ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
V КЛИНОВИ ЗА САМОРАСПИЊАЊЕ
 
Дивно је житије светога Алексија, човека Божијег! Како ли је само могао да истрпи и да се не открије тако дуго време, непрестано имајући пред очима својим драга лица према којима гораше љубављу, и знајући колико би их обрадовао када би им се објавио? Како је само имао снаге да истрпи толике боли и невоље које му задаваху драги људи, јер не знадоше ко је пред њима! Ипак, и он је био само човек, жив човек, човек који имаше срце, и то какво срце! Сигурно га је срце болело и тешко тиштало. Али, он побеђиваше бол благодарећи чврстој готовости да истраје у својој намери. Жестину, пак, бола он смекшаваше силном љубављу којом пламтијаше према Господу. У тим околностима свети Алексије бејаше налик на човека распета на крсту, али који још није испустио дух свој. Распетоме чак и најмањи покрет или лагано померање тела раздире ране, наноси бол, пробада срце и помрачује разум. Тако је и њему много тога раздирало срце – лик очев, глас мајчин, прек поглед слугу или нежност незнаних људи, дуготрајни заборав или изненадна пажња према њему! Али, он је све трпео, све ћутећи подносио, вазда будући у једнако спокојном и неметежном стању, не премештајући се овамо и онамо попут очајника. Тако трпљаше и Господ на Крсту, тако трпљаху и сви свети мученици.
Ето образа истинског монаштва, сестре ове обитељи, и ето веома блиског примера за подражавање! Они који светом Алексију, човеку Божијем, посветише један од овдашњих престола, засигурно жељаху да вас, примером његовог страдалничког трпљења, подстакну на самораспињање. Јер, и ви сте се подухватиле да се разапнете свету. Трпељиво пребивајте у том самораспињању. Замислите да је ваша обитељ – изба Алексија, човека Божијега, а град пред вашим лицем – дом његових родитеља. И као што се он није предавао мислима и осећањима које у њему изазиваху људи тако блиски срцу његовом, тако и ви будите непоколебљиве у својој намери, без обзира на то што су вам саблазни тако близу. Не силазите са крста на који сте се саме попеле. Испричаћу вам укратко како то да постигнете.
Распети човек никако не може да сиђе са крста, уколико му не скину клинове којима је прикован. Немојте ни ви из срца одстрањивати стања и расположења која вас, попут клинова, прикивају за обитељ и за монашки живот. Тако нећете сићи са свога крста, већ ћете живот провести носећи крст. Тај крстоносни пут ће вас узнети ка савршенству, доводећи вас право у царство љубави Господње. Ево шта треба да чините:
1) Чувајте неугаслим огањ ревности са којим сте искале обитељ и у њу ступиле. Сетите се завета који тада исхођаху из срдаца ваших, сетите се намера о богоугодним делима, подвига на које сте биле приправне како бисте пројавиле своје самоодрицање! Чешће се подсећајте на све ово, и тиме крепите своју ревност, уколико се деси да и најмање почне да се хлади у вама. Знајте засигурно оно што искуство говори: када је снажна ревност, ништа вам не може наудити… Тада сте прве у цркви, прве на послушању, прве у држању манастирског устава. Ослаби ли, пак, ревност – ни рука се не диже, ни нога се не покреће, ни у цркву вам се не мили, а очи погледају на капију манастирску. Видите до чега доводи слабљење првобитне ревности! Стога је трепетно чувајте, и не допуштајте да у вама ослаби.
2) Оставиле сте свет и све у свету иза манастирске капије. И нека све оно буде тамо далеко… Не уносите га унутар ограде. Ево шта то значи: немојте допуштати срцу своме да се поново везује за било шта светско, вештаствено, плотско, ма колико било безначајно. Не оптерећујте се сувишним бригама о својим потребама, и оно споредно не проглашавајте за главно; немојте у разуму и у срцу изазивати буру смутљивих помисли о положају, угледу и преимућствима, нити гомилајте оно што вам није потребно. Напротив, имајући храну и одећу, будите задовољне. Јер, како ћете се иначе разликовати од људи који не служе Богу, него мамону?! Не говорите: “Како је то могуће?” Јесте тешко, али не и немогуће. Чинећи све оно што иначе чините, сасвим је могуће држати своје срце на удаљености од свега. Овако поступајте, и добро ће вам бити.
3) Пребивајте у трпељивом послушању, имајући сагласје и непомућени мир међу собом, љубавним снисхођењем покривајући немоћи које су свакој од вас пале у део; држите се монашког устава, поука светих подвижника и појединих савета ваших духовних отаца и искусних старица. Покушајте да се уподобите балону који се лако и нечујно креће, ма где га гурнули. Све ће ово веома једноставно успети да изврши свака од вас, уколико се одлучно одрекне сопствене воље. Све док постоји својевољност, не може се избећи бука и галама, раздор и непокорност, чак и у најмирнијој обитељи. Самовоља је адско семе, отворени пут сатани и војскама његовим према спокојним обиталиштима Божијим.
4) А најважније је да уверите ум и срце да сте умрле за све овдашње. Својом свешћу и осећањем се пренесите у други свет, и у њему пребивајте, остајући странкиње за све што вас окружује, за све тварно и земно… Изнутра се устројте као да на свету осим вас и једнога Бога, коме се у Тројици клањамо, никога и ничега нема. Допустите овој помисли да се ма и најмање дотакне вашега срца, те ћете увидети како ће изменити све ваше – и споља и изнутра!
Ето вам четири клина! Неугасива ревност за спасење, изгоњење свега светског из манастирске ограде, одрицање од сопствене воље и умртвљење за све ради живљења јединоме Богу! Забодите их у руке и ноге срдаца ваших, па ћете се показати распете, и удостојити да, са светим апостолом, говорите како сте се и ви свету распеле, а не само свет вама. Нека би вас Господ подстакао на овај подвиг, и дао вам снагу у труду и неизбежним болима срдачним, молитвама светога Алексија, човека Божијега! Амин.
 
17. марта 1860. године у Тамбовском женском манастиру

Comments are closed.