedaleko od mesta raspeća. To mesto se vremenom pretvorilo u smetlište, da bi ubrzo bilo sasvim zaboravljeno.
Kada je [sveti ravnoapostolni] Konstantin primio Hrišćansku veru, a mati njegova, Jelena, u srcu svome rešila da podigne hram Vaskrsenja Gospodnjeg na samom mestu čudesnog događaja, po osobitom iromislu Božijem beše pronađen i Krst Gospodnji. Narod koji se tu okupio u ogromnom mnoštvu željaše da vidi Krst. Carica tada naredi da se udovolji narodnoj želji, te episkop visoko uzdiže Krst i pokaza ga svima. Ovaj čin podizanja ili vozdviženja, koji predstavlja vrhunac i krunu svih napora koji su mu prethodili, zajedno sa čudesnim dejstvima Božijim koja se pokazaše, sveta Crkva ustanovi da bi se svake godine pominjao i proslavljao znak osobite milosti Gospodnje.
Zablagodarimo Gospodu za Njegovu promisaonu brigu o nama, i pokušajmo ujedno da se poučimo čemu nas ona obavezuje. Setimo se takođe da svako od nas ima svoj krst, koji, po prizivu Gospodnjem, nosimo idući za Njim, i na kome, po primeru svetog apostola, treba da se sarazapnemo Hristu. Golgota za ovaj krst jeste naše srce. On se uznosi i utvrđuje revnosnom rešenošću da živimo po duhu Hristovom, a sazdaje se od raznih raspoloženja srca, koja su glavni izvori [blagodati] u hrišćanskom životu. I kao što od Krsta Gospodnjeg ishodi spasenje celom svetu, tako i raspinjanje na sopstvenom krstu omogućuje naše spasenje. Isto tako, kao što je životvorni Krst Gospodnji bio bačen u duboki ponor i zatrpan svakojakim nečistotama, i mi možemo da odbacimo svoj krst, da ga prekrijemo nemarnošću i bezbrižnošću: u tome slučaju mi nismo među onima koji se spasavaju, već među onima što ginu. Zbog toga je krajnje neophodno da tačno poznamo od čega se sazdaje naš krst, kako bismo jasno prepoznali da li je utvrđen u srcu našem, ili smo ga odbacili, idemo li sa njim za Gospodom, ili smo se zbili s puta te, zbacivši sa sebe blagi jaram Hristov, lutamo neznano kuda i neznano čemu.
Objasniću vam sastav našeg unutarnjeg krsta, imajući u vidu vaše monaško življenje, sestre, pošto me je Gospod udostojio da danas sa vama proslavim časno Uzdizanje Njegovog Krsta. I vaš, monaški krst, nalik je na uobičajene krstove drugih Hrišćana, izuzev što je nešto drugačije sazdan i ima izvesnih osobenosti u sastavnim delovima, zajedničkim i za druge krstove. Doduše, vaš krst je nešto malo, ako ne i mnogo teži od ostalih, premda je i plodotvorniji. I ako, uopšte uzev, od krsta dolazi život – onda ispod monaškog krsta žubore preizobilna vrela života.
Neću vam sve podrobno izlagati, nego ću samo ukazati na osećanja i raspoloženja bez kojih ne možete ni koraka načiniti na monaškom putu, bez kojih nema istinskog manastirskog života, bez kojih monahovanje nije pravo monahovanje, nego običan život, samo unutar manastirskih zidina. Pa, poslušajmo!
Donjem delu krsta, koji se zabada u zemlju, na našem unutarnjem krstu odgovara samoodricanje, kojim se razdire zemlja srca i u koji se postavlja krst. Odreći se sebe znači postupati prema sebi onako kako se drugi ponašaju prema odbačenima. U monaštvu ovaj čin zadobija nešto drugačiji oblik – umiranje za sebe i za čitav svet. Inok je isto što i mrtvac, zakopan u zemlju. Manastirski zidovi su njegov grob, a odeća mu je pokrov za ukop. On ostavlja sve izvan zidova manastirskih, i ništa od postojećeg mu nije srodno: on je stranac svemu i sve mu je strano, te se na njega u potpunosti odnose reči apostola: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14). Onaj ko je stekao ovakvo raspoloženje, postavio je čvrst temelj svome unutarnjem krstu i moiahovanju.
Gornji deo unutarnjeg krsta, okrenut nagore u uspravnom položaju, sačinjen je od trpljenja, odnosno od tvrde rešenosti da se istraje u nameri, od rešenosti koju neće pokolebati nikakve prepreke, nikakva nezadovoljstva ili napori. Bez trpljenja niko ne može da istraje u dobru, utoliko pre ni monah u monaštvu. Za svetovnjake trpljenje označava postojanost u podnošenju svih napora, u ispunjavanju obaveza na njih naloženih. Za inoke, pak, trpljenje je, povrh toga, i čvrstina prebivanja u svome činu i na svome mestu. Svaki korak u monahovanju jeste ispoljavanje trpljenja. Stoga se u njemu ni korak ne može načiniti bez trpljenja. Pregledajte manastirski ustav, pa ćete se uveriti koliko se širok prostor ostavlja za dela trpljenja. Samo onaj ko je umro za sebe i za svet može kako valja da ponese sve što se od njega zahteva.
Poprečni deo unutarnjeg monaškog krsta čini poslušanje, tj. rasnoloženje po kome se ništa ne preduzima samostalno, po kome se ništa ne zamišlja, već se samo sluša i bez roptanja ispunjava ono što drugi zahtevaju. Poslušan inok nalikuje na balon koji se lako kotrlja u pravcu u kome ga je usmerio udarac. On se dobrovoljno odriče samostalnosti i predaje drugome u ruke kao oruđe. On deluje ili prema savetu, ili po naredbi, ne verujući ni vlastitoj misli, ni sopstvenoj želji. Stoga je on potpuno otkriven. Ako drugi nešto ne sagledaju, on se sam otkriva izabranom ili naznačenom [duhovniku], kako se pod vidom dobrog ne bi utajilo nešto rđavo.
Sada sve ovo pokušajte da spojite u jednu celinu, pa ćete videti da umiranje za sve dovodi do odlaska u manastir, trpljenje obezbeđuje prebivanje u njemu, a poslušanje obuhvata sveukupnu delatnost njegovih žitelja. Eto trodelnog krsta, iz koga ishodi istinski monaški život!
„Ali, kakav je to život!“, pomisliće neko. Otuđiti se od svega, odreći se svoje volje kroz poslušanje, ugasiti gotovo sva osećanja u trpljenju – zar je to život?! Nemojmo se, međutim, zadržavati samo na spoljašnjosti. Svaka monaška vrlina, pored svoje spoljašnje, dosta surove strane ima i unutarnju, životnu i utešnu stranu, koja proističe iz prve.
Tako se, recimo, trpljenje održava i živi blagodareći nadi da trud monahovanja nije uzaludan. U predokušanju željenih dobara, nada pothranjuje trpljenje, čineći ga nezasitim. Nada srce ispunjava radošću zbog nesumnjivosti posedovanja onoga što se očekuje. Tom radošću ona ublažava vrelo trpljenje u naporima. Zbog toga se trpeljivi monah raduje. On ne strada toliko koliko se naslađuje, premda je u očima drugih vazda veliki stradalnik.
Poslušanje se oživotvorava ljubavlju. Ono predstavlja odricanje od svoje preduzimljivosti i vlastitog rasuđivanja, dakle, od onoga što nam je najdraže. Potrebna je velika snaga da bismo sebe pobedili i njega se odrekli. Snagom volje moguće je, razume se, slomiti sebe samoga. Čvrsta gotovost uspeva u tome. Međutim, sve dok u nama deluje samo snaga volje, sve što činimo kroz poslušanje nalik je na lomljenje suvih grana. Samo je ljubav sposobna da poslušanju prida bezbolnu savitljivost. Ljubav je spremna na sve žrtve, tako da joj ni napori, ni gubljenje vremena, ni rasipanje snage ili imovine ništa ne znače. Gde ima ljubavi, sve se čini radosno, lako i brzo. Samo je poslušanje iz ljubavi sposobno da sve napore, koji su na monaha naloženi kao obaveza, pretvori u radost.
Najzad, umiranje sebi i svetu biva oživotvoreno i izazvano verom da tako treba da bude i da drugačije ne može biti, ukoliko onaj koji želi ovaj život hoće da bude onakav, kakav treba da bude. Sveta vera nas uči da smo nekada bili sazdani radi življenja u Bogu, i da smo od Njega otpali, pavši u okove samoljublja i prelašćivanja svetom. Stoga svako ko hoće da iznova ustane radi življenja u Bogu treba najpre da umre sebi i svetu. Uverenost u neminovnost ovakvog poretka, zajedno sa plamenom čežnjom za istinskim blagom, pothranjuje umiranje za sve [svetsko] i oživotvorava ga, naročito ukoliko je povezano sa ubeđenjem da je samo u tom raspoloženju mogućno priviti se uz Hrista i, saraspevši se sa Njime, u Njemu zahvatiti punotu života.
Na taj način, osnovu unutarnjeg krsta čini vera sa samoodricanjem ili umiranjem za sve; njegov uzdužni deo predstavlja trpljenje, krepljeno nadom, a poprečni – poslušanje, razgorevano ljubavlju.
Ako krst predstavimo u obliku drveta, koren će biti vera, iz koje će, pre svega, izrasti samoodricanje i gotovost da se sve odbaci, te da se prihvati jedino delo spasenja duše u udaljavanju od svega. Iz samoodricanja se rađa ljubav, koja je spremna za svako poslušanje; iz poslušanja, ili naporedo sa njim, razvija se trpljenje, koje biva ovenčano nadom, koja uzvodi na nebo, unutar iza zavese, kako govori apostol. Gde su prisutna sva ova raspoloženja krsno drvo neće ostati golo, već će se razgranati na mnoštvo raznovrsnih vrlina i obrasti lišćem spoljašnjeg blagodoličnog ponašanja i preizobilno roditi plodove dobrih dela. Tu su zaborav sveta i njegovih običaja, neprestano prebivanje u obitelji bez udaljavanja, ljubav prema usamljenosti, molitveni trud u keliji i hramu, pošćenje, neumorno zanimanje rukodeljem, gotovost da se pomogne bratu, svepraštanje, uzajamno bodrenje na svako dobro, mir, uzdržavanje očiju, jezika i ušiju, i mnogo, mnogo drugo. Blažena je duša koja, ušavši u sebe, sve ovo pronađe u svom srcu! To će biti očigledan znak da je krsno drvo u njoj podignuto, da je čvrsto usađeno i da preizobiluje živom unutarnjom silom, zbog čega se uistinu može nazvati živonosnim drvetom, i to ne u uopštenom smislu, nego u odnosu na njeno srce.
A šta je u nama, sestre, rasudite same. Ako sve vrline koje ovde pobrojasmo zaista postoje u srcima vašim, znači da je krst vaš uzdignut. Ako li ih, pak, nema, znajte da je krst prekriven rđavim osećanjima i raspoloženjima, koja su suprotna vrlini. Ovde ih neću nabrajati, pošto su sama po sebi očevidna. Međutim, ne mogu da ne izreknem želju, ili pre prozbu: Ako nađete da se krst vaš nakrivio u stranu ili da je potpuno pao, ili da je čak zatrpan prašinom i nečistotom zlih pomisli i želja – potrudite se da ga otkrijete, da ga očistite pokajanjem i iznova uzdignete i utvrdite u srcu čvrstom rešenošću da revnujete za spasenje duše sve do polaganja života. Verujte da bez ovoga krsta nema duhovnog života, niti spasenja, niti radosti u monaškom življenju. Bez krsta se niko nije spasao, niti će se spasti. Kao što je Gospod zasijao u slavi, pošto je postradao na Krstu, tako i svi koji idu za Njim preko svoga krsta bivaju udostojeni saproslavljenja s Njime. Želite li da uđete u ovu slavu? Onda se pre svega uspnite na krst. Sa krsta ćete već poći na nebo. Amin.
 
14. septembra 1860. godine
u Suhotinskom ženskom manastiru
(Tambovska gubernija)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *